28.2.14

Nebraska

kritika originalno objavljena na www.fak.hr

Nebraska
2013.
režija: Alexander Payne
scenario: Bob Nelson
uloge: Bruce Dern, Will Forte, June Squibb, Bob Odenkirk, Stacy Keach

S vremena na vreme se pojavi film koji govori jezikom malih indie filmova i priča priče običnih, malih ljudi, ali to čini sa jednom grandioznošću. Film koji je zaokružen, stilski dovršen i koherentan, ali ostaje eliptičan. Koji postavlja prava pitanja, ali na njih samo pokušava da odgovori. Koji nastupa na mnogo žanrovskih i tematskih frontova, ali ne optira samo za jedan put, niti ispada “paprikaš”. Film koji se velikim delom dešava na cesti, ali se bavi statičnošću. Takav film je Nebraska i zasluženo je nazvan modernim klasikom.
Scenario za Nebrasku je napisan pre više od 10 godina, napisao ga je uglavnom nepoznati televizijski “non-fiction” scenarista Bob Nelson i nekako doturio Alexandru Paynu, koji je u to doba radio na filmu About Schmidt (2002) i već prihvatio režiju filma Sideways (2004). Oba filma su bili klasični “road movies” i Payne je rešio da pričeka sa Nebraskom kako ne bi zaglibio u stalno istom žanru, pritom se ne petljajući u scenario, iako običava da sam napiše završnu ruku. U međuvremenu je snimio The Descendants (2011), zapaženu porodičnu dramu i u potpunosti se posvetio razvijanju Nebraske.
Priprema nije tekla kao po loju, Payne se stalno sukobljavao sa studiom oko vizije kako film treba razvijati. Paramount je hteo mega-zvezdu u glavnoj ulozi, sa njom su povezivani Jack Nicholson, Gene Hackman, Robert De Niro i razni drugi, ali Payne se odlučio da ulogu dobije Bruce Dern, versatilni glumac koji je najčešće igrao epizode, negativce i ludake. Studiu se nije svidela ni ideja da film bude snimljen u crno-beloj tehnici, i da se tako ograniči na “arthouse” publiku, ali Payne je dobro znao šta radi. Nebraska je najbliže novohollywoodskom filmu koliko današnji film može to biti: priča je inteligentna i promišljena, izraz artistički, ali strukturiran, autorska sloboda potpuna i vizija ispunjena.
Odmah na početku nam je jasno da ćemo imati pomešane dojmove. Vidimo široku crno-belu panoramu solidno velikog grada iz kojeg izlazi autoput. Pored ceste hoda starac (Dern), policija ga zaustavlja i privodi. Za starca se vidi da nije sav svoj, sa proređenom kosom koja se spušta u bičevima preko njegovog lica, odeven u iznošenu odeću i sa tvrdom odlučnošću da stigne kamo je namerio, ako treba i pešice. Sa stanice ga skuplja sin i odvodi nazad kući. Čini se da starac ima običaj da se zaputi nekamo, a sada je uveren da je dobio milion dolara na lutriji i da samo treba da ih pokupi u Lincolnu, Nebraska, hiljadu kilometara dalje.
 
Taman kad očekujemo tešku, socijalnu priču, što zbog starca u centru, što zbog crno-bele fotografije, otkrivamo da je njegovo ime Woody Grant, što je igra rečima i odnosi se na slikara Granta Wooda, autora legendarne slike American Gothic. Socijala možda stoji, ali sada očekujemo i odmak, hipstersku ironiju i humor na račun “midwestern” stereotipa o jednostavnim, dobrim i radišnim ruralnim ljudima koje dekadencija gradova ili konformizam predgrađa nije pokvario.
Onda upoznajemo Woodijevu porodicu, mlađeg sina Davida (Forte), ne naročito uspešnog prodavca stereo-uređaja, nervoznu i lajavu ženu Kate (Squibb) i starijeg sina Rossa (Odenkirk), nešto uspešnijeg novinara na lokalnoj televiziji. Njih troje pokušavaju uveriti senilnog jarca da je reklamna srećka prevara sa namenom da ga navuče na pretplatu za časopise, i da je to nešto što se automatski baca u smeće, ali Woody ne popušta. Posle još jednog ispada, David, šta će - gde će, uzima nekoliko slobodnih dana i nudi se da povede oca na put do Lincolna i možda uhvati poslednju šansu da provede nešto kvalitetnog vremena sa njim, pre nego što ovaj umre. Put će ih voditi pored planine Rushmore, i, što je važnije, kroz gradić Hawthorne, gde su Woody i Kate odrasli.

Ako očekujete feel-good, buddy-buddy put, na krivom ste tragu. Woody, star i senilan, neće spoznati veliku istinu na tom putovanju. On vrlo dobro zna da se nije baš najbolje snašao u životu, ali to ne želi da prizna ili ga nije briga. On je čovek od malo reči, reklo bi se i od malo misli (jedan od urnebesnih dijaloga između njega i Davida govori o tome da Woody nikada nije previše razmišljao o prirodi braka sa Kate), koji više od svega voli da popije nekoliko piva u miru i tišini. Sa druge strane, za Davida je odmah jasno da je pristojan čovek, sa dubokim (i ničim uzvraćenim) poštovanjem i osećanjima za oca. David od samog početka shvata da se tu ne radi o milionu na lutriji, nego o Woodijevoj potrebi da iživi možda svoju poslednju fantaziju o kupovini novog kamioneta i kompresora za farbanje i putovanju radi putovanja.
Tek kada stignu u Hawthorne i kada se Woody izbrblja u baru da je dobio milion dolara na lutriji i postane lokalna zvezda u mrtvom gradiću, neko koga se gleda sa poštovanjem, zavišću i planom da ga se očerupa za deo kolača, u čemu prednjači Stacy Keach kao Woodijev bivši poslovni partner Ed, ocu i sinu će se pridužiti i majka i drugi sin i oni će se smestiti u kući Woodijevog brata Raya, njegove žene i njihova dva sina. Tu film skreće sa ličnih i porodičnih tema i fokusira se na socijalni kontekst.

 
I sam rođen u Nebraski, Payne ima oko da uhvati prave detalje života u učmaloj i opusteloj provinciji. Svako ko gleda filmove zna ponešto o američkoj provinciji: glasa se za republikance, protestanti pričaju viceve o katolicima i obratno, nose se karirane košulje, pije se u barovima jer druge zabave nema, voze se američki automobili i ismeva se onog koji kupuje “japansko smeće” ili ko vozi sporije od 160 na sat. Payne ne pokušava da pokupi lake komičarske poene od tih zicera, ali ih ne osporava. Humor je tu prisutan, ali je pristojan i topao, ma koliko se činio apsurdnim. Žitelji Hawthorna nisu portretirani kao idioti, iako jasno pokazuju sve znakove provincijske zatupljenosti, i Payne ima razumevanja za njih i na neki način sa njima saoseća. On dolazi iz insajderske pozicije, a ne kao fićfirić sa jedne ili druge obale i ne poseže za eksploatacijom bilo pozitivnih, bilo negativnih stereotipa. Ljudi ima raznih, od grubih i sirovih do nežnih, od tupavih do lukavih, od pohlepnih do poštenih.
Uostalom, humor izlazi kroz usta lajave Kate, koju June Squibb portretira kao staru, mrzovljnu irsku bakicu koja je umorna od sranja svojeg muža, njegovog alkoholizma, senilnosti, njegove seljačke familije (za sebe ponavlja da je “iz grada”) i njegovih koristoljubivih prijatelja. Scena u kojoj ona zadiže suknju na grobu svoje simpatije iz mladosti je za antologije. Kate će biti zadužena i za sočne i urnebesne tračeve o Hawthornu i njegovim meštanima. Ipak, kroz par replika Kate će nam razvejati sumnje da su oni parodični svadljivi stari bračni par: sinovima će objasniti da njihov otac ćutljiv i sklon piću od ratnih trauma u Koreji, dok će njegovoj familiji objasniti da nije u redu da mu oni naplaćuju stare usluge iz prošlosti, kada on njima nikada nije naplaćivao, a pomagao im je barem koliko i oni njemu, ako ne i više. Woody će isto tako pokazati pažljiviju stranu sebe kada objašnjava zašto baš želi tih milion dolara, novac koji star čovek sa jednostavnim zadovoljstvima ne može potrošiti.

 
Strava provincije u crno-beloj fotografiji je nešto neizrecivo. Nebraska sa pravom propituje američki san kao pojam, da li je ikada zaista postojao ili je samo fabrikovan kao šarena laža za nesrećne ljude u potrazi za srećom. Propituje i te famozne vrednosti jednostavnog života i jednostavnih ljudi, ne samo gde su nestale i da li su danas moguće, nego da li ih je ikada bilo, da li su ih se ljudi zaista držali, ili su služile kao maska za pohlepu. U tok ključu, kraj filma se može tumačiti dvojako, kao pohvala neuništivosti materijalizma, pohvala foliranju i pokazivanju statusnih simbola pred rodbinom i poznanicima, ali i kao univerzalna ljudska potreba da zavaravamo sami sebe da smo uspešniji i pametniji nego što zaista jesmo.
Nebraska je mogući favorit iz senke za ovogodišnje Oscare, pošto ima savršeno zaslužene nominacije u većini ključnih kategorija, ali ne treba se zanositi i treba shvatiti da Nebraska popunjava kvotu za indie film, iako je indie samo po estetici. Bruce Dern je u 70-i-nešto godina odigrao ulogu života, a u pitanju je veoma karakteran glumac sa mnoštvom dobrih uloga. Nije lako odigrati senilnog starca i izbalansirati između karikature i patetike. Will Forte je napravio hvale vredan portret običnog, pristojnog čoveka sa vrlinama i manama, ali mu je nominacija izmakla. June Squibb je možda kitnjastija od njih dvojice, bliža karikaturalnom polu, ali njeno tumačenje uloge je zabavno, toplo i nimalo uvredljivo.

 
Glumci imaju još nekakve šanse, ali u ostalim kategorijama Nebraska je potpuni autsajder. Ne zato što ne zaslužuje nagrade, daleko od toga, nego zato što je u pitanju relativno mali film koji se bavi nerešivim, univerzalnim temama. Iako je možda postala moda razbijati stare mitove, posebno ako se tiču američke provincije, treba imati u vidu da se Nebraska bavi sa mnogo tema istovremeno i da, samim tim, ne može biti savršen film, niti film pod savršenom kontrolom. Režija je dobra i sa stavom od samog početka, preokreti su sjajno tempirani, ritam je možda malo sporiji, ali ne smeta, pošto je u funkciji priče. Scenario je inteligentan i pogađa pravo u centar, ne okoliša, provocira razmišljanje i ne nudi lake zaključke. Fotografija je atraktivna i asocijativna, priziva u sećanje crno-bele porodične komedije, ali i emotivno nabijeni The Last Picture Show.
Jedini problem, ako je to problem, je to što se Nebraska bavi nerešivim temama, i što se bavi sa mnogo njih istovremeno. U istom filmu srećemo se sa starošću, demencijom, sociološkom studijom života u dubokoj provinciji, psihologijom provincijalizma u našim glavama, naivnošću, materijalizmom, pohlepom, američkim snom i pravim, starovremenskim vrednostima. U tom odnosu snaga, Nebraska je odličan film koliko jedan takav film može biti odličan. Nije svim aspektima pružena jednaka pažnja, niti im je dato dovoljno mesta da se razviju. Za Nebrasku se može svašta reći, ali nikako da to nije izuzetno ambiciozan film. Svakako je jedan od glavnih filmskih događaja u protekloj godini.

27.2.14

The Hunger Games: Catching Fire


2013.
režija: Francis Lawrence
scenario: Simon Beaufoy, Michael Arndt (po romanu Suzanne Collins)
uloge: Jennifer Lawrence, Josh Hutcherson, Liam Hemsworth, Sam Claffin, Elizabeth Banks, Jena Malone, Stanley Tucci, Woody Harrelson, Philip Seymour Hoffman, Donald Sutherland, Lenny Kravitz, Amanda Plummer

Ne volim blockbustere, ne volim generičke formule po kojima se odvija priča, ne volim šlepanje na efekte. Nije da imam išta protiv njih, moralno ili drugačije, puno ljudi guta takve filmove i oni se prosto moraju snimati. Kao i u svakom drugom poslu, cilj velikih produkcijskih kuća je zarada, i matematika je jasna: treba naći materijal sa izvornom fan-bazom (što je baza šira, to bolje) i ako je moguće iz dve knjige iscediti tri filma, iz tri knjige četiri, i tako dalje. Treba naći atrkaktivne glumce i pouzdanog reditelja, scenariste, montažera, direktora fotografije, izabrati pravu muziku, odabrati efekte (CGI ili mehanički), format snimanja, montirati “trailer” i završiti sa “clifhangerom”, ne bi li se publika vratila sledeće godine.
Imao sam čvrstu nameru da pustim da The Hunger Games serijal prođe pored mene, kao što su prošli i drugi serijali tog tipa, bilo o super-herojima, bilo o teen vampirima, bilo o školici za čarobnjake. Iako volim Tolkiena, rešio sam da me nije briga za razvlačenje Hobbita kao svojevrsni “reboot” prethodne (u filmskom smislu) The Lord of The Rings trilogije. Generalno ne volim filmove koji se snimaju u nameri da se nastavljaju do u nedogled. U retkim slučajevima me privuku određena glumačka ili rediteljska imena da pogledam neki takav film. Iako sam popriličan fan Jennifer Lawrence i mišljenja sam da devojka ima neviđen raspon uloga za svoje godine, bilo mi je jasno da se uloga u The Hunger Games u velikoj meri temelji na ulozi u Winter's Bone, pa nisam hteo da rizikujem i pokvarim utisak.
A onda je jednog dana Philip Seymour Hoffman otkrio da je najbolji način da napustiš ovaj svet sa iglom u veni (što ne osuđujem), a The Hunger Games serijal je njegova poslednja glumačka zaostavština. Hoffmana jako poštujem kao glumca sa dosta karaktera, integriteta i versatilnosti, kao glumca koji je studiozno pristupao svom poslu i uspevao da ostvari veoma različite uloge sa dozom gracioznosti i suptilnosti. Dakle, osećaj obaveze prema pokojniku me je naterao da pogledam The Hunger Games, da nadoknadim propušteno (iako ga nema u prvom filmu, serijal je koncipiran tako da je skoro nemoguće uskočiti u radnju na drugom nastavku) i nastavim sa gledanjem.
 
Moram reći da me se nije dojmilo ono što sam pročitao o književnoj trilogiji. Jasno su se videli razni nabacani uticaji, od mitoloških (motiv žrtve kao u mitu o Tezeju i Minotauru), preko istorijskih (aluzije na Stari Rim) i književnih do filmskih. Ima tu svega, od Goldinga, preko svih mogućih varijacija na temu postapokalipse, do kritike nasilnog sporta i društva spektakla, pa čak do socijalnog i političkog aspekta koji se može dvojako tumačiti. Sa jedne strane, podela diktatorske države Panem na Capitol i Distrikte je jasna podela na dekadentne bogataše i brojnu potlačenu sirotinju u stilu klasične “Occupy” ideologije, dok je sa druge strane u pitanju podela na obične ljude koji žele slobodu i svemoćnu centralističku državu kojom upravljaju dekadentne elitističke pederčine, na tragu klasične “Tea Party” ideologije. Prvi film je ostavljao mogućnost tumačenja u oba ključa, jer su elita i predsednik Snow (Sutherland) oslobođeni svakog ideološkog konteksta. Naravno, takvo detinjasto kalkulanstvo ne može nikom biti privlačno, pa na kraju vređa i dobrostojeće ljude različitih uverenja i životnih stilova i gay populaciju, čija je kitnjastost poslužila kao stilski uzor za elitu.
Da ne ulazim u priču o prvom delu, to ipak nije tema ovde, samo bih istakao nekoliko informacija i utisaka. Jennifer Lawrence je sjajan izbor za Katniss zbog survivalističke komponente uloge, onoga što je već maestralno demonstrirala u Winter's Bone, gde je delovala prirodno kao naturščik koji igra samog sebe (Jennifer je već tada bila profesionalna glumica sa stalnom newyorškom adresom, iako je rodom iz Kentuckija). U prvom delu, ona je bila zvezda u nastajanju, kao što je Katniss tek upoznavala prirodu sveta oko sebe i pravila igre. U nastavku su obe porasle, Jennifer Lawrence je “oscarovka” i mega-zvezda čije se ime može prevesti u nimalo skromne sume novca, a Katniss je postala heroina nacije i simbol otpora, pobednica smrtonosnog ritualnog takmičenja koja je uspela da prekrši pravila i ostane nekažnjena. Isto tako je i franšiza porasla: budžet je dupliran, a pored već atraktivnih imena su dovedena nova. Problemi su otklonjeni u hodu, Gary Ross, reditelj sa solidnom reputacijom, ali sa manjkom veštine za režiju akcionih scena je zamenjen sa Francisom Lawrencom (I Am Legend), veteranom režije video-spotova kome akcione scene i egzibicije sa efektima bolje leže. Umesto napornog “shaky-cama” i nespretnih uglova, sada imamo stabilniju sliku. Da napomenem još jednu stvar, prvi film je pomalo patio od The Matrix sindroma: trećina ekspozicije u kojoj su dati likovi i kompletna kosmologija i dve trećine dosadnjikave akcije, dok je u Catching Fire situacija obrnuta: imamo dve trećine šire priče, razvoja likova, njihovih odnosa, dok se samo poslednja trećina bavi samim Igrama.
 
Dakle, Katniss i Peeta (Hutcherson) su slavljeni kao heroji, ali su svesni da je ceo njihov show bio namešten. Katniss pritom nije ravnodušna ni prema Galeu (Hemsworth), koji dobija malo karaktera u odnosu na prvi deo. Za razliku od Twilighta i sličnih pizdarija, ovde su životi u igri, tako da ljubavni trougao između njih ne dolazi u fokus. Katniss je iz Igara izašla oštećena, i svesna je da opasnost nije prošla. Jasno joj je da je ona premala da promeni tok istorije, i nikako ne bi da bude vesnik revolucije, kao što ne bi da bude marioneta u rukama Capitola. Kao što običaj nalaže, Katniss i Peeta moraju da odu na turneju po Distriktima i obrate se publici, iskažu poštovanje za poginule protivnike i sve u tom stilu. U Distriktima se sprema revolucija i predsednik ucenjuje Katniss da mu pomogne da nemire smiri tako što će davati pomirljive izjave u slavu Capitola. Da stvar bude rizičnija, sledeće Igre su 75. po redu i predsednik ima pravo da na svakih 25 godina organizuje specijal, a sada je rešio da to bude specijal sa bivšim pobednicima, od kojih svaki može da predstavlja iskru otpora. A tu je i novi “game master”, kreator igara po imenu Plutarch (Hoffman), čovek uglađenih manira, ali ne baš čistih namera.
Kako ima više prostora za priču i likove, tako se vraćaju stari poznanici: Woody Harrelson kao Katnissin i Peetin mentor Haymitch, Elizabeth Banks kao ceremonijal-majstorica Effie Trinkett, još uvek ludački stilizovana kao mešavina Lady Gage i Marie Antoinette, Lenny Kravitz kao modni kreator i Stanley Tucci kao TV voditelj sa čudnom perikom. Oni su malo “utišani”, manje kitnjasti u odnosu na prethodni film, i to je dobar potez. Tako je data šansa Donaldu Sutherlandu da zablista u punom sjaju diktatorske zlobe, što je posebno vidljivo u scenama sa Hoffmanom.
Novi likovi stupaju na scenu u vidu drugih takmičara, bivših pobednika različitih namera. Tu imamo razne likove, autistične tehnološki nadarene fajtere koji su ubijali svoje protivnike pomoću scenografije i efekata u areni za Igre, majstora za ubijanje u vodi, majstor za skrivanje... Isprva nije jasno sa kim će se Katniss i Peeta udružiti i sa kim bi to bilo najuputnije, ali je jasno da takmičari imaju različite namere koje će doći do izražaja kako u ovom delu filma, tako i u nastavcima.
 
Tu se vidi nezahvalna pozicija drugog dela, koji služi kao vezivno tkivo između prvog koji mora biti intrigantan i trećeg i daljnjih, gde će doći do rasplamsavanja radnje, kulminacije i raspleta. Uzevši sve u obzir, Catching Fire je jako dobar drugi deo, dosta bolji nego u većini trilogija. Jedan od retkih nastavaka koji je bolji od prvog dela i koji nije lenj po pitanju kosmologije i priče, i koji nije samo i jedino vezivno tkivo. Bez potrebe za preteranim naglašavanjem, u pitanju je spoj solidne akcije, širenja priče i karakterizacije likova, posebno Katniss i negativaca, a Jennifer Lawrence i njene starije kolege svoj posao rade bez greške, režija je stabilna, a scenario jasan. Fotografija je ispravno obojena u hladne i tamne tonove, a efekti su pristojni.
Catching Fire je zabavan nastavak, može se ispostaviti i kao najbolji film u serijalu. Treća knjiga Mockingjay je podeljena u dva filma, a ako budu formata kao prva dva, dva sata i četvrt, slutim ogromne količine praznog hoda. Nadajmo se da će scenaristi iscediti više sadržaja nego što se čini da ga ima u knjizi. Sa drugim delom su odabrali pravu meru, i čini se, još više nego knjiga referirali na trenutno stanje u Americi i po svetu (meni je nekako Panem zaličio na modernu Kinu – moćni gradovi i porobljena, siromašna provincija bez prava glasa), na društvo spektakla i televiziju kao opijum za mase. Znam da se može naći gomila logičkih zamerki vezanih za društveno uređenje, ali to nije baš primereno raditi kada je u pitanju SF, fantazija, postapokalipsa ili alternativna istorija. The Hunger Games serijal žrtvuje unutarnju logiku radi referenci na stvarni svet i to je potpuno u redu i legitimno.
A Hoffman? Dobar, kao po običaju. Ali bih svejedno više voleo da mu je neki drugi film bio poslednji, testamentarni. Postoje granice dokle glumac može otići sa ulogom u blockbusteru.

26.2.14

Homefront


2013.
režija: Gary Fleder
scenario: Sylvester Stalone (po romanu Chucka Logana)
uloge: Jason Statham, James Franco, Winona Ryder, Kate Bosworth, Izabela Vidović, Omar Benson Miller, Clancy Brown, Frank Grillo, Chuck Zito

Sylvester Stalone zna da napiše filmski scenario, posebno u domenu akcije ili fajterskog filma, ali ima običaj da se primi režije, što mu baš i ne ide, ili da ga ustupi potpunom ošljaru od reditelja. Imajući to na umu, Homefront je još i dobro ispao, ima zanimljive glumce u epizodnim ulogama, formuličnu priču i obilje tuče. Gary Fleder zna da bude (kad mu je stalo) zanatski potkovan i artikuliran, posebno u žanru trilera, ali je sklon svaštarenju, ošljarenju i zanemarivanju detalja, posebno onih koji se odnose na zdrav razum i logiku.
Film počinje nenamerno komično: Jason Statham sa dugačkom kosom, obučen po motorističkoj modi. Naravno, to mu stoji kao svinji sedlo, izgleda kao policajac na tajnom zadatku i ne znam kako je uspeo da se infiltrira među motorističku bandu koja valja drogu. Eksplozija jedna, eksplozija druga, kolege naprave sranje umesto da ga poslušaju i eto nama pičvajza. Ova uvodna scena možda služi da pokaže glavnog lika kako je sposoban da se mlati, puca i taktički razmišlja istovremeno, ali ćemo kasnije shvatiti da nije samo u pitanju portret, nego da je scena važna i za radnju. Pomalo očekivano, ali svejedno zanimljivo.
Fast-forward, dve godine kasnije Broker (Statham), sada sa uobičajenom frizurom, je udovac koji sa kćerkicom (Vidović) pokušava da živi povučeno na velikoj plantaži duboko u močvarama Louisiane, dok mala Maddy ne demonstrira zavidno znanje samoodbrane kada je u školi napadne siledžija. E, sad, na Jugu smo, i tu porodične svađe i osveta znaju da se vuku u nedogled, a detinjarija poput klinačke tuče će povući niz događaja. Prvo će siledžijini roditelji pokušati da reše stvar, ali će otac dobiti po pički od Stathama. Onda će majka (Kate Bosworth u dimenzijama svedenim na Kate Moss), nervozna korisnica meta-amfetamina, u priču uključiti svog brata Gatora (Franco), lokalnog “kuvara” i dilera većeg formata.
Ovu formulu je provalio Sam Peckinpah još u Straw Dogs, i od tada je reciklirana nebrojeno puta: mirni došljak će se naći na meti nazadne, zaostale i agresivne zajednice. Varijacije na temu nisu strane, stranac može biti kukavni knjiški moljac, ali može biti i ratni veteran, ili bivši policajac. “Backwoods”, “Southern Gothic” i slično su opšta mesta u kinematografiji, i često se, nažalost, svode samo na grube skice. Kada se to uradi kako treba, detaljno i u dubinu, dobijemo Winter's Bone ili Shotgun Stories, filmove sa nekakvom socijalnom i/ili psihološkom potkom. Akcioni žanr to ne podrazumeva, može da prođe i bez dubine, ako je atmosfera pogođena, ako je sama akcija zabavna, ako je heroj uverljiv, a negativci zanimljivi ili obrnuto.
Najjače oružje Homefronta je veliki broj dobrih glumaca u epizodnim ulogama. Od mršave Kate Bosworth, preko “folksy” Clancy Browna u ulozi ljigavog šerifa, Franka Grilla i Chucka Zita u ulogama zajebanih krimosa do Omara Bensona Millera kao crnog “sidekicka”, junakovog drugara i lokalnog informatora na temu ko je ko u okrugu. Međutim, glumci od kojih se najviše očekuje su ispod željenog nivoa. Winona Ryder je otišla potpuno van svoje tipične uloge, ovde igra Gatorovu povremenu devojku, partnerku u zločinu i vezu sa motorističkom bandom. Ona nije imala običaj da igra negativce, posebno ne trezvene i proračunate, i to joj ne stoji. Ono što je dobro, vidi se da se sjajno zabavljala kreirajući svoj lik, ali ispada loše to što se previše zabavljala, zezala i eksperimentisala, pa je uloga ostala neuverljiva. James Franco je sposoban da odigra negativca, ali ovde to ne uspeva. Da, glumi ludilo i pomalo reciklira lik Aliena iz Sprinbreakers, ali njegovo ludilo je više od smešne nego od opasne sorte. Budimo realni, žgoljav kakav je, teško može uplašiti žgoljavu Winonu Ryder, ali u obračunu sa Jasonom Stathamom, Franco ispada neravnopravan protivnik.
Međutim, Statham je tek priča za sebe. Budimo realni, on nije neki glumac širokog raspona, svaka njegova uloga liči na prethodnu. On zna da se šiba i da izvede neke fizičke akrobacije. Dok se bavi time, on je uverljiv i zabavan, iako je sve to repetitivno. Međutim, kada pokuša da svom šibadžiji da karakter, ostaje neuverljiv. Statham ne može proći kao miran i povučen čovek koga je muka naterala da se brani zato što, prosto i jednostavno, neskriveno uživa u tuči, i ima onaj ludački sjaj u očima kad god treba da se potuče. Kada takvu ulogu imaju Chuck Norris ili Steven Segal, očito loši i nikakvi glumci, to se može protumačiti ironično i parodično i ima komični efekat. Kada takvu ulogu dobije Stalone ili Clint Eastwood, i uopšte, neki glumac sa makar malo karaktera i znanja, to izgleda pristojno. Statham je ni tamo ni 'vamo, niti je toliko nikakav glumac da služi kao materijal za viceve, niti je dovoljno dobar glumac da bi mogao da odigra više od jedne uloge. Kao Broker je neuverljiv do bola, nesposoban da odigra nijednu složeniju emociju, nesposoban da govori sa američkim akcentom (tu ciljam na Schwartzenegger / Van Damme nivo nesposobnosti) i da se odlepi od “cockney” huliganskog imidža.
Kod akcionih sekvenci, reditelj se uglavnom oslanja na Stathamove akrobacije i njegovu fizičku spremu. Par eksplozija i nešto CGI-ja su sasvim dovoljni da pokvare ionako mršav utisak, prosto izgledaju jeftino i naivno. Kamera je dosta muljava, i prilično manjka stilizacije. Da je film ekonomičniji sa resursima, možda bi zaličio na radove Waltera Hilla, da je malo ekstravagantniji i rastrošniji, možda bi prizvao u sećanje raskošne “over-the-top” spektakle Johna Wooa.
Homefront od početka do kraja liči na nesrećno, nesuđeno, kompromisno, “srednje” rešenje. Pristojan je, može se pogledati, posebno ako se isključe nervni centri za zdrav razum i logiku, i ima “payoff” na različitim mestima. Međutim, mogao je biti mnogo bolji. Razvija mi se teorija u glavi da je Stalone zapravo hteo da napiše film za sebe i da peti deo Ramba sa ovakvom nekakvom pričom vrati nazad u Ameriku i na trag prvog dela. To bih voleo da vidim. Homefrontu se bih vraćao.

25.2.14

Free Ride


2013.
scenario i režija: Shana Betz
uloge: Anna Paquin, Drea de Matteo, Liana Liberato, Ava Acres, Cam Gigandet, Jeff Hephner, Lloyd Owen

Zaista ne zvuči obećavajuće, za scenario i režiju je zadužena epizodna glumica iz indie i video-filmova, dve najveće glumačke zvezde dolaze sa televizije, jedna od njih je čak i producentkinja. U pitanju je autobiografska na smrt ozbiljna pridika o teškom životu, smeštena u trash krimi milje Floride s kraja 70-ih godina prošlog stoleća. Razlog za gledanje ovog filma je čista radoznalost po pitanju karijere Anne Paquin, druge najmlađe dobitnice Oscara i sadašnje zvezde vampirskog trasha True Blood.
Anna Paquin i pored ogromnog talenta nije napravila bitnu karijeru na filmu. Nekoliko uloga po indie filmovima, velika očekivanja od filma Margaret (kod kojeg je distribucija zakazala, a neki kritičari ga smatraju remek-delom) i sporedna uloga u X-Men serijalu nisu nešto što može ispuniti očekivanja. Povrh toga, velika uloga u popularnoj TV seriji, ima tendenciju da se povuče znak jednakosti između Anne Paquin i Sookie Stackhouse. Zato je glumica rešila da uzme stvar u svoje ruke i isproducira sebi film po meri, sa ulogom naručenom za nju. Naime, glavna junakinja filma Free Ride, Christina (Paquin) ima sasvim dovoljno trash sličnosti sa Sookie, ima taj njen oštar jezik i držanje ponosne siromašne žene, ali tematika filma je svakako dovoljno ozbiljna da se sakrije činjenica da je Anna postala glumica od jedne uloge.
Film počinje sa Christinom koja trpi batine od muža, pa jednog dana da otkaz na poslu, potrpa kćeri u auto i odveze se put Floride. Tamo joj je prijateljica iz striptizerskih dana Sandy (de Matteo) sredila šljaku, za početak treba da čisti kuće kriminalaca. Nemam pojma kako je to referenca za buduće poslove na švercanju trave brodovima od međunarodnih voda do skladišta, ali to je karijera koju je Christina odabrala za sebe. Naravno, u prvo vreme sve ide kao po loju, operacija je dovoljno mala i nebitna da bi bila primećena, a Bossman (Hephner) nije nikakav Scarface. Društvance na brodu je veselo, tu je jedan ribar, kapetan, jedan zgodan momak, a ni društvance na kopnu ništa ne zaostaje, tu im se priključuju neke zgodne devojke. Iako je petljanje sa članovima grupe zabranjeno, vibracije su seksi i drugarske, u pozadini piči neki cock rock, cure đuskaju pred momcima, pije se viski, šmrče se koka i tako dalje.
Narvno, Free Ride ne bi bio na smrt ozbiljni preserans kada stvari ne bi pošle po zlu i kada u to ne bi bila uključena deca. Jedna od njih je naratorka, sama autorica filma preimenovana u Shell (Acres), koja je premlada da bi ičega bila svesna, dok druga, adolescentkinja M.J. (obećavajuća Liana Liberato) prolazi kroz svoje, je li, formativne godine, suprotstavlja se majci i gleda je sa mešavinom zavisti, prezira i osuđivanja.
Dobro, to smo sve viđali i po boljim filmovima. Problem sa Free Ride je što je dosadan i koncipiran kao emisija sa jednog od brojnih “true crime” kanala. Dalje, autorica ne zauzima jasan stav, nego je razapeta između razumevanja za majku koja dolazi iz redova sirotinje i pokušava da se izbori kako zna i ume da deci osigura bolji život i veoma uopštene osude kriminala. Treći problem proizilazi iz prethodnog: bez stava nema ni naročite drame, celokupna drama se šlepa na uvodnom “onelineru” u kojem mlađa kćerka citira majku kako nema besplatne vožnje, jer za svaku moraš da daš benzin, travu ili bulju i na činjenici da je u pitanju stvarni događaj.
Glumice od kojih se najviše očekuje nimalo ne odudaraju od svojih ustaljenih persona. Anna Paquin drži taj strogi stav i zapravo ima samo jednu briljantnu scenu (jedina interesantna scena u filmu) u kojoj uspeva da se sabere u sekundi kada u baru čuje da su njene saradnike pronašli mrtve, bez patetike, plakanja i jurišanja van. Drea de Matteo ostaje stereotipna slika bivše striptizete i cure za zabavu sa jedne i krimi-mentorice sa druge strane. Zato mlada Liana Liberato uspeva da odskoči i da ni u jednoj sceni ne bude ispod Anne Paquin, što zahteva popriličnu samouverenost.
Ima nečeg simpatičnog u ležernosti sa kojom se Shana Betz obračunava sa traumom iz prošlosti i u tom portretu kriminalnog polusveta svesnog da možda neće dočekati sutra. Ali to i dalje ne umanjuje činjenicu da je Free Ride već viđena priča, posebno ljigava na kraju.

24.2.14

Enemies Closer

tekst originalno objavljen na www.fak.hr


2013.
režija: Peter Hyams
scenario: Eric Bromberg, James Bromberg
uloge: Tom Everett Scott, Jean-Claude Van Damme, Orlando Jones, Linzey Cocker, Kris Van Damme

Saradnja između Van Damma i Petera Hyamsa nas vraća dve decenije u prošlost, kada se piratska verzija filma Timecop (1994) besomučno vrtela na srpskim TV kanalima. Peter Hyams ima jednu od najimpozantnijih karijera u Hollywoodu, od početka kada je radio žanrovske filmove na marginama Novog Hollywooda, preko nekoliko kultnih filmova 80-ih i perioda štancanja akcionih i SF video-hitova 90-ih do potonuća u zaborav u novom milenijumu. Enemies Closer izgleda kao očajnički pokušaj ostarelog reditelja da oživi nešto od slave iz prošlosti, i to donekle stoji, ali u pitanju je izjava, revizija žanra i ubacivanje novih detalja u jednu modu.
Da počnemo od mode snimanja B filmova po Bugarskoj. Većina njih su snimljeni direktno za video i Enemies Closer, mada ima bioskopsku distribuciju (u “dumping ground” januarskoj sezoni, doduše), održava taj bugarski “straight to video” šmek. Druga moda koja ide u korak sa “bugarenjem” akcionog filma je da su ostarele akcione zvezde postale “samosvesne”, pa se beskonačno zezaju na temu svojih nekadašnjih akcionih persona. To je započeo akcioni intelektualac Sylvester Stalone sa The Expendables serijalom, napravivši blender starih akcionih zvezda, na taj voz se ukačio i trasher Robert Rodriguez sa Machete serijalom, i više nije neobično videti akcione heroje podvučene hipsterskom ironijom. Pitanje je vremena kada će internet meme Chuck Norris dozvoliti pametnijima od sebe da ga ubace u mašinu i ironiziraju, dok će se Steven Segal sa mozgom oštećenim od upotrebe alkohola, kokaina i ruskih kurvi verovatno i dalje tvrdoglavo držati “straight to video bugaranja” protivnika.
Možda je najveći trash od sebe napravio Jean-Claude Van Damme u istoimenom filmu, ali belgijski fajter i glumac je i ranije bio sklon hrabrim izjavama (npr. da je sav taj sport koji je trenirao pičkin dim u poređenju sa baletom po pitanju fizičkog napora). U Enemies Closer on, za promenu, igra negativca, i to veoma trashy i kitanjastog, sa ludačkom frizurom, blesavim tikovima i monolozima o ekologiji i veganstvu, i sa neprejebivim ulaskom na scenu u najsmešnijoj uniformi ikada, onoj crvenoj od kanadskih graničara na konjima.
Priča je prozaična, počinje sa avionom koji pada u more pored nekakvog otočića za koji saznajemo da je nacionalni park u kome žive samo jedan čuvar i jedan ludi starac. Van Dammova banda krijumčara droge mora da pokupi paket koji je taj avion prevozio. Oni su Quebecois (da se Van Damme ne bi mučio da pravilno govori engleski, i ranije je često igrao na kartu frankofonosti, igrajući Kanađane, Francuze ili Cajun likove), i maskiranje u graničare je logičan potez. Van Damme održi prvu govoranciju na temu ekologije i utamani celu postaju američkih graničara golim rukama, a jednog od njih zakolje slomljenim CD-om (kapa dole za ideju).
U međuvremenu, upoznajemo se sa herojem, čuvarom Henrijem (Scott), koji je, gle čuda, bivši vojni specijalac koji je došao u park da malo sabere misli posle sranja u Afganistanu. On tako dočekuje i ispraća turiste, i tu i tamo pomogne nekoj dami u nevolji, i baš te večeri je bio pozvan na večeru kod jedne od tih zahvalnih dama. Međutim, stvari se otimaju kontroli kada mu u kancelariju upadne bivši robijaš Clay (Jones), brat jednog vojnika koji je poginuo pod Henrijevom komandom. Clay želi osvetu. Dok se šibaju, njih dvojica će naleteti na kanadsku bandu i sklopiti “neočekivani” pakt kako bi preživeli ili pružili makar kakav otpor. Nadalje je klasična “lovica” sa pomalo providnim, ali svejedno zanimljivim “plot twistom” na kraju.
Ne treba posebno isticati, ali Scott i Jones su dobili poprilično dosadnjikave buddy-buddy uloge, sa sve otrcanim lajnama u pokušaju duhovitosti, ali to svejedno nije njihov film. Ovo je film čak tri porodična klana: scenaristi su braća i tu su najmanje bitni; Van Damme nastupa sa sinom Krisom, a Peter Hyams je angažirao sina Johna kao montažera.
Van Damme otac pokazuje da je još uvek u formi da izvede old school akrobacije na kojima se film zasniva, što je samo po sebi dobro, makar ne moramo da gledamo tupave jeftine efekte i “outlandish” scenaristička “torture porn” rešenja. Mnogi filmovi pate od toga - ja još uvek pokušavam da izbacim iz glave De Nira i Travoltu u “chetnixploitation” (s)hitu Killing Season. I mlađi Van Damme se iskazao kao akrobata, fajter i sportista, i pokazao da je dostojni naslednik oca. Gluma ćaći nikad nije bila jača strana, ali treba mu odati priznanje za trud, makar se pustio sa lanca i samostalno kreirao najapsurdnijeg negativca u poslednje vreme.
Ni Hyamsovi nisu pomenuti bez veze, otac Peter pokušava da se vrati na akcionu scenu, međutim, čini se da tim delom scene sada dominira njegov sin John, reditelj u usponu i dovoljno hrabar da se uhvatio Universal Soldier franšize i temeljno je obnovio, praveći od poslednjeg Day of Reckoning svojevrsni arthouse akcioni film temeljnim i pravilnim citatima Lyncha.
Da zaključim, Enemies Closer je pristojna akciona zabava, na momente otrcana i tupava, ali opuštajuća, kako i priliči B filmu. Međutim, ima tu još nečega što film izdiže iz žabokrečine akcione video produkcije novog milenijuma. Ima tu ironije, samosvesti, namernog i često internog zezanja. Ko detaljnije pogleda, naći će tu uticaj svega i svačega, od žanrovskih konvencija do Twin Peaksa. Čudan film koji nudi mnogo više nego što se čini na prvi pogled.

23.2.14

Gloria


2013.
režija: Sebastian Leilo
scenario: Sebastian Leilo, Gonzalo Maza
uloge: Paulina Garcia, Sergio Hernandez, Diego Fontecilla, Fabiola Zamora

Prvi put kada je vidimo, Gloria (Garcia) i nije baš neki prizor. Žena ima preko 50 godina, demodiranu frizuru i demodirane naočare, i gubi se na plesnom podijumu uz neku disco melodiju. U američkom filmu, takva pojava bi bila predmet sprdnje i “make-overa” ili bi poslužila kao uzor i svakodnevni heroj, u zavisnosti da li je u pitanju hollywoodska komedija ili indie drama. U ovom čileanskom filmu, naslovna heroina nije nijedno od ta dva, nego je samo glavni lik, jedna sasvim obična, normalna žena u određenim godinama.
Upoznajemo se sa njenom rutinom. Razvedena je, živi sama u urednom stanu u Santiagu. Društvo joj pravi kućna pomoćnica i jedna ćelava meksička mačka koja se redovno ušunja u stan. Njena deca, samohrani otac Pedro (Fontecilla) i instruktorka joge Ana (Zamora) nemaju uvek vremena za nju, ali se ni po čemu ne vidi da su odnosi među njima napeti. Radi nešto u kancelariji i na putu do posla peva uz pop pesme na radiju. Uveče izlazi u klubove za samce pokušavajući da nekoga upozna, ali nije očajna. Uživa u cigaretama, piću, malo marihuane, druženju sa raznorodnim (i znakovito nikad definiranim) prijateljima.
Gloria je film kod kojeg je jedva uočljiv luk radnje, nema nekakvog metaforičnog puta glavne junakinje, ona ne menja svoje nazore tokom filma, i ne ide prema novoj spoznaji i hollywoodskom kraju. Po formi više podseća na kratku priču nego na roman. Njena veza sa Rodolfom (Hernandez) je i nije centralni događaj filma. Hronologija se da jednostavno objasniti, njih dvoje se upoznaju u klubu za samce, uživaju u međusobnom društvu i u seksu, ali su disparentni kao ličnosti i to je kamen spoticanja. Gloria je slobodoumna i, čini se, dugo sama, dok je Rodolfo sveže razveden i održava bliske veze sa zahtevnom bivšom ženom i kćerima. Gloria će svog “dečka” predstaviti svojoj deci, bivšem mužu i prijateljima, Rodolfo bira da krije svoju vezu sa Gloriom i da skoči na svaki mig bivše žene i kćerki.
Ono što filmu manjka na planu radnje nadoknađuje u detaljima na njenim marginama. Iako nije u pitanju socijalni film, biće nam jasno da smo u savremenom Santiagu. U jednom trenutku u pozadini vidimo studentske proteste. Ljudi sa raspravljaju o sadašnjosti i budućnosti, ali senka prošlosti je tamna, dugačka i moćno prisutna. Rodolfo pokušava objasniti da je radio u mornarici i za mornaricu, prvo kao oficir, onda kao liferant. Glorijina familija je izuzetno nepoverljiva i ugrožena tim saznanjem, sve dok Rodolfo ne nagovesti da nije imao veze sa zloglasnom vojskom i zločinačkim režimom. Isto tako, vidimo Glorijinu liberalnost koju je prenela na decu. Ana objašnjava ocu da ne, nije udata za oca svog deteta, da je on urbani smrad / couchsurfer, da on neće doći da živi u Čile, nego će ona ići kod njega u Švedsku.
Socijalna pozadina je samo deo pozadine, a detalji su prisutni na svakom mestu, kroz muziku, kroz Glorijino lutanje, kroz odnos sa mačkom i ludim susedom, vlasnikom mačke, kroz posete lekaru. Gloria je toliko realističan film da graniči sa naturalizmom. Imamo ono što je nezamislivo u komercijalnom američkom filmu: “full frontal” golotinju žene na pragu 60. godine, scenu seksa između dvoje starih ljudi, sa sve opuštenim sisama, otromboljenim stomacima, dlakavim genitalijama i skidanjem steznika. Ništa nije tu vulgarno i posprdno, poznato je da i stariji ljudi uživaju u seksu.
Uopšte, filmovi koji u prvom planu imaju veze, lutanja i traženja sredovečnih i starijih ljudi su retki. U poslednje vreme najčešće imamo posla sa formuličnim “feel good” komedijama ili jednako formuličnim “inspirativnim” dramama. Najbliže realnosti Glorije se približio Enough Said, iako su likovi začinjeni rom-com šablonima. Prošle godine se u oscar-sezoni raspravljalo da je ukusno da se Helen Hunt skida do gole kože (i to u ulozi seksualne terapeutkinje u filmu The Sessions).
Gledali smo feminističke filmove o novostečenoj slobodi sredovečnih žena, poput An Unmarried Woman, The Goodbye Girl i Alice Doesn't Live Here Anymore, ali to je bilo 70-ih i kontekst je bio drugačiji, usuđujem se reći malo konzervativniji. Te žene nisu tražile svoju slobodu, ona im je pala kao breme. I sa slobodom su se borile, nisu je prihvatale. Imale su terapije, prijateljice, inspirativno okruženje i umetnička zanimanja. I ta sloboda je bila privremeno rešenje dok se ne pojavi Mr. Right. Gloria kao film pogađa esenciju feminizma, Gloria kao lik sa slobodom živi i u njoj uživa, barem jednako koliko u seksu ili flertu i nema namere da je se odrekne da bi po svaku cenu bila sa muškarcem.
Imajući sve to u vidu, moram reći da se Gloria čini kao film sastavljen od visokog koncepta, originalne razrade i solidne količine praznog hoda. Vrlo dobro znam zašto je to tako i zašto mora biti tako. Veoma cenim i poštujem plemenitu misiju filma i apsolutno ispravan autorski postupak. Smatram da je Paulina Garcia napravila ulogu da se čovek smrzne i za to je nagrađena u Berlinu. Ali opet, na nekom emotivnom nivou nisam ništa posebno osetio zbog filma i nisam osetio potrebu da ga gledam i vidim šta će se dogoditi sa likovima. Ništa zato, potpuno sam svestan da je stvar u meni, a ne u filmu. Naprosto, nisam deo ciljne grupe.

22.2.14

Filth



2013.
scenario i režija: Jon S. Baird (po romanu Irvina Welsha)
uloge: James McAvoy, Imogen Poots, Jamey Bell, Shirley Henderson, Jim Broadbent, Eddie Marsan, Martin Compston, Shauna Macdonald, Gary Lewis, John Sessions

Filth je, kako mu samo ime kaže, jedan prljav, glasan i lud film. Smešten u Edinbourgh, prati nekoliko dana u životu korumpiranog, pijanog, drogiranog i maničnog policajca po imenu Bruce Robertson (McAvoy) u predbožićnoj atmosferi. On je na putu bez povratka prema nervnom slomu i naš nepouzdani narator. Drugi još manje pouzdani narator je njegova žena Carol (Macdonald), koja deluje normalno, ali je nikada ne vidimo zajedno s njim na ekranu, nego kao eteričnu prikazu u visoko-stilizovanim scenama. Zvuči poznato?
Svaka meni čast, uspeo sam da napišem prvi pasus a da ne pomenem Trainspotting. Ako vam dva koncepta zvuče dovoljno slično da bi se doveli u kontekst jedan sa drugim, to je zbog Irvina Welsha, autora oba romana. Trainspotting je napravio dvostruku revoluciju, kao roman je izvukao na površinu onu ružnu stranu Britanije koju su se “torijevci” trudili da pospreme pod tepih, one drogirane, pijane besposlene kreature bez šansi u životu, a kao film je postao slika i prilika Blairove cool Britanije i postao verovatno prvi britanski mega-hit na svetskom nivou koji ne uključuje rat, kostime i plemstvo. Nije da su britanski autori izbegavali angažman, samo ti filmovi jednostavno nisu dolazili do široke publike.
Welshovi romani su posle Trainspottinga doživljavali filmske ekranizacije, svaka sa nemalim očekivanjima, ali ona su ostala neispunjena. Acid House i Ecstasy nisu dobro prošli kod kritike i publike, prava za Porno su prodata, ali film još nije snimljen. Ništa bolje nije prošao Welsh ni sa originalnim scenarijima. Tajna uspeha Filtha je što liči na Trainspotting po okolnostima: nakon odustajanja velikih studija zbog veoma mračnih sadržaja koje je, navodno, teško prodati publici, film je snimljen sa skromnim budžetom. Glumci su se odricali dela honorara za producentski “credit”, a Jon S. Baird je jednako svež i ne baš poznat autor sa samo jednim filmom, huliganskom dramom Cass iza sebe, kao što je to bio Danny Boyle kada je radio na Trainspottingu. Uostalom, Filth možda nije kopija Trainspottinga, nije ni izbliza tako cool, mladalački i živahan, ali jasno je da je film nastao po romanu istog autora, samo je autorov svet još mračniji i prljaviji, toliko da narkomani i besposličari deluju veselo u poređenju sa policajcem Robertsonom.
 
Okidač za priču je ubistvo japanskog sudenta, međutim film skreće ka Robertsonovom životu i zabavi. Očekuje se unapređenje jednog od policijskih detektiva u čin inspektora i za njega se utrkuje nekoliko njegovih kolega. Robertson planira da ih nahuška jedne na druge, kako bi on, možda malo lud, ali svakako simpatičan i “jedan od momaka” bez problema pokupio unapređenje. Među kolegama je i mladi Lennox (Bell) koji u Robertsonu vidi neku vrstu uzora, kao i detektivka Drummond (Poots), koja Robertsona jedina čita kao otvorenu knjigu. Naime, kada bi bio samo korumpirani i nekolegijalni policajac, Robertson bi bio dosadan. On stvarno nije normalan, večito je pijan ili drogiran, a nameštaljke koje radi sa kolegama su zezanje u poređenju sa njegovim ostalnim aktivnostima. On serijski zloupotrebljava položaj da bi maltretirao ljude (scena sa iznuđivanjem oralnog seksa od maloletnice je gotovo legendarna), da bi od svog prijatelja iz masonske lože Bladeseya (Marsan) pelješio za lovu, drogirao ga i pravio budalu od njega (surealni put u Hamburg), i da bi njegovu ženu Bunty (Henderson) maltretirao sa telefonskim pozivima. Kako film odmiče, sve više se odlepljuje od spoljnog sveta i sve više se dešava u glavi sve nestabilnijeg Robertsona, bavi se njegovim halucinacijama, tragedijama iz detinjstva i kasnije iz života, njegovim suludim razgovorima sa imaginarnim psihijatrom (Broadbent).
Film počinja kao veoma crna komedija i skreće u nešto između tragedije i farse. Prema kraju gubi reditelj gubi kontrolu ili to vešto fingira, a fluidnost s početka klizi u popovanje i pokušaj da nađe opravdanje za tako groznu kreaturu kakva je Robertson. Prema njemu oba Zla poručnika, i Ferrarin i Herzogov deluju kao zabludele ovčice, prema njemu Hunter Thompson i njegov “advokat” deluju kao trezvenjaci, prema njemu Patrick Bateman deluje kao fini, konzervativni mladić. Ove reference nisu pomenute bez razloga, Filth je pun referenci, za mnoge od njih je potrebna pomoć Googla ili ekstenzivno poznavanje britanske pop-kulture. Humor sa referencama je rizičan, jer zahteva prethodno poznavanje materije, ali to ne znači da Filth nije zabavan, to znači da je Britancima zabavniji nego nama, jer će, na primer, videti glumce koji su već zajedno snimali neku sapunicu u potpuno promenjenim ulogama.
 
Baird pametno koristi inspiraciju od drugih filmova i u velikoj meri uspeva da realizuje šta je zamislio. Vidljivi su uticaji Kubricka (Bruce Robertson se može porediti samo sa Alexom De Largeom), pre svega u maničnim, znojnim krupnim kadrovima na McAvoyevo izmučeno lice. Vidljivi su i uticaji Terrija Gilliama, posebno u nadrealnim scenama gde je Robertson već dobrano sišao s uma. Vidljiv je i uticaj Boyla i njegovog viđenja Trainspottinga, posebno u ritmu koji je maničan u prvo vreme, ali onda kao da gubi dah i u izboru muzičke podloge, koja u Filthu nije ni izbliza tako cool kao u Trainspottingu. Vizualizacija i igranje sa formatima slike (sekvenca u Hamburgu ima šmek kućnog videa) je atrkaktivno. Ono što Bairdu mogu zameriti, to je da ne ceni dovoljno intelekt svojih gledalaca, pa ponekad ide u objašnjavanje očitog. Takođe, ponavljanje ključnih scena celog filma sa nacrtanim životinjicama je malo otrcan detalj.
Najveću rezervu sam imao prema Jamesu McAvoyu. Momak prosto izgleda suviše pristojno i nevino za ovakav tip uloge, a njegovi pokušaji da bude opasan su se završavali neuverljivo. Ovde to nije slučaj, iznad svakih očekivanja je kao Robertson, uz veliku pomoć šminke koja je deformirala njegov izgled. Oči su mu crvene, lice bledo i masno, brada i kosa neuredne. Ostatak glumačkog ansambla je odličan i kreativan. Imogen Poots je svakako “flavor of the year”, ili je na putu da napravi ozbiljnu karijeru, Eddie Marsan je impresivan kao naivčina, a Jim Broadbent je odličan kao nenormalni psihijatar.
Sve u svemu, Filth je dobra, luda zabava, od početka pa skoro do kraja. Uspeh Trainspottinga mu više šteti nego koristi, jer se mora porediti sa njim. A štos je u tome da, sve i da je Filth bolji film po svim aspektima (a nije), nikad neće biti kultni kao prethodnik iz razloga prostog vremenskog okvira – veliki deo kultnosti Trainspottinga izvire iz vremenskog konteksta 90-ih. Upravo kontekst nedostaje da bi Filth bio upamćen na duže vreme. Ako je za utehu, Filth je prva dobra ekranizacija nekog Welshovog romana nakon 17 godina, i to u velikoj meri nefilmičnog romana. To je nešto!

21.2.14

The Counselor


2013.
režija: Ridley Scott
scenario: Cormac McCarthy
uloge: Michael Fassbender, Penelope Cruz, Javier Bardem, Cameron Diaz, Brad Pitt, Bruno Ganz, Rosie Perez, Ruben Blades, John Leguizamo, Natalie Dormer, Goran Višnjić

Mnogi će reći da ideja na papiru deluje sjajno: značajni romanopisac McCarty kao scenarista, uhodani reditelj Ridley Scott i all star glumačka postava. Pritom se, naravno, zaboravlja da McCarthy nema iskustva sa pisanjem scenarija, a da su ekranizacije njegovih romana bile ujedno i žestoke adaptacije, kao ni to da Ridley Scott nije snimio dobar film već jako, jako dugo, a filmove snima tempom od skoro jednog godišnje. Za glumce nemam zamerki, ali glumac zavisi od napisanog materijala i rediteljskog vođenja.
The Counselor bi možda bio solidan roman, uz malo ili malo više poliranja u tom smeru, ali kao filmski scenario je kriminalno loš i amaterski. Prepun je heavy filozofskih dijaloga koji ne vode nikuda, ali zvuče užasno pametno, likova od kojih bi svaki mogao da nosi po jedan film, prepun je anegdota koje razvijaju periferiju likova, prepun tinejdžerskog poimanja ljubavi i seksa, a radnja se većinom odvija van fokusa filma. I kada se odvija, njena dramaturgija je zastarela, svedena na čehovljevsku pušku iz prvog čina koja mora da opali na kraju. Ovde je to “bolito”, električna omča koju pominje Bardemov lik, kao i snuff videi koje spominje Pittov lik, i jasno nam je da će barem dvoje od glavnih likova poginuti spektakularno, na ekranu ili van njega. U međuvremenu, imaćemo Scottovu poprilično hladnu i proračunatu viziju trashy blinga i pripadajućeg ekscentričnog kriminalnog polusveta, za šta je većinom uposlena Cameron Diaz.
 
Dakle, Fassbender je naslovni lik (“counselor” ne znači savetnik, kako se to kod nas prevodi, u pitanju je najviša instanca u advokaturi), ljigavi pohlepni mamlaz koji naoko ima sve što mu ikada može zatrebati: karijeru, lepu i dobru buduću ženu (Cruz), veliku kuću i sportski kabriolet. Ali kreten kao kreten, on bi više od toga, pa se zato druži sa svojim nekadašnjim klijentom Reinerom (Bardem sa glupom frizurom, ali ne tako glupom kao u No Country for Old Men) i sa njim je spreman da uđe u posao sa krijumčarenjem 20 miliona dolara u kokainu za meksičke kartele. Nigde nije objašnjeno da li je samo pohlepan ili je stvarno u dugoročnoj frci sa lovom, i to se ponavlja i ponavlja kao pitanje barem do polovine filma. Njihov kontakt za posao je Westray (Pitt), čovek koji poseduje enciklopedijsko znanje o kartelima, i sam kaže da nema razloga da se petlja sa njima, jer bi bio srećan i u samostanu. Na rubu tog deala vreba i Reinerova trashy žena Malkina (Diaz), pitanje je koliko je upućena u posao. Ona nam donosi izlive trasha, bilo svojim stilom (tetovaža, zlatni zub, odeća, ophođenje), bilo svojim ekscentričnim zanimacijama (gepardi kao kućni ljubimci i seks sa luksuznim statusnim simbolima).
 
U centru radnje je, kako ste pretpostavili, posao sa drogom koji se izjalovio, pošto je neko klepio pošiljku od kartela namenjenu čikaškom tržištu, a karteli sumnjaju na trojicu vanjskih saradnika i na tragu su im. Nekoliko epizoda, koje ničim nisu akcentirane, pa se čine nevažnim, objašnjavaju mehaniku tog posla, pa znamo kako stvari stoje, dok se film bavi perifernim stvarima, moralnom dilemom i posledičnim padom glavnog junaka, filozofskim raspravama i reciklažom većine toga viđenog u No Country for Old Men, uz pojačanu dozu trasha koja kulminira u sceni sa Cameron Diaz i žutim ferrarijem. Dakle ona se jebe sa autom, ne u autu.
I ta scena je paradigma svega pogrešnog u filmu. U rukama nekog duhovitijeg ili potentnijeg reditelja, i tu ne mislim samo na postmoderne autore poput Tarantina ili braće Coen, a ne impotentnog i od smisla za humor oslobođenog Scotta, ta scena bi bila ili seksi, ili duhovita, a ne samo bizarna, kao što bi i druge trashy scene ili našle funkciju u filmu, ili bi bile okrenute ka humoru ili prosto izbrisane. Tu smo na tragu problema, scenario je loš, ne-filmski, ali ima nekoliko momenata zbog kojih je možda vredan spasavanja. I zato je potreban bolji reditelj, sposoban da napiše poslednju ruku scenarija, skrati ili pobriše tupljavinu od dijaloga, približi materijal glumcima i osmisli film. Ne tvrdim da je Scott sam po sebi loš reditelj, ali je svakako neko o kome se sve da iščitati iz prostih biografskih podataka.
 
Dakle, Ridley Scott se kalio na televiziji i kao producent reklama, a sa dva filma iz rane faze u karijeri (Alien i Blade Runner) je dostigao status velikog autora koji će bez problema naći angažman, ako ga traži, i od kojeg se puno očekuje. Ridley je nastavio sa snimanjem zanatski korektnih, neinspirativnih filmova i dosta je ovisio o kvalitetu materijala sa kojim radi. Tako je Thelma and Louise dobar film, a Black Hawk Down ne. Nažalost, više je bilo muljavih, osrednjih, štancanih filmova nego dobrih u njegovoj karijeri, a Robin Hood i posebno Prometheus (nedovljno osmišljeni prequel za Aliena snimljen da bi evocirao uspomene na jedan od najznačajnijih filmova kasnih 70-ih) su bili i ostali LOŠI filmovi. Ridleyevo štancanje ništa ne može zaustaviti, The Counselor je pretrpeo samo nekoliko dana odlaganja u snimanju zbog samoubistva Ridleyevog brata Tonija, a i posle ovog promašaja od filma, Ridley Scott ima najavljen biblijski spektakl o Mojsiju. “Bottom line” je da ga nije briga kakav će film snimiti. A uvek se može vratiti televiziji, njegove dve serije (pristojna A Good Wife i ajde-ne-tako-užasna Numbers) se smatraju uspešnima.
Glumcima je uvaljen vruć krompir od likova. Penelope Cruz ima najdosadniji lik u savremenoj kinematografiji, lik dobre žene i dobre katolkinje koja nema pojma čime se njen verenik bavi. Michael Fassbender je osakaćen sa pasivnim anti-herojem, u neo-noir filmu čija je poenta da je čovek stalno na raskršću, a svaki smer je pogrešan, što će isti shvatiti tek kad bude prekasno. Šta je filmski lik, posebno noir protagonista bez izbora? Cameron Diaz nije glumica dovoljno velikog kalibra da karakterno odigra jedan trash lik, i da ga drži pod kakvom-takvom kontrolom, a ne ide joj u prilog ni krajnje naporan dijalog koji mora izgovoriti. Javier Bardem uspeva da oboji lik Reinera, ali ni to nije dovoljno, pošto Reiner priča kao navijen i to uglavnom potpune gluposti koje deluju suviše rigidno bez rediteljske intervencije. Brad Pitt se jedini potpuno opušteno zeza sa svojim likom i dodatno ga ironizira, pokazujući svoj glumački talenat koji retko upotrebljava birajući lako izvedive, ali neinspirativne uloge.
Ako ste mišljenja da jedna scena ili neki periferni aspekti mogu spasiti miskoncipiran film, onda pogledajte The Counselor, jer je fotografija vrhunska, neke scene su atraktivne, a finalna scena ubistva je možda “smrt godine” u Hollywoodu. Ali moram vas upozoriti, imaćete potrebu da zaustavljate film svaki čas i odmorite se od njega. Da, toliko je naporan.

20.2.14

Skinwalker Ranch


2013.
režija: Devin McGinn
scenario: Adam Ohler
uloge: Steve Berg, Michael Black, John Gries, Erin Cahill, Kyle Davis, Cameron Murphy

Pre ili kasnije mi se dogodi da pročitam kritiku koja će me odvesti na krivi trag i da zbog nje pogledam film koji sam mirne duše mogao i da propustim. Jedan od takvih filmova je i Skinwalker Ranch, još jedan horor iz “found footage” miljea.
Da se ne lažemo, “found footage” je sub-žanr koji je potrošen i pre nego što se pojavio u punoj meri, zato što je u pitanju štos koji je zanimljiv možda prvi put, i možda drugi put, ako je od prvog prošlo dovoljno vremena. Imali smo veoma originalni “shocker” Cannibal Holocaust, pa smo pričekali petnaestak godina za The Blair Witch Project. Potonji je postao serijal i poslužio kao inspiracija za druge serijale tipa Paranormal Activity i neke samostalne filmove. Ukoliko ne donose nešto novo, a pitanje je koliko “found footage” novina može doneti, ovakvi filmovi su dosadni i jednostavno loši.
Skinwalker Ranch je loš i dosadan film koji odiše manjkom vizije i ošljarskim amaterizmom. To što je loš je najmanji problem, meni kao kritičaru predstavlja zadovoljstvo da s vremena na vreme pogledam loš film. Ali loš film mora biti bar na neki način zabavan da se ne osećam kao da sam potrošio vreme. Da je Skinwalker Ranch spektakularno loš film, moje mišljenje o njemu bi bilo bolje. Iznervirala me je činjenica da gledam šablonski i dosadni film.
Dakle, film počinje sa “kućnim” snimkom dečaka kojeg proguta svetlost koja se pojavi na noćnom nebu. Posle toga imamo lažne dokumentarne intervjue sa lažnim meštanima nekog kurčevog okruga u saveznoj državi Utah koji daju svoje tumačenje događaja. Na kraju vidimo dečakovog oca Hoyta (relativno poznati karakterni glumac John Gries, koji iza sebe ima brojne epizodne uloge u relativno poznatim filmovima).
Onda se tu pojavljuje grupa naučnika-istraživača iz nekog državnog ili para-državnog instituta, jer je bilo i drugih incidenata, tipa napada na stoku. Oni će sve to lepo snimiti i rastumačiti. Tu je vođa projekta, nekoliko različitih specijalista, kamerman, vozač i električar-zaštitar, uz vlasnika ranča Hoyta, čiji je sin nestao, i koji možda nešto mulja, a možda i ne. Znate kako ide dalje, prvo će kamere zabeležiti neke čudne pojave, onda će se pojavljivati neobjašnjivi fenomeni, čudne životinje, jaka svetlost i slično, da bi naši junaci počeli da nestaju jedni za drugima. Biću đubre, pa ću vam spoilati film samo zato što želim da uštedim vaše vreme.
Dakle, ko stoji iza toga? Duhovi? Demoni? Super-tajni vladini eksperimenti? Ma jok, ovde imamo stare dobre vanzemaljce spojene sa tipičnim indijanskim legendama o “shape-shifterima”, bićima koja menjaju svoj pojavni oblik.
Ko stoji iza ovog filma? Reditelj je ne baš uspešni glumac, scenarista je debitant, većina glumaca su toliko neprepoznatljivi da verovatno drži pretpostavka da tezgare snimajući reklame, a neki od njih imaju i dnevne poslove. To je simpatično i daje amaterski šmek filmu i neku iskrenost, iako je u pitanju posao kreativan koliko i crtanje po šablonu. U tom rasporedu snaga, John Gries je previše poznat i previše dobar glumac i zaista razbija koncepciju.
Ostatak “kreativnog” postupka je jasan, digitalna kamera iz ruke koja se trese se alternira sa digitalnim kamerama postavljenim kao kamere za prismotru i osiguranje. I da, naravno, kamere se kvare baš kada je potrebno snimiti fenomen. Jedino što je zanimljivo je “found footage” momenat u okviru “found footage” filma kada ekipa nađe snimak star 50 godina. Ostalo znamo, red šokova, red prepirke, red panike, i tako u krug. Sve u svemu, dosadan film, ali barem ne traje dugo. Sa svojih 70-ak minuta jedva prolazi kao dugometražni. Ali je svejedno nepotrebno iskustvo. Izbegavati, ako niste fan i kolekcionar žanra.

19.2.14

I Used To Be Darker


2013.
režija: Matthew Portfield
scenario: Matthew Portfield, Amy Belk
uloge: Deragh Campbell, Hannah Gross, Ned Oldham, Kim Taylor

U svom novom filmu snimljenom za Sundance publiku, Matthew Portfield nam ne donosi ništa novo i neočekivano. Portfield se več profilirao kao autor koji beleži događaje u životima običnih ljudi iz običnih predgrađa poput baltimorskih. Hamilton (2006) je pratio dve godine u životu mladih (i samim tim nesnađenih) roditelja, a Putty Hill (2010), snimljen kao mešavina drame i lažnog dokumentarca, odnos između jedne familije i lokalne zajednice nakon smrti jednog momka. Ono po čemu I Used To Be Darker odstupa je apsolutna nemogućnost iščitavanja bilo kakvog socijalnog konteksta, pošto je u pitanju veoma kamerna priča svedena na događaje relativno niskog intenziteta u okruženju proširene familije.
Nije to mala stvar, pogotovo za Baltimore, grad koji poznajemo kao prestonicu trasha i bizarnosti iz filmova Johna Watersa ili kao prestonicu kriminala iz televizijskih serija Davida Simona. Barry Levinson je tri puta hvatao dosta eluzivni duh Baltimora (Diner, Tin Men, Liberty Heights), ali i on je to činio izdaleka, praveći filmove pre svega kao “period pieces”. Istini za volju, ni Portfield nema pretenzije da hvata duh Baltimora, njegove priče se mogu desiti bilo gde u Americi, i u većini zemalja zapadnog sveta, ali ipak čini uslugu svom gradu dajući mu malo filmske normalnosti i običnosti, makar kroz sivkaste priče iz sivkastih predgrađa, koristeći nepoznate glumce, naturščike, bivše statiste i amatere, sa uverljivim, iskrenim, običnim facama.
Dakle, Taryn (Campbell) napušta svoj letnji poslić negde na obali i napušta svog letnjeg dečka o istom trošku, seda na autobus i nenajavljeno dolazi u posetu svojoj rodbini u Baltimore. E, sad, ni toj rodbini ne cvetaju ruže, daleko od toga, Kim (Taylor) i Bill (Oldham) se razvode nakon dvadesetak godina napornog i turbulentnog braka, a njihova kćerka Abby (Gross) je baš u onoj gadnoj, samoživoj fazi u kojoj je većina brucoša na faksu. Naravno, Tarynin dolazak remeti ionako neugodnu situaciju, četvoro likova i sami po sebi idu na živce jedni drugima, pa se uglavnom sklanjaju sa puta. Ni Taryn nije bez svojih problema, ona je zbrisala od kuće (i to u Severnoj Irskoj), njeni roditelji nemaju pojma gde je, i pride je zaglavila (za stvarno) sa jednim od onih tipičnih kretena koji samo loču i dangube. Kada se na to doda i onaj naprasni odlazak na početku filma, Taryn deluje kao serijska begunka koja samo traži da je svi ostave na miru, ne bi li pronašla svoje mesto pod suncem.
Kao što rekoh, sledi gomila događaja niskog intenziteta, od kojih su većina pravilno podvučeni i dramaturški akcentirani, čak i solidno odigrani. Ono što je problem je to što i dalje ostaju niskog intenziteta, i naslućujemo šta reditelj poručuje, samo se čini da je u prenošenju poruke toliko stidljiv, sve u strahu da ne bude “judgemental”. Zbog toga je i kamera toliko statična, a glumci upadaju ili ispadaju iz kadra, ponekad se čak utapaju u pozadinu. Ta odaljenost kamere od situacije u kombinaciji sa insistiranjem na govoru tela kod glumaca nekada uspeva, a nekada ne. U sceni kada Abby i Taryn idu na HC svirku i utapaju se u masi je taj pristup efektan, ali je potpuno promašen u sceni kada Bill razbija svoju gitaru.
Muzika je izuzetno važna u ovom filmu, sjajno je uklopljena i izvode je sami likovi. Naime, Bill je bivši muzičar koji je zamenio muzičku karijeru za neku stabilniju i dosadniju. Kim je aktivna gitaristkinja i pevačica u folk revival bandu i uspeva da se snađe sa gažama. Bill za svoju dušu zasvira neki psihodelični rock. Muzika je dobra, uklopljena sa emocijama scene i treba obratiti pažnju na nju.
I Used To Be Darker nije loš film, čak bi se mogao nazvati i solidnim. Međutim, filmova na tu i slične teme ima dosta, i pitanje je da li baš ovaj nečim odudara. Problem sa današnjom indie scenom je što je postala dovoljno velika da bi baš svi filmovi bili značajni. Na prošlom Sundance festivalu je bio pun kufer takvih filmova, a po svoj prilici i na ovom. I za kraj, naslov. Ko je bio mračniji i zašto je to uopšte bitno?