Pozitia copilului / Child's Pose

kritika preuzeta sa www.fak.hr

2013.

režija: Calin Peter Netzer

scenario: Calin Peter Netzer, Razvan Radulescu

uloge: Luminita Gheorghiu, Bogdan Dumitrache, Natasa Raab, Ilinca Goia, Florin Zamfirescu, Vlad Ivanov

Pozitia copilului je film koji zahteva podrobnu analizu, iako se čini da je u pitanju tipičan rumunski festivalski film. Stil je tu, kamera iz ne baš najmirnije ruke, duge kadar-sekvence, mnogo priče i malo dešavanja. Tu su i tipični motivi: klasne razlike, težak život, birokratija i korupcija. Tu je i ekipa, ko-scenarist i redatelj Calin Peter Netzer možda nije prethodno bio mnogo poznat, ali je svakako tipičan autor sa bukureštanske akademije, a može da se osloni na pisanje prvog scenarista rumunskog novog vala Razvana Radulescua i na all star postavu rumunskog glumišta (ovde ih predvodi maestralna Luminita Gheorghiu). Pozitia copilului nam ipak donosi nešto kvalitativno novo kada je u pitanju rumunski film.

Već sam naslov je višesmislen i može se različito prevesti. U Hrvatskoj je igrao pod naslovom Poza djeteta, u Srbiji pod naslovom Uloga deteta, a može se još prevesti i kao Stav deteta, i nijedan od tri prevoda nisu netačni. U pitanju je kompleksan film koji objedinjava lične stavove i traume svojih likova, sa stavovima, traumama i praksama modernog rumunskog društva, pritom nalazeći veoma fini balans i izbegavajući zamke generičnosti sa svih strana.

 

U prvoj sceni vidimo Corneliu (Gheorghiu) kako olajava nekog Barbua (Dumitrache) svojoj prijateljici, rođakinji ili čak sestri (Raab). Obe žene su fino obučene, sa finim manirima, i jasno je da su pripadnice visokog društva, sa svim mogućim vezama, poznanstvima i privilegijama. Cornelia se žali da joj se taj Barbu ne javlja, da je izbegava i na trenutak to sve zvuči malo previše intimno i prisno, kao da bi joj bio ljubavnik. Na to joj sugovornica odgovara da je trebala imati dvoje, pa bi na jedno mogla da se pouzda, i shvatamo da joj je Barbu sin. Ovo otkriće je verovatno šokiralo zapadnu publiku, ali mi Balkanci smo sinovi upravo takvih majki-lavica koje se brinu za nas. Posebno kada nam to ide na živce.

A jasno je da je Cornelia prilično “nosata” mama i da je sinovljeva normalna reakcija da mu takav stav ide na živce. Kada sama ne špijunira, ona će poslati kućnu pomoćnicu, a zanima će je šta se dešava u stanu, da li Barbuova cura kuha i posprema, ima li nekih novih radova, pa čak i šta Barbu čita, jer mu je majka kupila dva, možete misliti, nobelovca.

Radnja filma, odnosno sled događaja se ubrzava tek kad Barbu skrivi užasnu prometnu nezgodu i ubije četrnaestogodišnjaka koji je pretrčavao cestu. Majčin prvi instinkt je da ga zaštiti, bilo da je on kriv ili nije, pa ide odmah u policijsku stanicu, brblja u mobitel, zove ove i one, od doktora preko advokata do tužioca i šefa policije. Zanimljivo, Cornelia se o svom sinu izražava kao o “dečku” ili “malom”, i zamišljamo da je možda u pitanju neki brucoš na nekom privatnom fakultetu, balavac kojem mama i tata ionako sve rihtaju. Tu u policijskoj stanici prvi put vidimo Barbua, starog indisponiranog konja od preko 30 godina kako preko volje sastavlja izjavu i sprema se da ode na pretrage krvi, dok majka preuzima kontrolu. Jasno nam je da je u pitanju patologija.

 

Film dalje odlazi u smeru studije karaktera i njihovih postupaka. Dominantna majka-zaštitnica neće prezati ni od čega da sinu pomogne, jer situacija je ozbiljna, a on je njoj jedina nada, uteha i spas. Razmaženi sin će se instinktivno braniti od toga, nesposoban da bilo šta sam uradi, ali principijelan jedino da ne želi majku u svom životu, barem ne u toj meri. Otac (Zamfirescu) i sinovljeva cura (Goia) će se držati po strani od takve nezdrave dinamike, nemajući hrabrosti da je ikako prekinu. Ovde treba napomenuti da nema klizanja u patetiku ili jeftinu psihoanalizu, edipove komplekse i slična instant-objašnjenja.

Po drugoj strani, film ispituje rumunsko društvo, od ustaljenih problema poput korupcije ne samo zvaničnih institucija, nego i privatnih lica, kao što je svedok nesreće (Ivanov) koji je u jednoj sjajnoj sceni spreman da promeni iskaz za određenu količinu novca, pa sve do odnosa među oštro podeljenim klasama. Međutim, ni tu nema skretanja bilo ka trileru o pravdi i nepravdi, bilo ka socijalnoj drami ili moralnoj pridici. 

 

Ono zbog čega je Pozitia copilului veoma poseban film je prikaz kako klasna pripadnost utiče na samu ličnost, na rasuđivanje i prioritete. Atipično za rumunsku kinematografiju, ovde društvo posmatramo s visoka, očima Cornelie, a ne očima nekog običnog čoveka. Jasno nam je da njena perspektiva nije pouzdana i da svoje ambicije pokušava da iživi kroz sina, koji je za nju prepametan i bezgrešan iako “ne voli svoju majku”, i šta je to dete imalo da pretrčava cestu usred noći. Ona je zaista uverena da njen život i naročito život njenog sina vredi više nego život nekog dečka iz prigradskog naselja. Njeno ludilo kulminira u poslednjoj sceni kada roditeljima pokojnom dečka govori o tome koliko je njen sin dobar i sjajan. Da nije tragično, bilo bi farsično.

Jednako tako, sva Barbuova nesposobnost je samo reakcija na majčino petljanje u sve što je se ne tiče. On je produkt njenog odgoja, iako možda nije uveren u svoju posebnost i nedodirljivost, svejedno je svestan da će od svoje majke dobiti sve, čak iako joj ne ukaže ni mrvicu poštovanja. Njih dvoje su udžbenički primer za dve generacije tranzicionih bogataša: one gramzive i sposobne koji su dograbili sve što su stigli koristivši sve rupe u sistemu, iako Cornelia i muž joj nisu nikakvi tajkuni, nego prosto ugledni profesionalci, i onu drugu generaciju indisponiranih, nesposobnih, neodraslih maminih i tatinih sinova, iako Barbu možda i ne bi bio tako nesposoban i nedorastao kada bi imao makar malo uticaja na vlastiti život. Tužna je istina da će on ostati sa Stavom deteta, u Pozi deteta i Ulozi deteta.