24.1.17

Don’t Breathe

2016.
režija: Fede Alvarez
scenario: Fede Alvarez, Rodo Sayagues
uloge: Stephen Lang, Jane Levy, Dylan Minnette, Daniel Zovatto

Sa jedne strane, Don’t Breathe je revolucionaran film. Počinje od poznate premise “home invasion” trilera u kojem grupa provalnika, ovog puta nešto profiliranija od standardnih baraba, upada u kuću slepog vojnog veterana (Lang) koji navodno leži na stotinama hiljada dolara. U pitanju je, naravno, onaj poslednji posao koji će im doneti dovoljno novca kako bi ispunili svoj primarni cilj i zbrisali iz napuštenog, razvaljenog Detroita za sva vremena. Međutim, ne samo da žrtva nije toliko bespomoćna, veteran čak i ne prihvata ulogu žrtve, nego postaje osvetnik, već on nije čak ni moralno neupitan...

Cilj autora Fede Alvareza (remake Evil Dead) je da nam se negde na trećini filma promeni strana za koju navijamo. Jer provalnici zapravo nisu (svi) barabe, koliko su ljudi sa svojim ciljevima i potrebama. Vođa bande Money (Zovatto) je svakako karijerni kriminalac, ali on ionako prvi gine (spoiler!) u toj gunguli, što nam olakšava da drugo dvoje vidimo kao ljudska bića. Njegova devojka Ricky (Levy) samo želi novi početak za sebe i svoju sestricu daleko od detroitskog sivila i bede, a njen wannabe dečko Alex (Minnette) je osetljiva dušica koja koristi posao svog oca kako bi svoju izabranicu pratio do kraja sveta.

Čak i ako ne zaboravimo da su oni okreni-obrni ipak kriminalci barem sudeći po njihovim postupcima, drugi razlog zbog kojeg možemo navijati za njih (ili film barem napeto pratiti iz neutralne pozicije) je podređeni položaj u kome se nađu. Naprosto, slepi veteran i njegov opasni pas se bolje snalaze u mračnom lavirintu od kuće nego što se u toj situaciji snalaze nepripremljeni uljezi. Dodajmo na to njegove sadističke psihopatske tendencije i veliku tajnu koju krije, pa Don’t Breathe postaje borba za život i napeta klackalica, iako se prva, uvodna scena može smatrati spoilerom i neveštim okvirom da se skoro cela radnja odvija u flashbacku.

Razloge za takvu efikasnost možemo naći u pametnoj režiji koja se oslanja na atipično strpljivu montažu bez oštrih rezova i pokušaja plašenja prepadima. Nasuprot tome, imamo duge, neprekinute vožnje kamerom koju potpisuje Pedro Luque koje nam ponešto govore o topografiji, kako vanjskoj, tako i unutrašnjoj. Takvim snimanjem, pokreti likova dobijaju na značaju, tišina postaje esencijalna, a nagužvana, lagano propala kuća sa pripadajućim klaustrofobičnim podrumom i tavanom se pretvara u pravo bojno polje.

Stephen Lang je izuzetno strašna pojava koju bez problema možemo zamisliti kako svoj hendikep okreće u svoju korist, Jane Levy koja je sa Alvarezom već radila na Evil Dead nastavlja tradiciju “kraljica vriska”, iako nije, niti može biti prava “final girl”, dok se Dylan Minnette odlično snalazi kao “najslabija karika” bande koja ipak uspeva da pruži žestok otpor iz razloga svoje odanosti.

Osim nepotrebnog, ma kako isprva atraktivnog okvira, problem donekle mogu biti i retrogradni pod-tonovi po kojima se veteranova psihopatija objašnjava njegovim napuštanjem Boga (iako je situacija po svoj prilici obratna: Bog je odavno napustio i njega i te nesrećne mulce i nekadašnju prestonicu američke auto-industrije). Međutim, ono što zapravo smeta je inflacija obrata koji ruše unutarnju logiku pojedinih postupaka i detalja u priči. Jasno, zbog njih napetije pratimo, ali otvaraju se ne tako male i neprimetne rupe u kontinuitetu.


Ali i pored toga, Don’t Breathe predstavlja osveženje za potrošeni pod-žanr, što je prepoznato i od strane publike i od strane kritike. Bojazan ipak postoji u smislu da će najavljeni nastavak (za očekivati ga je s obzirom na zaradu filma) devalvirati jedan više nego pristojan komad filmske zabave.

23.1.17

The Passengers

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.
režija: Morten Tyldum
scenario: Jon Spaihts
uloge: Chris Pratt, Jennifer Lawrence, Laurence Fishburne, Michael Sheen

Ako The Passengers ima ikakav značaj, onda je to kao pokazatelj da nijedan hollywoodski glumac nije garant ne samo kvaliteta, nego i finansijskog rezultata filma. Do sada je Jennifer Lawrence bila magnet za zaradu, iako je igrala sve lošije napisane uloge u sve lošijim filmovima. Ako je Serena u kojoj joj je partner bio Bradley Cooper bila samo ekstrem, The Passengers je upozorenje za možda i najbolju glumicu svoje generacije da mora pažljivije birati uloge ako želi ponoviti svoje najveće uspehe koje je postigla sa Winter’s Bone i Silver Linings Playbook.


Inače, ovaj ambiciozno zamišljena i izdašno finansirana “inteligentna” SF-romansa sa filozofskim pod-tonovima je polomija na većini nivoa, ponajviše upravo na filozofskom, kako u logičkom, tako i u etičkom smislu. Istini za volju, film je vizuelno impresivan kako u običnoj, tako i u 3D varijanti, dorađen sa okom za detalje i osećajem za citat (u čemu dominiraju citati velikih dela Stanleya Kubricka, ne samo tematski bliska 2001: A Space Odyssey, nego i The Shining), a glumačka hemija uglavnom radi. Ali sa katastrofalnim scenariom, sav taj trud je uglavnom uzaludan.
Osnovni problem je u strukturi od tri čina koji kao da pripadaju različitim filmovima, pa su providnim trikovima, žanrovskim konvencijama i dramaturškim pomagalima spojeni u jedan. Prvi čin najviše podseća na “brodolomničke” filmove. Naš svemirski brodolomac je Jim (Pratt), inženjer i jedan od putnika na kolonističkom svemirskom brodu koji se probudio iz hibernacije nekih 90 godina prerano. To znači da on dolazak na odredište gotovo sigurno neće dočekati, pa je osuđen na život u samoći, gde mu jedino društvo pravi androidski šanker (Sheen) i njegove otrcane self-help fraze.

Međutim, naš Jim je grozno usamljen, pa je bacio oko na prelepu uspavanu spisateljicu znakovitog imena Aurora (Lawrence). U njemu se nešto lomi: usamljenost postaje neizdrživa, ali sme li on nekog drugog osuditi na smrt samo zato što je usamljen? Tu dolazimo do prve od dramaturških konvencija, nije preveliki spoiler reći da će je on ipak probuditi, jer takva su pravila žanra, i neće joj to reći iz istog razloga, a ona će to otkriti opet iz istog razloga. Uostalom, da li bi neko angažirao Jennifer Lawrence da leži u kapsuli i igra u flashback scenama?

Dakle, golupčići se zaljubljuju iako nisu iz istog miljea. Film ne kapitalizira dovoljno na klasnim razlikama između njih dvoje, kao ni na njihovim različitim motivima za svemirsku emigraciju, pa ceo taj momenat podseća na reciklažu Titanica. Na tom kursu je i ceo svemirski brod, nekvarljiv onoliko koliko je Titanic bio nepotopiv, a na tom kursu će biti i njihova svađa i mirenje usled katastrofe koju možda anticipiramo od samog početka, a koja je ovde samo pokušaj da se treći čin ubaci u akcioni modus i time se zamulja problematična ljubavna priča, te da se nekako progura njihovo pomirenje koje po elementarnoj logici ljudskih emocija ne bi bilo moguće nigde van Hollywooda. Uostalom, ako već niste ukačili referencu, Aurora će u jednom trenutku reći da su oni na brodu koji tone i da će, ako on gine, poginuti i ona.
Takvo poimanje ljubavi i emocijama se može smatrati romantičnim, ali je etički upitno, usuđujem se reći i mizogino. Istini za volju, ona će se u njega razočarati i ostaviti ga da pati, a ponovo će se u njega zaljubiti zbog njegove požrtvovanosti i čovekoljublja, ali je li to dovoljno da ona oprosti svom ubici? Pa makar bila napisana kao “sirota mala bogatašica”, a ne kompleksno ljudsko biće? Pa makar bila najveća mazohistička glupača? Njihov odnos je toliko uvredljiv da se pitam kako to nekome od nadležnih nije upalilo lampice ranije.

Dobro, ima ideološki zloćudnih, a uprkos tome dobrih filmova, ali ovde to nije slučaj. Nije tu stvar ni u inflaciji šablona, ni u često užasnom dijalogu koji glumce ponekad tera u histeriju i afektiranje, pa čak ni u režiji Mortena Tylduma (Headhunters, The Imitation Game) koji se trudi da ta ograničenja u scenariju premosti. Stvar je u sveopštem nedostatku bilo kakve logike i neverovatne lenjosti u pisanju. Utisak je da autor nema šta za reći, pa vrti kliše za klišeom, bez obzira koliko oni kontradiktorni bili međusobno. U tom smislu, jedno zgodno rešenje na samom kraju može razoriti ceo tok priče negde od početka i to je slika i prilika ove katastrofe od filma katastrofe.

Vredi li ga uprkos tome gledati? Možda. Rekoh, vizuelno je impresivan, ona scena sa nestankom gravitacije u bazenu je prelepa, dinamična i uzbudljiva, dok od svemirskog prostranstva zaista zastaje dah. Možda i zbog glumaca koji su zajedno simpatični i ležerni, posebno u drugom činu, ma koliko se Chris Pratt pre toga ne snalazio sam na ekranu (naprosto, nije glumac tog kalibra, bar ne još uvek), a Jennifer Lawrence posle toga afektirala i padala u histerije (nije ona kriva, tako joj je lik napisan). Možda zbog Laurencea Fishburnea u ulozi kapetana koji je možda nevoljna referenca na Event Horizon, još jedan užasni film sa svemirskom katastrofom u prvom planu. Možda kao prilično obimna lista stvari koje ne valjaju u Hollywoodu. Postupite po svojoj savesti i na svoj rizik.

22.1.17

A Film a Week - April and the Extraordinary World / Avril et le monde truqué

A Film a Week is a weekly column on this blog, run on Sunday for our English-language readers and friends, presenting usually local or European festival films to a wider audience. Every review is directly written and not translated.
April and the Extraordinary World is really something, well, extraordinary. It is an animated feature, a delightful and wild adventure in a crazy, steam punk-themed world based on Jacques Tardi’s graphic novel, directed by Christian Desmares and Franck Ekinci and beautifully voiced by pleiad of French actors, including Marion Cotillard, Marc-Andre Grondin and Jean Rochefort. It is unmistakable Tardi’s work, but other influences can also be found, like Tintin, Miyazaki’s work and even live-action science fiction classics like Fritz Lang’s Metropolis.

Let’s start with the world. Imagine that Franco-Prussian war never occurred because Emperor Napoleon III got killed in a scientific experiment, and his son Napoleon IV signed the peace treaty that kept the French Empire and consolidated its place at the center of Europe. That would mean that the 2nd Industrial Revolution that brought us combustion engine and electricity would be postponed and the world would be stuck with steam engines only. But over the span of several decades, the resources like coal and wood became scarce, which led to the energy wars with the League of America for the Canadian forest, poverty and a gray and dusty world. It seams that the only good thing is that there are two Eiffel Towers.

The year is 1931, and the government is hunting the scientists to help with the research. That is, the ones who are not disappearing on their own since the accident. Since the greatest minds are nowhere to be found, the government is left with the mediocre ones. Inspector Pizoni wants to change it by capturing Prosper, nicknamed Pops, his son Paul and daughter-in-law Annette who have been working in secret on the potion of immortality. When Paul and Annette get killed in the chase, their daughter April is left alone in the world, aside the talking cat Darwin, a clear side-effect of the immortality experiments.

Ten years later, April is living in hiding and working on the potion trying to save Darwin’s life. She is still the target of Pizoni who wants to get Pops through her. But the accidental meeting with a thief-turned-police informant Julius sets the new adventure in motion that will the characters and the viewers beyond their wildest dreams. Think of the invention of electricity, robot-rats, steam punk planes, moving houses, intelligent mutated lizards and whatnot.


Every scene has at least one brilliant punchline, a witty comedic turn or a piece of imaginative steam punk technology. Even though the structure is somewhat off, with the introduction being a bit too long and the ending that feels rushed, and the plot doesn’t make too much sense (no more or less than a standard issue animated adventure), but those small gems like bicycle-powered zeppelins, long distance cable cars, the head of the Emperor’s statue converted into living quarters, switches hidden in globe model, re-imagination of steam-powered cars, radio and television are enough to make April and the Extraordinary World a great experience. It’s larger than life story about sustainability, hopes for a better future, beautifully voiced and elegantly hand-drawn with simple lines, it feels so retro and so new at the same time.

21.1.17

Shan he gu ren / Mountains May Depart

2015.
scenario i režija: Jia Zhangke
uloge: Zhao Tao, Zhang Yi, Liang Jing Dong, Dong Zijilan, Sylvia Chang

Jia Zhangke je jedan od retkih disonantnih tonova u kineskom društvu, oprezni skeptik nimalo oduševljen vrlim novim svetom kineskog kapitalizma i konzumerizma. Na tome je izgradio festivalsku karijeru, a kod kuće nije proskribiran ili potpuno skrajnut utoliko što je oštar kritičar Zapada barem koliko i kineske imitacije istog. Njegove priče su razrađene i socijalne, pritom po pravilu ne popuje i skloniji je pokazivanju nego kazivanju.


Nakon prilično efektne, mada stranom gledaocu pomalo zbunjujuće ekskurzije u “crnu hroniku” sa A Touch of Sin, Jia se sa Mountains May Depart istovremeno vraća na poznat teren i odlazi na potpuno novu i neistraženu teritoriju. Teren je poznat u smislu da se vraća na poznatu geografsku lokaciju, njegov rodni grad Fenyang na severu Kine i na svoju standardnu temu kako čovek, pojedinac, uvek kaska za vremenom koje se užurbano menja u pravcu kapitalizma. Novina je da sada imamo triptih koji se događa u prošlosti i sadašnjosti, a projecira i budućnost (ili je, po jednoj teoriji, sanja), da su različite vremenske linije snimane različitim formatima slike, te da je fokus ovde na ličnom, a ne širem društvenom planu.
Prva, uvodna priča smeštena je u 1999. godinu kada se kopnena Kina, na putu da postane ekonomska velesila, i teritorijalno zaokružila vrativši Macao. U trijumfalnom ozračju i očekujući nove pobede akcentirane hitom Go West sastava Pet Shop Boys, polako tinja ljubavni trougao. Tao, koju igra rediteljeva supruga i muza Zhao Tao, je žena iz ondašnje kineske srednje klase čija je pažnja podeljena na dva muškarca. Jedan je iskreni i dobrohotni radnik Liangzi (Liang Jing Dong), a drugi je nametljivi novobogataš Zhang (Zhang Yi) koji je osvaja novcem. Pogađajte kako će se to završiti posle sveg dvoumljenja.

Druga priča prati počinje sa ponovnim susretom između Tao i Liangzija. Ona je sada poslovno uspešna u svom gradu, ali razvedena i usamljena pošto je sin Daole ostao da živi sa ocem u Shanghaiu. Liangzi je, pak, srećno oženjen, ali teško bolestan usled teškog života rudara-migranta. Kod Tao se u manjoj meri javlja nostalgija za prošlim vremenima, a u većoj refleksija o promašenom životu koja kulminira susretom sa sinom sa kojim se više temeljno ne razume. Treća priča je smeštena u budućnost, u Australiju, gde je Daole, prekršten u Dollar (Dong Zijilan), propali student koji je izgubio svaki kontakt sa svojom kulturom toliko da sa ocem komunicira preko Google Translate, dok mu se interes ne vrati kada upozna i zaljubi se u svoju profesoricu (Sylvia Chang), takođe migrantkinju i nesrećnu ženu.
  Je li to kompenzacija za odsustvo majke ili neuspeli pokušaj šoka publike? Govori li to u prilog teoriji da je treća priča majčin san? To bi bilo zgodno i legitimno objašnjenje s obzirom da je ova priča najslabije razrađena i gotovo generička lamentacija nad tim famoznim gubitkom (nacionalnog) identiteta u globalnom svetu. Jia na tom mestu pokazuje svoju tešku ruku i popuje, ne propuštajući priliku da proda jednu od anegdota koju je usput pokupio (onu o Google Translate komunikaciji) kao simbol i pokazatelj stanja stvari.

Štos sa različitim formatima slike, 4:3 na skoro pa kućnoj kameri za 1999, 16:9 za 2014, widescreen formata za 2025. godinu, nije u potpunosti uspeo, iako je delimično efektan način da se odvoje priče. Jia tim postupkom aludira na napredak tehnologije, od starih televizora, preko novih do skoro bioskopske slike u budućnosti, ali istu poentu prenosi mnogo suptilnije na par mesta posmatrajući grad kako se menja i to diskretno beležeći: automobili i taksiji tamo gde ih nije bilo i slične stvari.

Istini za volju, upitno je koliko ćemo iz melodrame klasičnog tipa, sa ženidbama i razvodima, posvađanim roditeljima i decom, uspeti da izvučemo paralelu sa gubljenjem ličnosti u kapitalizmu. Međutim, pojedini detalji u odnosima među likovima, njihova lutanja, spoznaje i neizrečena patnja na tom planu uspevaju ne samo da prodube opštu priču u široj slici, nego postaju izuzetno značajni za ceo film. U tim sitnim detaljima vidimo svu snagu stvaralaštva Jia Zhangkea, njegovu viziju i iskrenu brigu za svoje likove.
Na tom planu, očekivano, najviše posla ima Zhao Tao i ona tu apsolutno briljira. Istina, njen lik je najrazrađeniji i najprodubljeniji, pa njeni partneri mogu samo manje ili više uspešno pratiti njen takt. Liang Jing Dong tu bolje prolazi kao “strong and silent” šljaker nego Zhang Yi kao skoro karikaturalno gizdavi bogataš sa lagano psihopatskim tendencijama. U trećoj priči se njeno odsustvo oseća, Sylvia Chang sa svoje strane čini sve što je moguće da popuni ulogu žene sa integritetom, ali cela priča je suviše slaba da bi glumica u tome uspela, naročito uzevši u obzir prilično rudimentarni dijalog na engleskom jeziku koji autoru ne leži.

Svim nedostacima uprkos, Mountains May Depart je film vredan pažnje. Jia Zhangke se upušta u eksperiment bez zadrške i poentira, ponekad blatantno, ponekad suptilnije. A kada je u elementu, to naprosto izgleda i zvuči sjajno. U svakom slučaju, ovo je interesantan dodatak njegovoj karijeri i, najvažnije, može ga pomalo pomeriti od ispričanih socijalnih priča prema nečemu univerzalnijem.

20.1.17

Life

2015.
režija: Anton Corbijn
scenario: Luke Davies
uloge: Robert Pattinson, Dane DeHaan, Joel Edgerton, Ben Kingsley, Alessandra Mastronardi

Naslov je pretenciozan do bola, ali nisam siguran da je bilo moguće izbunariti bolji. Mislim, film je o životu, barem jednako kao i svaki drugi, ali naslov nema veze sa tim, već se odnosi na poznatu reviju. Nevolja je u tome što film nema ni neke naročite veze sa narečenim magazinom, iako je centralni momenat jedna ikonička fotografija objavljena u njemu. Na njoj je James Dean, glumac pred kojim je u tom trenutku stajala svetla budućnost, na Times Squareu u New Yorku, manje od godinu dana pred smrt. Fotografiju je, kao i ostale u tom profilnom članku, snimio Dennis Stock i to ga je propeliralo od slobodnjaka koji lovi zvezde po crvenim tepisima do cenjenog i nagrađivanog fotografa sa umetničkim aspiracijama.


Kada uzmemo u obzir da je Anton Corbijn karijeru počeo kao fotograf, pre nego što je počeo da režira video-spotove i filmove, zapravo čudi da film nije o toj fotografiji ili fotografiji kao umetnosti/zanatu/postupku uopšte, koliko je o čudnom i neočekivanom prijateljstvu dvojice nesnađenih ljudi. Neke se poveznice ipak mogu povući kroz celokupnu Corbijnovu karijeru, recimo fokus je opet pre svega na raspoloženju, a ne na radnji ili nekoj konkretnoj ideji, a ovim filmom Corbijn opet pokazuje osećaj za pop-kulturnu ikonografiju koji je demonstrirao u svom prvencu Control, takođe nestandardnom biografskom filmu o Ianu Curtisu, tragično preminulom sastava Joy Division.
Tragedija se oseća i u svakom kadru Lifea. Za očekivati je da će se to odnositi na Jamesa Deana (DeHaan), znajući njegovu potonju sudbinu, ali tu tragediju još izrazitije nosi Dennis Stock (Pattinson). Mladi glumac se u to doba probijao od statiste i televizijskog štancera u legitimnu zvezdu (radnja filma se odvija pred premijeru East of Eden, koji ga je i lansirao u zvezde i u doba kada je upravo dobio svoju najbolju ulogu u Rebel Without a Cause) i, ma koliko se pripremao, nije baš mogao da se nosi sa tim statusom koji uključuje život pod reflektorima i budnim okom producenata, studijskih glavešina oličenih u Jacku Warneru (kojeg Ben Kingsley sa uživanjem igra kao negativca) i njihovih lakeja koji mu uređuju raspored.

Sa druge strane, fotograf se takođe nalazio na prekretnici, odnosno u rascepu između svojih i tuđih želja, sa karijerom u leru, propalim brakom iza sebe i lošim odnosom sa sinom. On je pametno anticipirao visine do kojih će se James Dean uskoro vinuti i foto-priča o njemu bi mogla poslužiti obojici. Upravo je ona uticala na obe karijere, pre svega na Deanovu koji je postao simbol pobune mladih, posleratnih generacija, iako sam glumac zapravo nije bio pobunjenik sa razlogom ili bez, već osetljiva dušica koja se branila ironijskom distancom i čiji je neposluh bio bazična mentalna higijena. Prijateljstvo dvojice ljudi nastalo iz interesa vodilo ih na put od Los Angelesa, preko New Yorka do Indijane u kojoj je Dean odrastao, ali ih je povelo i na put spoznaje samih sebe.
Life je, bez sumnje, vizuelno ispoliran film. Izbor lokacija diktira određenu nelagodu, od Los Angelesa ne vidimo idilične plaže, već enterijere, lepljive noći i još lepljivije dane, New York je upadljivo siv, a ruralna Indijana pokrivena snegom. Corbijn, međutim, pokazuje posebnu strast za pojedine kadrove koje majstorski uokviruje. Dobrom osećaju doprinose i vrsne glumačke izvedbe kako nešto uspešnijeg Roberta Pattinsona koji se, čini se, “oprao” od reziduala Twilighta, tako i DeHaana koji još nije dostigao nivo koji zaslužuje, uglavnom usled ne baš sjajnog odabira uloga. Njegova izvedba Jamesa Deana ni u kom slučaju nije imitacija i ističe njegov nemali talenat u prvi plan.

Problem je, međutim, što nije baš moguće odgovoriti na pitanje o čemu je Life zapravo i kuda to ide. Biopic nije, jer ne preispituje život i dostignuća svoje dvojice protagonista, kao ni ono što su oni ostavili čovečanstvu u amanet. Nije ni rasprava o slavi, karijeri, umetnosti i životnim izborima. Na oba plana je film slične tematike The End of the Tour Jamesa Ponsoldta bio uspešniji i koncizniji. Opet, ako je Life argument da James Dean bio pre svega veliki glumac i nekakav mislilac, pa tek onda gotovo slučajno simbol ili čak žrtva korporativnog studijskog sistema, plašim se da Corbijn i scenarista mu Luke Davies nisu izneli dovoljno argumenata za tu tezu.

19.1.17

1944

2015.
režija: Elmo Nuganen
scenario: Leo Kunnas
uloge: Kaspar Velberg, Kristjan Ukskula, Maiken Schmidt, Peeter Tammearu

Godine 1977. Sam Peckinpah je potpuno promenio paradigmu kada se radi o filmovima na temu Drugog svetskog rata. Njegov Cross of Iron je bio radikalan rez od jednostranog diskursa u kojem se podrazumevalo koja je strana trpela, a koja nanosila patnju ratnih nedaća. Prateći četu nemačkih vojnika koja se povlači s ruskog fronta i pritom se ne suočava samo sa brojčano nadmoćnijim neprijateljem na terenu, nego i neprijateljem ljudskosti na svojoj strani u vidu oficira u pozadini spremnih da ratuju za odlikovanja do poslednje kapi tuđe krvi, “Krvavi” Sam je uprizorio najveću anti-ratnu izjavu na filmu i izrekao belodanu istinu o tome da su obični vojnici na bilo kojoj strani samo ljudi i pre svega ljudi sa svojim vrlinama i manama, ljudi lojalni svojim prijateljima i ljudi koji čeznu za toplotom svoga doma.


Novi ratni spektakl svestranog dramskog umetnika (umetnički direktor pozorišta, glumac poznat po ulozi komšije Margusa u gruzijsko-estonskom kandidatu za Oscara pre koju godinu Tangerines i reditelj, autor estonskog filma rekordne nacionalne gledanosti Names Engraved in Marble) Elma Nuganena 1944 ostaje na sličnom kursu, iako mu fokus nije univerzalni koliko lokalni. Nuganenova teza je tragedija Drugog svetskog rata za Estonce partikularno, za one koji su kao topovsko meso u globalnim odnosima moći naterani da se bore jedni protiv drugih za račun dve zle imperije čijom je zajedničkom okupacijom Poljske i počela narečena klanica.
Mala istorijska digresija. Estonci su svoju istoriju proživljavali stešnjeni između Nemaca i Rusa i pre rata su, doduše nevoljko, pucali jedni na druge kada bi rat izbio, poslednji put za vreme Prvog svetskog rata. Kako je usred rata izbila Oktobarska revolucija, a Estonci su optirali za “bele”, kao i njima bratski finski narod, kraj rata im je pružio priliku za ostvarenje sna o nacionalnoj državi. Ona je bila kratkog veka, Sovjeti i Nemci su tačku na nju stavili paktom Ribbentrop-Molotov kojom su centralnu i istočnu Evropu podelili na interesne sfere, a Estonija je ostala u sovjetskoj. Sovjeti su još pre famoznih deportacija izvršili mobilizaciju i digli preko 50 hiljada momaka u Crvenu Armiju. Kada je pakt pukao i nemački nacisti umarširali u Estoniju, oni su digli još 70 hiljada mladića i dečaka i poslali ih u SS jedinice, teritorijalnu odbranu i još neke formacije.

Godina je 1944. i Crvena Armija se približava estonskoj granici. Isprva film gledamo iz perspektive estonskih trupa koje se bore pod nemačkom zastavom. Među našim momcima se izdvaja Karl Tammik (Velberg) koji, pišući pisma neimenovanoj ženskoj osobi, postaje i naš narator. O njemu saznajemo da mu je familija poslana u Sibir, te da je to njegov jedini razlog za pridruživanje Nemcima. Hitler, ideologija i nacistička propaganda su za njega, kao i za ostale u grupi vojnika koja se iz dana u dan smanjuje, potpuno deplasirane stvari, ili su to makar postale za tri godine ratovanja. Sliku Vođe nije moguće zameniti ni za paklicu cigareta...

U sceni bitke na otvorenom polju Karl gine, a naša perspektiva se prigodno, ali svejedno elegantno menja u “crvenu”. Karlov ubica, Juri Jogi (Ukskula) postaje naš narator i nosilac pisama za koja se ispostavlja da su namenjene Karlovoj sestri Aino (Schmidt). Juri dostavlja pisma i zaljubljuje se u nju, što postaje problem na više nivoa. Jurijev otac, komunistički agitator, je imao prste u deportacijama, a i veza sa “klasnim neprijateljem” ne izgleda dobro u političkoj biografiji budućeg oficira čiju karijeru gura nemilosrdni staljinista kapetan Kreml (Tammearu).
U nastavku i dalje imamo svedočanstva o patnji, mlade vojnike koji stradavaju, manipulacije i ostale užase snimljene digitalnom kamerom sa ponekim hektičnim shaky-camom i generalno solidne produkcijske vrednosti. Nuganen se trudi i uspeva mu da ostane na jednakoj distanci od oba politička pola, često pojednostavljujući, a ređe izvrćući utvrđene istorijske činjenice. 1944 nema pretenzija da bude doku-drama, iako se dosta oslanja na naturalističku ratnu klanicu i sveopšte razočaranje sa njom povezano. Sličnost između likova-naratora i njihova veza preko Aino govori tome u prilog.

Ono što je delimično problematično je logika proznog pisca kojom se scenarista, bivši oficir i pisac Leo Kunnas vodi. Nuganen uspeva da prevede priču sa jednog na drugog protagonistu, ali govorenje ideja kroz likove i neujednačena karakterizacija koja neke od likova svodi na statiste sa zadatkom i nekoliko rečenica, a druge na karikaturalne kreature ostaju primetni, što na filmu deluje šlampavo, a na papiru bi izgledalo stiliziranije. Takođe, 1944 upadljivo igra “na domaćem terenu”, stranim gledaocima će za objašnjenje služiti kartice teksta, što mu donekle smanjuje komunikativnost i čini ga idealnim filmskim štivom za istoričare-amatere sa fokusom na egzotične frontove u Drugom svetskom ratu i ljude koje iz nekog razloga zanima Estonija kao takva. Inače, 1944 nije ni bolji ni gori od prosečnog savremenog ratnog filma.

18.1.17

The Greasy Strangler

2016.
režija: Jim Hosking
scenario: Toby Harvard, Jim Hosking
uloge: Michael St. Michaels, Sky Elobar, Elizabeth De Razzo, Gil Gex, Joe David Walters

Kako uopšte opisati nešto toliko uvrnuto i iščašeno kao što je to The Greasy Strangler? U pitanju je debitantsko ostvarenje autora nekoliko zapaženih kratkih filmova Jima Hoskinga, ali taj podatak će malo kome nešto značiti. Žanrovska odrednica horor-komedija takođe navodi na krivi trag, jer film nije ni u natruhama strašan, niti smešan, pre bi se reklo da je gadan i zbunjujući, sa tek laganim daškom parodije.

U svakom slučaju, nakon premijere na Sundance festivalu, The Greasy Strangler je podigao prilično prašine i pošteno zgranuo publiku i kritiku. Pomislite na kralja trasha Johna Watersa sa dodatkom najnihilističnijeg Harmony Korinea (Trash Humpers) i nepatvorenog besmisla Jareda Hessa (Napoleon Dynamite). Zvuči obećavajuće? Pa, kako se uzme.

U pitanju je jedan od onih namerno ružnih i namerno glupih filmova sa namerno odvratnim likovima i njihovim postupcima i sa pričom koja služi kao nekakva kičma na koju se kače gadosti i gluposti koje su same sebi cilj. Otac Big Ronnie (St. Michaels) i sin mu Brayden (Elobar) žive zajedno i izdržavaju se lopovskim pešačkim turama u kojima vode naivce po slučajno izabranim objektima i pričaju im očito lažne legende iz disko ere. Otac je dominantniji i probitačniji, više ludak, sin je kompletni gubitnik sa proređenom kosom i bapskim cvikerima. Njihov dogovor je da sin kod oca živi besplatno dokle god mu sprema masnu hranu. Njihov odnos će doći u iskušenje kada se između njih pojavi žena, Janet (De Razzo), dovoljno glupa ili nehajna da bi pala na obojicu i do kraja filma se dvoumila. Plus, kod sina polako sazreva ideja da bi otac mogao biti naslovni Masni Davitelj, serijski ubica koji hara okolinom i za sobom ostavlja prljave tragove.

Golotinja bez razloga. Veliki, obešeni penis. Mali penis. Vagina zarasla u šumu od dlaka. Prdenje. Masna hrana. Ljudi uvaljani u mast. Disko muzika i jeftina elektronika. Oči koje ispadaju. Dijalozi koji se svode na prepucavanje “bullshit artist” - “bullshit artist”. Lagana sprdnja sa hendikepom. Čovek sa prasećim nosom. “Hootie Tootie Disco Cutie”. Čisto da znate s čim imate posla.

Sad, sve što vidimo je nadrealno, začudno i povremeno smešno. Oni koji vole taj tip humora će uživati. Ostali, tu i tamo. Ima tu suviše ponavljanja i variranja jednih te istih štoseva, poput bizarne odeće, uvek istih prepirki itd. U svakom slučaju, film nije lako odgledati u komadu, a možda bi bio probavljiviji kao serija skečeva i internih štoseva.

Ponavljanja su prisutna i u čisto rediteljskim odlukama poput kadriranja. Ponavljaju se plan-kontraplan srednje krupni kadrovi naglašene ružnoće, jedni te isti statični polu-totali i totali koji izgube na šarmu jednom kad shvatimo čemu služe i spori zoomovi koji kontrastiraju trashu kao dominantnoj estetici i služe kao polu-ironična ograda od izgleda koji Hosking inače fura.

Pitanje svih pitanja, barem meni, je: čemu sve to? Waters je radio slične i čudnije stvari mnogo ranije, pa je i efekat bio snažniji, a kada je bizarluk iz njegovih filmova ispuzao na površinu i u stvarnom svetu, Waters se okrenuo parodiji i auto-parodiji. Sumnjam da je to Hoskingu bila namera, ili moj smrtni intelekt ne može ukačiti šta on to tačno parodira. Sa druge strane, teško da je u pitanju nekakvo iživljavanje ili šok radi šoka, nagledali smo se šokantnijih i gadnijih prizora i Hosking to sigurno zna.


A možda je samo lupetao ono što mu je prvo padalo na pamet? Opet, čemu sve to?