30.4.14

Barefoot


2014.
režija: Andrew Fleming
scenario: Stephen Zotnowski
uloge: Scott Speedman, Evan Rachel Wood, Treat Williams, Kate Burton, J.K. Simmons

Blebetao sam dosta o januarskom smeću od filmova i okvirno pomenuo da postoji i februarsko smeće. Razlika između ta dva smeća je žanrovskom pakovanju, u januaru prolazi sve i svašta, debilne komedije, akcije ili horori, dok se u februaru tržište puni sa romantičnim komedijama i ljubavnim filmovima, iz godine u godinu. Solidna vest je da su brojke u okvirima žanra u konstantnom padu, pa su autori primorani ili da smisle nešto novo ili da pokušaju da kasiraju na re-make varijanti nekog starog kultnog ljubića. Loša vest je da oni najčešće ne znaju kako smisliti nešto novo, pa ni kako napraviti re-make nekog tamo stranog filma starog deset godina. Barefoot je primer za takvu nepodopštinu.
Film počinje sa svačijim omiljenim “lošim dečkom” Jayem (Speedman) u klasičnoj rutini: ostavi neki neidentifikovani ležeći objekat u krevetu, ode u striptiz-bar gde mu prepričaju šta je radio prošle noći, pa onda u kazino ili na hipodrom iako nema love da priušti kockarsko sranje. Onda rutinu prekinu krimosi koji ga nasilno upozore da mu je to poslednja opomena. Kao šlag na torti, Jay radi kao domar u psihijatrijskoj bolnici, i to je deo njegove uslovne kazne, ali i tamo ošljari i govnari, napija pacijente, neprijatan je prema sestrama, zajebava doktore i ta sranja. Sve to bi bilo podnošljivo, iako je istrošeno odavno, da Speedman daje Jayu jednu hedonističku notu (ne možeš živeti kao neodgovorna budala ako barem delom ne uživaš u tome. Speedman međutim Jaya igra na ravnoj liniji, ne dižući ga iznad lošeg scenarija koji liku stavlja okove crne ovce / bludnog sina koji je na misiji da nervira bogatog taticu koji ga ne zarezuje.
Jayev plan je jednostavan, treba se smiliti ćaletu (Williams) ili barem kevi (Burton) na bratovoj svadbi, a prvi korak u tom pravcu je da na svadbu dovede devojku, a ne kurvu ili striptizetu. Kada ga sve ženske otkantaju, Jay se ingeniozno seti da upotrebi simpatičnu pacijentkinju kao svoju lažnu devojku. Kakva ideja! I eto nama naslovne bosonoge shizofreničarke zlatnog srca po imenu Daisy (Wood). Zašto oboje glavnih likova imaju imena iz The Great Gatsby nisam skužio, ali nema veze.
Sve u svemu, Daisy je kolekcija filmskih klišeja: delom “dragi autista” i ženska varijanta Rain Mana ili Forresta Gumpa, delom “manic pixie dream girl”, a pomalo i Carrie, seksualno nepismena i beskrajno naivna. Odgajana pod čvrstom majčinom palicom, sa mozgom koji je napunjen paranoidno-shizofrenih bedastoća, Daisy je gledala samo tri prikladna TV kanala, dva sa muzikom i jedan sa prizemnim reality programom. I sve bih nekako podneo da ona nije portretirana nekako neprikladno... privlačno. Njih dvoje će se upustiti u eskapade ove i one, drpiti neprocenjivo vredni ćaletov kamper, sresti divne ljude, učiti vožnju i svakodnevne veštine, pa i ljubav... Jasno vam je kuda sve to vodi.
Sa pozitivne strane, film fino izgleda. Scenario je blago rečeno užasan, neverovatan, sklepan od najopštijih opštih mesta, a režija dosadna i predvidljiva. Glumci su u filmu sputani. Treat Williams odrađuje ulogu rigidnog bogataša koliko mora, Kate Burton je tek za nijansu životnija. J.K. Simmons izvlači maksimum iz svoje uloge doktora, a i inače mu stoje uloge dominantnih ljudi na poziciji sa nekakvim autoritetom toliko da sve svoje uloge igra na veoma sličan način. Scott Speedman je neuverljiv i treba mu malo više šarma da bi uspeo da nam podvali takvog lika. Sa druge strane, Evan Rachel Wood je veoma živahna i uživa u promenama tempa koje ima njen lik, ma koliko taj lik neverovatan bio.
Konačni sud nije nimalo povoljan za Barefoot. Da je ton malo uvrnutiji i bajkovitiji, film bi mogao da se provari, a ovako ostaje samo čudan, neprijatan, na granici bolesnog kao šala o pedofiliji. Izbegavati, jer tu zaista nema ničeg pomena vrednog.

29.4.14

Boven is het stil / It's All So Quiet


2013.
scenario i režija: Nanouk Leopold (po romanu Gerbranda Bakkera)
uloge: Jeroen Willems, Wim Opbrouck, Henri Gacin, Martijn Lakemeier

Vrlo malo toga u ovom filmu je lepo i ugodno za gledanje, a opet sve je tako poznato. Glavni lik Helmer (nedavno preminuli doajen holandskog filma i teatra Jeroen Willems) veći deo filmskog vremena provodi sam na ekranu, radeći naporne farmerske poslove i brinući se o starom i umirućem ocu (Gacin). Ako ste se naslušali o umirućim srpskim, hrvatskim, čijim god selima, evo prilike da se uverite da to nije ništa čudno ni u stabilnoj staroj Evropi, u Holandiji, zemlji plastenika koja nam je podarila klompe i tulipane, na čijim pašnjacima pasu krda šarenih kravica i gde svi voze bicikle. Ni tamo život nije dečija slikovnica.
Ali pozor, odumiranje sela nije ovde žvaka za ispiranje usta, niti je tema sama po sebi. Odumiranje sela je samo okruženje, kontekst u kome se dešava emotivno odumiranje glavnog lika. Razloga za to je mnogo. Prvo, Helmer je gay, a to nije baš nešto što sa ponosom nosiš ako živiš na selu, a od tebe se očekuje žena sa velikim dupetom i gomila zdrave dece, a još manje je uputno ako je okolina strogo kalvinistička i ako vrši seksualnu represiju i nad heteroseksualcima. Drugo, Helmer je večiti drugi sin. Njegovog brata (u romanu blizanca) ne vidimo na filmu, saznajemo pred kraj da se utopio, ali nam je iz Helmerovog odnosa sa ocem jasno da je on izgubio bitku za naklonost odavno. Odnos sa ocem je od početka do kraja nategnut, Helmer očekuje da on umre “od starosti”, i ima nasladu u tome da ga gleda kako pati, pa makar to značilo da ni on ne može imati život kakav sam želi. Helmer neće zvati lekara, neće dopuštati kućne posete i obilaske i sve vreme će držati oca na minimumu života, pa makar to značilo i njegovu muku.
Helmer će imati par “distrakcija” od igre živaca sa ocem. Jedna od njih su posete jedne retke susede i njenih simpatičnih klinaca. Klinci se igraju sa malim životinjama i nazovi pomažu Helmeru oko nekih poslova, a suseda manje ili više dolazi po njih i popije kafu ili čašu vode. Druga distrakcija su dnevne posete simpatičnog belgijskog mlekara koji otkupljuje mleko od Helmera i pokušava da s njim uspostavi neku komunikaciju, ali nema hrabrosti da mu otvoreno priđe, a Helmer svoju homoseksualnost potiskuje. Treća distrakcija je Hank, momak koji se pojavljuje niotkuda i počinje da radi kao ispomoć na farmi. Pritom “radi” znači “ošljari” i pokušava da zavede Helmera.
U filmu se ne dešava gotovo ništa, osim beznadežne atmosfere. Čak ni homoseksualnost likova nije toliko u prvom planu, odnosno Helmer najmanje pati zbog nje, a mnogo više zbog farmske kolotečine i očajnog odnosa sa ocem. Pritom sve vreme ćuti i podnosi to “kao muško”. On je kompleksan lik, ali tišina ga čini pasivnim, i ne pušta nas u svoj unutarnji svet. Ne znamo ništa o njegovim željama, ambicijama, mogućnostima. Poslednja scena je jedna od najodvratnijih vizija slobode koju sam ikada video, upotpunjena močvarnim pejzažom.
Film je majstorski odglumljen od strane svih koji imaju uloge u njemu, ali opet se čini da ne ide nikuda, i to presporo, toliko da je mučan za gledanje. Ako mislite da vam je potrebno više elemenata da o njemu prosudite, možete pročitati knjigu Blizanac Gerbranda Bakkera koja je best-seller na holandskom govornom području, ali pazite. Po svemu što čitam, film je od knjige zadržao samo neke elemente, dok je druge promenio, pridodao ili izbrisao, tako da sumnjam da će vam to iskustvo koristiti. Rediteljka Nanouk Leopold je svoje filmove centrirala oko ženskih likova i ovo joj je prvi okršaj sa kompleksnim svetom jednog muškarca. Za ljubitelje festivalskih i gay filmova, to je verovatno odlično, ali meni je sve to mršavo. Boven is het stil ima kvaliteta u finesama, ali ga ubija i čini nekomunikativnim upravo njegova osnovna poenta: tišina.

28.4.14

Welcome to the Jungle


2013.
režija: Rob Meltzer
scenario: Jeff Kauffmann
uloge: Jean-Claude Van Damme, Adam Brody, Rob Huebel, Megane Boone, Kristen Schaal

Welcome to the Jungle se, sasvim nepošteno, reklamira kao komični debi Jean-Clauda Van Damma, nadajući se da će tako privući malo pažnje. Istina, Jean-Claude je prvenstveno akcioni glumac, odnosno, bio je akcioni heroj čiji su glavni aduti bili borilačke veštine, snaga i forma. Gluma kao takva ga je malo zanimala, pa je ispadao nehotice smešan. Van Damme je jedan od retkih akcionih glumaca iz miljea B filmova koji je održao ili čak popravio nivo glume i razvio neki odnos i distancu do svoje “screen persone”, tako da su u poslednje vreme njegove uloge jako autoironične i parodične. S tim u vezi, Welcome to the Jungle nije ni najsmešniji ni najduhovitiji film sa belgijskim snagatorom.
U stvari, problem je što Welcome to the Jungle nije zapravo smešan i duhovit, mada pokušava. “Pitch” je zanimljiv, mada više u nivou pijano-napušene diskusije među filmskim zaluđenicima nego kao nešto što treba snimiti. Opet, u rukama artikuliranih i veštih autora, Welcome to the Jungle bi svakako izgledao bolje, a ne kao serijal opštih mesta, površnih citata i pogrešnih autorskih odluka. Mehanika je pogrešna, likovi stereotipni, dosadni i miskoncipirani, humor očit i mlak.
Film počinje kao parodija na već sam po sebi parodičan Office Space, gde upoznajemo glavnog lika Chrisa (Brody) i njegovu nezavidnu situaciju na poslu. Ljigavi Phil (Huebel) mu krade ideju i prolazi nekažnjeno, šef ga ne šljivi dva posto, a slatka Lisa (Boone) ga ne primećuje. Jedini drugar mu je naduvani ošljar. Zaplet počinje kada se šef odluči da pošalje ekipu na team building sa veoma zahtevnim instruktorom (Van Damme), koji će pokušati da im priušti Full Metal Jacket parodijsko iskustvo, sa nekoliko referenci na svoje borilačke filmove.
Naravno da će ceo plan otići u tri lepe, da je instruktor u velikoj meri šarlatan. Kada on nestane na jedan određeni period, film klizi u svu silu stereotipa o pustim ostrvima i izgubljenima u divljini. Tu su Survivor, Lost, The Lord of The Flies, pa čak i malo površnih aluzija na Apocalypse Now. Jedini iole zanimljiv sukob je sukob koncepcija između Chrisa, koji se snalazi u prirodi kao bivši skaut i Phila koji bi po svaku cenu da bude vođa. Studija grupne psihologije koja se svodi na lenjost i površnost u prvo vreme obećava, a onda se utapa u generičku parodiju. Chris ostaje sa malom, izabranom grupom ljudi, u kojoj su Lisa, suluda koleginica opsednuta zečevima i kolega ošljar, dok su u drugom taboru ostali koji preko noći degradiraju na plemensku kulturu. Da li će i kako će uspeti da se izvuku sa ostrva?
U stvari, najmanji problem je Jean-Claude. Njega nema kroz veći, dosadniji deo filma i on jedini donosi makar malo humora. Za svoje dobro, mogao je i da preskoči takav projekat zasnovan na lošem scenariju i opterećen pešačkom režijom, ili da se pojavi na margini filma i posledično plakata. Problem su svi ostali. Chris je tipičan "goody-goody boy scout" lik, pametan i sposoban, ali iz neobjašnjivih razloga submisivan. Lisa je lik bez osobina. Phil je suviše lud da bi bio istinit, a njegovi “podanici” su bezlični, iako imaju imena i upoznajemo nešto od njihovih osobina pre katastrofe. Stoner i luda ženska su jedni od najofucanijih “sidekicka” u istoriji.
Konačni rezultat je loš film, vrlo malo smešan, i to češće nehotično nego namerno. Opet, ostaje zrnce sumnje nije li ta lošost nekako namerna, trashy i zapravo vrlo dobro planirana. Smatram da je plemenito ismevati korporativnu kulturu, debilne motivacione govore i team buildinge koji služe kao maska za laktanje, pohlepu i male svinjske podvale. Isto tako smatram da je Welcome to the Jungle suviše opterećen opštim mestima da bi se bavio onim bitnim. Šteta.

27.4.14

A Fantastic Fear of Everything


2012.
režija: Crispian Mills, Chris Hopewell
scenario: Crispian Mills
uloge: Simon Pegg, Clare Higgins, Paul Freeman, Amara Karan, Alan Drake

Hm... Engleska komedija koju nosi Simon Pegg, zezalica sa horor filmskim i literarnim klišejima uz poseban osvrt na viktorijansko doba sama po sebi obećava. Pegg je jedan od upečatljivijih britanskih glumaca u poslednje vreme, a zajedno sa Edgarom Wrightom je veoma artikulirano isparodirao neke filmske standarde u klasicima kao što su Shaun of The Dead, Hot Fuzz i The World's End, koji sam recenzirao pre nekoliko meseci. Ako i nešto pođe po zlu, film će barem biti zabavan.
Ne, neće. Umesto Edgara Wrighta kao autora imamo debitanta, relativno (ne)poznatog muzičara Crispiana Millsa. On je u svoj scenario natrpao klišeje koje čak ne može ni da kontroliše. Neki od njih su samo tupavi, drugi su čak uvredljivi, režija je neuredna, ritam promašen, a reference brojne i očite, od Hitchcocka, preko Polanskog i Cormana do filmova paranoje. Nemam ništa protiv referenci ako su smislene, a ne natrpane bez reda i smisla. Najveći problem je što se autor, umesto na narativ, u potpunosti oslanja na glavnog glumca i to pre svega na fizički humor, koji nekako anulira svaku intelektualnu ambiciju. Istina je da Simon Pegg može da izvede fizički humor, ali je istina i to da mu to nije najjača strana.
Dakle, Simon Pegg je Jack, pisac sa ozbiljnim problemima. Prvi problem je što mu je pisanje uništilo privatni život, a da ništa nije objavio. Drugi problem je što mu najbolje ide dečija literatura, one slikovnice sa životinjicama koje govore u stihu, ali prema tome gaji otpor. On bi radije pisao o viktorijanskim serijskim ubicama, ali za to ne vlada neki naročiti interes. Međutim, njegov najveći problem je naslov ovog filma: iracionalni strah od svega u koji je upao pišući svoj “magnum opus”. Valjda čovek doživljava stvari emotivno.
On spava sa nožem pored sebe, trese se na svaki šum i svaku senku, a rak-rana mu je mašina za veš. On retko izlazi iz kuće, a kad izađe izgleda kao prestrašena verzija Dude-a iz Big Lebowskog: šlampavo, neuredno i nimalo reprezentativno. Nakon poduže ekspozicije početak radnje je poziv od njegove agentice (Higgins) da se nađu, jer mu je ugovorila sastanak sa producentom koji je zainteresovan za ekranizaciju nekog njegovog materijala. To bi značilo da on mora među ljude, što bi značilo da mora da se pojavi u čistoj odeći, što bi značilo da mora da ode u perionicu veša – izvor svoje traume. I zbog toga mora da se čuje sa psihologom (Freeman), koji je, kao što to obično biva, još luđi od njega. A, da, pored svega toga, njegovim kvartom hara serijski ubica koji svojim žrtvama seče prste...
Jednom kada se nađe u perionici, film postaje haotičan i konfuzan. Reći ču samo da su u priči jedna lepa Indijka (Karan) koja se tu zadesila i jedan nenaoružani pozornik (Drake). Radnja tu postaje konfuzna i teško pratljiva, ali ne zbog napetosti i kreativnog haosa. Čućemo nešto besmislenih priča i par lagano rasističkih replika (“It all went to pot. Pol Pot.” Ha ha) i videti nekoliko za Jacka traumatičnih situacija koje će ga, kao, izlečiti od dugotrajnih trauma i strahova.
Pegg se čupa kako zna i ume, epizodisti imaju po par sočnih momenata, ali celi koncept je pogrešan i konfuzan. Zamislite da je neko osmislio veoma komplikovanu komičnu strukturu i onda rešio da batali razmišljanje o primerenim sredstvima za realizaciju iste i setio se da se to može odraditi kao Mr Bean ili nešto slično sa puno gegova i grimasa. Dobro, malo glupiranja je legitimna stvar u filmovima, čak i to ponekad bude smešno, ali to ovde nije slučaj. A Fantastic Fear of Everything je studija karaktera koja nema karakter, horor koji nije nimalo strašan i komedija koja nije nimalo smešna. Potpuno pogrešan film.

26.4.14

The Art of The Steal


2013.
scenario i režija: Jonathan Sobol
uloge: Kurt Russell, Matt Dillon, Jay Baruchel, Kenneth Welsh, Chris Diamantopopulos, Katheryn Winnick, Jason Jones, Terrence Stamp

Sa trilerima prevare najčešće odmah znate na čemu ste. Znate da imate uhodanu ekipu, znate da oni imaju neraščišćene račune sa nekim ili između sebe, znate da je neka velika lova ili vredna umetnina u igri. Naravno, triler prevare (“heist” ili “caper”) je miks akcionog trilera i “screwball” komedije, od koje posuđuje mehaniku, te se kao takav može osloniti više na akciju, duhoviti ping-pong ili montažne sekvence koje počinju sa “here's the plan”. Za trilere prevare morate biti barem malo “sucker”, u suprotnom će vam biti dosadni – videli ste jedan, svaki sledeći je manje ili više sličan.
Ali ako ih volite, oni će vam biti zabavni čak i kad su loši, neoriginalni ili prilično jasno sklepani iz sastavnih delova. The Art of The Steal je vrlo neoriginalan, dapače, toliko neoriginalan da će svaki filmofil tačno provaliti koji je stari film poslužio za koju scenu, da će prozreti stilizaciju u roku od odmah. Pomislite na The Italian Job, na The Thomas Crown Affair, na Ocean's Eleven, na ranog Guy Ritchija, rekao bih čak i na American Hustle, ali filmovi su “vršnjaci”, pa nije moglo doći do kopiranja, i eto vam formule. Ali The Art of The Steal ne staje na tome, on uvodi veoma zabavnu glumačku ekipu, isfurava mnogo komičnog dijaloga, a kada je potrebno poseže i za fizičkim humorom. Vidi se da se ekipa zabavljala radeći na filmu, pa se ni mi gledaoci nećemo smoriti.
Film počinje sa naracijom glavnog baje, Cruncha (Russell), na dan njegovog izlaska iz poljskog zatvora. On je odgulio 5 i kusur godina zbog pljačke Gauginove slike koju je ispeljao sa svojom ekipom, ljigavim bratom i tasterom koji ga je prodao, Nickijem (Dillon), sa francuskim genijalnim falsifikatorom Guyem (Diamantopopulos) i starim pohotnim irskim jarcem Paddijem (Welsh). Nakon izlaska iz ćorke, Crunch ima uništenu reputaciju u poslu koji je obavljao (vozača za misije), pa može da nađe tezgu jedino kao jeftini kaskader na motoru koji preskače automobile na nekom od idiotskih “destruction derbija”. Sada ima i “šegrta” Francieja (Baruchel) i devojku za koju nismo sigurni je li mu zaista čuva leđa ili je tipična sponzoruša (Winnick).
Nicky je u međuvremenu ukrao sliku Georgesa Saurata i zavrnuo potencijalno opasnog klijenta koji će bes iskaliti na Crunchu. Bez love i motora, Crunch mora ponovo raditi sa starom ekipom, a to znači i sa Nickijem. Ovog puta u centru zbivanja je retka knjiga koja je ukradena iz Amsterdama, koju je zaplenjena na američko-kanadskoj granici, koju treba zameniti sa falsifikatom, a original odneti detroitskom kolekcionaru koji se predstavlja kao Velečasni. Naravno, ponovno okupljanje ekipe će privući pažnju veoma zagrejanog, ali zbog toga nimalo pametnijeg agenta interpola (Jones) koji koristi usluge starog prevaranta Sama (Stamp).
U svojih 90 minuta, sa sve špicama, montažnim sekvencama, objašnjenim flashbackovima i greškama sa snimanja, The Art of The Steal ne traje dugo i ne postaje tupljavina. Ekspozicija je produžena, i film se više oslanja na odnose među likovima nego na akciju i potvrđuje da je solidna priča mnogo jeftinija od specijalnih efekata, a pritom je i mnogo zabavnija. Već na prvom koraku se vidi zezanje i autoironija, i to se samo nastavlja. Kurt Russell u jeftinom elvisovskom kostimu koji pušta druge da mu ispregovaraju siću za koju će namerno pasti, stalne svađe između uživljenog glupana od agenta i sofisticiranog engleskog prevaranta, Paddijeve seksualne eskapade, Francie sa loše prilepljenom lažnom bradom... Film se ne uzima ozbiljno, zašto bismo ga mi. Ali je sjajno odglumljen, glumačka ekipa je iskorištena do maksimuma, ima solidan tempo, koji zadatu furioznost balansira sa monolozima, recimo o legendarnoj pljački Mona Lise, ili Samova priča kako je on zavoleo umetnine i postao pljačkaš.
Sve u svemu, veseo, zabavan i pozitivan film, ali on ima još jednog aduta. U pitanju je Kurt Russell koji je odsustvovao sa ekrana sedam dugih godina. On je veoma versatilan glumac, on je i sjajni ljigavac i akcioni heroj i kukavni činovnik i imitator Elvisa, i prevarant i pljačkaš i maneken za “white man on the edge” uloge. A u The Art of The Steal je rešio da se sjajno zabavi i da nas sjajno zabavi. Lepo da se vratio, nedostajao nam je.

25.4.14

Blood Ties


2013.
režija: Guillaume Canet
scenario: Guillaume Canet, James Gray (prema francuskom filmu Les liens du sang)
uloge: Clive Owen, Billy Crudup, Marion Cotillard, Mila Kunis, Zoe Saldana, Matthias Schoenaerts, James Caan, Lili Taylor, Noah Emmerich, Griffin Dunne, Domenick Lombardozzi, John Ventimiglia

Žao mi je, ali ću prvo morati da vas zatrpam sa faktografijom, da biste uopšte znali o čemu pričam. Blood Ties je američko-francuska koprodukcija sa nemalim ambicijama – da oživi žanr kriminalističke drama i mafijaškog filma. Reditelj je proslavljeni francuski glumac Guillaume Canet koji je zabeležio velike uspehe i kao reditelj u svojoj zemlji, ali i širom sveta sa filmom Ne le dis a personne / Tell No One (2006). Zvuči banalno, ali ovaj film je zaradio preko 6 miliona u Americi, što je redak uspeh za film na stranom jeziku.
Poređenja su neizbežna. Tell No One je bio adaptacija i rekontekstualizacija američkog krimi-romana, a Blood Ties, Canetov rediteljski prvenac u Hollywoodu je re-make istoimenog francuskog krimića nastalog po romanu. U originalnom filmu, Canet je igrao jednu od dve glavne uloge i za očekivati je da je znao šta je radio kada se uhvatio adaptacije. Rekontekstualizacija je izvršena relativno znalački, radnja je iz Lyona prebačena u mitski Brooklyn 70-ih godina, obojena sa tadašnjom pop-muzikom, modom i automobilima. Scenarista James Gray je svojevrsni majstor za “period-piece” kriminalističke drame u okruženju Brooklyna, autor je nekoliko filmova na tu temu koji su vešto citirali novohollywoodske uzore. Verovatno je zbog toga i angažovan, pa će se u Blood Ties videti uticaji Lumeta, Scorsesea, Coppole, De Palme, Friedkina i drugih.
 
Sve u svemu, Blood Ties mora, kako kažu Amerikanci, ispuniti velike cipele, ne samo svojih uzora, nego i odličnog, napetog, dinamičnog i majstorski odmerenog originala. I u tome ne uspeva iz mnogo razloga. Prvi od njih je razvučenost, originalni film od 100 minuta je razvučen na preko dva sata, a da pritom ništa nije dodato u priči, nego su čak neki likovi iz nje izbačeni. Tih 20 i nešto minuta viška prolazi u dugim kadrovima, pogledima, pokušajima da se po svaku cenu izvuku emocije sa melodramom. Drugi problem je šarena glumačka postava, od kojih su neki dobri u svojim ulogama, dok drugima te uloge prirodno ne leže. Problem sa glumcima su i akcenti, brooklynski je posebno težak za nekoga ko nije lokalac. U tom smislu je Marion Cotillard potpuno promašen izbor. Treći i najveći problem je potpuno krivi fokus filma. Canet se previše trudi oko citiranja i dočaravanja vremenskog perioda, što čini pristojno, ali ne impresivno niti naročito precizno, a potpuno zanemaruje ton filma.
U centru filma su dvojica braće, jedan okoreli kriminalac Chris (Owen) koji upravo izlazi iz zatvora gde je ležao zbog ubistva, a drugi perspektivni i pošteni policajac Frank (Crudup). Njih dvojica su otuđeni, potpuno različite ličnosti i imaju dugu istoriju međusobnog zameranja. Već prvi dan braća, zajedno sa sestrom (Taylor), posećuju bolesnog oca (Caan), koji ih je sam odgajao i čija naklonost je prvi predmet sukoba među braćom.
Frank ima dobre namere da pomogne Chrisu, a i Chris ima dobre namere da živi pošteno, koliko može. Ipak, Chris je previše ogrezao u kriminal, i u poštenom životu se ne snalazi, bez love je i zeza ga ko stigne. Kada mu propadne ideja sa sopstveni posao, Chris se vraća na staru rutinu. Zbog toga će Frank prvi biti u problemu, jer će biti rastrzan između lojalnosti bratu sa kojim ima rivalstvo i lojalnosti policijskom poslu, gde zbog svoje familije ne uživa previše poverenja.
 
Kao da to nije dovoljno za tešku dramu i moralne dileme, u životu braće su još i tri žene. Frank ima nikad prežaljenu ljubav, Vanessu (Saldana), sa kojom će se povezati kada njenog dečka – gangstera (Schoenaerts) strpa u zatvor i sebi na taj način natovari opasnog neprijatelja na vrat. Chris će imati čak dve žene u svom životu, jedna je bivša žena Monica (Cotillard), autodestruktivna prostitutka i narkomanka, a druga je fina devojka Natalie (Kunis) koju je upoznao na poslu. Sve tri žene imaju veoma pasivne uloge.
Naprosto, previše toga se dešava, a obećanje uzbuđenja i akcije visi u vazduhu. To se retko kad i ostvari, mada ima par pristojnih scena. Ali one su ugušene ne samo primarnom dramom i moralnom dilemom koja proizilazi i iz familijarnih odnosa, ali i iz socijalne pozadine likova (brooklynska bela radnička klasa), nego i melodramatskim izvlačenjem emocija i obiljem praznog hoda. Ton svega toga je utišan, nema akcenata, i ništa nije u fokusu. Vidi se da je scenario napisan u najboljoj nameri, da reditelj zna da napravi dobru scenu kada zna šta hoće, ali veći deo filma se čini da nema pojma šta bi sa njim postigao.
 
Glumci su posebna priča. Owen i Crudup su sasvim pristojni i uverljivi svaki u svojoj ulozi, ali nikako ne funkcionišu zajedno. Više deluju kao potpuni stranci nego kao otuđena braća. Mila Kunis svoju nezahtevnu ulogu lako rešava, Zoe Saldana je veoma senzibilna, ali njen lik je motivacijski problematičan. Štos sa njima dvema je što su prelepe cure za svoje uloge, naprosto ne verujemo da bi dve takve lepotice padale na jednog nisko rangiranog kriminalca i jednog nisko rangiranog detektiva. Marion Cotillard je potpuni promašaj, jer je sama po sebi previše otmena za surovi lik koji igra, a pored toga ima gotovo nemoguć zadatak da govori engleski sa italijanskim akcentom. Jedino objašnjenje za nju u filmu je činjenica da je Canetova žena i da je nekako ugovorom uspela da poveže uloge ovde i u The Immigrnat, novom filmu scenariste Graya. Epizodni likovi su živahni i pristojno odglumljeni, po kvalitetu istupaju Schoenaerts kao brutalni kriminalac i James Caan kao ostareli familijarni patrijarh slab na starijeg sina barabu. Neki od “casting” izbora su toliko očiti da je jasno da služe samo da referiraju na neke filmove i serije, mada je interesantno videti kako Domenick Lombardozzi (The Wire, Breakout Kings) izgleda sa kosom.
Ono što donekle vadi film je atmosfera i to neukusno okruženje gangsterskog Brooklyna. Vadi ga i sam žanr koji ima verne fanove. Iako neće izazvati emocije, iako je razvučen, ravan i bez akcenta i fokusa, Blood Ties je ipak gledljiv film, ali ga mogu preporučiti samo ljubiteljima žanra. Ono što frustrira je činjenica da je to mogao biti mnogo bolji film, kada bi samo reditelj malo stao, razmislio i posložio priču kako treba i odvojio bitno od nebitnog. Sa mnogo više rada, Blood Ties bi bio verovatno jako dobar film.

24.4.14

Ride Along


2014.
režija: Tim Story
scenario: Greg Coolidge, Jason Manzoukas, Matt Manfredi, Phil Hay
uloge: Kevin Hart, Ice Cube, Tika Sumpter, Laurence Fishburne, John Legizamo, Bruce McGill, Bryan Callen

Svaki put kad odgledam loš film, a Ride Along je svakako loš film, uhvatim da se pitam zašto i šta sam ja Bogu zgrešio da moram da dangubim sa takvim sranjem. Onda, kad malo bolje razmislim, shvatim da je u pitanju profesionalni rizik. To što vodim blog gde svakog dana kačim po jedan novi film znači da moram da gledam i loše, pa čak i da povremeno zaboravim zašto sam uopšte izabrao da gledam neke od njih. Ali jednom kada se nađu na listi, ta sranja moraju biti pogledana. OCD je nužan preduslov za ono što radim.
Ride Along se može opisati kao januarsko smeće. Film snimljen sa utreniranom hollywoodskom ekipom i namerom da pokupi mnogo love u kratkom roku od manje zahtevne publike koja želi jeftinu zabavu, a ne oscarovske drame. U pitanju je varijacija na nebrojeno puta viđene teme, izlizana, nesmešna i nenapeta akciona komedija u cop-buddy maniru, sa dva glavna zapleta, jednim kakti ozbiljnim i drugim komično-parodičnim, a da su oba generička.
Znate taj štos iz 48 Hours ili Leathal Weapon, dvojica nesrećno spojenih policajaca ili baraba od kojih je jedan opasan, a drugi smešan ganjaju skupinu euro-trash švercera oružja i njihovu domaću mušteriju, misterioznog kriminalca, i to čine na neortodoksne načine. Onda poručnik (u ovom slučaju Bruce McGill) krene da ih prekorava, ali oni se ne daju, pa onda upadnu na veliki sastanak u napuštenom skladištu, što dovodi do obračuna sa krimosima, što dovodi do auto-trke, što dovodi do happy enda. Autopilot, i to totalni.
E, sad, varirajte temu i ubacite u to generičku, prostačku ćoravu komediju koja funkcioniše i kao pozadinska priča za dvojicu likova i kao ne sasvim uspela parodija na Training Day. Glavni lik je mali lajavi Ben (Hart), čuvar u školi i entuzijasta za MMO pucačine (spoiler alert: ta ekspertiza će mu biti korisna kasnije u filmu i to scenaristi koriste, mada ne dovoljno). Kevin Hart je glumac i komičar poznat po takvim likovima, lajavim, bezobraznim i priprostim. U poslednje vreme ga ima posvuda po filmovima i televiziji i stalno tupi jedno isto. Dobro, on ume da bude duhovit, ali to je retko, uglavnom se trudi i trudi, što njegove slučajne uspehe označava sa “i ćorava koka ubode zrno”. Humor je takav tip posla da je trud i naporan rad poguban, a spontanost zakon. Ipak, u ovom filmu Hart ima jednu vrhunsku stand-up rutinu, monolog koji izvodi na školskom igralištu na početku filma, dovoljno da podgreje očekivanja, ne bi li ih posle utopio sa prostaštvom.
Njegov lik Ben ima, ničim opravdano, zgodnu devojku (Sumpter), koja pak ima sasvim opravdano besnog i zaštitnički nastrojenog starijeg brata Jamesa (Ice Cube, u poprilično nezainteresovanom izdanju), koji je pritom i pandur. Naravno, James ne podnosi malog kretena, prvo zato što je kompletni kreten, drugo zato što vrišti kada govori i treće, zato što je sklon nesrećama i svakako ne zaslužuje njegovu sestru. Za Jamesa je ipak jasno da ispod robusne, besne i bodljikave spoljašnosti krije zlatno srce. Kada Ben upiše policijsku akademiju, James će povesti na vožnju sa sobom kroz gomilu neprijatnih i blesavih situacija, ne bi li ga iznervirao, isfrustrirao i ubedio da batali policijsku karijeru, dok će se sam baviti polu-incognito istragom koja uključuje srpske švercere oružja i misterioznog gangstera Omara (Laurence Fishburne kao polu-iznenađenje).
Fore su jadne, svode se na fizičke gegove, nezanimljive reference, pričanje brzo, glasno i piskavo i debilne seksualne teme. Problem je što taj nazovi-humor treba da pokrpi rupe u tzv. ozbiljnom, akcionom zapletu. Dobro, nismo očekivali Copland ili Serpico, ali Ride Along je stvarno kliše do klišea. Scenario su pisala četvorica ljudi, ali deluje kao da je odštancan na traci u nekoj hollywoodskoj štampariji. U scenariju je slovima jedan ženski lik, i to potpuno pasivan.
Tim Story je potpisao Barbershop (2002), jedan svež “crnački” film, ali i monstruoznu američku verziju Taxija. Očito da zna da radi kad ima sa čim, ali i da mu kvalitet filma nije na prvom mestu. Ovde ima zahvalnu glumačku ekipu koju samo treba trgnuti iz sna, i Ride Along bi bio bolji film. Sa druge strane, već je zaradio petostruki iznos budžeta i ima ugovoren nastavak. Cilj ispunjen.

23.4.14

Canibal / Cannibal


2013.
režija: Manuel Martin Cuenca
scenario: Alejandro Hernandez, Rafael de la Uz (po romanu Humberta Arenala)
uloge: Antonio de la Torre, Olimpia Melinte, Maria Alfonsa Rosso

Priznajem, pao sam na foru. Nije da me kanibalizam nešto posebno zanima, to je horor “trope” kao i svaki drugi i dosta ovisi od ključa u kome se tumači. Ono što me je privuklo je interesantan plakat i moćna, iako “low key” uvodna sekvenca.
Iz daljine vidimo auto koji se polako odlazi sa benzinske pumpe. Nedugo zatim mu se veliki terenac približava na nebezbednu distancu i pretiče ga. Ubrzo vidimo isti terenac kako vozi u suprotnom smeru u pogrešnoj traci i auto sleće s puta u jamu. Iz terenca izlazi muškarac, hvata povređenu ženu iz auta, ubacuje je u terenac i odvozi prema vikendici u planini. U sledećoj sceni, žena leži gola na drvenom stolu, a muškarac je ubija i seče na šnicle, dok se krv sliva sa stola.
Nažalost, film odatle ide nizbrdo, u smeru dosadnog festivalskog filma koji je horor samo u premisi. Kanibala iz uvoda, Carlosa (de la Torre) upoznajemo u beskrajnom nizu dnevnih rutina i povremenih rituala. On je starovremenski, tradicionalni, povučeni čovek, metodični krojač predan poslu i slaganju materijala, pasionirani ljubitelj klasične muzike sa radija i predani katolik. Najveća čast mu je što će baš on popraviti plašt-relikviju za predstojeću paradu. Osim toga, vidimo ga kako se povremeno druži sa jednom starijom koleginicom (Rosso) koja može i ne mora da mu bude majka, scenario tu nije precizan, ali svakako znamo da je poznavala Carlosovog oca, i da Carlosa poznaje od malena.
Za Carlosa je kanibalizam jedan od rituala, kao odlazak u crkvu, na posao ili na pijacu. On (promućurno) “lovi” samo strance, jer ih niko neće tražiti, a meso ubijenih žena drži u zamrzivaču. On jede ljudetinu svako veče, zalivajući je prefinjenim crnim vinom. Njegovi rituali će biti ugroženi kada u njegov život uđe Alexandra (Melinte), radoznala komšinica, maserka i vrlo neposredna žena. Alexandrina radonazlost i nametljivost će je dovesti u nevolju, čini se pravo pod Carlosov alat za obradu mesa, ali njegovi problemi se ne završavaju tu. Umesto Alexandre, u njegov život će ući njena sestra bliznakinja Nina.
Najlakše bi bilo kada bi mogao i nju da pojede, ali nešto u vezi s njom ga privlači na jedan drugi način. Ona je pristojna, dobra i odgovorna osoba, kao i on, ali je puno strastvenija i toplija. Možda je ona onaj ideal žene koji se do sada nije pojavio u njegovom životu? Ali kako da joj otkrije svoju tajnu...
Nije problem pronaći ključ u kojem ćemo tumačiti film, sve nam je dato kroz lik Carlosa. Ključan je njegov predani katolicizam iz kojeg proizilazi i anahronizam (stari zanat, starovremenski maniri), suzdržanost kao možda manifestacija porodične i crkvene represije, sklonost ka “karnalnom”, u seksualnom i doslovnom značenju (meso), od kojih se seks smatra grešnim, a kanibalizam je samo neki uvrnuti transfer. Donekle se u katolicizmu i anahronizmu nalazi podloga njegove ksenofobije, dok je sa druge strane ciljanje na strance pragmatična crta psihopate. Film je, kroz Carlosa i njegovo okruženje verovatno metafora za špansko društvo koje se ubrzano menja, ali se ne menja sve istim tempom, pa se određeni anahronizmi vuku i stoje u konfliktu sa ostatkom društvene dinamike.
Problem je što film ne funkcioniše ni kao horor, a ni kao studija karaktera, dok je simbolička ravan poprilično nategnuta. Naprosto, film je statičan, dosadan, ne-napet, likovi su fiksirani, rigidni i nepromenljivi. Istina, glumci perfektno igraju svoje uloge, Antonio de la Torre je savršeno odmeren kao Carlos, a Olimpia Melinte odlično nosi dvojnu ulogu. Kao Alexandra uspeva da bude neposredna i živahna, dok se kao Nina oslanja na jedva vidljive gestove i veoma stidljivo izgovaranje reči sa teškim, moćnim značenjem.
Statičnost se ponavlja i u realizaciji, kamera često stoji na jednom mestu tokom cele scene, osvetljenje je prirodno ili ambijentalno, muzika se čuje samo sa radija, nema nikakvog “scora”. Taj festivalski pristup je možda nekome zanimljiv, ali ne treba zaboraviti da bi Canibal morao biti horor film, barem malo strašan, ili makar napet ili atmosferičan. Zbog svoje sterilnosti i manjka napetosti, čini mi se da je u pitanju polučasovni eksperiment razvučen na format dvočasovnog filma.

22.4.14

Better Living Through Chemistry


2014.
scenario i režija: Geoff Moore, David Posamentier
uloge: Sam Rockwell, Olivia Wilde, Michelle Monaghan, Harrison Holzer, Ken Howard, Norbert Leo Butz, Ray Liotta, Jane Fonda

Teško da je posebna novost napraviti film o nemoći i frustraciji jednog dobrog momka čijim dosadnim i ravnim životom upravljaju dominantna žena, njena familija, sin koji je sociopata u razvoju, kao i cela okolina naoko idiličnog predgrađa. Kada se u miks doda i malo plitke satire i parodije noir klišea, i kada se uloge podele dokazanim glumcima, film može biti dobar.
Samo Better Living Through Chemistry ne ide dovoljno duboko ni u jednom pravcu da bi bio išta više od lakog i relativno gledljivog filma koji udara po najočitijim notama. Ako je parodija i bila zamišljena kao izražajno sredstvo za satiru, zbog svoje plitkosti, očitosti i nedostatka hrabrosti, krajnji rezultat je puka farsa. Opet, kada glumci ne bi bili zarobljeni sa previše plastičnim likovima i kada bi im bila ostavljena mogućnost za makar malo suptilnosti u tumačenju, ta farsa bi bila zabavna.
Ceo film prati naracija Jane Fonde, koja kombinovana sa panoramskim prikazom predgrađa malo previše asocira na Desperate Housewives. Glavni lik je kukavni apotekar Doug Varney (Rockwell) koji nema sreće ni na poslu ni u kući i koji je praktično poslednji u lancu ishrane. Kod kuće ima frigidnu ženu (Monaghan) koja je luda za fitnessom, biciklizmom, jogom i vitaminima i koja antisocijalno ponašanje njihovog sina (Holzer) otpisuje kao dečija posla i tvrdi da roditelji moraju podržavati decu u osetljivim godinama. Ipak, njen otac Walter (Howard) je Dougov najveći ugnjetač, a pritom mu je i šef. Čak i kad Walter ode u penziju, njegovo prezime ostaje na firmi.
Sve će se to promeniti kada u njegov život uđe Elizabeth Roberts (Wilde), smorena trofejna žena lokalnog magnata. Prvi put je vidimo u negližeu, sa cigaretom u jednoj i čašom martinija u drugoj ruci, što asocira na ranije radove Sharon Stone. Ona i Doug će se upustiti u seksualnu avanturu i avanturu rekreativnog drogiranja sa mućkalicama iz apoteke, što će Douga probuditi iz dugogodišnjeg sna. Kada dobiju ideju da ubiju njenog muža (Liotta), a naročito kada se to poklopi sa posetom etičnog, ali nekako glupavog DEA agenta (Butz) koji češlja papire i magacin apoteke, film će se opasno približiti teritoriji parodije noir klasika Postman Always Rings Twice, međutim autorski dvojac će posegnuti za generičkim rešenjima situacione komedije sa ispadima slapstick humora i gegova, pa će film privesti ne baš potpunom, ali svejedno “happy endu”.
Miks romantične komedije i noira se čini kao nešto što se ne može izvesti, ali psihološka bliskost tipskih likova u oba žanra je impozantna. Glavni lik noira je muškarac, u neo-noiru češće pasivan nego aktivan, nekako slučajan, čije konce vuku fatalne žene. Glavni lik romantične komedije može biti i muškarac i žena, po pravilu je pasivan lik u pitanju, čije konce vuče društvo sa svojim očekivanjima. Te dve stvari se nisu gurale u miks često, a Better Living Through Chemistry je nedovoljno hrabar da zaista krene linijom noira, pa to guši tipskom komedijom.
Sam Rockwell nije naročito impresivan kao dobar i tupav momak, ali kada se transformiše pomoću hemijskih pomagala (ipak smo u XXI veku, sve je instant, a često je raspoloženje sintetizovano u tabletama), postaje igriv, zabavan, malo divlji, kao tipičan Sam Rockwell. Olivia Wilde pogađa suštinu kao femme fatale, ali nema prostora da se razmaše, osim u veoma parodičnim seksualnim scenama koje njih dvoje dele. Ken Howard ima zastrašujuće prisustvo familijarnog patrijarha, dok Michelle Monaghan ima prejednostavan lik da bi mogla biti suptilna. Ray Liotta je dobar, ali to nije iznenađenje, iznenađenje je koncepcija njegovog lika koji počinje kao zastrašujući mafijaški tip, da bi se pokazao kao zapravo naivan i fini momak. I debitant Harrison Holzer je sasvim pristojan kao ogavni klinac.
Ono od čega film pati je muljav scenario koji kreće u dosta pravaca i samo zagrebe po površini, da bi se vratio na sigurnu, uhodanu stazu. Istina, autori su debitanti i možda imaju problema sa filmskom artikulacijom, ali ne bi smeli imati sa hrabrošću. Pravi primer za to je funkcija naratora, autoironične šale Jane Fonde i ono njeno napadno pojavljivanje na kraju. Čini se da se ispod površine Better Living Through Chemistry skriva bolji film, ali on je prosto zakucan tamo dole.

21.4.14

The Last Elvis / El Ultimo Elvis


2012.
režija: Armando Bo
scenario: Armando Bo, Nicolas Giacobone
uloge: John McInerny, Griselda Siciliani, Margarita Lopez

Kada kažemo “Elvis”, znamo na koga pomislimo, na onog momka koji je jako lepo pevao, plesao i svirao gitaru, koji je postao prva velika zvezda i “kralj” te nove muzike, kome je prvom nenormalna televizijska slava i bezobrazno velika lova udarila u glavu, čije je drogiranje postalo javni interes, koji je umro duboko nesrećan, sam i debeo, pretvorivši se u karikaturu samog sebe. Ali The Last Elvis se ne bavi biografskim podacima i kulturnim reperkusijama Elvisa Presleya. U stvari, bavi se, ali na jedan drugačiji način.
Naš Elvis nije baš pravi Elvis, nije mu ni fizički mnogo sličan. On je sasvim obični Carlos Gutierrez (McInerny) iz predgrađa Buenos Airesa, fabrički radnik, vlasnik stylish ali lagano raspalog velikog američkog automobila, nečiji bivši muž, nečiji otac i, najvažnije, imitator Elvisa. Ako ste mislili da je to samo američka bedastoća, grešite, ja sam jednog, doduše poprilično lošeg imitatora Elvisa gledao u Beogradu. Opsesija slavnima je globalna pošast. U filmu ćemo na sve strane viđati dvojnike poznatih, Gena Simmonsa tu, Barbru Straisand tamo, Johna Lenona i Fredija Mercurija negde drugde. Imitatori su industrija čak i u Argentini, ali su daleko od bilo kakvog glamura. Oni tezgare po rupama od barova, po staračkim domovima, u blesavim terminima i veći deo njihovog honorara pokupi agencija. Naš Elvis se prilično muči u životu.
Mada dobro, nije on baš normalan lik. Mislim, nije on neki poremećeni ludak, ali nije ni funkcionalan, a naročito nema baš jak osećaj za realnost. Zato ga je žena Alejandra (Siciliani) napustila, i zato nema baš dobar kontakt sa kćerkom koja se, naravno, zove Lisa Marie (Lopez). Negde duboko u sebi, naš Elvis se potpuno identifikovao sa pravim Elvisom, a to nije baš naročito zdravo. Istini za volju, naš Elvis apsolutno sjajno peva i oponaša Elvisovu rutinu i malo mu treba da bi bio srećan: pristojan lokal sa pristojnom opremom i nada da će ga platiti.
On će se naći u tako poznatom problemu kada ga strefi šok realnosti, kada njegova žena završi u bolnici, a kćerka u njegovoj skrbi. Tipovi kao što je on bi želeli da budu dobri očevi, ali ne mogu to da budu. Prosto, niti znaju da se izraze, niti vide realnost onako kako je mi ostali vidimo, niti znaju šta bi radili. Našem Elvisu moramo odati priznanje da makar pokušava, da se o maloj brine kako najbolje može i da je iskreno voli.
Taman kada pomislimo da smo u nekoj uvrnutoj priči o odrastanju tipa Somewhere, da će se neodrasli Elvis promeniti ili da će makar shvatiti da je svoj talenat, ma kako besmislen bio, potrošio na površinsku identifikaciju i ostale nebitne stvari, čeka nas iznenađenje i preokret. Reći ću samo da se film završava u Gracelandu.
Autor filma Armando Bo nije nepoznato ime. U svojoj zemlji je poznat kao predstavnik treće generacije glumačke i uopšte filmaške familije i producent reklama. Na globalnoj filmskoj sceni je poznatiji kao ko-scenarista za Innarituov Biutiful, kao i za novi film koji će se pojaviti ove godine. Bo definitivno zna šta radi sa svojim rediteljskim prvencem i ima potpunu kontrolu. Snimanje u realističkom duhu, praćenje dnevne i noćne rutine našeg Elvisa je tako znalački određeno da možemo pomisliti da je sve što vidimo istina. Iz kategorije “verovali ili ne”, ali ipak istina. I to važi čak i kad nas malo zeza i navlači. Ipak, njegov najgenijalniji potez je izbor glumca Johna McInernija za naslovnu ulogu. McInerny je zapravo Elvisov imitator, a ne glumac, i sve numere u filmu je otpevao sam. Ne znam kakav je privatno, koliki je njegov stepen identifikacije sa Elvisom, ali u ovom filmu McInerny na neki način igra samog sebe.
The Last Elvis je na momente spor, festivalski nategnut, pa i banalan film. Ali govori mnogo više od onoga što vidimo po slici i dijalogu. Tera na razmišljanje o ozbiljnim stvarima. Preispituje ne samo junakovo, nego i naše mentalno zdravlje. The Last Elvis se gleda tako da se ne skida pogled sa ekrana. The Last Elvis se sluša kao stara ploča. I konačno, The Last Elvis je više nego dobar film.

20.4.14

The Selfish Giant


2013.
scenario i režija: Clio Barnard
uloge: Conner Chapman, Shaun Thomas, Sean Gilder, Lorraine Ashbourne, Rebecca Manley, Steve Evets, Siobhan Finneran


Ovo je film kojeg nije teško razumeti i kojem se možemo na neki način diviti, ali ga je nemoguće voleti. U pitanju je igrani prvenac autorice Clio Barnard koja je već skrenula pažnju na sebe sa dokumentarnim filmom Arbor. Clio Barnard je jedno od imena kojeg ne bi bilo loše zapamtiti. Sve ukazuje na to da će autorica ostaviti traga u britanskom art-filmu, u segmentu kojim se već bave Ken Loach i Mike Leigh.
Nemojte da vas naslov zavara, film je baziran na bajci Oscara Wilda, ali generalni ton nije nimalo bajkovit. Ovo je tragedija koja traje, bez katarze, bez šansi, bez iskupljenja, bez kraja i konca. Setting je zapadni Yorkshire, pustara propale industrije bez naznake zdrave ekonomije. Privreda je svedena na skupljanje sekundarnih sirovina, krađu i socijalnu pomoć. A glavni likovi su dva momčića koji u toj bedi odrastaju. Kad kažem beda, mislim na pravu bedu, mnogo bliže karton city-jima, favelama i slamovima nego simpatičnim muljatorima sa peckhamskih pijaca.
Jedan od momaka, Arbor (Chapman) je oniži, ali srčan i agresivan. On živi sa samohranom majkom na rubu živaca i agresivnim drogiranim bratom. Drugi momak, Swifty (Thomas) je krupan, staložen i razuman. On živi sa gomilom braće i sestara, pijanim ocem i majkom koja ima pogled robijaša na doživotnoj robiji.
Njihov “posao” je skupljanje otpadnog metala, žica, kablova, motora iz kućnih uređaja. Što nađu, nađu, što ne nađu ukradu. Svoj ulov prodaju čoveku po imenu Kitten (Gilder), koji će im posuditi zapregu sa isluženim konjem i uredno im to naplatiti i koji će ih varati za cenu i nagovarati na lopovluk. Logika je prosta: može mu se, a klinci dobijaju manje kazne nego odrasli, a i ako se dogodi nezgoda, oni nisu njegova briga. Arbor je navučen na lovu koju dobija od Kittena i sasvim je vešt kao mala lopina, dok Swiftija više zanimaju Kittenovi konji. Kada rade za takvog gazdu, uslovi su surovi i pitanje je trenutka kada će nekog od njih strefiti nesreća, kada će uhvatiti naelektriziranu žicu, kada će se povrediti ili poginuti. Ni sam Kitten nije sam po sebi loš čovek, on je jednostavno surov i gleda da preživi i profitira u surovom svetu.
I on je proizvod ekonomije u kojoj živi jednako koliko su to i nesrećni klinci. Kroz likove vidimo pregled situacije u gotovo dokumentarnom stilu. Glumci se skoro prirodno uklapaju u scenu, kada nisu aktivni deluju kao idealni statisti. Dijalozi su jedva razumljivi i često se svode na viku i psovanje u ne baš razumljivom dijalektu. Ambijent je raspadnut, vreme je ružno, a ružna je čak i priroda nagrižena industrijom. Ovako izgleda i treba da izgleda socijalni realizam. Za razliku od Loacha, koji je često veoma didaktičan u svojim ozbiljnijim filmovima, Barnardova ima drugačiji pristup. Ona likove i sredinu tretira toplo, sa iskrenim razumevanjem. Ekonomija procesa je data u pozadini i kontekstualnim kadrovima, film nikada ne klizi u predavanje. A mogao bi, pošto su dvojica momaka takvi likovi i toliko vezuju gledaoce na sebe da je gledaocima iskreno žao njih dvojice. Oni još nisu odrasli, a već nemaju nikakve šanse u životu, osim da se obogate nelegalno. Oni su propali kroz rupu u sistemu i trajno su prikovani za dno. Ne samo oni, nego celo njihovo okruženje.
Istina, likovi su malo tipski, jedan mali i prgav, drugi veliki i smiren, učitelji i direktor škole nezainteresovani, roditelji živčani, vlasnik otpada siledžija i tako dalje. Istina, neke od situacija se čine baš preteranim, poput trke zaprežnim kolima po javnom putu. Naći će se još nekoliko momenata tipičnih za art i festivalske filmove. Clio Barnard, međutim, vrlo vešto koristi ta izražajna sredstva da nešto podvuče, a ne da izmuze malo suza. The Selfish Giant je hrabar i mudar film, sa poentom da se smrzneš. Sve u svemu, strašan film.

19.4.14

Nymphomaniac Vol. 2


2013.
scenario i režija: Lars Von Trier
uloge: Charlotte Gainsbourg, Stellan Skarsgard, Shia LaBeouf, Stacy Martin, Jamie Bell, William Dafoe, Mia Goth, Jean-Marc Barr


Napomena: Ovaj tekst je nastavak jučerašnjeg teksta. Nymphomaniac je jedan film, skraćen i podeljen u dva toma, koja sam odgledao jedan za drugim. Koplja se lome oko skraćivanja i podele, sam autor se od toga ogradio, ali nije aktivno sabotirao ni kritikovao izdavanje na ovaj način. Film funkcioniše i kao celina, ali dva dela se distinktivno razlikuju u tonu i u autorskom postupku.
Prvi deo je lakši, čak i zabavan, sa svom tom silnom trivijom koju Seligman (Skarsgard) tako veselo ubacuje, da prosto nismo načisto je li on pričom fasciniran koliko je fasciniran intelektualnom trivijom, ili svoju gošću malo poprckuje, ili nas reditelj zeza i sa tim meandriranjem i sa fusnotama, kao i sa ultimativno ne-erotičnim prikazom seksa. Drugi deo je dosta mračniji, i to je nekako logično, kao i kod svake ovisnosti, prvo imate “high”, da bi usledio pad. To se vidi i na fusnotama i digresijama, puno su ređe i intelektualno zahtevnije, više nisu komadi zanimljivosti, nego zadiru u psihologiju (dobro, psihoanalizu), filozofiju, teologiju i teoriju društva.
Prebijena sredovečna Joe (Gainsbourg) je još uvek u Seligmanovom stanu, pije čaj i oporavlja se, te priča svoju životnu priču. Vrlo brzo ćemo dobiti prvi u nizu argumenata zašto se ona smatra lošom osobom. Prvi tom je završen na artificijelnom “cliffhangeru”, mlada Joe (Martin) je izgubila moć (ili mogućnost) da doživi orgazam. Ona je u stabilnoj, mirnoj i seksualno nezadovoljavajućoj vezi sa Jeromom (LaBeouf), živi sa njim i imaju sina. On se trudi koliko može, i pokazuje razumevanje za njene seksualne apetite, pa joj dozvoljava da ima ljubavnike, u nadi da će povratiti orgazam.
Sledi pomalo neukusna prozivka Hanekea i The Piano Teacher, koja se vrlo lako može prevideti. Ipak, treniranom gledaocu je jasno da to nije slučajno, te da samozvani ludi genije Von Trier pokušava da opljune superiorniji film o seksualnoj devijaciji. To u filmu pokazuje njegovo ružno lice koje više nije ni maskirano neslanim šalama i jednu nezdravu ambiciju. Dok se Haneke iskreno i temeljno bavi propitivanjem strahova buržoazije, Von Trier tu istu buržoaziju namerno plaši iz svoje udobne, buržoaske pozicije, sa buržoaskim obrazovanjem i buržoaskim pozivom.
 
Sledeći deo priče je propraćen čudnom i veoma površno zasnovanom tezom o dvema crkvama posle šizme koja je pokrepljena samo statistički češćim prikazom Isusa: u istočnoj crkvi Isus je najčešće dete u majčinom naručju, dok je u zapadnoj Isus na raspeću. To se prevodi sa tim da je istočna crkva usmerena na radost, iskupljenje i uzdizanje, dok je zapadna fokusirana na greh i pokoru. Formalno, to štima, ali su sasvim zgodno izbačeni drugi teološki elemnti iz jednačine.
Sama priča prati sada već odraslu Joe (zamenjena glumica), njene seksualne eksperimente i raspad veze sa Jeromom. Prvi deo je uglavnom komičan na vrlo uvrnut način, i radi se o eksperimentu koji je Joe imala sa dvojicom crne braće, koja ne govore engleski, ali se vrlo gorljivo svađaju oko toga koja je rupa čija, dok Joe sedi i posmatra njihove dignute kurčine. Ta epizoda služi i kao uvod za kratku raspravu između Joe i Seligmana o političkoj korektnosti, gde Von Trier ovog puta govori kroz Joe o besmislu te dogme i paradoksu društva koje nagrađuje osobe koje govore ispravno, iako misle pogrešno, a kažnjava ljude koji se izraze krivo, iako možda misle ispravno. Ako se ne varam, ovo je možda odgovor na celi onaj pičvajz oko Hitlera, izjave, proterivanja iz Cannesa, izvinjenja, pa povlačenja izvinjenja. Sve mi se čini da to opet nije način da se kontroverza stiša, ako je to uopšte Von Trierov cilj, pošto ovo izgleda kao dodavanje ulja na vatru. Srećom, pa u filmu to igra kakvu-takvu ulogu.
U međuvremenu imamo najerotičniji momenat ovog inače užasno ne-erotičnog filma i on je vezan za seanse sa profesionalnim dominatorom (Bell) koji svoje klijentkinje ponižava, vezuje, tuče i šiba, a one mu se verno vraćaju. Bell je ostvario najzanimljiviju ulogu u drugom tomu, Zašto kažem najerotičniji, a radi se o sado-mazohizmu, degradaciji i poniženju? Stvar je jednostavna, dominator ima potpuno drugačije ponašanje od ostalih muškaraca koje je Joe susretala, on radi to što radi samo i isključivo na njen zahtev, ma koliko to brutalno bilo, i ma koliko on imao svu kontrolu u svojim rukama. On joj pomaže, on joj daje ono što joj je potrebno, iako je to možda u ružnoj prostoriji sa ružnim neonskim svetlom, i iako ona možda ne zna šta njoj to tačno treba. Koliko je brutalan u degradaciji i kažnjavanju, dominator je inače vrlo uljudan i nežan i tretira je sa nekakvim poštovanjem.
 
Uporedo sa seansama vidimo i raspad veze između Joe i Jeroma, što zbog seansi, što zbog zanemarivanja deteta. Ako vidite autoreferencu na Antichrista, u pravu ste. Shvatamo da je vrag odneo šalu, da je Joe klasični ovisnik o seksu i seksualnom ponašanju, pa kakvo ono bilo, da je nesposobna da se suzdrži i da njeni prioriteti nisu jednaki kao kod većine. To nas uvodi u kratki intermeco sa terapijom koja se završava očekivano – Joe za nju nije ni voljna ni sposobna, ona je sebični ovisnik, i to je prihvatila. To se nadovezuje na fusnotu o političkoj korektnosti, i sada se od toga pravi generalno pravilo. Buržoasko društvo ima svoje rigidne kanone od kojih ne odstupa, jedan od njih su i jalove terapije i još jaloviji self-help. U takvom društvu nema mesta za devijante, a Joe je upravo to. Društvo ne može s njom, ni ona ne može s društvom, pa izlaz vidi jedino u odlasku na marginu.
Što nas dovodi do produženog i preterano elaboriranog raspleta njene životne priče. To uključuje karijeru isterivača dugova za promućurnog kriminalca (Dafoe), digresiju o pedofilima kao ljudima koji moraju da žive sa stigmom nakon briljantne epizode Jean-Marc Barra kao jednog nesrećnog pedofila kojeg je Joe morala da obradi, te odlazak na košarkaške utakmice, upoznavanje i veza sa planiranom naslednicom (Goth) i konačni povratak Jeroma u priču. Tu će priča opet meandrirati na odnos sa ocem i traženje drveta koje osobu najbolje opisuje. Za Joe je to jedno drvo na goleti, nezaštićeno od vetra i potpuno iskrivljeno. Metafora banalna, ali jasna. U tom ključu se može posmatrati i Jeroma kao autodestrukciju kojoj Joe teži.
Ipak, utisak sa drugim tomom filma je slabiji nego sa prvim. Ne samo da su teme teže i da nas Von Trier ne zabavlja, nego nam popuje, već je i seks opravdano sve ogavniji, a i kadrovi su sve više po Dogmi 95, kamera je neprirodno blizu glumcima, a slika čak pixelasta na pojedinim mestima. Utisak je kao da je autor hteo da priču što brže završi, ili su se umešali producenti, i to da završi sa veoma napadnim šokovima i obratima. Jedan od njih, onaj koji objašnjava kako i zašto je Joe dobila teške batine, je providan. Drugi, koji se odnosi na Joe i Seligmana, je prenategnut i služi samo da pocrta autorov cinizam i pesimizam po pitanju ljudske prirode. Opet, cela priča je i išla u tom tonu, a autoru se mora priznati da je veoma inovativno upotrebio Seligmana kao “čehovljevsku pušku” koja je bila prisutna od početka filma, za koju je postojala šansa da i ne opali.
 
Jedna od najkrupnijih zamerki filmu je zamena glumice. Nije nam jasno kako se igriva i simpatična pticolika mršavica Stacy Martin pretvorila u ogorčenu Charlotte Gainsbourg, a Shia LaBeouf je ostao isti. Posebno čudan je izbor da Charlotte Gainsbourg koristi apsolutno istu ravnu glumu na granici “plankinga” i u okvirnoj situaciji gde je naratorka, i u priči koju priča, a koja bi trebala da nas potrese. Još jedna stvar koja upada u oči je i nova doza sigurnosti sa kojom Joe nastupa prema Seligmanu, te promena njihovog odnosa u kojem ona postaje nekakva vrsta autoriteta, čak i intelektualnog, iako za to njenoj priči nemamo nikakvu potvrdu.
Konačna ocena je da je Nymphomaniac jedan bezrazložno hrabar film u sporednim aspektima koji mogu poslužiti samo kao provokacija i nešto što podiže prašinu, kao što je sveprisutni grafički prikaz seksa, i to veoma ružnog (valjda je tako prirodno), iako u penetracijama nisu učestvovali glumci nego dubleri, te da testira našu pažnju sa trivijalnim fusnotama i da nas provocira sa onim filozofskim i teološkim. Dok je sama priča koju nam Joe pripoveda veoma konvencionalna i podeljena na nepotrebno veliki broj epizoda i kao takva nam govori samo o neizbežnosti prema kojoj idemo. A idemo veoma polako.
Dobri glumci su odlično odigrali svoje uloge, debitantkinje Stacy Martin i Mia Goth su prijatna iznenađenja, a Shia LaBeouf je očekivano loš. Ali ni to nije dovoljno da ubije utisak da je Nymphomaniac u velikoj meri “fake” film dizajniran da pomeri neke granice na čisto banalnim poljima, poput grafičnosti seksa ili dužine filma. Iskreno, nema ničeg novog oko seksualne ovisnosti što će nam Nymphomaniac posebno otkriti, a da to nismo videli u filmu kao što je Shame, koji je takođe hladan i gotovo klinički film.
Ono što je potencijalno zanimljivo, to je da je priča ispričana iz ženske perspektive. Opet imam dojam da je i to trik, potez koji nam odvlači pažnju od toga da nam Lars Von Trier opet propoveda iz pozicije genija o različitim stvarima. Iskreno, voleo bih da je Nymphomaniac snimila žena, neka poznata autorica, i da film odražava njenu perspektivu i njene stavove. Mislim da žensku seksualnost, bila ona devijantna ili ne, može prikazati samo žena, a ne neki profesorski tip.

18.4.14

Nymphomaniac Vol. 1


2013.
scenario i režija: Lars Von Trier
uloge: Charlotte Gainsbourg, Stellan Skarsgard, Stacy Martin, Shia LaBeouf, Christian Slater, Connie Nielsen, Uma Thurman, Sophie Kennedy Clark, Ananya Berg, Jens Albinus, Felicity Gilbert, Hugo Speer


Napomena prva: Film sam gledao kompletno, oba dela, sa petnaestominutnom pauzom. Pohvale Mestnom kinu Ptuj za ovakav poduhvat i veselom društvancetu od oko 25 ljudi u publici. To dokazuje da Fest nije smislio ništa posebno, nego je primenio jedan običan marketinški trik. Nešto posebno bi bilo kada bi neko pustio integralnu verziju, da vidimo šta je isečeno i zašto, pošto je film i ovako seksualno eksplicitan i nasilan. Kritički prikaz je podeljen u dva dela zbog lakšeg praćenja. Nastavak sledi sutra.
Napomena druga: Iako piše na uvodnoj kartici da autor filma Lars Von Trier nije odobrio skraćivanje i podelu filma, u meni postoji crv sumnje. Ako na podelu kao mogućnost nije računao, zašto se tačno na polovini kompletnog, odnosno na prelazu iz prvog u drugi tom filma u potpunosti menja ton pripovedanja i odnos likova? Nazovite me paranoičnim, ali ovo mi liči na tipičnu Von Trierovu spačku, njegov marketinški trik i provokaciju. Ne tvrdim da je on sam sekao svoj film, ali je svakako otvorio vrata za tu mogućnost. Ako uzmemo da su Antichrist, Melancholia i Nymphomaniac delovi trilogije ili ciklusa, podela poslednjeg filma na dva dela veoma liči na zezalicu sa blockbuster trilogijama.
Nymphomaniac je još ambicioznije delo od Antichrista i Melancholije, ako je to ikako moguće. Može se nazvati, šlihtarskim rečnikom magnum opusom, ili jednostavno megalomanskim. Ono što je meni, pasioniranom ne-ljubitelju Von Triera, njegovog preseravanja, fingiranih skandala i samoreklamerstva, palo u oči je koliko je Nymphomaniac, za Von Triera atipično, komunikativan film. Naravno, tu ima i preseransa u velikim količinama, ali osnova je jednostavna kao u građanskom teatru (Ibsen i ostali), a narativna linija, iako meandrira, ostaje veoma pratljiva. Uostalom, to meandriranje i te silne digresije oponašaju jedan sasvim normalan razgovor između dvoje inteligentnih ljudi, ali u filmu služe da se autor poigra sa nama, publikom, da nam malo pripoveda, a malo propoveda i da nas uglavnom zeza. 
 
To što sam istrpeo prvi, a bogami i drugi tom filma, a da nisam izašao iz dvorane ili zaspao, smatram uspehom za Von Triera, čoveka koji kao da živi od iritacije i sablažnjavanja, on će reći buržoazije, a ja ću reći publike, odnosno javnosti. Da li je pritom spustio loptu u svom poprckivanju? Nimalo, ali je upotrebio sofisticiranije mehanizme. I pored toga, dobar deo njegovih spački su iz aviona vidljivo izdrkavanje, vređanje publike, njenog osećaja za dobar ukus i njene inteligencije. Međutim, drugi deo je na mestu, iako na momente uvredljiv, ostaje zabavan na neki nezreli, blentavi način, kao na primer, neke Miliusove provokacije koje u okviru teksta izgovaraju likovi njegovih filmova.
Moram reći da je na prvu loptu Nymphomaniac najbolji Von Trierov film koji sam gledao, što nije preterano teško postići, pošto većinu njegovih filmova nisam mogao da (od)gledam. Za neke sam možda bio premlad, ali je indikativno da nisam imao želju da im se vratim kao stariji i zreliji, dok sam druge sasvim legitimno otpisivao kao smaranje. Da sam mlađi i da nemam “istoriju” sa gledanjem Von Triera, verovatno da bi me Nymphomaniac ubedio u autorovu genijalnost, ili makar mudrost. Moja kritika je bazirana i na mojim stavovima, i na mojoj intuiciji i na mojim sentimentima, kao i svaka, pa ne može biti potpuno objektivna. Da sam mlađi i neiskusniji, Nymphomaniac bi me zasigurno gurnuo u Von Trierov tabor i željno bih očekivao svaki njegov film. Razlog tome je jednostavan: u ovom filmu Von Trier govori ono što je nekako blisko i mom iskustvu, sa čime se slažem i što bih voleo da čujem, pritom govori meni jasnim jezikom.
Dakle, okvir za priču je jasan da jasniji ne može biti. Stariji akademski tip Seligman (Skarsgard) na putu od radnje do kuće u mračnoj uličici nađe brutalno pretučenu ženu, pridigne je i odvede kod sebe kući, smesti je u krevet i skuva joj čaj. Njeno ime je Joe (Gainsbourg) i ona je naša naslovna nimfomanka. Ona će mu ispričati svoju priču, a on će je pažljivo slušati, da proceni je li ona loše ljudsko biće, kako sama tvrdi.
 
A i priča je veoma tipična priča o genezi jedne bolesti ovisnosti, poremećaja, alternativne, zabranjene seksualnosti, kako hoćete. Ona je otkrila svoju pičku kad joj je bilo dve godine, do puberteta je otkrila da joj “podražaji” prijaju. Odrasla je u ne baš srećnom domu, sa hladnom majkom (Nielsen) i prijatnim ocem (Slater) koji joj je preneo ljubav prema prirodi. Već mi se u glavi pojavljivao predvidljivi scenario u najprimitivnijem psihoanalitičkom ključu: majka, otac, traume iz detinjstva, pobuna, ovisnost, propast. Međutim, reditelj je odlučio da me, barem za sada, poštedi tlapnji o erosu i tanatosu. Mlada Joe (Martin) je veoma artikulirana, još kao devojčica, i spremna da se prihvati ili potpuno odrekne kontrole. Sledeći stepenik je gubljenje nevinosti, taj grozni posao koji treba odraditi. Za to će poslužiti Jerome (LaBeouf), simpatična baraba sa mopedom, taj pornografski vlažni san svake šiparice. Jasno nam je da će se Jerome vraćati u priču na razne načine.
Sledeća faza je faza učenja veštine. Za to će poslužiti prijateljica B (Kennedy Clark) i njihove male avanturice i opklade na vozu, što je vrhunski trashy zabavna sekvenca. Posle na red dolazi njihov kult, što je prvi pokušaj artikulacije mišljenja o seksu i ljubavi u relevantan ili ne društveni stav. Nakon toga dolazi faza prihvatanja svoje čudnosti, ali svejedno ne odustajanja od uzvišenog ideala, mada Joe to uspešno maskira, koja se dešava kada Joe slučajno dobije posao sekretarice u štampariji, i to, gle čuda, kod Jeroma. Ispostavilo se da je mala baraba u stvari naslednik nekog porodičnog biznisa, ništa čudno... Tu fazu će obeležiti nadjebavanje kroz psihološke igrice, koje će ostaviti posledice na oboje, a naročito na njihov dalji odnos. Posle toga imamo maničnu fazu daljeg i daljeg istraživanja, koje odovodi još dalje prema mračnijim tonovima, ali je ludo zabavno. Tada Joe žonglira po više frajera dnevno, od kojih je jedan oženjeni gospodin kojeg pokušava da se reši ultimatumom da mora da ostavi ženu. Joe računa da se to neće nikada dogoditi, ali tip joj se pojavljuje na vratima sa par kesa odeće. Ups. Međutim, pojavljuje se i njegova žena (Thurman), za koju je definicija iskrojena u American Hustle: “The Picasso of passive-agressive karate”, i to je možda najbolja, najuvrnutija i najluđa scena u oba toma filma.
 
Priča prvog, vedrijeg, toma se završava nakon delirijuma i očeve smrti, a kao potencijalni spasilac se opet pojavljuje Jerome. Treba dodati da je priča podeljena u poglavlja, koja su, kao slučajno, nazvana po predmetima u spartanski opremljenoj sobi. Ono što je zanimljivo, je da su ti nazivi poglavlja svojevrsni spoiler, u kojima nam reditelj govori na koje će muke staviti i svoju naslovnu junakinju, ali i nas, publiku. Pomenuo sam već digresije, njih u prvom delu ima puno i zanimljive su kao komadi intelektualne trivije, od pecanja na mušicu, preko “đavoljeg akorda”, Fibonaccijevog niza, kašičica za tortu kao sigurnog znaka pripadnosti buržoaskom sloju, delirijuma Edgara Allana Poea, do Bachovih fuga i polifonije. Ono što mi je išlo na živce veoma aktivno su bile Von Trierove ilustracije. One su pseudo-duhovite, a u stvari niske i uvredljive (po sistemu “ako ste debili, da vam nacrtam”). Tako imamo geometrijsku formulu paralelnog parkiranja, zapisivanje 3+5=8, priča o zalasku Sunca je ilustrovana slikom, kao i galerija raznih kurčeva o kojima Joe priča. Nepotrebno, ako mene pitate, ali to valjda služi da sablazni hipstere, mada njih ne može ništa sablazniti.
Ono što upada u oči je koliko je Nymphomaniac anti-erotičan film. Nema ničeg lepog u seksu koji vidimo, većina toga je “in-out” prosta mehanika, fizički proces ne preterano različit od kijanja ili kenjanja. To je stav kojeg će se reditelj držati, usput nam se javljajući kroz Seligmanov lik u digresijama. Opet, seks nije prikazan kao nešto samo po sebi odbojno, nego prosto prirodno, iako na kraju i koncu biva odbojan zbog društvenih (buržoaskih ili malograđanskih) konotacija na kojima smo odrasli, dok je sa druge strane postavljen u centar sveta od strane mračnijih namera iste te buržoazije i malograđanštine kroz marketing.
Napomena treća: Nastavak sledi koliko sutra.