Kid Cannabis

2014.

scenario i režija: John Stockwell (prema članku Marka Binellija i Kevina Taylora)

uloge: Jonathan Daniel Brown, Kenny Wormald, Aaron Yoo, Ron Perlman, John C. McGinley, Amanda Tapping

Realno, ovakvih filmova amo već imali. Priča je istinita, potkrepljena člankom koji je i digao nešto prašine, a realizacija svejedno liči na mnogo, ionako međusobno sličnih, filmova. Oni bi mogli tvoriti poseban žanr, pod-žanr (krimi-drame o usponu i padu) već imaju. Pomislite na Scarface, Goodfellas, a naročito na Blow i na The Wolf of Wall Street i znate na čemu ste. Imate naratora, nekad duhovitog, nekad nadrkanog, koji se sa setom u očima seća dana svoje slave, panoramsku sliku takvog načina života i privređivanja, neretko čak i moralnu poruku o tome koliko sistem greši u svojoj (ne)fleksibilnosti. Kid Cannabis je upravo to...

Naš (naslovni) junak je Nate Norman (Brown), po svojim rečima večiti gunitnik. On je debeli cvikeraš koji je u školi dobijao batine na dnevnoj bazi, sin samohrane majke koja radi dva posla za minimalac, i sam na bednom poslu, sa samo jednim jedinim prijateljem, istim takvim gubitnikom, i jednim jedinim hobijem: duvanjem trave. Na vrhuncu kriminalne “karijere”, taj dripac je imao godišnji promet od 68 miliona dolara (ako je verovati filmu, meni se ta brojka čini preteranom), kuće, skupe automobile, silikonske kurve i šta sve ne. Film će nas, logično, provesti kroz njegov uspon, ali i pad koji je usledio. Pogodili ste, ima veze sa švercom trave.

Ali taj šverc nije ništa “fancy”, ne uključuje avione, egzotiku i daleka putovanja. Cela priča je smeštena u Idaho, i odmah preko granice, u Kanadu. Za neupućene, kultura pušenja marihuane u Kanadi je veoma napredna, postoje specijalizirane prodavnice, a posedovanje manjih količina nije kažnjivo. Nije da baš ima coffee-shopova, ali to i nije neka razlika. Opet, za razliku od prijateljske nam i bliske Holandije, u Kanadi je gajenje marihuane potpuno liberalno i tržišno ustrojeno: postoje skoro pa plantaže i gomila entuzijasta koji se bave organskim uzgojem, kalemljenjem i svim onim čime bi se pristojan, recimo, vinogradar i vinar bavio. Sa druge strane, Idaho je tipična konzervativna država u kojoj pobeđuju republikanci, u kojoj je prisutno stravično klasno raslojavanje i u kojoj se “rat protiv droge” uzima ozbiljno. Na početku filma u naraciji Nate navodi da je vlada potrošila više novca na rat protiv droge nego na hvatanje Bin Ladena. Podaci su neprovereni, ali imaju smisla, i, najvažnije, nimalo ne smetaju filmu i njegovoj logici i agendi, kao i poređenje sa kulturom alkohola koja svakako znači više agresije nego kultura trave. U praksi to znači da vladini agenti hvataju sitne i nešto krupnije rasturače droge, na njihovo mesto dolaze novi i novi igrači, rulja se i dalje zabavlja i puši, a poreski obveznici su na gubitku.

Plan koji je Nate smislio na poslu raznoseći pice bogatim žurkadžijama je genijalan koliko je jednostavan. On će, zajedno sa prijeteljem Topherom (Wormald) otići preko granice u Kanadu, oni će kupiti travu od proizvođača, jedan će preneti travu preko granice kroz nepregledno (i nenadgledano) šumsko prostranstvo, drugi će ga pokupiti sa autom jednom kada ovaj bude prešao, pa će travu polako rasprodati i zaraditi solidnu lovu. Prvi test prolazi sjajno, već u drugom nalaze kvalitetnog dobavljača-entuzijasta (McGinley), nakon toga i ozbiljnog distributera-mafijaša (Perlman), na kraju i ekipu lokalnih gubitnika i očajnika spremnih da trče po šumi u opremi za paintball. 

Znate kako dalje ide, tu će biti i opasne konkurencije u vidu bezobraznog korejskog wannabe gangstera (Yoo), frke i obračuna, svađe i izdaje u okviru ekipe, kao i policije i DEA koji, naravno, poslednji dolaze. Na planu priče nema nikakvih inovacija, ovo je priča u dlaku nalik na Blow, sa nešto antipatičnijim protagonistom “oplemenjena” žurerskom kulturom iz The Wolf of Wall Street. Po nekim stvarima je ipak Kid Cannabis poseban.

To svakako nije stav i agenda glede marihuane i besmisla borbe protiv nje. Autor John Stockwell od početka filma govori kroz Nateovu naraciju, a na kraju govori u ime cele nacije kroz Nateovu majku (Tapping), kada kaže da je to “samo trava”. Nisu to ni žurke sa silikonskim kurvama i odurnim soundtrackom (stvarno najgori deo filma), a svakako nije ni poruka “don't get high on your own supply”. Svakako to nije arbitrarno lupanje proizvoljnih datuma – legitimno je staviri stvarne (kad su već dostupni) ili ih ne staviti uopšte.

Posebna je promena u tonu i žanrovima kroz koje film prolazi. U početku je to krimi-komedija sa nešto socijalnog podteksta o večitim gubitnicima koji pokušavaju da se obogate brzo, ali nam narator otkriva da su u tome i uspeli. Jednom kada su ciljevi postignuti, film se okreće u smeru klasične gangsterske varijante. To se posebno ogleda u akcionim scenama, koje su na početku blentave, da bi posle postale svakako napetije, sa tek jednim skretanjem u pravcu potpunog apsurda. Kid Cannabisu se mora priznati još jedan poduhvat: film uspeva da isfura “running joke”, i to poprilično prostački štos sa pregledom telesnih šupljina. Nije to značajno za napredak filmske umetnosti, ali Stockwellu treba skinuti kapu jer uspeva tamo gde neverovatno mnogo filmova apsolutno pada.

Za uspeh ovog filma su ključni glumci. Istina je da su uloge uglavnom već viđene i dobro poznate, ali to ne umanjuje njihova dostignuća. Casting je perfektan, glumci čak i fizički liče na svoje stvarne likove, ali nisu samo zbog toga pravi izbor. Ron Perlman je apsolutno zastrašujući prizor kao gangster sa strogom, ali pravednom “etikom”, kao što je John C. McGinley savršen izbor za zanesenjaka. Jonathan Daniel Brown je odličan u svojoj ulozi socijalno neprilagođenog gubitnika koji je verovatno čak i dobar momak, kao što je Kenny Wormald sasvim uverljiv kao njegov trezveniji, ali manje ambiciozan partner u zločinu. Ostatak ekipe zaista deluje kao da je skupljen s koca i konopca.

Jedina problematična stavka po tom pitanju je narator. U ovakvim filmovima, on je kliše, a ni Brown se ne trudi previše da to ne bude tako. On govori onim tipičnim nakurčenim glasom, izgovara veoma šablonski napisane replike, propovedi i rimovane, ne baš uspele šale. Sa druge strane, naracija ne doprinosi filmu, ali ga i ne koči. Jednostavno, tu je i daje nam neke pozadinske informacije.

Pitanje svih pitanja je je li Kid Cannabis na kraju dobar film. To će odgovoriti svako za sebe, a osnovna varijabla kojom će se gledaoci voditi je da li vole krimi filmove o usponu i padu nekog kontroverznog preduzetnika. Ja takve filmove volim pogledati čak i kad su kriminalno loši. Na sreću, Kid Cannabis nije loš film, više je nego gledljiv, bavi se relativno aktuelnom temom i ima nekoliko zaista vrednih scena. Realizacija je klasična, školska i neinventivna i iz istog razloga zašto nije loš nije ni posebno dobar. Ali je svakako zabavan.