Lee Daniels' The Butler

2013.

režija: Lee Daniels

scenario: Danny Strong (prema članku Will Haygooda)

uloge: Forest Whitaker, Oprah Winfrey, David Oyelowo, Mariah Carey, Vanessa Redgrave, Terrence Howard, Cuba Gooding Jr, Lenny Kravitz, Robin Williams, John Cusack, James Marsden, Minka Kelly, Liev Schreiber, Nelsan Ellis, Alan Rickman, Jane Fonda

  Lee Daniels je reditelj sa autorskim potpisom koji ili volite ili ne možete da smislite. Njegov film Precious (2009) sam zaobišao u širokom luku jer mi je opasno smrdeo na patetiku viđenu u Oprah Show (očekivano, Oprah je iskopala priču, upotrebila je u svojoj ogavnoj emisiji i onda pride producirala film). Sledeći film, uvrnuta trashina The Paperboy (2012) je recenziran na blogu, kao u najmanju ruku ne sasvim uspeli trash, a posle testa vremena, ne ostaje u pamćenju osim po bizarnim detaljima. U ta dva rada Lee Daniels je pokazao autorsku nekonzistentnost, sklonost uzimanju inspiracije sa nekompatibilnih mesta, oslanjanje na celebrity kulturu kao referencu i za potrebe marketinga i nagnuće ka melodramatičnosti.

  Ako je Tarantino nekakav filmski DJ, Daniels je tip koji sedi ispred televizora i menja kanale, i to najčešće one trashy. Jednom prilikom, u napadu nadobudnosti sam pokušao da upored gledam dva filma, što se pokazalo kao nepametna ideja, jer film nije tekma i nije presudan rezultat na kraju. A ako je film još po istinitom događaju, to znači da je u pitanju stara tekma čiji je rezultat poznat. The Butler je kombinacija u suštini dva, hajdemo reći, filma (iako segmenti liče na dve različite televizijske emisije), gde se jedan segment bavi (afro-)američkom istorijom od vremena predratne segregacije do izbora prvog crnog predsednika, a drugi (melo-)dramom glavnog lika i njegove porodice.

  Nije taj format ništa neviđeno, gomila filmova je snimljeno na tu foru, ali The Butler je jednostavno pretenciozan. Zapravo, po radnji funkcioniše kao jedan štos iz Forrest Gumpa, to da Forrest Gump igrom slučaja upoznaje trojicu američkih predsednika, razdužen na dva sata filma sa elaboriranom pozadinskom pričom i zapravo Forrest Gump mehanikom, gde je moron zamenjen crnjom. Štos je u tome da je Forrest Gump mnogo bolji film, i zbog veselijeg komičnog tona, smisla za humor i osećaja za ironiju, i zbog samog balansa između ličnog i nacionalnog aspekta radnje. The Butler je smrtno ozbiljno popovanje, sa retkim izletima u humor, ređanje događaja kao po pokretnoj traci, njihovo brzo procesiranje i zaboravljanje.

  Nemojte da vas upozorenje “bazirano na istinitim događajima” zavara, u pitanju je melodrama, u kojoj je samo vremenski okvir zadat, dok se glavni lik tumači slobodno. Ako tražite istorijske ličnosti, ovde će sve vrveti od njih. Američki predsednici su svedeni na karikature. Eisenhauer je neprimetni starac, Kennedy naivni mučenik, Johnson je gruba kaubojčina koja želi da pitanje rasizma makar pomete pod tepih, Nixon je paranoidni alkoholičar, Reagan je hollywoodski šarmantan licemer. Pored njih, u filmu će se pojaviti ili makar spomenuti svi borci i organizacije za ljudska prava Afroamerikanaca od Martina Luthera Kinga, preko Malcom X, autobusa slobode, Crnih Pantera do Mandele i institucionalne borbe kroz Kongres i Senat. U tom aspektu, čak je i glavna uloga “cameo”, prosto je tako zasnovana, jer je glavni lik batler u Beloj Kući Cecil Gaines (Whitaker).

  Drugi deo je melodrama Gainesovog života, od stravičnih početaka na segregiranom Jugu, ubistva njegovog oca i silovanja majke (Carey), preko njegovog transfera iz polja pamuka u kuću kod gazdarice (Redgrave) gde uči batlerski zanat, zatim odlaska u grad i karijere hotelskog poslužitelja, selidbe u Washington i konačnog posla u Beloj Kući. Daleko od toga da se drama tu završava, tu ćemo imati njegov odnos sa ženom (Winfrey) i sinom (Oyelowo), kao i sa komšijom (Howard) i kolegama na poslu (Gooding i Kravitz). Dramski potencijal svega toga je uništen. Njegova žena Gloria je crna srednjeklasna gospođa sa crnim srednjeklasnim problemima koji se sastoje od brige za zabludelog sina i ljubavi prema piću. Sa kolegama Gaines drvi o politici i pravima, kao i sa komšijom i prijateljima. Međutim, osnovna nit sukoba je sukob između oca i starijeg sina Louisa baš oko politike i vizije budućnosti crnog čoveka u Americi. Otac je, naravno, pomirljivi realista koji se drži toga da pognutu glavu mač ne seče i da crnci samo žive u belačkoj zemlji. Sin je, očekivano, idealista koji će promeniti sve žive vizije otpora od pasivnog građanskog sa Martinom Lutherom Kingom preko radikalnog sa Crnim Panterima do konačno institucionalnog, na kraju filma Louis je uspešni političar.

  Problem sa dva segmenta filma je što su oba prevelika i premoćna da bi se sabila na po sat vremena svaki i tek tako preplela u priču. Vremenski zamah je preobiman, pa su događaji, bilo istorijski ili privatni, samo navedeni, nikako razrađeni. Iako se pod to prodaje, The Butler nije slika istorijskog progresa građanskih prava Afroamerikanaca od zakucanosti za poziciju slabo plaćene radne snage do potpune emancipacije i crnog predsednika, za šta se prodaje, nego je suho nabrajanje. Samo u jednoj sceni vidimo i promenu u glavnom liku, koji je na pozornici istorije prisutan, ali statičan i nevidljiv, tako da to nije ni studija uticaja politike na čoveka. Jedna od intrigantnijih tema koje se retko obrađuju u Hollywoodu je ovde malo više u fokusu: u pitanju je klasno i političko raslojavanje Afroamerikanaca koje počinje još u ropstvu (kućne i poljske crnje, kako se to onda govorilo), da bi se nastavilo na integrisane, srednjeklasne i obespravljene, siromašne i konačno na “čiča-Tome” i revolucionare. To raslojavanje se reflektuje i na različit mentalni sklop i pristup borbi, pa će Martin Luther King lično u jednoj sceni objasniti Louisu da su kućne crnje, posluga i batleri odradili veliki posao za svoj narod, rušeći negativne stereotipe svojom blagom naravi, besprekornom radnom etikom i sposobnošću učenja. Nažalost, kada bi taj sukob oca i sina bio toliko fokusiran i razrađen, The Butler bi bio daleko bolji film.

  Sve vezano za The Butler je marketinški sračunato iživljavanje, od navodne priče o sporu oko imena i dodavanja rediteljevog imena u naslov filma, preko spina da će se Obama lično pojaviti u ulozi samog sebe na kraju filma do najdužeg spiska poznatih glumaca i drugih poznatih ličnosti u manjim ulogama. Dok je Forest Whitaker apsolutno sjajan izbor za Gainesa, inteligentan, metodičan glumac sposoban da glumi i pogledom i postavom sjajan, kao i izbor Oyelowa za Louisa, ostatak poznatih glumaca u manjim ulogama su imali različit uspeh. Recimo, ma koliko antipatična bila u svojoj emisiji za dokone domaćice, Oprah Winfrey je pokazala zavidan glumački talenat i sigurnost izvedbe. Dobro, možda joj i nije bilo preteško, s obzirom da nema velike razlike između uloge Glorie u melodramskim scenama sa njenom medijskom personom brižne majke unesrećenih. Što se američkih predsednika tiče, njihov tretman je pojednostavljen do otrovne uvredljivosti, Kennedy je jedini iole dobro prošao, i nije mi jasno kako su takvi glumci pristali da glume takve budale ili amorfne mase od likova, pritom još sa jako malo vremena za svakog od njih. Terrence Howard nije ni izbliza iskorišten kao pohotni komšija muljator, što je šteta za takvog glumca. Dati ulogu Nancy Reagan Jane Fondi je hvale vredan štos, ali nedovoljan da ispere gorak ukus. Mariah Carey i Lenny Kravitz su nepotrebni u filmu, njenu ulogu je mogao da odigra statista, a njegovu bilo koji glumac.

  Sve u svemu, The Butler je pretenciozan film, kome trpanje u biografski, istorijski i politički žanr služe kao maska objektivnosti. Trenutka kada film počne sa onom slikom dvoje obešenih i sloganom da se protiv mraka treba boriti svetlošću, postaje nam jasno šta možemo da očekujemo: poigravanje sa stereotipima i igranje na lake poene melodramatične patetike, iznuđivanje suza i gađenja i nabijanja osećaja krivice belcima. The Butler je pritom stilski neujednačen i bez fokusa, doduše sa nekoliko stvarno dobrih fazona. Nije više ni pitanje šta je autor hteo da kaže, jer je drzak i bezobrazan, kakav već je, hteo da kaže sve i da bude sve i svja u svetu afroameričkog filma, i grandiozni propovednik kao Spike Lee i prizemni zabavljač kao Tyler Perry i sve između. Na kraju, nije ništa od toga, a osim trenutnog, kratkotrajnog efekta, neće postići ništa ni sa ovim filmom.