The Canal

2014.

scenario i režija: Ivan Kavanagh

uloge: Rupert Evans, Antonia Campbell-Hughes, Steve Oram, Hannah Hoekstra, Kelly Byrne, Callum Heath

Scenarista i reditelj Ivan Kavanagh ima iskustva sa različitim filmskim izrazima u nimalo prijatnim finansijskim uslovima. Već je snimio 4 filma po svom sistemu štapa i kanapa, po dve drame i horora. Reklo bi se da ova dva žanra imaju samo jednu zajedničku osobinu: moguće je realizovati relativno jeftino, jer drame ne iziskuju specijalne efekte, a u hororu jeftini efekti dodaju jednu trash low-fi patinu.

The Canal je film sa kojim će se Kavanagh probiti iz zonske lige irskih indie/trash filmova (neki od njegovih filmova imaju budžete od po 10.000 €, što je lova koju bi mogao da nakrpi prosečan student na nekoj balkanskoj privatnoj akademiji) u ipak malo viši filmski rang, onaj koji podrazumeva festivale (makar specijalizovane) i kritiku (makar specijalizovanu ili “web-based”, poput vašeg iskrenog filmskog kritičara). U pitanju je veoma atmosferičan i morbidan spoj dramskih, trilerskih i horor klišea koji od prvobitne sporosti dobija na dinamici i završava se u krešendu nasilja, govana, krvi i paranoje.

Zaplet je prilično prozaičan. David (Evans) je kukavni arhivar filmskog materijala koji živi u senci svoje uspešne yuppie žene (Hoekstra). Jedino zadovoljstvo mu pričinjava njihov simpatični sin (Heath). Kada slučajno pogleda nekakav snimak svoje kuće iz prošlosti i otkrije da je ona bila poprište groznih ubistava i jednog samoubistva, a istovremeno pretpostavi da ga žena vara sa kolegom, David će pasti na dosta niske grane. Kada njegova žena nastane, na scenu će stupiti detektiv McNamara (Oram) i tretirati ga po svim pravilima “hitchcockovskog” familijarnog trilera: ljubomorni muž je prvi osumnjičeni, mada je sumnjivo kako takav tužan prizor kao što je David može da skupi muda, ubije i raskomada ženu. Uostalom, bez tela nema ni dokaza... Uporedo sa tim, David upada u paranoju po pitanju svoje kuće i duhova koji žive u njenim starinskim, debelim zidovima. U tu svrhu, on stalno snima pomoću “vintage” opreme koju diže s posla, bojeći se za sebe i za svoga sina.

Duhovi, prikaze i utvare mogu biti elementi šoka, ali jednako tako i klasični aparati zapleta, pa i poprilično standardna simbolika. Film je u prve dve trećine veoma natrpan klišeima, dok je istovremeno spor i atmosferičan. Znamo da se neće na tome završiti, i da se neće završiti normalno, upravo zbog te atmosfere koja će površnijim kritičarima zaličiti na Lyncha. Lynch nema veze s tim, Kavanagh nije preterano darežljiv ni u bojama, ni u kutevima, njegov svaki kadar deluje nihilistički prezrivo, pre nego uvrnuto ili šokantno. Elementi horora su prisutni gotovo od početka, ali se većinom svode na najjeftiniji “jump scare”. Jedan takav uspešan moment je negde na polovini filma. Reći ću samo kamera i lap-top.

Kada se misterija manje ili više otkrije, kada se ispostavi ono na šta smo od početka sumnjali, The Canal uleće u frenetičnu jurnjavu po kući, kanalizaciji i javnim toaletima, mestima odvratnim, mračnim, prljavim i gadnim. Kulminacija je ujedno i vrhunac režijske veštine u filmu, a ne samo vrhunac drame u jednostavno zamišljenom, ali čvrstom scenariju. Čak ni dekrešendo posle toga i još nekoliko veoma očekivanih “prepada” ne deluju loše i nelogično, sve ima atmosferu mučnine posle solidne vožnje u luna-parku.

Ono što The Canal čini boljim filmom od samo pristojne žanrovske igrarije su poigravanja sa likovima i gotovo idealan “casting” manje poznatih britanskih, irskih i holandskih glumaca. David kao lik je muška (in)verzija žene na rubu nervnog sloma. Evans ga igra sa merom, u njegovoj interpretaciji on je šonjav, ali sa jednom skrivenom unutarnjom snagom i odlučnošću. Štos sa takvim likom je što je on malo čudan još i pre početka klizanja u ludilo. Znamo kuda njegov život ide, znamo da je kanal njegova sudbina, ali nam, nekim čudom, uglavnom ne smeta da se vozimo zajedno s njim kroz veoma hrabro i drsko otvorene prizore mraka, zla, ludila i gadosti.