The Immigrant

2013.

režija: James Gray

scenario: James Gray, Ric Menello

uloge: Marion Cotillard, Joaquin Phoenix, Jeremy Renner, Angela Sarafyan

Američki san je pojam koji prolazi kroz sito i rešeto promišljanja i redefinicija kako protiče vreme, na stranu što ni u jednom trenutku ne možemo tačno da kažemo šta on podrazumeva, da li danas postoji i da li je ikada stvarno postojao, ili je uvek bio samo prazna priča, ili, u najgorem slučaju, društveno prihvaćeno opravdanje za nečoveštvo. Za primer ću uzeti Roman o Korini Miljenka Jergovića, odnosno njegov početak, priču o starom Konavljaninu koji se nakon dužeg vremena vratio iz Amerike sa koferima zlatnika. On se nekako domogao kalifornijskog sunca i posla u kuhinji, da bi mukotrpnim radom postao cenjeni kuvar. Tada je radio još i više nego ranije, marljivo skupljao novac sa jednom jedinom namerom: da se sa mnogo novca i američkom penzijom vrati u Dubrovnik kao gospodin. Jedino što ga je u njegovom američkom (a ujedno i krajnje provincijalno-balkansko-gastarbajterskom) snu centriralo bilo je to da uvek ima mačku sa krzon boje peska iz pustinje Mojave. Važno je imati tačku oslonca.

Američki san počinje rođenjem ili imigracijom. Najviše imigranata je prošlo kroz luku Ellis Islanda, među njima i mladi Vitto iz sela Corleone, Nikola Tesla, pradeda moje žene i njegov brat. Ellis Island je mesto upisano u američku kolektivnu svest, ta hladna, vlažna i pretrpana rupa u kojoj su testirali znanje engleskog (nije bio preduslov), moralnu vrednost i fizičko zdravlje. Lutrijsku srećku koja dobitniku obećava bogatstvo nije mogao svako da kupi. Mogli su to samo zdravi, poželjno bi bilo muški, eventualno udate žene, bliža i dalja familija američkih građana. Moralni standardi su bili opravdano ili licemerno visoki. A to je tek prva stepenica.

Sestre Cybulski, Ewa (Cotillard) i Magdalena (Sarafyan) nisu bile poželjne. Magdalena je pokazivala znake tuberkuloze, a Ewa je nosila lošu reputaciju. Prvo ih vidimo na brodu, nimalo glamuroznom, punom očajnika sa još nezalečenim ranama Prvog svetskog rata. Brod plovi prema Ellis Islandu, prvi kadar filma je zoom out sa Kipa Slobode. Slobodu tek treba zaraditi. Na ostrvu je Magdalena strpana u karantin, pa ako ozdravi za 6 meseci, dobro, poslaće je tetki i teči u Brooklyn, a ako ne, poslaće je na brod za Gdanjsk. Ewa je zdrava, sposobna, školovana medicinska sestra koja govori engleski, ali ima reputaciju lake žene, pretpostavimo nezasluženu. U roku od dva-tri dana će je strpati na brod i poslati nazad.

Tu u priču ulazi Bruno Weiss (Phoenix), koji se predstavlja kao čovek iz agencije za pomoć imigrantima, i u očito režiranoj predstavi “spasava” Ewu i vodi je u svoju sirotinjsku četvrt na Lower East Side-u. Nudi joj pomoć da izvuče sestru, ali to zahteva mnogo vremena i novaca. Nudi joj da radi kao šnajderka za potrebe njegove pozorišne trupe. Sad ne treba biti blesav pa otkriti da je tu nešto mutno, i da je Ewa iz očaja prodala svoju dušu crnom vragu.

Jedna od posebnih vrednosti ovog filma je što nije baš tako predvidljiv. Da, Ewa je zaglavila u prostituciji, i to je sudbina naivnih devojaka, ali Ewa nije naivna, samo je trenutno bez opcija. A Bruno je možda svodnik i prevarant, ali daleko od toga da mu je to prvi i jedini izbor. Njihova sličnost je što fanatično žele uspeh, jer je neuspeh ravan zločinu, a sve radi protiv njih. Ewa će pobeći na trećini filma iz Brunovih kandži, pronaći tetku i teču, ali njena reputacija je stigla pre nje. Teča, uspešan čovek, ali i sam relativni stranac u stranoj zemlji i zadrti katolik, ne želi “kurvu” pod svojim krovom. Ispada da je Bruno, takav kakav je, najbolja opcija.

Dobro, to je drama. Međutim, The Immigrant vrlo distinktivno skreće u melodramu. Ewa je paćenica čini se od rođenja (šta mislite zašto su Evropljani išli u Novi Svet, sigurno im kod kuće nije bilo dobro), a sada, osim sestre, nema zašto da živi, pala je na najniže grane u svojim očima. I kao takva će upasti u čudan ljubavni trougao. Prvo, tu je Bruno koji je tretira ipak malo bolje od ostalih kurava i može se reći da je zaljubljen u nju, a svakako da je ljubomorno čuva. Drugi igrač tu je Emil (Renner), Brunov rođak mađioničar koji ipak nije Houdini, koji je sposoban da izvede trik da zabavi publiku, ali ne i da napravi nešto od svog života. Ni jedan ni drugi ne donose dobre vesti i Ewa se trudi da se skloni od njih, odnosno da se na njih osloni onoliko koliko mora. I Emil je kompleksan lik kao i Ewa i Bruno, a posebno je kompleksno i dugotrajno njegovo rivalstvo sa Brunom, njihova istorija sukoba koja će se slomiti na Ewi. Operska tragedija visi u zraku.

James Gray je vešt autor, ali uglavnom zanemaren, pa je osuđen na večiti srednji kalibar filmova. The Immigrant je verovatno deo “double billa” sa ne baš naročito uspešnim Blood Ties, čemu u prilog govori potpuni misscast Marion Cotillard u newyorškoj verziji francuskog filma. U tom smislu, The Immigrant je dosta uspešniji film i dosta više pod kontrolom. Gray ima talenta za detalj, poznaje i voli New York i ume da ubaci citate na pravo mesto. Ellis Island je prvi put snimljen za potrebe ovog filma (valjda imigranti danas u New York dolaze avionom, pa je luka izgubila na značaju). Atmosfera je onakva kakvu smo videli u nekim starijim imigrantskim pričama, od drugog dela Godfathera do Once Upon a Time in America, ulice su nagužvane i opasne, stanovi su nagužvani i memljivi, a sumnjivi lokali su nagužvani i zadimljeni. Korupcija i bahatost vladaju, opasnost vreba na svakom koraku. Sve je to snimljeno u sivo-smeđim tonovima tako da izgleda kao stariji film ili kao staro sećanje. I što je najbitnije nečije sećanje, ono o čemu nečija baka ne govori rado. Moguće povući paralelu između The Immigrant i Midnight Cowboy, to je ta ista newyorška košnica u koju se dolazi sa očima punim nade u brz i veliki uspeh, ali koja ima svoje mračno naličje, gde se kroz rupu propada u kanalizaciju ljudske egzistencije. Drugi detalj je priča o sunčanoj Kaliforniji, nalik na Rizzovu priču o sunčanoj Floridi, taj beg od svega i san koji ne umire tako lako.

Daleko od toga da je The Immigrant savršen film, naprosto previše je tu nereda i previše je tu započetih priča. Centralni problem je nedefinisanost Brunovog lika, za kojeg nije jasno je li lud, je li u problemu, da li mrzi sebe, da li je zao, otvrdnuo ili tragičan. To nimalo ne pomaže Joaquinu Phoenixu u tumačenju, ali on daje sve od sebe da nam ga na neki način približi. Počinje kao tipičan “hustler”, prolazi kroz shizofrenu fazu i dostiže pokajanje i katarzu na granici, a možda i preko granice patetike. Renner ima lakši posao kao Emil, jer je njegov lik jednoznačan i napisan do kraja, čovek od mnogo snova i sa dobrim namerama, čija je realizacija upitna zbog objektivnih mana i poroka. Ali ovo je ipak film Marion Cotillard koja uspeva da izazove empatiju, ali ne patetiku i koja je prava otmena princeza silom prilika u blatu. Njeni akcenti u glumi i govoru su savršeni, gluma na poljskom na granici neverovatne, njena lepota i tuga u savršenom skladu.

Iako nije savršen film, The Immigrant je jedan od antologijskih filmova o imigraciji i imigrantima vođenim pričom o američkom snu. Ako ste obratili pažnju na naslove na koje sam se pozivao, videćete da su u tim filmovima glavni likovi muškarci. Mogu dodati još dva naslova, jedan je Far and Away (Ron Howard, 1992), melodramu širokog zamaha gde je u centru jedan irski par (tada mladenci Tom Cruise i Nicole Kidman) i Heaven's Gate, haotični ep koji je potopio Novi Hollywood i koji nije film o imigraciji, ali je o teškom položaju imigranata jednom kada prođu nedaće New Yorka i valjda stignu na slobodu u široke ravnice, brda i planine. U Far and Away muškarac ipak podnosi veći deo tereta, dok je žena pasivna, a u Heaven's Gate imigranti su bezlični i utopljeni u masu, pa funkcionišu kao kolektivni lik. The Immigrant je prvi film o imigraciji koji prati jednu samu ženu koja mora da se nosi sa izneverenim nadama i svim silnim nedaćama.

I zbog toga je u najmanju ruku specifičan film kojem treba posvetiti pažnju. The Immigrant je priča koju su možda mnoge bake ispričale na samrti i koja je sa ovim filmom dobila obradu koja uglavnom podseća na stari roman, a malo i na operu. Caruso peva na Ellis Islandu, a mađioničar poručuje da je američki san na dohvat ruke i da se ne smemo prestati nadati. Ono što The Immigrant postavlja kao pitanje je: nije li taj san od početka sasvim truo, jer prosta statistika kapitalizma govori da na jednog uspešnog dođe barem 10 limitirano uspešnih i neuspešnih. U pitanju je fikcija pa ne možemo znati u koju grupu od tih je pristala Ewa.