Nymphomaniac Vol. 2

2013.

scenario i režija: Lars Von Trier

uloge: Charlotte Gainsbourg, Stellan Skarsgard, Shia LaBeouf, Stacy Martin, Jamie Bell, William Dafoe, Mia Goth, Jean-Marc Barr

Napomena: Ovaj tekst je nastavak jučerašnjeg teksta. Nymphomaniac je jedan film, skraćen i podeljen u dva toma, koja sam odgledao jedan za drugim. Koplja se lome oko skraćivanja i podele, sam autor se od toga ogradio, ali nije aktivno sabotirao ni kritikovao izdavanje na ovaj način. Film funkcioniše i kao celina, ali dva dela se distinktivno razlikuju u tonu i u autorskom postupku.

Prvi deo je lakši, čak i zabavan, sa svom tom silnom trivijom koju Seligman (Skarsgard) tako veselo ubacuje, da prosto nismo načisto je li on pričom fasciniran koliko je fasciniran intelektualnom trivijom, ili svoju gošću malo poprckuje, ili nas reditelj zeza i sa tim meandriranjem i sa fusnotama, kao i sa ultimativno ne-erotičnim prikazom seksa. Drugi deo je dosta mračniji, i to je nekako logično, kao i kod svake ovisnosti, prvo imate “high”, da bi usledio pad. To se vidi i na fusnotama i digresijama, puno su ređe i intelektualno zahtevnije, više nisu komadi zanimljivosti, nego zadiru u psihologiju (dobro, psihoanalizu), filozofiju, teologiju i teoriju društva.

Prebijena sredovečna Joe (Gainsbourg) je još uvek u Seligmanovom stanu, pije čaj i oporavlja se, te priča svoju životnu priču. Vrlo brzo ćemo dobiti prvi u nizu argumenata zašto se ona smatra lošom osobom. Prvi tom je završen na artificijelnom “cliffhangeru”, mlada Joe (Martin) je izgubila moć (ili mogućnost) da doživi orgazam. Ona je u stabilnoj, mirnoj i seksualno nezadovoljavajućoj vezi sa Jeromom (LaBeouf), živi sa njim i imaju sina. On se trudi koliko može, i pokazuje razumevanje za njene seksualne apetite, pa joj dozvoljava da ima ljubavnike, u nadi da će povratiti orgazam.

Sledi pomalo neukusna prozivka Hanekea i The Piano Teacher, koja se vrlo lako može prevideti. Ipak, treniranom gledaocu je jasno da to nije slučajno, te da samozvani ludi genije Von Trier pokušava da opljune superiorniji film o seksualnoj devijaciji. To u filmu pokazuje njegovo ružno lice koje više nije ni maskirano neslanim šalama i jednu nezdravu ambiciju. Dok se Haneke iskreno i temeljno bavi propitivanjem strahova buržoazije, Von Trier tu istu buržoaziju namerno plaši iz svoje udobne, buržoaske pozicije, sa buržoaskim obrazovanjem i buržoaskim pozivom.

 

Sledeći deo priče je propraćen čudnom i veoma površno zasnovanom tezom o dvema crkvama posle šizme koja je pokrepljena samo statistički češćim prikazom Isusa: u istočnoj crkvi Isus je najčešće dete u majčinom naručju, dok je u zapadnoj Isus na raspeću. To se prevodi sa tim da je istočna crkva usmerena na radost, iskupljenje i uzdizanje, dok je zapadna fokusirana na greh i pokoru. Formalno, to štima, ali su sasvim zgodno izbačeni drugi teološki elemnti iz jednačine.

Sama priča prati sada već odraslu Joe (zamenjena glumica), njene seksualne eksperimente i raspad veze sa Jeromom. Prvi deo je uglavnom komičan na vrlo uvrnut način, i radi se o eksperimentu koji je Joe imala sa dvojicom crne braće, koja ne govore engleski, ali se vrlo gorljivo svađaju oko toga koja je rupa čija, dok Joe sedi i posmatra njihove dignute kurčine. Ta epizoda služi i kao uvod za kratku raspravu između Joe i Seligmana o političkoj korektnosti, gde Von Trier ovog puta govori kroz Joe o besmislu te dogme i paradoksu društva koje nagrađuje osobe koje govore ispravno, iako misle pogrešno, a kažnjava ljude koji se izraze krivo, iako možda misle ispravno. Ako se ne varam, ovo je možda odgovor na celi onaj pičvajz oko Hitlera, izjave, proterivanja iz Cannesa, izvinjenja, pa povlačenja izvinjenja. Sve mi se čini da to opet nije način da se kontroverza stiša, ako je to uopšte Von Trierov cilj, pošto ovo izgleda kao dodavanje ulja na vatru. Srećom, pa u filmu to igra kakvu-takvu ulogu.

U međuvremenu imamo najerotičniji momenat ovog inače užasno ne-erotičnog filma i on je vezan za seanse sa profesionalnim dominatorom (Bell) koji svoje klijentkinje ponižava, vezuje, tuče i šiba, a one mu se verno vraćaju. Bell je ostvario najzanimljiviju ulogu u drugom tomu, Zašto kažem najerotičniji, a radi se o sado-mazohizmu, degradaciji i poniženju? Stvar je jednostavna, dominator ima potpuno drugačije ponašanje od ostalih muškaraca koje je Joe susretala, on radi to što radi samo i isključivo na njen zahtev, ma koliko to brutalno bilo, i ma koliko on imao svu kontrolu u svojim rukama. On joj pomaže, on joj daje ono što joj je potrebno, iako je to možda u ružnoj prostoriji sa ružnim neonskim svetlom, i iako ona možda ne zna šta njoj to tačno treba. Koliko je brutalan u degradaciji i kažnjavanju, dominator je inače vrlo uljudan i nežan i tretira je sa nekakvim poštovanjem.

 

Uporedo sa seansama vidimo i raspad veze između Joe i Jeroma, što zbog seansi, što zbog zanemarivanja deteta. Ako vidite autoreferencu na Antichrista, u pravu ste. Shvatamo da je vrag odneo šalu, da je Joe klasični ovisnik o seksu i seksualnom ponašanju, pa kakvo ono bilo, da je nesposobna da se suzdrži i da njeni prioriteti nisu jednaki kao kod većine. To nas uvodi u kratki intermeco sa terapijom koja se završava očekivano – Joe za nju nije ni voljna ni sposobna, ona je sebični ovisnik, i to je prihvatila. To se nadovezuje na fusnotu o političkoj korektnosti, i sada se od toga pravi generalno pravilo. Buržoasko društvo ima svoje rigidne kanone od kojih ne odstupa, jedan od njih su i jalove terapije i još jaloviji self-help. U takvom društvu nema mesta za devijante, a Joe je upravo to. Društvo ne može s njom, ni ona ne može s društvom, pa izlaz vidi jedino u odlasku na marginu.

Što nas dovodi do produženog i preterano elaboriranog raspleta njene životne priče. To uključuje karijeru isterivača dugova za promućurnog kriminalca (Dafoe), digresiju o pedofilima kao ljudima koji moraju da žive sa stigmom nakon briljantne epizode Jean-Marc Barra kao jednog nesrećnog pedofila kojeg je Joe morala da obradi, te odlazak na košarkaške utakmice, upoznavanje i veza sa planiranom naslednicom (Goth) i konačni povratak Jeroma u priču. Tu će priča opet meandrirati na odnos sa ocem i traženje drveta koje osobu najbolje opisuje. Za Joe je to jedno drvo na goleti, nezaštićeno od vetra i potpuno iskrivljeno. Metafora banalna, ali jasna. U tom ključu se može posmatrati i Jeroma kao autodestrukciju kojoj Joe teži.

Ipak, utisak sa drugim tomom filma je slabiji nego sa prvim. Ne samo da su teme teže i da nas Von Trier ne zabavlja, nego nam popuje, već je i seks opravdano sve ogavniji, a i kadrovi su sve više po Dogmi 95, kamera je neprirodno blizu glumcima, a slika čak pixelasta na pojedinim mestima. Utisak je kao da je autor hteo da priču što brže završi, ili su se umešali producenti, i to da završi sa veoma napadnim šokovima i obratima. Jedan od njih, onaj koji objašnjava kako i zašto je Joe dobila teške batine, je providan. Drugi, koji se odnosi na Joe i Seligmana, je prenategnut i služi samo da pocrta autorov cinizam i pesimizam po pitanju ljudske prirode. Opet, cela priča je i išla u tom tonu, a autoru se mora priznati da je veoma inovativno upotrebio Seligmana kao “čehovljevsku pušku” koja je bila prisutna od početka filma, za koju je postojala šansa da i ne opali.

 

Jedna od najkrupnijih zamerki filmu je zamena glumice. Nije nam jasno kako se igriva i simpatična pticolika mršavica Stacy Martin pretvorila u ogorčenu Charlotte Gainsbourg, a Shia LaBeouf je ostao isti. Posebno čudan je izbor da Charlotte Gainsbourg koristi apsolutno istu ravnu glumu na granici “plankinga” i u okvirnoj situaciji gde je naratorka, i u priči koju priča, a koja bi trebala da nas potrese. Još jedna stvar koja upada u oči je i nova doza sigurnosti sa kojom Joe nastupa prema Seligmanu, te promena njihovog odnosa u kojem ona postaje nekakva vrsta autoriteta, čak i intelektualnog, iako za to njenoj priči nemamo nikakvu potvrdu.

Konačna ocena je da je Nymphomaniac jedan bezrazložno hrabar film u sporednim aspektima koji mogu poslužiti samo kao provokacija i nešto što podiže prašinu, kao što je sveprisutni grafički prikaz seksa, i to veoma ružnog (valjda je tako prirodno), iako u penetracijama nisu učestvovali glumci nego dubleri, te da testira našu pažnju sa trivijalnim fusnotama i da nas provocira sa onim filozofskim i teološkim. Dok je sama priča koju nam Joe pripoveda veoma konvencionalna i podeljena na nepotrebno veliki broj epizoda i kao takva nam govori samo o neizbežnosti prema kojoj idemo. A idemo veoma polako.

Dobri glumci su odlično odigrali svoje uloge, debitantkinje Stacy Martin i Mia Goth su prijatna iznenađenja, a Shia LaBeouf je očekivano loš. Ali ni to nije dovoljno da ubije utisak da je Nymphomaniac u velikoj meri “fake” film dizajniran da pomeri neke granice na čisto banalnim poljima, poput grafičnosti seksa ili dužine filma. Iskreno, nema ničeg novog oko seksualne ovisnosti što će nam Nymphomaniac posebno otkriti, a da to nismo videli u filmu kao što je Shame, koji je takođe hladan i gotovo klinički film.

Ono što je potencijalno zanimljivo, to je da je priča ispričana iz ženske perspektive. Opet imam dojam da je i to trik, potez koji nam odvlači pažnju od toga da nam Lars Von Trier opet propoveda iz pozicije genija o različitim stvarima. Iskreno, voleo bih da je Nymphomaniac snimila žena, neka poznata autorica, i da film odražava njenu perspektivu i njene stavove. Mislim da žensku seksualnost, bila ona devijantna ili ne, može prikazati samo žena, a ne neki profesorski tip.