The Returned

2013.

režija: Manuel Carballo

scenario: Hatem Khariche

uloge: Emily Hampshire, Kris Holden-Ried, Shawn Doyle, Claudia Bassols, Barry Flatman, Melina Matthews

Ako vas podseti na francuski film ili TV seriju Les revenants, ništa ne brinite, u pravu ste. Iako je nemarno ili ljigavo da The Returned ni na koji način ne kreditira francuski film, to se može i razumeti, sa njim deli samo relativno jednostavnu premisu. A ona je još jedna u nizu varijacija na "zombie trope" koji je odavno udavio svojom sveprisutnošću. Otkud nam toliko zombija?

Oni imaju svoj mitološki voodoo koren koji se dosta razlikuje od pre svega američkog pop-kulturnog tumačenja. Originalno, zombiji su mrtvaci oživljeni od strane zlih vračeva – nekromansera – sa namenom da budu bezumno roblje. Izvorno, oni su žrtve, ali su u pop-kulturi prešli mnogo toga da bi ponovo bili potpuno priznati kao žrtve. Bili su dežurni bau-bau u ranim horor filmovima, i taj trend se nastavio kasnije u trash kinematografiji. Međutim, Romero i drugi autori su otkrili da su zombiji krajnje versatilna fimo-masa koja može poslužiti za razne metafore. Oni su konzumeristička masa (žrtva manipulacije), ili ugnjetena i potencijalno razjarena i opasna manjina, ili žrtva pandemijskog virusa, odnosno tehnologije.

The Returned se oslanja na potonje dve premise. Zombizam izaziva virus koji je se pojavio početkom 80-ih, ali je do sredine dekade stavljen pod kontrolu, uz “neznatne” žrtve od oko 100 miliona ljudi. Zaražene osobe imaju 24 časa da se podvrgnu tretmanu, a ako prežive moraju da uzimaju dnevnu dozu nekakvog seruma koji se dobija od samog virusa. Ti ljudi su naslovni povratnici. Tu dolazimo do ekonomsko-matematičke začkoljice: pošto je virus stavljen pod kontrolu, ima ga sve manje u prirodi, pa i zalihe seruma ponestaju, što stvara paniku, crno tržište, strah i neku vrstu diskriminacije prema povratnicima. Razlog za to je slaba ekonomska i medicinska procena da će farmaceuti uspeti da naprave sintetičku zamenu za serum u nekom periodu vremena koje je sada na izmaku.

Ono što je posebno zanimljivo u izvedbi ovog filma je to da se vrlo malo oslanja na horor klišeje. Biće tu poneki ispaljeni metak, poneko okrvavljeno lice i poneka razbijena glava, ali nećemo videti “Must... Eat... Brains...” zombije koji napadaju normalne (i nevine) ljude. “Zombizam” povratnika se krije kao nekakav unutrašnji demon sa kojim se oni nose i užas je potpuno lokalizovan na njih i njihove bližnje koji upadaju u različite socijalne i moralne dileme. To otvara druge žanrovske mogućnosti, pa tako imamo (post-)apokaliptičnu atmosferu, mehaniku korporativnog i konspiracijskog trilera i intrigantnu socijalnu i egzistencijalističku dramu.

Naši junaci su naizgled poster za savršen par. Kate (Hampshire) je doktorica u bolnici, Alex (Holden-Ried) je profesor gitare. Bili bi potpuno normalan par da on nije povratnik, a ona jedan od žešćih aktivista za prava povratnika u oštro podeljenom društvu, paničnom na ivici pucanja. Kate je primorana da krije Alexov status, što je potpuno razumljivo, jer je i ovako pod stalnom pretnjom napada razjarene fašistoidne većine koja bi da povratnike, u kojima vidi samo tempirane bombe, zatvori ili pobije. Kate je jako snalažljiva i zna kako stoje stvari sa lekovima, i da će vojska uskoro preuzeti kontrolu nad svim zalihama, i nabavlja serum na crnom tržištu. Kate i Alex nisu usamljen par. Njihovi prijatelji Jacob (Doyle) i Amber (Bassols) su u istoj situaciji, ali su njihovi statusi obrnuti – Jacob je zdrav, a Amber zaražena. Nešto razumevanja će Kate dobiti i od svojih kolega, ali slaba je to uteha. Jedina nada je proboj u otkriću sintetičkog leka.

Ekspozicija je lagana, detaljna i verovatno je i najbolji deo filma. Kako zaplet odmiče, tako skreće u sve više pravaca, dok tempo ostaje isti ili se čak usporava. Prosto je previše tema i dilema da ih film, i pored najbolje namere, obradi, pa polako tone u tupljavinu, da bi se sve završilo sa nekoliko očekivano-neočekivanih obrata, zgodnih otkrića i spoiler-najava iz prvog dela filma. Kraj je posebna priča, melodramatiča i svakako “over the top”, što nikako nismo očekivali u filmu koji veći deo vremena provodi u niskom registru. 

 

Hladnjikavi vizuelni identitet i kanadske lokacije koje mu govore u prilog će nam staviti do znanja da ovo ni izbliza nije visoka produkcija, nego relativno jeftina špansko-kanadska koprodukcija. Režija je rutinerska, ali sigurna, tempo se kuva na laganoj vatri dok ne proključa, ali ni to nije tipično “zombie” vrenje sa klanjem u ubijanjem. Scenario je inteligentan, ali se bavi temama koje su bliže didaktici nego dinamici. Spoj tema pandemije, socijalne odgovornosti, moralnih izbora, fašističke pretnje i žanrovske triler izvedbe od The Returned čini pomalo blesav film, ali ako je za utehu, imali smo i blesavije. Barem nije tipična koljačina, namenjen je arthouse, a ne grindhouse publici.

The Returned svakako dobija prolaznu ocenu, ne toliko zbog svojih filmskih vrednosti, nego zbog snage na simboličkom planu. U svetu se sve više priča o podelama, bilo onim očitim, bilo nekim manje očitim. Rulja oko svega zauzima čvrst stav. Bilo da su u pitanju podele na bogate i siromašne, vredne i lenje, pristalice i protivnike gay brakova ili ilegalnih imigranata. Zombiji su tu dežurne parije, njih niko ništa ne pita, a ni oni ne mogu da odgovore, i zato zavise od dobre volje i milosti ljudi. Svet je sve surovije mesto i sve je manje poverenja među ljudima.