7.12.16

Compte tes blesseurs / A Taste of Ink

2016.
Scenario i režija: Morgan Simon
Uloge: Kevin Azais, Monia Chokri, Nathan Willcocks, Julien Krug, Selim Aymard, Cedric Laban


Mladost. Živost. Nova energija. Tetovaže. Hardcore muzika. „Fuck you“ stav. I zapravo mnogo više srca, osetljivost i emocija nego što se to da naslutiti po ekstremnom imidžu. Uostalom, kako protumačiti uvodnu scenu u kojoj našem junaku Vincentu (Azais) njegov prijatelj i tattoo majstor radi portrete majke i oca na svakoj strani vrata? I kako protumačiti scenu u kojoj pevač stranog i verovatno bitnog sastava drži govor o samoubistvu kao drugom najčešćem uzroku smrti kod mladih ljudi i nudi razgovor kao pomoć svima kojima treba? Kako protumačiti naslov koji je zapravo tetovaža preko celih Vincentovih grudi. Hardcore ne znači biti neosetljiv, nego čvrst, ispravan i pravedan.
A Vincent je svakako osetljiv ili makar u osetljivom periodu. Njegova majka je umrla od raka pre nekoliko meseci, otac (Willcocks) ga u svakoj prilici nipodaštava, a kao šlag na torti prijavljuje da ima novu devojku. Sama ideja toga se Vincentu nikako ne sviđa, ali ispostavlja se da Julie (Chokri) nije ni u kojem slučaju loša i neosetljiva osoba. Nije čak ni nezanimljiva, što bi se dalo pomisliti zbog posla kasirke koji obavlja. Ona je, kao i Vincent, ranjena duša koja je verovatno nekada ranije imala svoje snove koji su se izjalovili.
Zapravo nam je čudno šta bi takva osoba tražila sa neveselim udovcem koji uglavnom nema smisla za humor, koji kuka o težačkom životu, žali za kolonijalnim Alžirom koji nikad nije video i kuka na moderna vremena gde se “izbor svodi na coca colu i pepsi“. Emotivno i svetonazorski, njoj bi Vincent bio bolji partner. I između njih se gotovo instantno rađa seksualna tenzija, pa umesto sub-kulturnog, generacijskog filma dobijamo porodičnu komornu dramu, u nameri autora potresnu, ali zapravo više bizarnu.
Motiv oca i sina koji se zaljubljuju u istu osobu nije nimalo novi u kinematografiji, ali situacija, ma kako delovala intrigantno makar kao misaoni eksperiment, zapravo je sama po sebi neugodna. To po pravilu rezultira neugodnim filmovima koji su uz to često i izuzetno neukusni, bilo da odlaze u krajnost melodrame ili sprdnje. Uostalom, i sam Morgan Simon, autor nekoliko nagrađivanih kratkih filmova se te teme dotakao u Essaie de mourir jeune i to je dosta bolje izgledalo svedeno na jednu prostoriju, rođendansku zabavu koja se pretvara u košmar i 20 minuta trajanja. Compte tes blesseurs je verovatno zamišljen kao razrada toga, ali transfer na dugi format nije bio tako gladak.
Pored neprijatnosti koja ne ide nikuda i čak nam ne otkriva ništa više o likovima i njihovim unutarnjim životima, film nudi malo toga. A ni razrešenje intonirano kao izjava, a zapravo bizarno u tome ni najmanje ne pomaže. Međutim, Morgan Simon, ma kako nevešt bio u pričanju priče, dosta bolje stoji sa tehničkim aspektima režije. Ima on dugometražni film u sebi, ali to nije ovaj film.

6.12.16

Imperium

2016.
režija: Daniel Ragussis
scenario: Daniel Ragussis, Michael German (prema Germanovim memoarima)
uloge: Daniel Radcliffe, Toni Collette, Tracy Letts, Sam Trammell, Nestor Carbonel, Chris Sullivan, Seth Numrich, Pawel Szajda, Devin Druid

Ima li goreg prokletstva za nekoga ko namerava da se bavi glumom od toga da bude poznat po jednoj jedinoj ulozi u nečemu grozno popularnom? Dok je u godinama za isti “typecast”, još i može nekako unovčiti ponavljanje jednog te istog s minimalnim varijacijama, ali posle nepobitno tone u zaborav. Potrebno je puno upornosti, da ne kažem tvrdoglavosti, da se glumac iz te spirale izvuče. Potrbno je i hrabrosti da se radikalno raskine sa “typecastom”.

Kad “typecast” dođe u zrelijim godinama, glumac ili glumica ima makar najblažu ideju čemu se može vratiti, svojoj karijeri pre blockbustera, mada i za to treba vremena da proradi (slučaj Kristen Stewart), ali šta ćemo kada glumac uđe u ulogu kao klinac bez glumačke prošlosti, a iz nje izađe kao formirani mladi čovek. Na primer, Daniel Radcliffe. On se iz petnih žila upinje da se reši svoje Harry Potter aure, igra čudne, pamtljive likove u čudnim filmovima, recimo vraga u Horns, leš koji govori i prdi u Swiss Army Man i evo sada FBI agenta infiltriranog u neo-nacističko podzemlje Washingtona. I to radi dobro.

Šteta je, međutim, što Imperium u konačnici nije bolji film. I to je šteta pre svega glumaca koji se trude da ostvare koloritne uloge i to im uspeva. Ne samo Radcliffe koji savršeno skida američki akcenat i kanalizira anksioznost štrebera u okruženju grubijana od kojih tek retki shvataju za šta im je i koliko potreban. Toni Collette kao policajka željna avanture i dokazivanja, pa makar iz pozadine je briljantna, ako izuzmemo onaj bedasti tik sa žvakom. Tracy Letts kao voditelj rasističkog radio-programa nas drži u nedoumici je li ubeđeni prorok ili šarlatan i kokošar željan nešto novca i zabave. A Sam Trammell se savršeno uklapa u sliku predgradskog čoveka kojeg je pogrešna literatura okrenula ka opasnim i ne baš sjajno strukturiranim idealima.

Šteta je i što film počinje u tako dobrom ritmu, toliko da nam prvih pola sata, uvod, deluje kao možda 10 minuta. Na stranu memoari stvarnog agenta FBI koji se stvarno infiltrirao među rasističke zgubidane i wannabe teroriste, kada film prolazi kroz sve kapije klišea na putu i istovremeno deluje i tipski i gotovo slučajno. Čemu obaevzne scene sa oi! pojilom i skinjarama u homoerotičnom plesu kada znamo tačno kakvi su zgubidani? Čemu sve te tlapnje o različitim nivoima i frakcijama među nacistima u Americi kada nam je iz toliko filmova poznato da u tom loncu imamo i Klan i skinjare i robijaše Aryan Nation i naizgled tihe i pristojne samotnjake ili porodične ljude koji zapravo mogu posegnuti za očajničkim merama jer jedini zapravo imaju nekakav intelekt? U tom smislu nije teško pogoditi glavnog i najopasnijeg od društva koje Radcliffeov Nate sreće tokom svoje “undercover” karijere, dovoljno je imati samo osnovno filmsko znanje i iskustvo od pogledana tri filma na tu temu.


Daleko od toga da je i pored tako klimavog scenarija Imperium loš i negledljiv film. Daniel Ragussis se trudi da režijom popravi dojam koji ostavlja dosta tipski i rupičast scenario koji se oslanja na toliko viđene predstave iz hollywoodskih filmova. Pola posla je tu napravio sa izborom glumaca, još skoro toliko sa usmeravanjem istih. Imperium se lako gleda, živog je tempa i ritma, iako u principu možemo predvideti šta će se dogoditi, a čak ne možemo reći da ima nešto turbo-napetih scena. Ali koliko je lak i zgodan za gledanje, toliko je i za zaboravljanje. Verovatno ćemo ga pamtiti kao još jedan od Radcliffeovih post-Harry Potter filmova.

5.12.16

The Birth of a Nation

kritika originalno objavljena na Monitoru
2016.
režija: Nate Parker
scenario: Nate Parker, Jean McGianni Celestin
uloge: Nate Parker, Armie Hammer, Penelope Ann Miller, Jackie Earl Haley, Mark Boone Jr, Aja Naomi King, Colman Domingo, Gabrielle Union


Pre 101 godinu, ispisana je najvažnija stranica istorije filma. Istina je da su braća Lumiere bili prvi koji su snimili pokretne slike filmskom kamerom, da je Georges Melies prvi ispričao priču, i to fantastičnu, ali je ep Davida Wark Griffitha umnogome doprineo tome kako film izgleda do dana današnjeg. Dve su stvari tu ključne: paralelna montaža (izlaganje dveju radnji istovremeno) i samo trajanje filma koje ne mora biti ograničeno na određeni broj minuta. Technicolor i zvuk su došli kasnije, inovacije se od tada samo ređaju, ali ne smemo zaboraviti doprinos The Birth of a Nation kinematografiji kao takvoj.

 Isto tako ne valja zaboraviti da je Griffithov film, ispod te tehničke revolucionarnosti, ipak bio samo jedan perfidni rasistički pamflet u kome ne samo da su belci namazani pastom za cipele igrali crnce, nego je pritom još slavio i romantizirao robovlasnički Stari Jug, sistemsku rasnu segregaciju (Jim Crow zakone), pa i Ku Klux Klan kao garant morala i časti. Nacija koja je u tom filmu rođena, ta netolerantna, zatucana Amerika, potrajala je još 50-ak godina dok nije se nije počela sistemski razgrađivati. Međutim, paralelno s njom, rođene su i živele neke druge nacije, pa je možda vreme da dobijemo epske ili kakve god filmove o njihovom rođenju.
Iako je to možda samo vešt marketinški ili politički trik, izbor naslova za film o Natu Turneru i njegovoj krvavoj pobuni crnih robova 1831. godine je skoro genijalan. Generacijama oslonjenim na Google će ubiti skoro svako istorijsko sećanje na Griffitha, a sebi će podići cenu, usput provocirajući osećaj za pristojno u akademskim krugovima. Samo tim činom, Nate Parker je podigao sasvim solidnu količinu prašine i napravio dobar posao još pre premijere na Sundance festivalu, gde je osvojio i Grand Prix žirija i nagradu publike, a uz to osigurao hollywoodsku distribuciju za rekordnu svotu novca.
Ono što još valja istaći kao pozitivne strane filma je činjenica da sa takvim naslovom zaista govori o rođenju jedne nacije, afro-američke, uzimajući u obzir njene raznorodne korene, afričke, američke, paganske, evangeličke, nametnutu ropsku sudbinu i neutaživu želju za slobodom koja je kulminirala prvo Turnerovom pobunom, pa onda i učešćem u Građanskom ratu. Naravno, neki detalji su uspeliji i prisutniji od drugih, a uloga Svetog Pisma kao istovremeno oruđa za očuvanje poretka i oruđa emancipacije i puta u slobodu je posebno i sa pravom ispostavljena.
 Nažalost, i pored brutalnih scena pozicioniranih u kontrastu sa impresivnom prirodnom lepotom Juga, vrlo malo tu ima novoga o samoj prirodi i biti robovlasništva. Brutalnosti ne manjka, ali ona se može lako otpisati na generalnu karikaturalnost likova belih robovlasnika. Odnosno, po ko zna koji put, filmski autori uspevaju da promaše poentu zašto je robovlasništvo bilo civilizacijski neispravno: ne zato što su se njime služili zlikovci, već zato što je bilo prihvaćeno kao ekonomska činjenica na koju su pristajali i dobri ljudi. Čak je i gospodar Samuel Turner (Hammer) koji bi mogao predstavljati tog arhetipskog “dobrog belca” karikaturalno prikazan kao pijanac i nesposobnjaković kome je to koren svih njegovih problema. Drugi su, naravno, svi gori od njega, a sadistički čuvar (Haley) se pojavljuje kao univerzalni bauk kad god je to zgodno.
U poređenju s tim odurnim belcima, Nat Turner (igra ga Nate Parker koji potpisuje još i scenario, režiju i produkciju) izgleda kao oličenje dobra, Mojsije, David, Isus, William Wallace i odbegli Django u jednoj osobi. Zapravo, on je u svojoj dobroti i pobožnosti zapravo misionar, dobar čovek koji se nagledao zla i malo preterao u pravedničkom gnevu. Jednostavno rečeno, on je instant-heroj, bilo prvo kao jedan od retkih pismenih robova, kao propovednik Božje reči (kakva god ona bila), ili odjednom kao borac za slobodu, a nije kompleksna istorijska ličnost.
 Drugi set problema leži u pogrešnoj strukturi filma koja ide kontra naslovu i pretpostavljenoj temi filma. Naime, ekspozicija u kojoj se objašnjava kako je došlo do promene u Turnerovoj ličnosti, to jest kako je on od bistrog dečaka, preko krotkog sveštenika postao vođa pobune, zauzima dve trećine filma. U tom odnosu snaga, pobuna i njen tragični završetak nisu dovoljno akcentirani i ne uspevaju da budu fokalna tačka rođenja pomenute nacije. Čisto istorijski gledano, to je možda i ispravno, ako uzmemo u obzir uvreženi konsenzus da je nacija rođena 30-ak godina kasnije, ali zašto onda snimati film sa tim naslovom i očekivanim fokusom na određenu ličnost i naročito istorijski događaj, a onda to zamagliti prolongiranom ekspozicijom i fokus prebaciti na u poslednje vreme često viđane motive po ukusu festivalskih žirija i Akademije u sezoni nagrada.
U konačnici, The Birth of a Nation je kompozit sastavljen od dobitnika Oscara 12 Years a Slave i Braveheart na štetu Bravehearta i sa poentom o civilizacijskoj nužnosti i moralnom imperativu pobune potlačenih koju je Tarantino efikasnije izveo u svom izuzetno nesavršenom Djangu. Na različitim nivoima, uključujući i količinu kalkulacije i količinu šoka i količinu akcije i “mesa”, pa i autorsku veštinu, Parkerov film se može porediti sa svima od navedenih, često, iako ne uvek, na svoju štetu. Povrh svega, u poređenju sa slavnim imenjakom, The Birth of a Nation nije nimalo revolucionaran, od njega čak preuzima neke od mehanizama motivacije, pre svega brigu za (žensku) čast. U pitanju je debitantski film jednog glumca, projekat u koji je on uneo dosta strasti, inspiracije, ali i taštine, pa se na kraju preigrao. Nije to loše za debitantski film, daleko od toga, ali oseća se disparitet između ambicije za nagrade i stvarnog autorskog znanja.
Sve napisano stoji uz jednu ogradu. Naime, na Black Nights festivalu u Tallinnu je prikazana verzija za redovnu distribuciju, oko 20 minuta kraća od originalne, prikazane i nagrađene na Sundanceu. Moguće je da je ova verzija kalkulantski složena prema hollywoodskom i akademskom ukusu i da je original snažniji, brutalniji, pa i kompleksniji, te da struktura nije toliko vidljivo pogrešna. Moguće je da u distributerskom petljanju, kao i vađenju autorovog “prljavog veša” pred premijeru ima dosta politike. Opet, politički trenutak u kome se opet ventiliraju različite rasističke frustracije ne može biti bolji za ovakav film, pa možemo samo žaliti zašto on nije bolji ili se zadovoljiti time da nije loš.


4.12.16

A Film a Week - The Traveller / Le Voyageur

Note: A Film a Week is a weekly column on this blog, run on Sunday for our English-language readers and friends, presenting usually local or European festival films to a wider audience. Every review is directly written and not translated.
Note #2: This review has been developed through the NisiMasa workshop on this year's edition of Tallinn Black Nights Film Festival. It has been originally published on Nisimazine and Cineuropa.



A life devoid of travelling can be frustrating, especially for those who are stuck in one place that they don’t particularly like, or which they even despise. But once that dire existence of doing the same things day after day is changed for the better, the sudden surge of new experiences can prove to be too much to handle. This is the theme of Hadi Ghandour's The Traveller [+], which world-premiered in the Tallinn Black Nights First Feature Competition.
(The article continues below - Commercial information)
Adnan (Rodrigue Sleiman from Halal Love (and Sex) [+]) is a travel agent who can sweet-talk and impress customers with his broad knowledge of sights from around the world, but he has never left his home country of Lebanon himself. His luck is about to change, however, when his boss sends him on a business trip to Paris. 
But the vibrant metropolis proves to be too much for the first-time traveller. The conference he is attending is confusing and overwhelming, shown in a montage with ever-increasing speed. Things are no better at his temporary Parisian home: he gets in the middle of a generational clash between his cousin Insaf (Aïda Sabra), a traditionally minded divorcee who has never adjusted to life abroad, and her daughter, Layla (a confident Donia Eden), a completely integrated, modern Parisienne. The fact that his boss is pushing him to close a deal and his wife Souad (Romy Melhem) is feeling insecure about him being in Paris doesn’t help, either. The only pleasant and friendly moments are the ones he shares with restaurant owner Jean (Sebastian Bertrand), born in Lebanon but raised in Paris by his adoptive parents, and dreaming of the country he has never seen. But if he ever went there, he would probably be just as lost as Adnan is in Paris. Insaf knows both worlds and tries to make the best of them, but she has never found true happiness in Paris, and Layla is the only one who feels comfortable in her own skin.
Writer-director Ghandour is no stranger to multiple identities: born in Jordan to Lebanese parents, and having grown up in Belgium, this London Film School graduate living in Paris tackles the issues of migration, integration and the clash of cultures. Films that bet all their chips on these broad themes generally tend to lose their characters halfway through, but this is not the case here. Adnan is not only on a journey towards his dreams, nor to Paris; he is on a life journey, during which he will learn new things about himself.
The city of Paris as an additional character was not picked by accident: the symbolism of the place is strong, especially for the Lebanese people, for both historical and cultural reasons. It is portrayed as a big, chaotic, modern metropolis, but without using images of well-known tourist hotspots. In contrast with the early scenes in Lebanon, which are shot with a static camera, the ones set in Paris feature more noticeable camera movements.
Confidently acted and shot in natural colours, this is a solid debut, albeit with its faults, such as the sometimes oversimplified characterisation and its 100-minute running time, which proves to be a tad excessive. But the author certainly has something to say and has articulated it in a satisfying manner.


3.12.16

Manchester by the Sea

2016.
scenario i režija: Kenneth Lonergan
uloge: Casey Affleck, Kyle Chandler, C.J. Wilson, Gretchen Mol, Michelle Williams, Lucas Hedges, Kara Hayward, Anna Baryshnikov, Heather Burns, Matthew Broderick


Retko se događa da se o nekom filmu od premijere preko duge festivalske turneje do redovne distribucije stvori takav odium pozitivnih filmskih kritika kao što je to slučaj sa Manchester by the Sea. Iz svega što pročitate, shvatićete kako je to definitivno film godine, jedno od onih velikih umetničkih dela koje govore o tako životnim, ljudskim stvarima i koja su pritom dorađena do u tančine, a to sve opet deluje lako kao perce. I, da se ne lažemo, reč je o zaista dobrom filmu, pažljivo napisanom, slojevitom, vešto režiranom, nabijenom emocijama, divno snimljenom i sjajno odglumljenom. Ali nešto tu fali...

 Osnovna tema filma je život u žalosti i život sa osećajem krivice za tragediju u prošlosti. Iz toga se dalje razvijaju kompleksni porodični odnosi, produbljuju psihološki mehanizmi autodestrukcije i u pozadini se slika profil jedne atipične zajednice ljudi koji su možda svesni da su rođeni gubitnici zbog svoje klase i mesta na kojem su, ali nisu očekivali baš toliko teške šamare na nekim drugim životnim poljima. Da, prokletstvo je živeti na takvom mestu koje može biti istovremeno toliko krasno da bogataši tu grade letnjikovce i tako grozno da te vuče dole, a još veće prokletstvo je vratiti se doma podvijena repa.
Povratnik o kojem se ovde radi je Lee Chandler (Affleck), bostonski domar kojem je jedina zabava nakon napornog radnog dana zaviriti u čašicu i izazvati tuču. Razlog za njegov povratak nije nimalo prijatan: brat Joe (Chandler) mu je umro od posledica srčane mane koja je otkrivena desetak godina ranije. Lee se mora pobrinuti za sahranu i izvršenje testamenta, pa planira da se vrati svom životu u velikom gradu. Zez je, međutim, u tome što mu je brat na brigu ostavio svog sina Patricka (Hedges) koji se ponaša tipično egocentrično za svoju dob: u Manchesteru ima ceo svoj život, školu, drugare, prosečni hokejaški klub u kojem igra i usrani band u kojem svira, i čak dve devojke sa kojima žonglira, a jedini plan za budućnost je popraviti očev ribarski brod za koji ga vežu lepe uspomene, pa selidba u Boston, što se njega tiče, ne dolazi u obzir.
 Pitanje je zašto Lee ne može da podnese povratak u Manchester. Svoj posao može obavljati svugde, a možda može pronaći i nešto bolje. Ali on svoj rodni grad povezuje sa tragedijom koja mu je uništila život i od koje ne može da se oporavi, tim pre što je on za nju sam odgovoran. Stric i nećak će se tako sukobljavati kroz ceo film, iako su obojica u suštini normalni i pristojni ljudi i stalo im je jedno do drugog.
U pojedinim detaljima, Manchester by the Sea je zaista izniman film. Casey Affleck je za sada odigrao ulogu života, a iza sebe već ima vrlo dobrih uloga i možemo se samo nadati da će i u budućnosti imati prilike da radi na ovako zahvalnom materijalu. Slično se može tvrditi i za Kylea Chandlera, dok je Michelle Williams još jednom demonstrirala emotivne dubine u koje se može upustiti, a Gretchen Mol da je sa pravim materijalom sasvim solidna glumica. Otkrovenje filma je i mladi Lucas Hedges (Moonrise Kingdom), po prvi put u nečemu tako kompleksnom i uglavnom nepojmljivom za momka njegovih godina. Za sve to se možemo zahvaliti Lonerganovom veštom pisanju (odrastao u porodici psihologa, a kasnije pisao za teatar i za film) i daru za rad sa glumcima, da ih lakom rukom usmerava u željenom pravcu.
 Nadalje, Manchester by the Sea takođe ima emotivne vrhunce kakvi se retko viđaju na filmu, a koji ne deluju veštački i prenaglašeno. Ono što gledamo su tragedije, njihovi uzroci i posledice, bez trunke melodrame i naslade. Lonergan takođe vrlo dobro poznaje stvarni život, pa se u takvom okruženju ne služi štakama i filmskim klišeima, nego ih vrlo vešto razbija. Zašto žalujući brat ne bi bio drkadžija prema nećaku sa kojim se ne slaže i zašto se sin ne bi ponašao kao budala (i) nakon očeve smrti kada ga spoznaja nije (još) lupila punom snagom? To će delovati kao neumesni humor samo nekome ko zaista misli da su tuga i žalost uniformna stvar.
Međutim, film ima neke svoje probleme preko kojih se ne može tako lako preći. Prvo i osnovno, iako je izuzetno liričan i elegičan, što će reći snažan, film od preko dva sata ima poteškoća da uhvati ritam i može od početka delovati tromo i naporno. Drugo, iako je radnja smeštena u uzak krug ljudi, stiče se utisak da zahvata preširoko i stalno očekujemo još nešto ili još nekog. Treće, dok nam se početak nakon znakovite uvodne scene čini kao sasvim logičan, kraj je nekako arbitraran, mogao se dogoditi i ranije, a film je mogao i trajati još duže, a bilo koji od dinamičkih akcenata bi bio jednako dobro mesto. I konačno, nije baš najjednostavnije uhvatiti šta je glavni tok, a šta flashback, bar ne u prvo vreme, pošto odrasli glumci izgledaju skoro isto u vremenskom periodu od desetak godina, a jedne i druge scene su stopljene. Mogu da shvatim zašto je to tako i koja se poruka iza toga krije, ali to svejedno nije baš “user-friendly”, ako me razumete.
 Međutim, to su samo detalji i sitna iskliznuća, ne i glavni razlog zašto prosudbe o Manchester by the Sea kao filmu godine smatram neozbiljnim. Filmu, naime, očajnički fali “X Factor”, ono nešto nedodirljivo i neuhvatljivo što ga čini toliko boljim od konkurencije i dugoročno pamtljivim. Daleko od toga da je reč o podilaženju publici ili sličnoj kalkulaciji, Manchester by the Sea je vrlo pažljivo osmišljen i urađen film, ali mu svejedno fali duša i, zvučaće blasfemično, svrha. Zašto mi gledamo životne muke tih ljudi koji su isto tako nesavršeni kao mi, koji su nam zbog toga nekako bliski, a opet daleki? Čisto sumnjam da mogu sebi i vama odgovoriti na to pitanje.

2.12.16

Voyage of Time: Life's Journey

2016.
scenario i režija: Terrence Malick
narator: Cate Blanchett


Čudni su putevi Terrencea Malicka, od prva dva izuzetna filma, preko profesure i pauze u radu od 20 godina, do progresivno hermetičnijih filmova razorene naracije i maničnog tempa od skoro pa filma godišnje. I još je nekoliko u najavi za godine koje dolaze. Genije koji je shvatio da mu je vreme na Zemlji ograničeno, pa žuri da kaže sve što ima, ili matori smarač koji je sve svoje već rekao, pa se besomučno ponavlja, bulazni i naklapa? Pa... Za Malicka tvrdnja o uglu gledanja od kojeg zavisi i ugao crtanja važi više nego za bilo kog drugog savremenog autora.
To nije bilo uvek tako, Badlands je možda najsuvereniji debi ikada, Days of Heaven je uneo pravu emociju u melodramu, The Thin Red Line i The New World su nekome seli više, nekome manje, ali su nedvojbeno kvalitetni filmovi. The Tree of Life je prelomnica, sa Palmom u džepu ili bez nje. Tri sata tlapnji, šapata i utišanih vriskova koji su se meni tek na samom kraju složili ne samo u nešto smisleno, nego i briljantno, ali imam razumevanja za one koji su se putem izgubili ili odustali. Sa To the Wonder me je izgubio, da bi me sa The Knight of Cups ponovo dobio, i pored njegove “trademark” naracije u šapatima, misticizma i pogleda u prazno. Ovogodišnji “back to back” filmovi 90-minutni Voyage of Time (koji je makar na kratko vreme bio izgubio pretenciozni podnaslov Life’s Journey) i njegov 40-minutni IMAX parnjak ne zavise samo od predrasude autora, nego možda još više od njegovog trenutnog raspoloženja.
Istini za volju, Malick se tom temom, kosmologijom, geomorfologijom, evolucijom, pa i istorijom ljudskog društva, bavio u svom drugom “addagio” stavku simfonije zvane The Tree of Life i ta sekvenca je bila predmet oprečnih mišljenja, debate, pa čak i sukoba u filmskoj kritici. Razlika je samo u tome što je tamo na tome poentirao za potrebe filma u sceni sa dinosaurusima. Ovde u suštini nije bilo potrebe za poentom, pa čak ni provokacijom.
Zbog toga će vas replike koje ispaljuje naratorka Cate Blanchett verovatno ozlojediti odmah na početku kada kaže: “Majko.” Kojoj se Majci obraća? Majci Zemlji? Majci prirodi? Bogu iz Dogme, ćaknutoj curi koju igra Alanis Morisette? A tek dalje replike, eliptične rečenice tipa: “Zašto si me napustila?” ili “Ti daješ, tako nesebično daješ.” I sva ta pretenciozna mistika, sav taj new age, često montiran ne samo preko snimljenih scena koje se bave genezom Kosmosa, Zemlje i Života, nego i trenirano amaterskih dokumentarnih snimaka ljudi u nedaćama. O čemu on zapravo govori? O Palestini? O ratu? Siromaštvu? Raku? Drogama? Surovosti? Nije li ona inherentna?
Da, u redu, njegovi začudni fazoni, neka mu. Možda je najbolje da se isključimo i posmatramo sliku, istu onu koju smo posmatrali u The Tree of Life, samo dorađeniju, CGI otporan na starenje i da slušamo muziku Arva Pärta. Ali imali smo Koyaanisqatsi, potpuno lišen komentara, apstraktan, i Malick sigurno nije radio njegovu kopiju, ali zašto je onda, do vraga, reciklirao samog sebe? Da bi sebe prevazišao? Da bi menjao kontekst? Možda je stvarno bolje u ovu avanturu ući isključenog mozga, gledati slike, slušati zvuk i ostati zadivljen lepotom.
Međutim, postavlja se pitanje kako i u kojim uslovima ovo gledati. Napušen kod kuće, kao dokumentarce o svemiru na National Geographic ili ipak na velikom platnu gde su boje impresivnije, a muzika glasnija. Gledati ovu verziju sa prijatnim glasom Cate Blanchett ili sačekati kraću, impresivniju IMAX verziju i okušati sreću sa Bradom Pittom? I čemu IMAX verzija osim zbog IMAX-a kao takvog, kada je originalna sekvenca u The Tree of Life trajala otprilike toliko? Okej, živi bili pa videli, nisam pametan, posebno ne da govorim napamet.

 A zašto bi me neko stavljao u tu situaciju i zašto bih na to pristao? Zato što može. Zato što sme. Zato što je Terrence Malick. Zato što ću pogledati sve što on potpiše, pa makar lupao glavu šta o tome misliti, a šta pisati. Ostalima na volju.  

1.12.16

Headshot

2016.
režija: Kimo Stamboel, Timo Tahjanto
scenario: Timo Tahjanto
uloge: Iko Uwais, Chelsea Islan, Julie Estelle, Sunny Pang, Very Tri Yulisman


Indonezija je, što bi se na poslovnjačkom novogovoru reklo, “emerging market” što se tiče filma. Razlog je u ovom trenutku nebitan, a trenutak otkrića je neočekivani globalni uspeh filma The Raid, jeftinog Die Hard klona sa začinom brutalne borilačke veštine silan. Naravno, sistemski se radilo i ranije, ne samo u borilačkom, nego i u drugim žanrovima. Nakon karijere u indonežanskom horor-žanru koja im je donela globalnu promociju u vidu učešća u kompilacijama tipa V/H/S i The ABCs of Death, Kimo Stamboel i Timo Tahjato su se okrenuli najboljem indonežanskom izvoznom proizvodu: tučnjavi sa prepoznatljivim Ikom Uwaisom u glavnoj ulozi.
Međutim, kako to obično biva kada se znana i priznana formula varira u nedogled sa ciljem sticanja instantne slave ili novca, stvari odlaze dovraga na svakom planu. Umetničkom, finansijskom, pa čak i kao puka zabava. Ovo je primer tog lenjog kopiranja. Zapravo nije ni čudo da se u Rusiji najavljuje sa prefiksom Raid. Headshot bi u nekom prošlom vremenu bio jedan od onih nezvaničnih nastavaka snimljenih direktno za video sa marketinškom strategijom da publiku privuku naslovom i prodaju mlaku i bledunjavu kopiju.
Mada, prva scena je totalna navlakuša u svojoj ridikulozbosti: opaki gangster beži iz zatvora tako što inicira pobunu u kojoj se ostatak zatvorenika i čuvari međusobno pobiju. Zajeban negativac, da kažemo. Naš junak (Uwais, naravno) je, međutim, u bolnici duboko u provinciji, u komi i pod negom požrtvovane doktorke iz metropole (Islan). Kada se probudi iz kome, neće se ničega sećati, ali će mu se vremenom vratiti traume iz prošlosti. Međutim kad doktorka padne šaka gangsteru i njegovoj bandi koloritnih fajtera, naš baja mora da se probije da bi je spasio onako kako on to jedino zna i kako je jedino moguće: silom.
Kostur priče je tu, a dodatak je, kako to obično biva kod kome, amnezije, “blackouta” i ludila mozga, nekakva pozadinska priča koja spaja našeg heroja i zlikovca, a možda čak i gazdine pomoćnike. Problem je, međutim, kada se to radi s pola mozga, da ne kažem guzice, pa sve svojim duhom podseća na jeftinu igricu sa konzole, jednu od mnogih bledih kopija nečeg genijalnog u svojoj jednostavnosti. A ovde ta analogija radi u potpunosti: bijući se, junak prelazi nivoe posle svakog bossa, mi otkrivamo nešto o njemu u “cut"-scenama, a “NPC"-jevi ginu kao statisti u partizanskom filmu. I to tako dva sata.
Ali to čak nije ni zanatski ni tehnički dobro urađeno. Džabe tu Uwais i njegove akrobacije kada ništa od toga nema smisla i džabe Julie Estelle koja je u Raid 2 imala ulogu za pamćenje. Likovi su jednostavno bezukusni, tipski i nepamtljivi, osim možda gazde-negativca. Headshot čak i ne izgleda spektakularno, pre bi se reklo izveštačeno, kao da nešto gura na silu. Da, koreografija je u redu, ali videli smo i bolja izdanja, verovali ili ne, isto u Raid filmovima. A rediteljskom dvojcu nekada poznatom pod nadimkom “Braća Mo” (a nit’ su braća, nit’ su Mo) bi neko mogao objasniti osnove režije: shaky-cam izbliza za vreme tuče gotovo nikad nije dobra ideja. Vrlo malo reditelja to zna da napravi relativno preglednim, a ni direktori fotografije sposobni da to uslikaju nisu toliko česta pojava.

Prijateljski savet, propustite ako niste baš gutač svega u navedenom žanru. Ako ste okoreli fan, ovo će biti dodatak u vašoj kolekciji opskurnosti pre nego išta drugo.