25.6.14

A Touch of Sin / Tian zhu ding


2013.
scenario i režija: Jia Zhangke
uloge: Jiang Wu, Wang Baoqiang, Zhao Tao, Luo Lanshan

Ma šta mi mislili, mi (Evropljani, zapadnjaci, kako god) o Kini ne znamo ništa, ne poznajemo njihove navike, običaje, način života, kulturu... To što ne poznajemo njihove filmove (čast izuzecima, i poznavaocima i filmovima koji su uspeli probiti kulturološku ili kakvu već barijeru), još je i najmanji problem, a i lako je objašnjivo. Naime, Kina je, ma šta nam mediji govorili, i dalje prilično centralizovana diktatura i tamo su državna propaganda i cenzura još uvek sasvim legitimne stvari. Zato nam iz Kine u principu dolaze žanrovski filmovi bez jake kritičke oštrice prema društvu ili jednako nekritički art filmovi koji se bave unutrašnjim svetovima svojih junaka. Ima tu i dobrih stvari, ali ima i bofla.
Angažovani filmovi su, pak, retki. Prvo se suočavaju sa gomilom regula od faze scenarija sve do distribucije. Ako i pređu jedan stepenik, ne znači da će preći i drugi. U to se uverio i možda najprominentniji kineski autor Jia Zhangke. On uspeva da snima angažovane dokumentarne i igrane filmove, čak je i linija koja ih razdvaja zamućena, čak i da pokupi poneku nagradu na eminentnim filmskim festivalima, a da njegovi filmovi nikada ne budu prikazani u matičnoj zemlji. Njegova situacija je usporediva sa situacijom u Jugoslaviji i filmovima Crnog talasa.
 
Pa čak su i njegovi filmovi tematski bliski sa crnotalasnim filmovima, bave se ljudima u svetu koji se menja van njihove kontrole i odnosom države do njih. Njegov najpoznatiji i najpriznatiji film Still Life (2006) se vrti oko tog famoznog napretka koji za sobom ostavlja žrtve sa imenima, prezimenima, životima i sudbinama: dolina velike reke će biti poplavljena zbog izgradnje brane, a ljudi koji tu žive imaju vrlo malo vremena da se presele, ponesu stvari koje mogu i oproste se od onih koje će ostaviti. The World (2004) se bavi ljudima koji rade u tematskom parku koji navodno približava svet Kini. 24 City (2008) ima za temu otpuštanje radnika i rušenje fabrike kako bi na njenom mestu nikao stambeni kompleks. I njegovi raniji filmovi su se bavili tamnom stranom kineske modernizacije, privlačili pažnju strane publike i kritike, a kod kuće bili predmetom kontroverzi.
Pravo je čudo da je A Touch of Sin, njegov najnoviji film, dobio relativnu naklonost kineskih vlasti, iako je do kineskog društva, a posebno do kineske politike i biznisa eksplicitno kritičan. Jedan od razloga može biti relativno novo rukovodstvo u državi i Partiji koje sprovodi svoje čistke i proganja korumpirane stare kadrove, pa je takav vid kritike dobrodošao. A možda razlog leži u tome da je film snimljen po naizgled trivijalnim, ali stvarnim događajima koji su kineskoj javnosti poznate iz medija, pre svega iz “crne hronike”.
 
Film sačinjavaju četiri ovlaš povezane priče smeštene u različite delove Kine, od kojih nijedan ne viđamo često u medijima, ali ni na filmovima. U pitanju su ruralni krajevi, industrijski gradovi i njihovi centri zabave, a ne olimpijski Peking, poslovni Šangaj ili mondenski Hong Kong. Prva priča je smeštena na Sever (vidljivo po klimi), u jedno rudarsko selo. Glavni lik je Dahai (Jiang Wu), ostareli radnik koji se, prvo institucionalno, pa onda i revolucionarno bori protiv nepravedne privatizacije. U tom pohodu on je sam, ostali radnici će se možda šaliti na račun korumpiranog seoskog starešine i bezobrazno bogatog i bahatog lokalnog industrijalca, vlasnika rudnika uglja, ali sami neće učiniti ništa. Dahai će biti izopšten i ismejan nekoliko puta, pa će posegnuti za očajničkom merom: sačmarom.
Druga priča je priča o misterioznom radnom migrantu (Wang Baoqiang) kojeg vidimo i u prologu prve priče kako iz pištolja ubija trojicu drumskih razbojnika. On se vraća u svoj rodni grad na veliku proslavu majčinog rođendana, ali mu se niko ne raduje, do te mere da niko ne želi njegov novac, ni majka, ni žena, ni sin, ni braća. Otkrićemo i zašto, jer lutaličina strast za oružjem nije nimalo slučajna.
Treća priča prati devojku (autorova žena i muza Zhao Tao), recepcionerku u “masažnom salonu” koja se zaljubila u pogrešnog, oženjenog muškarca. Ona će možda istrpeti nasilje od njegove žene, ali ne i od mušterija koje od nje žele seksualne usluge, pa će upotrebiti nož koji joj je dragi slučajno ostavio pre nego što je nastradao u železničkoj nesreći. Četvrta priča je tematski povezana sa prethodnom i prati momka (debitant Luo Lanshan) koji putuje za poslom od nemila do nedraga, od pogona uglednih svetskih kompanija do domaće industrije zabave, ne uspevši nikako da se snađe, da bi na kraju presudio sam sebi.
 
Prve dve priče su relativno koncizne, dok su treća i četvrta prilično nekoherentne i često ispadaju iz ritma i skaču sa lika na lika i sa teme na temu. Njihova snaga i težina leži upravo u simboličkim detaljima koji se, naoko slučajno, a zapravo veoma planski pojavljuju. I u prve dve priče ti simboli igraju zapaženu ulogu. To su najčešće detalji vezani za kineska uverenja, bilo stara (budistički hramovi, scena sa puštanjem akvarijumskih riba u reku), bilo komunistička (Maove statue, vojne i službeničke uniforme koje sada nose prostitutke). Treću grupu simbola čine moderni statusni simboli kapitalističkog doba, automobili, telefoni, avioni i ostali kapitalističko-konzumeristički šareniš. To nam govori o modernoj Kini gde je za novac dozvoljeno raditi gotovo sve, gde represiju ne mora da vrši centralna vlast, već je dovoljno nekoliko voljnih baraba. Sve četiri priče se završavaju sa nasiljem, što je znakovito.
Iskreno, nisam uspeo da pohvatam sve reference vezane za kinesku geografiju, akcente, dijalekte, ekonomiju ili kulturu. Isto tako nisam uspeo da vidim gde se priče povezuju na kraju, u epilogu. Uostalom, nisam nekakav poznavalac kineskih prilika, nešto sam uspeo da shvatim iz konteksta, dok bi mi za drugo trebalo “turističko” objašnjnje. Istina je da ništa od toga nije presudno, A Touch of Sin (što je verovatno namerna asocijacija na kung-fu film A Touch of Zen, a treća priča dosta citira pomenuti borilački film) je dobar film.
 
Ovaj film se više obraća emocijama nego razumu, i više se bavi ljudskom patnjom u teškim, ponekad čak neizdrživim i nemogućim uslovima, nego što je to nekakav specifikum samo za kinesko društvo. To, naravno, ne znači da ovo nije jedna vrlo kineska priča.
Iako fotografija čini sve što je moguće da nas u priču usisa, a montaža i režija da nas u priči zadrži, A Touch of Sin ipak pati od nekoherentnosti i nekomunikativnosti sa stranim gledaocem. Možda to ne bi predstavljalo problem za kinesku publiku ili za poznavaoce prilika. Naprosto, ja nisam otkrio ništa novo, ništa što već nisam znao, a film mi je ponovi opšte stvari koje sam pretpostavljao: da napredak i kapitalizam imaju svoju cenu, što ne znači da neki drugi sistemi svoju nisu imali. Najgore od svega je to što nemam pojma koliko sam propustio.
Problem sa A Touch of Sin nije ni tema, nisu ni priče ponaosob, nego njihove poveznice, struktura. Osim što sve sadrže nasumične eksplozije nasilja ili se sa nasiljem završavaju, među njima nema ni logičkih ni filmskih poveznica. Bilo koju od njih je moguće zameniti sa nekom drugom, možda čak iz iste “crne hronika”.

No comments:

Post a Comment