28.8.16

La belle saison / Summertime

2015.
režija: Catherine Corsini
scenario: Catherine Corsini, Laurette Polmanss
uloge: Izia Higelin, Cecile de France, Noemie Lvovsky, Jean-Henri Compere, Kevin Azais, Benjamin Bellecour


Kruži po internetu štos gde se polaznica kursa ženskih studija hvali da joj je profesorica obećala ekstra poene ako joj priloži dokaznu fotografiju na kojoj je muškarac u Subwayu koji joj slaže sendvič. Osnovna linija rasprave glede tog štosa je ironija izjave “Bitch, make me a sandwich” ili ironija objave polaznice kursa ženskih studija kojoj karijaera polako klizi prema poslu u Subwayu ili sličnoj uslužnoj delatnosti i slaganje sendviča, potpuno svejedno muškarcima ili ženama. Nad-poenta obeju ironija je notorna činjenica da je danas, kada se mogu studirati “studije spola”, nije naročito teško biti feminist(kinj)a, naročito instant-sorte. Temeljna prava su ionako odavno izborena i valja ih samo održavati ili produbljivati.

 Sada kada su se feminističke tendencije ukorenile i u balkanskim vukojebinama sklonim zaumnim tradicijama i retradicionalizacijama, nije lako pojmiti da je pre manje od 50 godina i u civilizacijski naprednijim delovima sveta situacija bila drugačija. Žene su se hrabro borile za jednake plate, pravo na abortus i kontracepciju, pa čak i osnovne stvari kao što su pravo glasa, pravo na imovinu i upravljanje istom. Borba nije bila gotova ni u poslovično naprednijim gradovima, dok u tradicionalno patrijarhalnoj seoskoj sredini nije ni počela u pravom smislu reči.
La belle saison nas vodi na farmu u Francuskoj gde početkom 70-ih živi Delphine (Higelin). Ona je kod kuće poslušna i sposobna kćerka koja možda vozi traktor, ali njen otac (Compere) njeno mišljenje ne smatra jednakim kada je reč o vođenju farme. Delphine noću izlazi u duge šetnje i njeni roditelji misle, ili se pre nadaju, da ona nešto muti sa Antoineom (Azais), susedovim sinom. Međutim, ona je lezbejka koja se tajno sastaje sa drugom curom iz sela, ispostavlja se po poslednji put. Njena devojka će se udati za gospodina i preći u obližnji grad...
Razočarana, Delphine odlazi u Pariz, gde se seosko životarenje menja za radničko: nastanjuje se u tipičnoj garsonjeri sa hladnom vodom u potkrovlju i radi u fabrici. Tu će, potpuno slučajno, na ulici, naleteti na feminističku akciju u kojoj devojke seksualno uznemiravaju muškarce. Kako neki od njih nisu baš oduševljeni performansom, pa imaju nasilne reakcije, Delphine će se kao zdrava seoska devojka umešati i odbraniti druge devojke koje će je zauzvrat pozvati na sastanke svoje feminističke grupe pri univerzitetu. I baš tu će se Delphine zaljubiti u Carole (de France), stariju i za tolerantnog muža udatu profesoricu španskog jezika i ona u nju...
 Međutim, kada Delphinin otac doživi moždani udar, ostane nepokretan i bez moći govora, ona mora da se vrati i pomogne majci (Lvovsky) na farmi. Carole će je slediti i njih dve će svoju strasnu i iskrenu romansu morati da održavaju pažljivo i u potaji. Ono što u teoriji deluje kao feminističko-socijalistička fantazija o pomaganju (svima) ugroženima, ubrzo će se pretvoriti u surovu realnost preživljavanja u konzervativnoj sredini. Za Parižanku Carole selo u kojem mora skrivati svoju novootkrivenu seksualnu orijentaciju ubrzo će postati teret, dok je Delphine rastrgana između lojalnosti svojoj novoj ljubavi i tradicionalnoj sredini u kojoj još ni ženska samostalnost nije prihvaćena, da ne govorimo o lezbejskim vezama...
Paralele će se povlačiti sa La vie d’Adele, filmom o lezbejskoj vezi dveju devojaka različitog klasnog porekla, ali La belle saison je dosta drugačiji film. Prvo, osim eksplicitnih scena lezbejskog seksa, La vie d’Adele zapravo nije gay film koliko je film o mladoj, prvoj pravoj ljubavi. Što se seksualnih scena tiče, blaži i izbalansiraniji (mada, naravno, ni u kom slučaju beskrvan ili bez strasti) La belle saison je po svojoj tematici i problematici ipak mnogo više na gay stranu, uz sveprisutnu feminističku potku. Naprosto, seksualna orijentacija i politička ubeđenja naših junakinja presudno utiču na njihove živote.
 Film je dosta uspešan kao “period piece”, ne samo u smislu detalja kao što su scena, kostim i rekviziti (tu je francuski ukusan, iako za nijansu suviše “retro-chic” da bi delovao realno). Film pre svega uspeva da nas prebaci u “mindset” vremena u kojem se homoseksualnost smatrala psihičkom bolešću ili božjom kaznom, a feminizam nekom novom gradskom fićfirićkom modom za dokone žene. S tim u vezi, zanimljivo je zapažanje kako su se sva ta napredna i žestoko teoretična post-68-ška gibanja primala kod “malih ljudi” za čije su se interese borila. U dekadentnoj, buržoaskoj, gradskoj sredini, ona su makar tolerirana kao nekakva socijalna buka, ali su kod tradicionalnijih proletera i seljaka ona izazivala dosta veću jezu nego prirodni neprijatelji: kapitalizam, buržoazija, religija, konzervativizam.
Catherine Corsini je autorica srednje generacije koja se kreće u klasičnim dramskim i arthouse vodama sa promenljivim uspehom kod publike i kritike. Nade su polagane u nju nakon provokativnog La nouvelle Eve, ali je Corsinijeva uglavnom igrala na sigurno u daljoj karijeri, praveći pristojne, ali ni po čemu posebne filmove na tipične teme za arthouse kinematografiju. La belle saison je tematski isto relativno siguran izbor, a ni realizacija, ma kako bila korektna, ne izlazi iz okvira očekivanog. Film je, međutim, bolji od toga zahvaljujući glumcima i naročito glumicama koje svoje solidno napisane, mada svejedno arhetipske likove igraju sa zadovoljstvom. Tako Cecile de France uspeva da izvuče neurotičnost gradske cure, a relativno nepoznata Izia Higelin joj sjajno kontrastira kao iskrena seoska devojka razapeta između nekoliko svetova. Noemi Lvovsky ima veoma bitnu ulogu kao dobrohotna, premda za svoje dobro suviše tradicionalna majka, a Kevin Azais, vrlo dobar u Les combattants, briljira u epizodnoj ulozi zbunjenog seoskog momka Antoinea.
 U konačnici, La belle saison je prijatno filmsko iskustvo, premda ne izuzetno. Solidno napisan i režiran, još bolje odglumljen i postavljen u prostor i vreme svakako je gledljiv i pitak, dok je po pitanju svoje teme više informativan, nego dubokouman i provokativan. Solidno, sasvim solidno.

27.8.16

Bastille Day

2016.
režija: James Watkins
scenario: James Watkins, Andrew Baldwin
uloge: Idris Elba, Richard Madden, Charlotte Le Bon, Kelly Reilly, Anatol Yusef, Jose Garcia, Thierry Godard


Šta se dogodi kada film koji je zamišljen da od Idrisa Elbe stvori novog akcionog heroja (pominje se kao sledeći James Bond, ali o tome drugom prilikom, ako je bude) jednostavno padne u nezgodno vreme? Složićemo se, politički trenutak u Francuskoj i uopšte EU koja je i glavno tržište za Bastille Day je složen i pitanje je koliko publika želi da gleda fiktivne terorističke napade u Parizu kada su ožiljci na stvarne još uvek sveži.

 Istini za volju, Nicu koja se dogodila nedugo nakon francuske premijere filma niko nije mogao predvideti, pa se povlačenje iz distribucije može smatrati kolateralnom štetom. Opet, i na drugim tržištima je film podbacio, u Britaniji nije ostvario sjajne rezultate, a selidba na DVD/VOD pre američke distribucije ne uliva poverenje. U svemu tome najveću štetu će imati Idris Elba koji će morati još negde “trenirati” za Bonda i James Watkins (vrlo dobri horori Eden Lake i The Woman in Black), daleko bolji reditelj od toga da radi na štancu akcijada koje liče na Europacorp. Opet, Bastille Day nije toliko loš film koliko je upadljivo običan i u osnovi tanak.
Premisa je jednostavna: duo slučajnih ortaka na tragu Hillovog klasika 48 Hours spasava Pariz od terorističke pretnje u gustoj magli politike gde se ne zna ko iza čega stoji. U ovom slučaju, duo čine špijun, odnosno agent CIA-e sa stavom, nesaradljiv, sklon neposlušnosti, pobuni i kaubojštini Briar (Elba) i američki džeparoš Michael (Madden) koji od svog zanata prakticiranog na turistima jako lepo živi u Parizu. Početak zapleta je Michaelov zajeb i potpuno pogrešna torba koju je pokupio od jedne tužne mlade aktivistkinje po imenu Zoe (Le Bon).
U torbi je bilo 2 kg eksploziva i bila je namenjena sedištu nacionalističke partije. Videvši čistačice, Zoe se uspaničila i odustala od akcije, a Michael, koji je torbu pokupio i u njoj nije našao ništa vredno, istu baca u smeće na ulici. Rezultat: četvoro mrtvih, Michaelovo lice na kameri za prismotru i njegovo ime na spisku osumnjičenih za terorizam. Pošto ga istovremeno jure i francuski obaveštajci kojima zapoveda Gamieux (Garcia) i taktičko odeljenje policije pod komandom Bertranda (Godard) i CIA, odnosno Briar u manje-više solo-akciji, jasno je da je najebao i jedini izlaz mu je da sarađuje sa Briarom, pronađe Zoe i razjasni gužvu. Međutim, sa paradom za naslovni praznik (14.7. je dan pada čuvenog zatvora tokom Revolucije), “gasiranim” demonstracijama i sukoba levih i desnih radikala sa policijom i zapravo čudnim držanjem policijsko-špijunskog podzemlja, manevarski prostor im je sužen...
 Ono što sledi je pristojna, iako ne impozantna akcijada sa solidnim Elbom i Maddenom i njihovom još boljom međusobnom hemijom, premda poznatost tipskih likova ne osigurava neku naročitu napetost. Pariz je uslikan solidno i prilično glatko izmontiran sa većinom materijala snimljenog u Engleskoj, a muzička podloga sastavljena od napaljivih francuskih hip-hop komada je sasvim prigodna za žanr akcije. Malo slabiji utisak ostavlja nedovoljno razvijen lik Zoe koja ostaje manje ili više “plot device”, a zapravo ga kvari CIA-ina birokratija koja je toliko stereotipna da je čist višak i posebno nikakva iskorištenost inače solidne glumice Kelly Reilly.
Dodatni problem je i u određenim detaljima vrlo tanak scenario. Naime, Watkins i ko-scenarista mu Baldwin imaju poneku dobru ideju, recimo da (spoiler) u celu priču ubace i policiju, i to sa prilično opipljivim motivom i da haos koji je nastao prikažu kroz mehaniku društvenih medija (gde je nestao termin “društvene mreže”?) i kroz to makar u kratkim intervalima uspevaju da pokažu kompleksnost francuskog društva, ali razrada je zapravo tanka i ne ide dalje od mantre o sistemu koji laže kako svoje građane, tako i svoje elemente i nosioce. Ako na to dodamo i potpuno nepotrebnu amerikanizaciju cele priče (Watkins, Elba, Madden i Reilly su svi Britanci) koja bi bila jednako funkcionalna i kada bi CIA-u zamenili sa MI-6 (eto još bolje kvalifikacije za Bonda), što je verovatno bila odluka da se zadovolje američki producenti, ostaje nam otužni ukus kompromisa i štanca, ne najgoreg, ali svakako ne impozantnog.
 Što me vraća na pitanje s početka: ima li smisla u post-Batlacan Parizu snimati filmove o fiktivnim terorističkim napadima maskiranim “sistem nas laže” mantrama? Moj problem je samo donekle moralne prirode, nisam od onih koji vole kalkulacije sa političkom voljom i smatram da je krizno vreme zapravo idealno da se postave važna pitanja o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Moja zamerka je pre svega na filmskom planu: istinite priče su zanimljivije, suviše zanimljive da bi ih se razvodnjavalo u blentave filmove za jednokratnu zabavu. A Bastille Day je upravo to.

26.8.16

The Confirmation

2016.
scenario i režija: Bob Nelson
uloge: Clive Owen, Jaeden Lieberher, Maria Bello, Matthew Modine, Tim Blake Nelson, Robert Foster, Patton Oswalt, Stephen Tobolowski


Jaeden Lieberher. Ako do sada niste, zapamtite to ime. Trebaće vam. Ovaj momčić će, ako bude ovako nastavio i u daljoj karijeri bude birao odgovarajuće uloge, biti velika zvezda i, još važnije, veliki glumac. Njegov glumački instikt je već sada nepogrešiv, slobodan je i ne biva nadigran ni od strane velikih glumačkih imena kao što su Bill Murray (St. Vincent), Michael Shannon (Midnight Special) i sada Clive Owen. Sa takvim čudom od deteta najbolje što reditelj može da uradi je da ga što više pusti i vrlo blago usmerava. Ovde još igra protiv svih šansi, klinca koji plače kad zgazi bubu i toliko naivnog da prosto privlači pažnju baraba koje bi ga uzele na zub. Lieberher je i sa takvom ulogom svejedno simpatičan.

 Reditelj Bob Nelson je debitant, ali očito ima šlifa za neke stvari kao što je to okruženje, milje i kolektivna psihologija i sasvim dobru intuiciju kojom se vodi u izboru i usmeravanju svojih glumaca. Scenarista sjajne Nebraske je za svoj debi izabrao slično, provincijalno okruženje sa svojim osobenostima, tračevima, podvalama, ali i srdačnošću i neposrednošću, iskrenom ili fingiranom religioznošću i toplinom. Nebraska, pojačana rediteljskom odlukom Alexandra Paynea da se snimi crno-belo, ipak je primetno ozbiljniji film od The Confirmation, premda je portret provincije pritisnute krizom i pod-zaposlenošću zajednička strana, ali The Confirmation to nadoknađuje toplinom i vedrinom.
  Opet imamo odnos oca i sina, samo što sad otac nije star i dementan, nego navodno u naponu snage, samo bez imalo sreće na horizontu. Walt (Owen) je razveden, bez stalnog posla (iako sa određenim veštinama), pred deložacijom je iz iznajmljene kuće zbog neplaćanja kirije, auto mu je na izdisaju, a sina viđa samo vikendom. Njegov sin Andrew (Lieberher) je zlatan momčić koji voli da provodi vreme sa ocem i njih dvojica se raduju predstojećem vikendu kada majka (Bello) i očuh (Modine) odlaze na odmor u hrišćanskom duhu.
Crkva je neobično važna i Andrewu, na čuđenje svog oca razočaranog ateiste, redovan je tamo i pridržava se zapovesti. Upoznajemo ga u ispovedaonici gde je, čini se, prvi put. Jedino što ima da ispovedi je to da se dugo nije ispovedio. Po svom mišljenju je poštovao roditelje, nije lagao, ne dao bog krao, nikome nije poželeo zlo, čak nije imao ni grešne misli. Da, Andrew je ili tako naivan ili se naprosto pravi blesav. Sveštenik (Tobolowski) očito misli da se mali izmotava i svejedno mu odredi pokoru.
Zanimljivo, ali sve i da mali nije lagao do tada, prvu laž će izgovoriti koliko u sledećoj sceni na parkingu ispred crkve: reći će da je izmolio celu pokoru, što nijedno dete ne uradi. Do kraja gorko-slatkog tragikomičnog vikenda s ocem Andrew će prekršiti još neke zapovesti, izgovoriće nekoliko “belih laži”, skrivaće istinu, ukrašće (već ukradenu) stvar, čak će mahati pištoljem (u samoodbrani), neće poštovati starije, preskočiće crkvu da bi bio s ocem. Znači li to da Andrew postaje baraba ili makar normalan nevaljalac? Ne, on samo upoznaje svet odraslih, moralnu sivu zonu koja stoji kao praksa nasuprot teoriji koju čuje u crkvi, školi i kod kuće.
Ono što će pokrenuti radnju i voditi je u krugovima je kutija specijalnog alata koji je ukraden iz Waltovog kamioneta dok je ovaj pio u baru, a Andrew se smorio čekajući ga u autu, pa pošao po njega. Alat ne samo da je redak i da je lopov tačno znao šta krade, nego mu je preko potreban za posao koji ga makar nakratko može održati iznad vode. Otac i sin, usput rešavajući svoj odnos i životne probleme (sin sa naivnošću, otac sa alkoholizmom), kreću u potragu za alatom kroz zamršeni socijalni pejzaž starih majstora (Foster), bivših i sadašnjih lopova (Tim Blake Nelson, nije u srodstvu sa autorom), lokalnih ridikula (uglavnom televizijski glumac Patton Oswalt u jednom od svojih tipičnih neurotičnih komičnih ostvarenja), prepredenih zalagoničara i očajnika, inače dobrih ljudi koje je muka pritisla toliko da moraju da kradu da se prehrane.
Iako se malo previše vuče i vrti u krugovima, pa bi uz vešto kraćenje bio ugodnije iskustvo, The Confirmation je film itekako vredan vašeg vremena. Dok gledate Jaedena Lieberhera, videćete kako se kali jedan glumac. Tim Blake Nelson uspeva da u par scena odigra provincijalnog mutikašu. I Clive Owen je odličan u ulozi van uobičajene tipologije, ulozi pristojnog, običnog čoveka koji žali za vremenima kada su ljudi radili i stvarali, te stoga i poštovali rad i prave stvari. Izvrsna je i galerija epizodista koja upotpunjava sliku Americane danas: izmučene krizom, moralno nagrižene, ali ne potpuno bez nade u bolji svet.
 Ako imate dobro pamćenje, imena kompanija na špici će vam se učiniti poznatima. Saban Films kao distributer je ista ona kompanija koja stoji iza Power Rangers i drugih raznih trasheva. Takođe, Lighthouse Entertainment nije ime koje obećava ništa dobro, pošto je ova kompanija poznata po štancu božićnih i sličnih filmova ultra-religiozne tematike za televizijske kanale poput Hallmarka. Istina, ima ovde hrišćanske propagande, ali je Bob Nelson dovoljno vešt pisac da to ostane diskretno i u trećem planu. Učinite sebi uslugu, zanemarite ove upozoravajuće znakove i uživajte u jednom vrlo pristojnom i prijatnom filmu zbog drugih stvari.

25.8.16

Eden

2015.
režija: Shyam Madiradju
scenario: Mark Mavrothalastis, Nate Parker
uloge: Nate Parker, Ethan Peck, Sung Kang, James Remar, Jessica Lowndes, Leore Hayon


Iskreno, ime Shyam Madiradju mi ne znači ništa, pošto mu je ovo prva režija nakon jednog producentskog “kredita”. Nije puno značilo ni producentima i distributerima koji su umesto kao Madiradjuov, Eden reklamirali kao film jednog od producenata, Jaumea Collet-Serre, inače reditelja horora (House of Wax, Orphan) i “neesonijada” (Unknown, Non-Stop, Run All Night i neka se pripremi The Commuter najavljen za sledeću godinu). Collet-Serra inače ima i svoj film u prometu ovog leta, takođe sniman na “rajskim” tropskim lokacijama, imena The Shallows koji bi mogao biti savremeno i zapravo promišljeno ne-trash čitanje Spielbergovog letnjeg hita svih letnjih hitova The Jaws. O tome, međutim, kad dođe na red.
Nije ni Collet-Serra razlog da pogledam Eden. Ono što me je privuklo je večitost premise o formiranju društva i određene hijerarhije u maloj ad-hoc zajednici u izolaciji. Ako ste pomislili na Goldinda i Lord of the Flies, u pravu ste. Fascinantno je to: deca koju percipiramo kao nevinu i nesposobnu za zlo (nekorumpiranu civilizacijom što bi rekli neki) će u određenim uslovima, imitirajući odrasle ili ne, pokušati uspostaviti svoje društvo možda čak i surovije od civilizacije kao takve u kojem čak ni oduzimanje života nije tabu.
U Edenu imamo tropsku lokaciju, ali nemamo decu. Umesto njih imamo fudbalski tim, što će reći igrače, trenera (Remar), fizioterapeuta (Kang), čak i njegove dve kćeri (Lowndes, Hayon). Nakon šminkerski snimljene utakmice montirane sa motivacionim govorom o pobeđivanju, fudbalere ćemo upoznati u avionu na povratku kući. Usled neobjašnjenog kvara, avion se ruši u stiliziranoj CGI sekvenci i pristaje u plićaku nadomak tropskog (ispostaviće se pustog) otoka. Posada aviona, većina stručnog štaba i nekoliko igrača su poginuli odmah pri padu, preživelih je 15-ak, dve cure, fizioterapeut i ostatak igrača.
Među preživelima se javlja potreba za oraganizacijom i oči su uprte u nevoljnog kapitena ekipe Slima (Parker) koji i u regularnim uslovima oseća pritisak svoje pozicije sa kojom se nije saživeo. Slim nije autoritet ili je u najboljem slučaju benevolentni, liberalni autoritet i čini se da nije dorastao zadatku, pa se u odlučivanje gura Andy (Peck). Njegove ideje su surovije i darvinističkije: zaliha hrane i naročito vode je malo i nedovoljno za sve, naročito za one povređene bez šansi za preživljavanje, čekanje na spas nije najsigurnija opcija i treba odrediti koga (prvo) žrtvovati... Oko njih dvojice se formiraju klanovi i sukob je neizbežan.

Eden deluje kompetentno režirano, sa solidno izgrađenim i solidno iznenađujućim obratima, generalno je pratljiv i nije dosadan u klasičnom smislu. Kao takav bi mogao da posluži kao zabava uz pivo i kokice u kućnoj varijanti i kao nešto što se prati s pola mozga. Međutim, u tome je zapravo problem: Eden ne podstiče na razmišljanje, ne otvara teme, čak ni premisu ne razvija dalje od onoga što je apsolutno neophodno za gledljiv film koji može da se vrti i u pozadini. Likovi ostaju plitki i kartonski, pa su i glumci neraspoloženi, a etičke rasprave koje bi mogle biti osnova filma ostaju šablonske i nimalo provokativne. Gledajući Eden nećete videti ništa novo i ništa naročito.

24.8.16

The Bronze

2015.
režija: Bryan Buckley
scenario: Melissa Rauch, Winston Rauch
uloge: Melissa Rauch, Gary Cole, Thomas Middleditch, Sebastian Stan, Cecily Strong, Haley Lu Richardson


Iskreno, volim olimpijadu kao pojavu. Nije li genijalno jednom u 4 godine pogledati i poneki sport koji inače ne stignemo ispratiti? Možda otkrijemo ljubav prema jedrenju, softballu, streljaštvu, streličarstvu, preponskom jahanju, a možda se podsetimo i onih sportova koje poznajemo, ali nemamo često prilike da ih gledamo jer ih van olimpijade retko ulovimo na televiziji. Recimo, do Ria nisam imao pojma da su Amerikanke potpuno preuzele primat u ženskoj gimnastici od Ruskinja i Kineskinja.

A gimnastika, olimpijska ili ne, vrlo je filmičan sport. Posebno ženska. Poetična je, akrobatski atraktivna, nije teško snimiti je i da se potpuno prirodno složiti u montažnu sekvencu sa muzikom. A i moralni bagaž ovog sporta u moderna vremena je ogroman: do pre možda 10-ak godina, gimnastikom su se u ženskoj konkurenciji na najvišem nivou bavile devojčice pre puberteta, što je rezultiralo nepravilnim telesnim razvojem i zdravstvenim problemima kasnije u životu. Da, film o gimnastici, ličnim nedostacima (usled životnog stila) i “penziji” jedne islužene olimpijke bi bio dobra ideja za sportsku dramu...
The Bronze to jednostavno nije, premda obećava. Hope Ann Gregory (Rauch) je pod akutnom povredom i teškim naporom osvojila treće mesto na olimpijadi pre 12 godina (inspirirano stvarnim slučajem Kerri Strug u Atlanti 1996. godine), ali je morala okončati svoju karijeru. Od tada živi od stare slave, toliko da će dobiti džabe klopu i piće u svom gradiću u kojem ima i rezervirano parking-mesto. Novca je odavno ponestalo, pa Hope cedi svog oca (Cole), skromnog poštara i provaljuje u njegov službeni auto i krade novac iz čestitki. O poslu i ne pomišlja, jer sebe vidi kao princezu, zvezdu, heroja nacije i spremna je da se posvađa sa svakim koji joj pokuša napraviti “reality check”. Da, ona je jedna od onih...
Šansa za nešto novca i ličnog razvoja joj se nudi kada joj njena bivša instruktorka ostavi pola miliona, pod uslovom da pro bono trenira i na olimpijadu odvede njenu novu štićenicu Maggie (Richardson) čija samohrana majka ne može da plaća skupi trening. Isprva okleva da svoje mesto kraljice u gradu prepusti nekom drugom, pa nesrećnu Maggie deblja lošom hranom, uči da psuje i flertuje s dečkima, ali dodatna eksterna motivacija se javlja u vidu glavnog olimpijskog trenera Lancea (Stan), Hopeinog bivšeg jednokratnog frajera. Ako u miks dodamo još i “ljubavni interes”, momka iz teretane sa tikovima kojeg ona zove Twitchy (Middleditch), jasno nam je da je za Hope to put iskupljenja, sportskog i ljudskog.
Ako vam ovo zvuči kao sinopsis za indie ili još izvesnije “Hallmark” film, u pravu ste: ovakvih filmskih premijera je koš i još na Sundanceu i Tribeci i takav štanc je ona druga strana medalje indie filma. Nakon festivalske premijere i najčešće ravnodušno-mlakih reakcija kritike, ovakvi filmovi odlaze u kratku distribuciju i dugi zaborav. Ne zato što su loši, nego zato što su isti, čak i kad su dobro odglumljeni ili pokušavaju da budu “quirky”. Šablon ostaje šablon.
Jedan od iritantnijih dodataka na taj šablon je insistiranje na pokušajima humora po svaku cenu, a bez rezultata. To je po pravilu izveštačeno, često vulgarno (ne mešati sa “provokativno”) i po pravilu nikad smešno. Ovde to dolazi direktno od glavne glumice i ko-scenaristkinje Melisse Rauch koja pokušava da osrednje do loše štoseve iz svojih stand-up početaka prenese na film, a to jednostavno ne ide. Lako je stand-up personu sa sve piskavim glasom, prenaglašenom seksualnom frustracijom i čime već prebaciti na televiziju, u sitcom (Rauchova je deo stalne postave serije The Big Bang Theory koja nikako da se završi), ali ne i na film. Zapravo, The Bronze ima toliko humornih “sokova” i pronicljivosti za kratak film, ne i za 100 minuta.
Mislim, pogledajte samo Twitchyja kao lik. Potpuno je nepotreban za priču, samo dodaje minutažu. Dobro, ljubavni interes za ljubavni interes, to je uvek narativna “štaka”. I to da je po karakteru poptuno različit od protagonistkinje je stari, provereni štos. Ali, ljudi moji, nije mi jasno ko misli da je smešno upariti hiper-seksualiziranu kučku koja psuje sa devcem koji ima tikove i “čuva se za brak”, taj je u problemu. Na stranu što su takvi likovi nezamislivi u XXI stoleću, čak i ako pod nekim kamenom postoje, to nije smešno: oni su jedni od onih koji bacaju bombe na klinike za abortuse.
Ima u filmu, međutim, jedna scena zbog koje ga se isplati pogledati. Scena je ljigavo-manipulativno-seksualne prirode i prilično štrči od ostatka filma. Akteri su Hope i Lance, dakle, oboje bivši gimnastičari. Ne, scena nije napaljiva, čak ni erotična koliko je bizarna: seks izgleda kao gimnastička vežba, a hotelski nameštaj kao sprave. Ako ste zamišljali kako izgleda seks među gimanstičarima, to verovatno nije odgovor na vaše pitanje. Ali je svejedno solidan komad bizarluka.

23.8.16

Edge of Winter

2016.
režija: Rob Connolly
scenario: Rob Connolly, Kyle Mann
uloge: Joel Kinnaman, Tom Holland, Percy Haynes White, Shiloh Fernandez, Rossif Sutherland


U suštini, ovo bi mogao biti moj tip filma. Žanrovski gledano, u pitanju je kombinacija socijalne i porodične drame sa pod-tonovima trilera i recimo misterije, mesto radnje je snežna zabit i to kanadska, a glavna zvezda filma je zanimljiv glumac koji nikako da realizira svoj zvezdani potencijal, što je možda rezultat pogrešnih casting izbora, a možda loše sreće. Naravno, ništa tu nije novo ni neviđeno, pitanje je samo koliko šabloni i prigodna motivacijska i dramaturška rešenja mogu potopiti film.
Elliot (Kinnaman) je čovek koji je zeznuo sve što je mogao. Živi u malom samačkom stanu, trenutno je bez posla, sa rukom u gipsu. Nije da se previše pitamo, ali uskoro ćemo dobiti odgovor. Sad, takvom Elliotu je poveren zadatak da čuva klince, petnaestogodišnjeg Bradleya (Holland) i dvanaestogodišnjeg Caleba (Haynes White) dok je njegova žena na odmoru sa ne tako novim mužem. Elliot to oduševljeno prihvata, čak i ne traži pomoć njene majke. Kao da je svestan da u svom životu jedino klince nije sjebao, valjda zato što je s njima imao relativno malo kontakta. Sa druge strane, oni ga ne poznaju, ozbiljniji i odgovorniji Bradley ga pomalo prezire, a pomalo ga se plaši, dok je mlađem Calebu otac-baraba čak i simpatičan lik.
Šta će takav otac raditi sa sinovima o kojima baš i nema pojma? Ideju će mu dati oni sami, potpuno slučajno: kad nađu njegovu lovačku pušku ispod kreveta. “Novi tata” je fićfirić koji ih sigurno nije učio da odgovorno upravljaju oružjem, pa će pravi tata od dečaka napraviti muškarce na izletu o kojem oni neće pričati majci. Odu oni duboko u šumu, na mesto bivšeg kampa za drvoseče, ispale koji metak, Brad nije oduševljen pucanjem, a Caleb posledicama istog. Šta im još otac može pokazati? Vožnju, to sigurno nisu probali. Saberite dva i dva, pijanog oca, klince koji se svađaju i nekog ko ne zna da vozi za volanom, pa je jasno da će džip ostati nasukan u dubokom snegu.
Kada tokom noći provedene u autu Elliot sazna da se klinci zbog očuhovog posla sele u London, u njemu se budi gotovo psihopatski instinkt da ih ne pusti od sebe. Umesto prema magistralnom putu, on će klince odvesti prema lovačkoj kolibi na drugom kraju šume. U njegovoj maničnoj glavi se porađa ideja o survivalističkom životu oca i sinova u prirodi. Ali koliba nije njegova... Šta će se desiti kada se u njoj pojave dvojica frankofonih lovaca (Fernandez, Sutherland) kojima se isto tako pokvario auto?
Nakon poslednjeg velikog otkrića (u suštini standardnog motivacijskog okidača), nastupa očekivana dramaturgija preživljavanja. Čak ni ideja o odsutnom, po čuvenju neozbiljnom, a svakako problematičnom ocu koji je istovremeno i zaštitnik i tamničar i generalno neko kojeg se treba bojati nije toliko nova koliko je perfidna i zapravo pro-sistemska. Svako ko štrči, bilo temperamentom, bilo stavom, nije ništa drugo do devijant, psihopata, opasnost po sebe, društvo i porodične vrednosti, bez obzira na njegovu biološku ulogu oca.

 To, međutim, nije najveći problem filma. Problem je što je Elliot jednostavno maničan lik bez ikakvog uporišta u realnom svetu, napisan kao u suštini grozna, skoro neljudska konstrukcija. Njegovi postupci su apsolutno nepredvidljivi. Da li biste nekom takvom ostavili decu na čuvanje? Nisam ni sumnjao. To u problem stavlja samog Joela Kinnamana, inače ekspresivnog glumca kojem stoje neurotični likovi. On se trudi da Elliota nekako “očoveči”, ali mu to ne uspeva. Nije njegova krivica, problem je u takvom tankom scenariju.

22.8.16

Un + une

kritika originalno objavljena  na Monitoru
2015.
režija: Claude Lelouch
scenario: Claude Lelouch, Valerie Perrin
uloge: Jean Dujardin, Elsa Zylberstein, Christopher Lambert, Alice Pol, Rahul Vohra, Shriya Pilgaonkar, Abhishek Krishnan


Ako se za nešto francuskim novovalovcima mora skinuti kapa, onda je to istrajnost. Oni pokojni snimali su aktivno do svoje smrti, često u vrlo poodmaklim godinama. Oni još uvek živi snimaju i dalje, verni svojoj filmskoj školi i svom filmskom izrazu. Naravno, nema tu ne znam koliko toga novoga, posle 60-ak godina je to praktično nemoguće, ali elan, ljubav prema filmu i elegancija u realizaciji ostaju. Ti ljudi su ceo svoj život živeli i disali film i to čine i dan-danas.

 Primera radi, Claude Lelouch u preko 50 godina karijere ima iza sebe 60 odrežiranih naslova, uglavnom celovečernjih igranih filmova, uz dokumentarne i kratkometražne, kao i autorske kolaboracije. Oprobao se u raznim žanrovima: krimi-trilerima, komedijama, istorijskim i socijalnim dramama, ali njegova specijalnost je ljubavna priča, o jednom muškarcu i jednoj ženi. Od Un homme et une femme (1966), moćne ljubavne priče snimljene sa više muzike i akcije nego reči, neverovatno kinetičke zahvaljujući dinamici auto-trka koje su važan deo narativa, prošlo je 50 godina, ali se film jednako svežim čini i danas. Lelouch se tom modelu uporno vraćao, čak je snimio i (razočaravajući) nastavak 20 godina kasnije, ali svoju inspiraciju iz mladih dana nije dostigao.
Un + une može se smatrati još jednim od spiritualnih nastavaka velikog filma, jednog od retkih na stranom jeziku koji su ovenčani Oscarom za najbolji scenario. Indikativan je već naslov, posuđen od pseudo-filozofske knjige popularne među dokonim ljudima (naročito ženama) koja će se u dve vezane scene i pojaviti u kadru. U pitanju je muški i ženski rod neodređenog člana, dakle priča o svakome od nas i nikome posebno u situaciji magnetične privlačnosti koja može rezultirati požarom i spaljenim mostovima.
Naslov je, međutim, varka jer nemamo samo jedan par, nego četvorougao i još jedan par sa strane, negde između stvarnosti i fikcije. Nema ni auto-trka, ni te rane Leloucheve kinetičnosti, ali daleko od toga da je Un + une statičan film. Umesto toga imamo Indiju u svoj svojoj egzotičnoj lepoti i putovanje kroz tu mističnu zemlju kao metaforu putovanja prema vlastitoj spiritualnosti, datu uglavnom kroz vrhunsku fotografiju Roberta Alazrakija i asocijativnu montažu Stephanea Mazalaiguea koja skače kroz prostor i vreme naglašavajući temu, dodatno podvučenu vrlo prisutnom, ali majstorski komponiranom i inkorporiranom muzikom. Zapravo, imamo sve što želimo od ljubavne priče, a ako neko to zna da uradi, to je upravo Lelouch.
 Antoine (Dujardin) je slavni kompozitor filmske muzike i simpatično duhovito lice francuske arogancije, zaljubljen u osećaj zaljubljenosti, ali dovoljno realističan i trezven da bi se vezivao. On dolazi u Indiju da bi za svog prijatelja, reditelja Rahula Abhija (Vohra) nadgledao snimanje muzike za njegov najnoviji art-film Juliet et Romeo o istinitim događajima inspiriranoj neobičnoj romansi između razbojnika (Krishnan) i plesačice (Pilgaonkar). Za sobom je ostavio svoju mladu devojku, pijanistkinju Alice (Pol) koja ga je iznenadila sa bračnom ponudom preko telefona, što ga je ostavilo pod pritiskom i sa jakim napadima migrene.
Već prve večeri je u francuskoj ambasadi priređen prijem njemu u čast, ali umesto dosadnog diplomatskog ćeretanja, Antoine upada u neobičan razgovor sa ambasadorovom ženom Annom (Zylberstein). Čini se da oni dolaze iz suprotnih svetova, nasuprot Antoinovoj suvoj zajebanciji, Anna je gotovo komično spiritualna, ali njih dvoje zapravo uživaju u tom ping-pongu od razgovora daleko od diplomatskih normi. Ambasador Samuel Hamon (Lambert) deluje kao tolerantan čovek, premda malo krut, ali se tenzija svejedno stvara. Zajedničko putovanje Antoinea i Anne po Indiji koje uključuje ritual pročišćenja u Varanasiju i posetu duhovnoj isceliteljki Ammi (obe sekvence su predivno snimljene okom iskusnog dokumentariste), kao i Alisin dolazak u Indiju i njeno zbližavanje sa Samuelom će zaokružiti ljubavni četvorougao i više ništa neće biti isto.
 Claude Lelouch svoj film radi sa dosta znanja, što je nesporno za nekoga ko je aktivni autor već više od 50 godina i sa strašću kakva se retko viđa u njegovoj dobi. Obratite pažnju na muzičku pratnju u filmu. Ona je sveprisutna, potpuno očekivana za ovakav film, sačinjena od klavira, orkestracije i elemenata indijskog folklornog zvuka, ali je prosto takva da drugačije jednostavno ni bi išlo. Isto važi i za pozadinske priče o likovima koje su možda standardne do granice potrošenosti, ali su toliko detaljne da likovi ne deluju samo zamislivo, nego i organski. Njihovi dijalozi bi u većini drugih filmova delovali besmisleno i zašećereno, ali ovde su napisani i izgovoreni sa dubokim uverenjem. Lelouch je još uvek nepopravljivi romantik i ostaje nam samo da mu verujemo i da ga pratimo na ovom dvočasovnom putovanju kroz misterioznu zemlju i još dublje misterije ljubavi i ljudske duše. Un + une će današnjim gledaocima delovati staromodno i to stoji u potizivnom smislu. Drastična je razlika je li film staromodan u smislu da nas vraća u neko drugo filmsko vreme ili zastareo i datiran, pa od tog drugog filmskog vremena posuđuje samo površne ideje i postupke. Un + une je svakako od bolje varijante.
Oči su uprte u glumce i oni su sjajno izabrani i vođeni blagom, ali sigurnom rukom. Ima tu mesta za improvizaciju, ali duh filma je sveprisutan. Jean Dujardin je ležeran i izuzetno simpatičan kao Antoine, Elsa Zylberstein topla i taktilna kao Anna, Alice Pol pokazuje nesigurnost mlađe osobe u vezi sa starijom i iskusnijom, dok je Christopher Lambert, taj stari akcioni junak, sada prinuđen da igra protiv svog uobičajenog tipa i pokaže širok dijapazon utišanih emocija i skrivenih nesigurnosti i u tome uspeva. Njih četvoro je zaista zadovoljstvo gledati iz scene u scenu.
Mnogi će Lelouchu zameriti tipskost i konzervativnost, poneki čak i zapadnjački turistički pogled na Indiju. Prvo, Lelouch ne krije da je konzervativni romantik i da ljubav vidi isključivo kao monogamiju, što je njegovo legitimno pravo i to treba poštovati. Što se zapadnjačkog pogleda koji vidi samo atrakcije i stvarnu ili fingiranu duhovnost, ali ne i siromaštvo, prljavštinu i bedu na ulicama, treba reći samo da to čak i ne stoji (u nekom drugom-trećem planu nema nikakvog ulepšavanja) i da je u krajnjoj liniji nebitno ako je u skladu sa tačkom gledišta naših likova koji su zapravo Zapadnjaci i turisti. Uostalom, takvo saživljavanje publike sa likovima mu je i bio jedan od osnovnih ciljeva.
 Eskapizam možda stoji, ali u tome nema ničeg lošeg. Lelouch to zna napraviti sa stilom, što se ne može reći za mnoge koji se ljubavnog filma hvataju. Lelouch ga oplemenjuje primesama humora, filma ceste i avanture i to čini dozirano i ispravno. On je jedan od retkih koji mogu sebi dozvoljiti da budu sentimentalni, ali nikad patetični i izlizani. Majstor i pored lutanja ostaje majstor. Un homme et une femme možda nije dostignut u svojoj inovativnosti, ali to nije bio cilj. Ovaj nastavak je samo spiritualan i apsolutno nije sramota da ga je radio isti čovak kao i slavnog prethodnika.