Good People

2014.

režija: Henrik Ruben Genz

scenario: Kelly Masterson (po romanu Marcusa Sakeya)

uloge: James Franco, Kate Hudson, Anna Friel, Tom Wilkinson, Omar Sy, Sam Spurell

Kreativni tim koji stoji iza ovog filma definitivno obećava. Reditelj Henrik Ruben Genz je danski filmski i televizijski reditelj, poznat po filmu Terribly Happy (2008) i radu na serijama The Bridge i The Killing u originalnoj, danskoj verziji. Kelly Masterson je do sada potpisala dva filmska scenarija, i to nimalo slaba, za Before The Devil Knows You're Dead i Snowpiercer. Možda sam pogrešio što sam očekivanja postavio visoko, jer Good People je samo korektan, prosečan triler sa milion puta viđenom pričom i mehanikom.

Tom (Franco) i Anna (Hudson) su američki bračni par u finansijskim problemima. Preselili su se u London da bi Tom uredio kuću (zapravo derutnu vilu) koju je nasledio. Renoviranje se odužilo, njihove zarade nisu dovoljne, pa su jednu sobu u svom iznajmljenom stanu iznajmili Benu, sumnjivom tipu. I pored toga im preti deložacija. Kada Ben nastrada, ni manje ni više nego u kući, Tom i Anna će naći misteriozni štek sa preko 200.000 funti, što bi trebalo da ih održi iznad vode da dovrše kuću i plate veštačku oplodnju.

Znamo već iz filmova (na pamet mi pada Boylov Shallow Grave) da se veliki novac ne nalazi tek tako i da najčešće ima vlasnika koji je nekakav opasan tip. Nekako će se rešiti pronicljivog detektiva (Wilkinson), ali pojaviće se dvojica opasnih krimosa koji imaju određene pretenzije prema tom koferu. Jedan od njih je sadistički britanski gangster Jack (Spurell), a drugi je internacionalni narko-diler baziran u Parizu koji se predstavlja kao Genghis Khan (Sy). Jurnjava, nadmudrivanje i napucavanje može da počne.

Problem je što smo to već nekoliko puta videli, a Good People nam ne donosi ništa novo. Čak je i adaptacija romana Marcusa Sakeya nespretna, a ni roman nije naročito kvalitetan. Ništa se nije dobilo sa izmeštanjem radnje iz Chicaga u London, čak su i lokacije neprepoznatljive i mogle su biti snimljene bilo gde u Britaniji. Poslednji obračun koji liči na odraslu verziju serijala Home Alone je smešan i morbidan, a sa svom silnom upotrebom majstorskog alata (bušilice, pile i ostalo) čak i apsolutno van dodira sa realnošću.

Loši su i sami dijalozi. James Franco kaže, i pritom uspeva da zadrži ozbiljnu facu, nešto poput “novac nije loš, loše je ono što ljudi rade s njim”, i to baš kao opravdanje zašto bi on drpio novac koji mu je pao s neba. “Pištolji su za pičke”, kaže Kate Hudson, dotle tužnjikava i preplašena žena, nekom gangsteru koji je juri. Ma bravo.

Gluma nije loša. James Franco dokazuje da je bolji kada je samo glumac u tuđem projektu, kada nema prste u scenariju ili božesačuvaj u režiji. Kate Hudson je zarobljena sa pasivnim likom, pa i ovo što dobijamo od nje (kad nisu u pitanju debilne replike) nije onoliko loše kao što može biti. Tom Wilkinson briljira kao stari nadrkani detektiv, Sam Spurell se snalazi sa svojim likom, tipičnim cockney gangsterom, a Omar Sy ima dve ili tri kratke scene, nedovoljno da zablista, nedovoljno čak i da izgradi lika.

Na mnogo boljem nivou su vizuelni aspekti. Vidi se da je film rađen na tankom budžetu, ali reditelj Genz zato radi na atmosferi i uspeva da ponovi efekat iz svojih danskih radova. Tempo je lagan, što svakako pojačava utisak jezivosti i “suspensa”, iako suviše dobro znamo sled događaja. Na kraju, i trajanje od 90 minuta je za ovaj film optimalno.

Kada se podvuče crta, Good People je korektan, ništa posebno triler koji se više isplati sačekati na televiziji (doći će, pre ili kasnije, uvek dođu), nego ga nešto posebno loviti. Gledljiv je, ali stvarno ništa više od toga. Ne razbijajte glavu oko ovoga.