Abus de faiblesse / Abuse of Weakness

kritika originalno objavljena na www.fak.hr

2013.

scenario i režija: Catherine Breillat

uloge: Isabelle Huppert, Kool Shen, Laurence Ursino

Catherine Breillat je autorica koja ima svoju možda malobrojnu, ali zato vernu publiku i nekoliko veoma zanimljivih naslova iza sebe, poput debitantskog ostvarenja Une vraie jeune fille (1976) ili filma Romance (1996), u kojima postavlja žene u intimnim, neprijatnim i često seksualnim momentima. Poznavaoci njenog rada tvrde da u svakom njenom filmu postoji makar malo autobiografskog. Abus de faiblesse pokazuje sve karakteristike autorskog rukopisa Breillatove, ali odlazi nekoliko koraka dalje.

Za promenu, sadržaj filma je upadljivo ne-seksualan, ali seksualna komponenta visi u zraku. Zatim, autorica ostaje verna svom maniru da na film dovodi neprofesionalne glumce u centralnim ulogama – ovde je to rapper Kool Shen, ali glavnu ulogu poverava veoma poznatoj, po mnogima najboljoj živućoj francuskoj glumici Isabelle Hupert. I na koncu, Abus de faiblesse je potpuno autobiografski film, preslikano autoričino tragično iskustvo. Međutim, dok drugi filmovi na tu tematiku pokušavaju da pronađu nekakvu katarzu, ili makar emotivnu utehu, Abus de faiblesse je klinički hladan, gotovo dokumentaran i ostavlja utisak da je autoričin cilj da prevashodno racionalno pojmi šta se njoj zapravo dogodilo u životu.

Već u prvoj sceni znamo da film neće biti lako iskustvo za gledaoca. Vidimo Maud (Huppert) u svom finom stanu u trenutku buđenja, vrlo brzo se zgrči, jedva se primi telefona i pozove hitnu pomoć. U bolnici saznajemo da je preživela nimalo naivni moždani udar koji je ostavio trajne posledice, leva ruka joj se oduzela, levo stopalo zgrčilo, ostala je i bez mogućnosti pokreta mišića lica i govora. Iako je oko njenog bolničkog kreveta bila njena familija i nešto prijatelja i kolega, tada i saznajemo da se Maud bavi filmom, ona na terapije odlazi sama...

I uspeva da se donekle oporavi, da povrati moć govora (što je jako važno za rediteljsku “diktatorsku” profesiju) i da se samostalno kreće pomoću štapa, Maud je i dalje nesposobna da sama obavlja svoju dnevnu rutinu. I tu počinje njeno prokletstvo – lucidni um zarobljen u zgrčneom, polu-pokretnom telu. Maud poželi da se baci na svoj novi autorski projekat i pronađe idealnog “glumca” za glavnu mušku ulogu.

On se zove Vilko Piran (Shen) i njegova karakteristika je da je bio (i ostao) karijerni prevarant, sa višgodišnjim zatvorskim stažom i zaradom od preko 100 miliona eura. Ako ste pomislili na siroviju, nesofisticiranu verziju Jordana Belforta, u pravu ste. Vilko i ne krije svoju kriminalnu prošlost (ako je to prošlost), grub je i sirov u nastupu, ali koliko on fascinira Maud, tako i ona fascinira njega, jer je intelektualna, samosvesna i teška osoba. Njih dvoje će uleteti u međusobno zavisnu vezu sa jako čudnim konotacijama, on je njoj potreban operativno, pošto je jedini spreman da dođe danju i noću, nekad čak i nepozvan, a on će u njoj videti svoju novu zlatnu koku, ovcu za šišanje, šta god. Uostalom, on se u televizijskom intervjuu hvalio da je pelješio pametnije od sebe, samo zato što je igrao na kartu pohlepe. Sa Maud je situacija drugačija, njen motiv nije pohlepa, pre nekakva potreba i slepa vera da je sa nečim opčinila Vilka da je ovaj ne bi opelješio.

 E, sad, opčinila ga jeste, toliko da se on njoj stalno vraća i da ona može da ga tretira kao roba, ali Vilko to zna da naplati, čak i da se krajnje nepažljivo izlajava koliko novca troši na poklone svojoj trofejnoj ženi (Ursino). Da stvar bude gora, Maud za vratom ima banku koja bi da naplati kredite i kamate, a sav novac je potrošila na “pozajmice” Vilku. Kristalno je jasno da se taj čudan, patološki odnos međusobne ovisnosti neće dobro završiti.

Ako se nadate jednoznačnom rešenju, sa ovim filmom ga nećete dobiti. Jedino što će Maud reći o svojim postupcima je ono čuveno: “To sam bila ja, ali nisam bila ja”, odnosno da baš ne zna koliko je svesno, a koliko nesvesno ili možda zbog nekakve patologije trošila na Vilka. Krajnji račun je negde ispod milion eura, ali Maud će svoje ispisivanje čekova na krupne svote uporediti sa pretrpavanjem kolica u supermarketu. Ona nije nikakva samarićanka, niti je Vilko sirotan, ona njega kinji i šikanira, ponekad čak veoma brutalno, da joj vrati novac koji joj duguje.

Ovakvi filmovi ovise o glumcima. Potpuno je jasno da na Isabelle Huppert može da se računa, pošto je jedna od najboljih svetskih glumica sa posebnim fokusom na uloge kompleksnih i ranjivih žena. Uloga Maud je bila teška i na fizičkog i na psihičkom planu, a Isabelle Huppert na oba polja ostaje sjajna i skoncentrisana. Treba obratiti pažnju na scenu kada prvi put vidi Vilka, na njenu mimiku, gestikulaciju i postepenu promenu stava. Kool Shen je tu bio “wild card”, jer koliko je Maud kao lik riskirala svoj film namenjujući glavnu ulogu karijernom kriminalcu, toliko je Catherine Breillat riskirala uposlivši rap muzičara sa zatvorskim tetovažama, grubim, gangsterskim nastupom i nikakvim glumačkim iskustvom za glavnu mušku ulogu. Pritom ne smemo zaboraviti da Vilko nije jednodimenzionalan lik, nego kompleksna ličnost sa svojim patologijama ili čak ličnom tragedijom (pošto se prema Maud ponaša kao neodgojeni balavac prema majci, a čekove skuplja kao džeparac koji mu prirodno “pripada”).

Abus de faiblesse se bavi krupnom temom ali nema nade da će je razrešiti, bilo na emotivnom bilo na racionalnom nivou. Prosto, naša kultura ponašanja i rada se promenila, više nije neobično pustiti ostarele i bolesne roditelje da se brinu sami o sebi (da, mislim na Amour), pa se onda čudimo kada oni počnu da veruju prevarantima iz prostog razloga zato što osećaju potrebu da veruju (Nebraska) ili zato što im pomoć ili društvo, neko na koga mogu da se oslone. Abus de faiblesse je veoma dobar, iako težak i na trenutke brutalan film koji će vas naterati da možda malo usporite i razmislite.