Gimme Shelter

2013.

scenario i režija: Ron Krauss

uloge: Vanessa Hudgens, Brendan Fraser, Rosario Dawson, Stephanie Szostak, James Earl Jones, Ann Dowd, Emily Meade

Gimme Shelter je jedan od onih filmova koji je podelio kritiku na relativne zagovornike i oštre kritičare, ali i jedni i drugi se vode pogrešnim osećanjima. Oni kojima se film donekle svideo će najčešće u prvi plan izbaciti potresnost njegove (manje ili više istinite) priče, dok će kritičari uglavnom navoditi propagandu iza te priče. Gimme Shelter je, naime, socijalna priča o trudnoj tinejdžerki beskućnici ispričana iz ugla religiozne desnice.

Glavna junakinja se zove Agnes, ali preferira da je zovu Apple. “Punchline” za to će doći na kraju filma, ali je predvidljiv i ljigav od samog početka. Igra je Vanessa Hudgens, potpuno lišena svakog glamura svojih ranih disneyevskih dana. Apple u prvoj sceni seče svoju dugu kosu i beži iz stana svoje pijane, drogirane i nasilne majke June. Nju pak igra Rosario Dawson, koja je jednako tako lišena svoje zanosne lepote i opremljena žutim zubima kojima je mesto na nekakvom horor kostimu. Apple će pobeći kod svog biološkog oca Toma (Fraser) od kojeg ima sam jedno jedino pismo. Kako zna njegovu trenutnu adresu u predgrađu ostaje u domenu enigme. Tom će biti zatečen, ali će svoju napuštenu kćer primiti pod svoj krov, ali stvari ne stoje tako simpatično sa njegovom ženom Joannom (Szostak), karikaturom snoba iz predgrađa koja se iskreno gadi klošarskog đubreta u svojoj dnevnoj sobi. Dodajmo tome i da Apple ima veoma nezgodan karakter, da je ranjiva, svadljiva i agresivna, te da nikada nije imala prijatelje. Pomislite na uličnu verziju Lisbeth Salander iz Milleium trilogije, i nećete biti daleko od suštine stvari.

 

E, sad, naravno da bi Apple mogla da se sredi, smiri i nauči osnovnim manirima, ali njen problem je veći od toga. Ona ima 16 godina i trudna je, a blazirani tata i maćeha sigurno ne žele klošarsko kopile pod svojim krovom. Zato će maćeha zakazati abortus. Apple će, pogođena slikom sa ultrazvuka, pobeći od njih dvoje, nazad na ulicu, dok je niz neprijatnih situacija i kriminalnih dela ne dovede u bolnicu. Tu će upoznati dobrog sveštenika (Jones), koji će je uputiti na sklonište za trudne maloletne beskućnice...

Gimme Shelter jeste priča o Apple, ali ona ne priča tu priču iz svog ugla. Priča je ispričana iz ugla direktorke skloništa i humanitarne radnice Kathy (Dowd), koja čak i dobija intro pre nego što se pojavi na sceni. Sveštenik priča o njoj i pokazuje na njenu sliku sa Ronaldom Reagom i majkom Terezom, pokazujući moralne potporne tačke filma: hrišćanstvo i republikanstvo. “Sistem”, odnosno državni aparat je neprijatelj, jer je nesposoban ili ga nije briga, a spas je privatnim, dakako hrišćanskim, fondacijama i projektima. To se posebno dovodi u vezu sa likom June koja se pojavljuje tu i tamo kako bi napravila sranje, koja je ujedno i sama prošla kroz sistem, ali ga i iskorištava. Ona dominantno govori Apple o količini socijalne pomoći koje će dobiti kad Apple rodi. Ali Apple ne popušta i radije ostaje u domu sa veselim hrišćankama, što će od nje konačno načiniti pristojno ljudsko biće.

Producenti i reditelj su napravili jednu izuzetno pametnu odluku i fotografiju i montažu su poverili standardnim saradnicima braće Dardenne, pa film na vizuelnom planu savršeno oslikava socijalni okoliš priče. Potrudili su se i što se tiče izbora glumaca. James Earl Jones i Ann Dowd svoj tekst izgovaraju ležerno i sa osećajem i uverljivi su. Brendan Fraser se solidno nosi sa svojim likom, iako mu to nije tipska uloga, a Rosario Dawson se prilično trudi ne bi li obuzdala karikaturalnost svoje June, međutim sa takvim jednodimenzionalnim likom je nemoguće raditi.

 

Posebna priča je Vanessa Hudgens. Bivša princeza i zvezda dečijih filmova je imala privatne ispade još tokom tog dela karijere, njene gole fotografije su kružile internetom, ali su joj otvorile vrata za dalju karijeru. Jedan “typecast” je zamenila drugim, sada igra problematične mlade devojke u indie filmovima poput Spring Breakers i The Frozen Ground ili opasnice kao u The Machette Kills. Kada se nešto tako napravi prvi put, to je svakako novitet, ali kada se besomučno ponavlja, glumac ostaje zarobljen u “typecastu”, a to nije dobra stvar. Hudgensova se trudi da nam približi lik Apple koji sam po sebi nije baš najbolje napisan, ali više od toga se trudi da nas uveri da više nije slatka mala princezica, fingirajući ružnoću, jad i bedu i preglumljujući bes, strah, ogrubelost i cinizam. Iskreno, nisam impresioniran.

Gimme Shelter je film koji obeležava njegova ideologija, ali to je najmanji problem. Zaumni desničarski filmovi umeju da budu dobri čak i kad su najgroznija propaganda. Sa pravim pristupom čak umeju da uvere publiku da su mudri ili veći od života. Problem, dakle, leži u izvedbi. Gimme Shelter pokušava da bude suptilan film, religijsko ispiranje mozga je u drugom planu i nigde se eksplicitno ne pominje “pro-life” ili “pro-choice” dilema, niti se otvoreno prozivaju demokrate za sistem socijalne pomoći, ali sve te teme su u pozadini, neprestano, od početka do kraja. Gimme Shelter nije ni socijalna, a ni naročito humana priča, koliko je jeftini pamflet kao naručen za projekcije u crkvenim školama.