The Heat

2013.

režija: Paul Feig

scenario: Katie Dippold

uloge: Sandra Bullock, Melissa McCarthy, Demian Bichir, Marlon Wayans, Michael Rapaport, Jane Curtin, Spoken Reasons, Micheal McDonald, Thomas F. Wilson, Dan Bakkedahl

Jedna scena je centralna za The Heat, ona kada se dve žene, FBI agentica Ashburn (Bullock) i bostonska policajka Mullins (McCarthy) guraju koja će prva proći kroz vrata. Već prethodno je ustanovljeno da se njih dve ne slažu najbolje, ali su prisiljene na zajednički rad na slučaju misterioznog narko-bosa. Radnja je već viđena i nebitna, njih dve će proći kroz sve klišeje cop-buddy filma, kroz svađe čiji je slučaj, kako ispitati osumnjičenog i ko zna više od pozadinskih informacija.

Ta scena je slapstick, ispod kojeg izbija frustracija, a dve žene su spremne da izgledaju i da se ponašaju kao idioti radi jedne sitne pobede. Slika je školski primer paradoksa, veoma logična (nijedna od njih dve ne podnosi da nije prva u nečemu) i duboko nelogična (koga briga ko će prvi ući) u isto vreme. Reditelj Paul Feig za to bira pravu tehniku, odmiče kameru daleko i potpuno veruje glumicama da će izvesti svoju magiju.

Nije loš osećaj gledati film koji, za promenu, nije nimalo pretenciozan. To je cop-buddy akciona komedija, naravno da postoji slučaj koji pokreće zaplet, ali nikoga, ni reditelja, ni glumce, pa ni gledaoce nije naročito briga za to. Gledaoci znaju šta ih čeka, još od špice koja je u stilu jeftinih policijskih serija iz 70-ih, sa sve pratećom funk muzikom. Slučaj je okosnica za pravu temu filma: dinamiku između dve glavne junakinje, koja je komična, apsurdna, čudačka i pokušava da bude duboka. Razgovori, odnosno svađe između njih dve su neprestane, i to ovaj tupavi hollywoodski film čini gledljivim.

Agentica Ashburn živi sama i jedino društvo joj pravi komšijska mačka koja povremeno dođe do njenog stana. Radoholičar je, užasno kompetitivna i cilj joj je unapređenje u newyorškom odeljku FBI-ja. Međutim, njen problem je skoro potpuni nedostatak socijalnih veština, što akcentuje njenu nadrkanost i hvalisavost pred manje sposobnim kolegama. Zadatak u Bostonu je prilika da ona nauči da sa nekim sarađuje, a da se ne takmiči. Iako poseduje mnogo teorijskog znanja, čini se da joj manjka instinkt. Detektivka Mullins je potpuno drugačiji primer, ona je zarozana, neuredna, debela žena, koja nema nikakav filter u vezi toga šta će reći. Svojim agresivnim stavom i nepogrešivom intuicijom, ona je strah i trepet za bostonske sitne kriminalce, ali i za svoje kolege.

Stereotipni partnerski „mismatch“ je klasik za takve filmove, radio je oduvek i radiće uvek, samo je štos ne ponavljati ga previše često. Novost je što sada imamo dve žene u tim ulogama, rezervisanim za muškarce. To otvrara priliku za feminističke pretenzije filma, ali taj aspekt filma je sporedan. Njih dve, jedna zakopčana i zatvorena, druga sva otvorena i zarozana, znaju da su manjina u muškom poslu, da se moraju više potruditi, ali od toga ne prave frku. I jedna i druga žive za trenutak slave, od slučaja do slučaja.

Melissa McCarthy je tu na svom terenu, u svojoj tržišnoj niši: u Hollywoodu je malo uloga debelih, ružnjikavih sredovečnih žena koje su potpuno na miru s tim. Obično su to epizodni likovi u romantičnim i inim komedijama, koje služe za dodatnu infuziju jeftinog smeha i well-beinga praznoglavog gledaoca. Melissa McCarthy je sinonim za to, kao što je Rosie O'Donnel to bila pre 15-20 godina. Sandra Bullock je uvek rizičan izbor, jedina je glumica koja je iste godine dobila i Razzie i Oscara, što znači da jako zavisi od rediteljskog vođenja. Već je igrala pandurske likove, što u akcionim komedijama, što u legitimnim trilerima, i to je nešto što zna izvesti. Ovde ima i veliku glumačku pomoć i hemija dve glavne glumice je snažna, i radi glatko i sjajno.

Ni sporedni likovi nisu loši. Stereotipni su, ali nisu kruti, i služe svrsi da nas nasmeju. Imamo albino agenta DEA (Dan Bakkedahl), za kojeg Mullinsova kaže da izgleda „evil as shit“, imamo istočnoevropski narkomanski trash Tatianu (Kaitlin Olson), i izmučenog policijskog poručnika koji ima 43 godine i sina koji ga zove „deda“. Imamo i proširenu familiju Mullins, brata (Rapaport) koga je detektivka poslala u ćorku da ga odvoji od kriminalnog društva, još trojicu braće-baraba, nezainteresovanog oca i brbljivu i svadljivu irsku majku (Jane Curtin), što sve služi za politički nekorektni humor prema različitim grupama, kao i za sprdnju sa preteranim bostonskim akcentom, koji je često žrtva filmskog karikiranja. Naravno, imamo i galeriju kriminalnih likova, od brbljivog crnca do sadističkog ubice, i policijske šefove koji viču i različite agencije koje se svađaju oko nadležnosti.

Svakako je u pitanju zabavan, nepretenciozan i na momente bistar film. Nejednak ritam i formulična rešenja ne smetaju toliko kada su likovi pristojno napisani i odlično odglumljeni. Nadajmo se da neće biti nastavaka, jer će razvodniti jedan simpatičan film za odmaranje mozga.