30.9.14

The Longest Week

2014.
režija: Peter Glanz
scenario: Peter Glanz, Juan Iglesias
uloge: Jason Bateman, Olivia Wilde, Billy Crudup, Tony Roberts, Larry Pine (narator)

Jedna od stvari koja može poslužiti kao pouzdan pokazatelj lošeg filma je kada završen film skuplja prašinu pre premijere. Nije dobar znak ni kada se nešto petlja u post-produkciji, ali završen i napušten film je siguran znak katastrofe. Autori znaju da je loš, glumci znaju da je loš, producenti posebno znaju koliko je loš. Drugi znak za uzbunu je premijera bez pompe istovremeno sa izlaskom na kućnim formatima. To znači da producenti žele da pokupe neku siću, bolje išta nego ništa. Treći i sasvim pouzdani znak lošosti nekog filma je kad u njemu prepoznate upadljive uticaje drugih autora. To znači da je film bleda kopija, u najboljem slučaju pristojan uradak, ali je češće ipak samo težak slučaj filmskog otpada.
The Longest Week pali sve tri lampice. Film je stajao na polici dve godine, ima limitiranu bioskopsku i VOD premijeru u isto doba i u njemu se prepoznaju scene direktno drpljene od Godarda, Wesa Andersona i Woody Allena bez dubljeg ulaženja u smisao. U pitanju je komad filmskog đubreta sa nerealnim i krutim likovima koje čak ni solidni glumci ne mogu da izvuku, radnjom u koju će i najnaivniji gledalac teško poverovati i teškim, masivnim stilom koji prazninu ne maskira, nego je ističe. To, naravno, ne znači da The Longest Week neće izvući nekoliko smehova, ali to je refleksna reakcija smeha na solidnu foru koju smo već negde čuli.
Glavni lik filma je Conrad Valmont (Bateman), neodrasli muškarac od oko 40 godina koji pozira kao pisac, iako ništa nije zapravo napisao, o objavljivanju da ne govorimo, i koji živi u hotelu na izdašnom džeparcu svojih prebogatih roditelja. Njegova najduža sedmica nije ni tako duga, a još manje je dosadna, samo je neprijatna jer počinje ultimativnim šokom: roditelji mu se razvode, ukidaju mu džeparac i daju mu nogu u dupe. Conrad ostaje na ulici, sa nešto love koju je pozajmio od šofera, bogataškim držanjem, stavom i manirima. Pomoć traži od svog jedinog prijatelja, ali i rivala Dylana (Crudup), a nova tačka sukoba između njih dvojice je zajednička simpatija Beatrice (Wilde), koja je ujedno manekenka i intelektualka.
Naravno, Conrad i Dylan su obojica derišta, ali je Dylan nešto odrasliji i racionalniji, dok je Conrad rečitiji. Njih dvojica se neće boriti pošteno, nego ljigavo i sa podmetačinama. Problem sa uverljivošću je što su obojica nesimpatični, pa se devojka kao Beatrice u stvarnom svetu ne bi petljala ni sa kim od njih. Mi pratimo uglavnom Conradove sitne i krupne laži, zgode i nezgode do kraja filma.
Nedostatak bilo kakve utemeljenosti u stvarnom svetu Glanz pokušava da nadoknadi stilom koji najviše liči na radove Wesa Andersona, sa sveprisutnim i uzdržanim naratorom koji kao da čita neku knjigu, simetričnim kadrovima, podelom u poglavlja, karticama, ničim izazvanim stranim jezicima i titlovima, te formalnim rečnikom. Krajolik bogataškog New Yorka je nekako više Woodijeva teritorija i uz nju ide i problematika situiranih belih muškaraca, ali tu nema nikakvog zapravo komičnog zapleta jer su likovi suviše šonjavi, uštogljeni i antipatični za tako nešto. Godard je tu više za pokazivanje stila i sofisticiranosti, jer funkcije u filmu i nema.
Upravo se vrtimo oko ključnih problema: likova i dijaloga. Dijalog je drven, iz neznanja ili meni neke nejasne namere, a sa likovima je nemoguće povezivanje i identifikacija. Glumci su veoma kompetentni, ali i oni imaju granice. Poseban problem je sa Jasonom Batemanom koji je u principu igrao uloge simpatičnih pametnjakovića. U rediteljskom prvencu Bad Words mu je nekako uspelo da isfura ulogu totalne šupčine, ali taj njegov lik je imao makar nekakvu motivaciju. Ovde mu to ne uspeva. Olivia Wilde ostaje u “typecastu” hipsterske, atipične lepotice i možda je i najsolidnija karika u filmu. Ona i Bateman imaju dovoljno hemije, a njihove zajedničke scene i dijalozi su čak elementarno simpatični.

I pored povremenog smeha i generalne gledljivosti filma, ostaje nejasno kako je i zašto ovako nešto snimljeno. The Longest Week nije samo “style over substance”, ovde nikakvog sadržaja nema. Umesto njega treba pogledati bilo koji film od autora koji se ovde besomučno citiraju.

29.9.14

Draft Day

2014.
režija: Ivan Reitman
scenario: Scott Rothman, Rajiv Joseph
uloge: Kevin Costner, Jennifer Garner, Chadwick Boseman, Arian Foster, Frank Langella, Denis Leary, Griffin Newman, Josh Pence, Ellen Burstyn, W. Earl Brown, Sam Elliot, Kevin Dunn, Rosanna Arquette

Draft Day je film koji će publiku privući ili odbiti samo na osnovu toga da li neko voli ili ne voli američki fudbal. Ovakav pristup je pogrešan, jer je Draft Day film o sportu, ali više o sportskom menadžmentu, muljanju, pregovorima i kupo-prodaji profesionalnih igrača. Cela radnja je ograničena na naslovni radni dan od kojeg i vlasnici i treneri i menadžeri i sadašnji i budući profesionalni igrači i publika očekuju nešto, dobru trgovinu i pametan izbor.
Ima tu nečeg klasnog kada sredovečni (uglavnom) belci trguju sa „ljudskom marvom“ sačinjenom od mladih (uglavnom) crnaca, ali to je prosto stanje stvari u političkoj ekonomiji sporta. Siromašni afro-amerikanci su više upućeni na sport kao sredstvo socijalne mobilnosti, dok su beli tajkuni predodređeni da budu vlasnici ili makar menadžeri klubova. Klasne komponente ima i u portretu gradova koji imaju svoje franšizne sportske timove. Gradovi koji su propatili zbog deindustrijalizacije (takozvani „Rust Belt“) su u sličnoj poziciji kao mladi afro-amerikanci: mogu da se uzdaju jedino u sport da će im povratiti ponos i možda napraviti nekakvu dobit.

Ono na šta morate da se inicijalno naviknete u ovakvim filmovima o jednom čudnom i napornom danu je to da se glavnom liku, u ovom slučaju menadžeru Cleveland Brownsa Sonniju Weaveru (Costner), dešavaju sranja koje je nemoguće strpati u jedan dan. Prvo, njegova koleginica i devojka Ali (Garner) je trudna, a njegova reakcija nije baš entuzijastična. Uz to, on se još nije pomirio sa smrću oca i sa svojom moralnom odgovornošću što ga je otpustio sa mesta prvog trenera u timu. Na njega na privatnom planu pritisak vrši majka (Burnstyn), a na poslovnom arogantni vlasnik kluba (Langella) koji želi da dovede veliko i atraktivno ime za početak nove sezone i hvalisavi prvi trener (Leary) koji hoće da izgradi tim po svom ukusu, bez velikih zvezda, a sa pouzdanim timskim igračima. Sve počinje kada Weaver napravi jedan uvrnuti „trade“ i na kocku stavi budućnost celog kluba.
Ostatak vremena pratimo kako će se on iz gužve izvući. Napetost u filmu je veštačka, ali je znalački kreirana sa brzim dijalozima i još bržim kadrovima. Fotografija i scenografija su atraktivni, iako su ništa više nego „product placement“ za američke NFL fanove, film obiluje atraktivnim slikama stadiona, kancelarija i sportskih emisija. U vizuelnom identitetu jedino su podeljeni („split“) kadrovi na kojima Reitman insistira mali višak i klasična nezrela fora, ali to ne kvari genralni utisak o filmu.

Jedna od stvari u kojima Draft Day uspeva je da iskoristi glumačku postavu sačinjenu od velikih imena na pravi način. Neki od glumaca (poput Sama Elliota kao koledž-trenera i Rosanne Arquette kao Weaverove bivše žene) imaju samo po jednu scenu, neki možda dve ili tri, ali to koriste na najbolji mogući način, iako su im likovi napisani kao skice stereotipa iz već milion sportskih filmova. Drugi imaju možda malo više prostora, ali tempo filma nas sprečava da uočimo veće nelogičnosti. Opet, i u segmentu likova jedan detalj upadljivo štrči kao nepotreban i ubačen iz nekog drugog filma. To je „geeky“ stažista (Newman) koji služi kao „comic relief“ i nema nijednu drugu funkciju osim da bude zbunjen i nespretan. Ni sportska psihologija nije na nekom visokom nivou, imamo tu od svega po malo, najviše usijanih glava, ali i lokalnih momaka kojima je čast da zaigraju za tim i kompletnih sociopata. Nažalost, i njihova karakterizacija je suviše plitka, ali srećna okolnost je da to nije osnova filma.
Stvari stoje nešto bolje sa glumcima u većim ulogama. Jennifer Garner je glumica limitiranih sposobnosti, ali sa Kevinom Costnerom ima dobru mešavinu anksioznosti i hemije i potpuno se uklapa u koncept svog lika. Frank Langella je uverljiv kao vlasnik, a Denis Leary kao prvi trener. Isto važi i za osoblje u klubu, a njihovi dijalozi su dovoljno zanimljivi iako nisu na nivou tematski sličnog Moneyballa.
Koncept je jednostavan i sportski, iako je film zapravo o menadžmentu. Mi pratimo da li će naš junak sačuvati svoju kožu. Ima to i neku metaforičku vrednost. Sećamo se svi kolika je zvezda bio Kevin Costner krajem 80-ih i početkom 90-ih. Sećamo se JFK i Dances with Wolves, ali i pristojnih žanrovskih filmova poput No Way Out i A Perfect World i pre svega „all-american“ sportskih drama Field of Dreams i Bull Durham. Njegova karijera je imala žestoki pad nakon dve finansijske katastrofe u kojima je oscarovac Costner preuzeo sve kreativne uloge. Jasno, posle Waterworld i The Postman malo ko se može pobrati i vratiti karijeru na staru stazu. Kevina Costnera danas gledamu u reklami za tunu u konzervi, u Bessonovoj akcijadi i u epizodnim ulogama. Draft Day je prilika da ga vidimo u starom sjaju i on je fantastičan u svojoj nekada tipičnoj ulozi koja mu stoji kao salivena.

Ivan Reitman je bio reditelj iz hollywoodske prve lige pre dve-tri decenije, mojoj generaciji je podario ultimativnu zabavu iz detinjstva zvanu Ghostbusters i još nekoliko krajnje simpatičnih filmova, ali je njegova karijera otišla u pravcu ispod-prosečnih, pa čak i izuzetno loših filmova.

Draft Day je svakako korak u dobrom pravcu za njega. Tu je dragocena njegova perspektiva američkog sporta. Ivan Reitman je imigrant i u stanju je da američki fudbal predstavi na način koji je razumljiv i gledaocima poput mene, koji o američkom fudbalu znaju malo ili nimalo. Verovatno je da će se fanovima (ima ih i na našim prostorima) film više svideti ili će mu naći veće zamerke, ali meni je bio dovoljno lagan, pitak i gledljiv, a pritom mi se nije činio kao kompletna „paint by numbers“ varijanta.

28.9.14

The Grand Seduction


2013.
režija: Don McKeller
scenario: Michael Dowse, Ken Scott (prema filmu La grande seduction)
uloge: Brendan Gleeson, Taylor Kitsch, Liane Balaban, Gordon Pinsent, Mark Critch, Peter Kaleghan, Steve O’Connel

Ima filmova koji hvataju isključivo na šarm. Priča im je neoriginalna, bili oni „remake“ varijante ili ne, a ni prvi put nije bila naročito uverljiva. Njihov šarm se sastoji u neobičnom miljeu čudnih, sjebanih ljudi koji, ipak, imaju snage za nekakvo veselje i radost, i u pozitivnosti i ljudskosti priče.Takav je bio „quebecois“ film La grande seduction, a takav je i njegov anglofoni remake The Grand Seduction.
Priča je smeštena u nekadašnje prosperitetno ribarsko selo na nekom ostrvu blizu Newfoundlanda. Ljudi su naporno radili i živeli veselo, ali vremenom je ribolov bio sve manje profitabilan, da li zbog smanjenja fonda, da li zbog kvota. Selo su napustili svi koji su mogli, a ostali su oni koji su bili nezamenljivi na svom poslu (kao poštarica ili bankar) i oni najuporniji ili najlenji, koji žive od socijalne pomoći, a dane provode u nalivanju i praćenju hokejaških prenosa. Poslednji koji je na odlasku je gradonačelnik, koji je pre toga uspeo da isposluje pregovore sa naftnom kompanijom da izgradi postrojenje za reciklažu otpadnih materijala.
Naftna kompanija ima nekoliko uslova da izabere baš to selo, a ne neko drugo. Prvo, tu su poreske olakšice i mito. Drugo je da populacija broji najmanje 150 radno sposobnih ljudi, a treće je da selo ima minimum infrastrukure koja uključuje i stalnog doktora. Stalnog doktora, naravno, nema, a nema ni privremenog, jer ko je lud da živi u selu sa starim pijanim ribarima. Seljanima se sreća nasmeši kad carinici uhvate mladog američkog doktora (Kitsch) sa manjom količinom kokaina i nateraju ga da kaznu od mesec dana društveno-korisnog rada odradi na zabitom ostrvu.
Na scenu stupa najuporniji od pijanaca, Murray (Gleeson), koji je preuzeo ulogu gradonačelnika, sveže frustriran jer je njegova žena upravo otišla da radi u gradu. Njegov plan je jednostavan: svi seljani će se složiti i pokušati da „zavedu“ doktora i pokažu kako je selo idealno mesto za njega. U tu svrhu mlada poštarica (Balaban) mora da ga zavodi svojom lepotom, vlasnik lokalnog izgovora za restoran (O’Connel) mora da nauči da sprema indijsku hranu, a ostatak sela mora da se folira da voli i poznaje doktorov omiljeni sport, u Kanadi vrlo egzotični kriket.
Jasan je put i jasna destinacija na koju film treba da stigne, čak se i većina fora i komičnih „punchline“-a može pretpostaviti unapred. Štos je u tome što je film neviđeno simpatičan, vedar i veseo. Za to su najzaslužniji glumci. Brendan Gleeson je briljantan, što nije nimalo čudno imajući u vidu koliko je versatilan glumac. Ovde njegov irski akcenat ne štrči kao govno u punču nego se savršeno uklapa u lagano irsku kulturu sela. Njegov glavni partner Taylor Kitsch se nije previše proslavio izborom uloga u poslednje vreme, ali je ovde više nego solidan i sjajno sekundira irskom geniju. Njih sjajno upotpunjuje banda lokalnih kanadskih glumaca. Liane Balaban je odlična kao poštarica, kojoj je preko glave gluposti koje izvode seoske lenjštine i pijandure, ali posebno priznanje treba odati lokalnom glumcu Gordonu Pinsentu u ulozi Simona, najridikuloznijeg među ridikulima i Mark Critch kao bankar Henry, najnesposobniji među nesposobnima.
Za prijatni ugođaj se reditelj Don McKeller oslanja na nezemaljski lepe lokacije na Newfoundlandu i na veoma atraktivnu fotografiju, kao i muziku, koja svojim spojem irskog folka i američke country muzike deluje kao nešto izrazito autentično. Ne treba ispustiti iz vida ni drugu priču, koja se odvija u pozadini ove lagane ljudske komedije. Ona nam, iako na predvidljiv način, govori o surovosti modernih vremena i teškom položaju radničke klase u sve surovijim uslovima na tržištu. Možda je direktor naftne komapanije predstavljen kao arogantni krelac, ali ni on nije negativac, on će nekome otvoriti radna mesta i potpuno mu je svejedno da li će to biti dobri ljudi iz jednog ili iz drugog propalog sela.
The Grand Seduction nije nikako spektakularan film, formuličan je i predvidljiv čak i u socijalnom angažmanu. To nije čudno pošto je u pitanju „šav na šav“ prerada starijeg filma, čak je i jedan od scenarista isti. Ali definitivno ima šarm i više nego raspoloženog Brendana Gleesona. Sa ovim filmom definitivno nećete izgubiti svoje dragoceno vreme i mogu vam dati garanciju da ćete se osećati bolje. Univerzalno simpatična komedija. 

27.9.14

Deux jours, une nuit / Two Days, One Night

tekst preuzet sawww.fak.hr
2014.
scenario i režija: Jean-Pierre Dardenne, Luc Dardenne
uloge: Marion Cotillard, Fabrizio Rongione, Catherine Salée

Filmovi sa socijalnom tematikom su manje ili više uvek aktuelni i uvek u ponudi na art kino sceni. U krizna doba bave se aktuelno krizom, u vreme blagostanja upozoravaju na iskustva prethodnih kriza, ali i na manjkavosti naizgled savršenih sistema. Socijalni filmovi su uvek kocka – ako ih se nevešto napravi, mogu da zapilaju, dok su, sa druge strane, moguće sve zamke jeftinih i zapaljivih pamfleta.

Srećom, braća Dardenne su majstori socijalnih priča, jedni od retkih autora koji se mogu pohvaliti sa dve Zlatne palme u Cannesu, uz jedan Grand Prix žirija, nagradu za scenario i još nekoliko “manjih” nagrada (ništa u Cannesu nije malo, osim možda samog grada). Usporedivi su jedino sa Kenom Loachom u Velikoj Britaniji, sa kojim dele i dokumentarni pedigre i sklonost ka veritéu, biranju naturščika i nadolazećih glumaca za glavne uloge, te prikazivanju običnih ljudi u stresnim, ali ipak očekivanim situacijama koje čine život. Važnije od svega, njihove socijalne priče nisu površne niti zamorne, nema popovanja ni osuđivanja. Priče koje oni pričaju su ljudske barem koliko i socijalne, ako ne i više.
Takav je slučaj i sa Deux jours, une nuit. Festivalska putanja kreće od Cannesa preko Sydneya do Tellurida i Toronta, distribucija prvo u nekoliko evropskih zemalja, moguća trka za Globuse i Oscare (premda je Akademija neosetljiva na socijalu). Tema filma bi se mogla nazvati školskom socijalnom, radi se o sudbini jedne radnice. Izvedba bi se mogla nazvati očekivanom, film dotičnu prati kroz jedan vikend, naslovna dva dana i jednu noć. Bilo je, doduše, neke sumnje u iskrenost autora kada su za glavnu ulogu odabrali veliku zvezdu Marion Cotillard, ali ona je pre svega Glumica sa velikim G, tek onda zvezda. Konačan rezultan je jedan nimalo običan film, precizan u detaljima i razorno moćan kao celina.
Nema skoro nikakve ekspozicije, braća Dardenne nas odmah bacaju u vatru. Sandra (Cotillard) se budi iz popodnevne dremke i saznaje da je otpuštena sa posla u maloj fabrici solarnih panela. Saznajemo da je bila na dugom bolovanju, lečila se od depresije, naime, i da se ostalih 16-oro kolega snašlo i bez nje. Njima je postavljen izbor – ili će sačuvati njeno radno mesto ili će dobiti bonus od 1000 €. Pogađate – izabrali su novac. Na osnovu tehnikalije, Sandri je obećano ponovno glasanje i ona ima jedan vikend da ubedi kolege da se odreknu bonusa, a da ona ostane zaposlena. Dvoje prijatelja su već glasali za nju, na njoj je da ubedi još sedmoro. Opremljena podrškom svog muža Manua (Rongione) i kolegice Juliette (Salée), navučena na Xanax, sklona panici i očajanju, Sandra kreće na misiju ubeđivanja.
Štos je u tome što su njeni argumenti legitimni, ona je dobar radnik i još važnije, pristojno ljudsko biće, pride ima dvoje dece i kredit za kuću, pa joj je posao preko potreban. Međutim, i argumenti onih koji su glasali protiv su takođe ubedljivi, barem u većini slučajeva. Jedni preživljavaju sa jednom platom, drugi su se upravo razveli, treći imaju kredite za kuću, četvrti su relativno sveži na poslu, pa nisu stali na noge, peti su imigranti i svaki cent im znači, šesti se plaše osvete šefova, jer ako njeno dupe ne nastrada, možda će njihovo. Neki su, međutim, jednostavno sebični: nemaju oni ništa protiv Sandre, ali, eto, baš su planirali da nabudže auto ili promene nameštaj na terasi. Je li zaista 1000 € vredno života jedne osobe?
Tu dolazimo do prve teme ovog filma: Kako to da nema više solidarnosti? Posle Drugog svetskog rata smo (mi, Evropljani) uspeli da izgradimo socijalnu državu upravo na temelju solidarnosti. Tome su potpomogli i neki spoljni faktori, američka ekonomija je bila drugačije naravnana, a i postojala je realna pretnja komunističke revolucije, kako sa Istoka, tako i iz praznih želudaca radnika i usijanih glava studenata. Šta nam se dogodilo u međuvremenu? Kupili smo kuće  u predgrađu, po dva automobila i – osamili se. Pojam “naši bližnji” se odnosi samo na neposrednu familiju, nemamo pojma šta se dešava sa prvim susedima, kolegama s posla, prijateljima...
Ono što je znakovito u filmu je da nisu baš svi ljudi govna i da će nam neko ipak pomoći u nevolji. To će učiniti najpre oni koji sa nama dele našu nevolju, koji su jednako siromašni i očajni i koji se još uvek nisu potpuno odvojili od spoljnog sveta. Po pravilu, ljudi koje je Sandra uspela da ubedi su ljudi koji imaju i svojih finansijskih problema, ali shvataju vrednost zajednice, kao i to da bi ona isto tako podmetnula leđa kada bi se oni našli u procepu.
Druga važna stvar koju nam film pokazuje Sandrinim primerom je da su i patnja i stres dragoceno i neophodno iskustvo iz kojeg se učimo i iz kojeg rastemo u bolje, odlučnije i hrabrije ljude. Po tom pitanju je Deux jeurs, une nuit film o borbi gde su vojske, zmajeve i demone zamenile vojske nerazmišljajućih konzumerističkih zombija, korporativni zmajevi i naši unutrašnji demoni – strah, umor, stres, depresija.
Obratite pažnju na detalje. Ništa u ovom filmu nije slučajno. Marion Cotillard je lišena svakog glamura, bez šminke, u dve – tri majice i jednim pantalonama tokom celog filma (ima je u svakoj sceni). Njena kuća je tipična belgijska kuća, njen auto je star desetak godina. Obratite pažnju i na stanove i kuće njenih kolega, na njihovu odeću, automobile, vrećice od shoppinga. Sve to nam jasno, a opet dovoljno diskretno slika sliku današnje radničke (niže srednje) klase: u pauzi između “velikih” snova, na snazi je samo preživljavanje i ništa više od toga.
Druga grupa detalja su pozadine likova. O Sandri nešto još i sazajemo, što iz prvih utisaka, što iz vešto uklopljenih “lajni” teksta. O Manuu znamo daleko manje, šta radi, da je dobar otac i muž pun razumevanja, prava podrška svojoj ženi u nevolji. Kolegama koje Sandra treba da ubedi samo su implicirane pozadine, na osnovu njihovih imena, godina, životnih prostora uspevamo nepogrešivo pogoditi njihovo imovinsko stanje, njihove prioritete, stavove, pa čak i karakterne crte. U njihovoj podeli “za i protiv Sandre” se tek uz malo promišljanja može nazreti i kompleksna podeljenost belgijskog društva, klasna, macionalna, “lifestyle”. Ima tu malo stereotipije, ali ona je svedena na razumnu, neuvredljivu meru.
Ono što posebno treba istaći je upravo mera i takt na apsolutno svakom nivou u ovom filmu. Znamo da je Marion Cotillard jedna od najboljih svetskih glumica i da je sposobna za razne transformacije. Ovde kao da je gledamo ogoljenu, na rubu nervnog sloma. Ne možemo ne gajiti empatiju prema takvoj osobi. Braća Dardenne sa njenim likom veoma vešto izbegavaju zamku patetike, u koju bi neki drugi, manje odmereni i artikulirani autori, svakako upali. Primera radi, ona ne vuče decu sa sobom da bi izazvala samilost, a nije ni loša i sebična majka koja zbog svojih problema zapostavlja svoje najbliže. Isto tako, niti njene kolege (sa izuzetkom direktora i poslovođe) nisu nimalo karikaturalni, nego su ljudi sa kojima se možemo sresti na poslu ili na ulici.
Deux jours, une nuit je film koji nije lak za gledanje, ali svejedno ima onu magnetsku privlačnost. Uvodi nas u svoj svet, zapravo naš svet o kojem možda nismo razmišljali (nevolje se uvek dešavaju nekom drugom, dok ne zadese nas), stvara empatiju za svoje likove i polako nas razara. To nije nimalo prijatno iskustvo, ali je preko potrebno. Skoro savršen film.

26.9.14

The November Man

2014.
režija: Roger Donaldson
scenario: Michael Finch, Karl Gajdusek (po romanu Billa Grangera)
uloge: Pierce Brosnan, Luke Bracey, Olga Kurylenko, Bill Smitrovich, Amila Terzimehić, Lazar Ristovski, Mediha Musliović, Eliza Taylor, Will Patton

Bilo je to negde sredinom 80-ih godina, američki pisac Bill Granger je već bio relativno poznat autor serije špijunskih romana o Peteru Devereauxu, često pijanom i večito u borbi za preživljavanje u špijunskom pičvajzu Hladnog rata gde se ne zna ko koga „radi“, a australski reditelj Roger Donaldson se polako probijao u prvu hollywoodsku ligu. Od tada je prošlo trideseta godina, Hladni rat se završio, Bill Granger i njegovi romani su lagano skliznuli u zaborav, a Roger Donaldson se prošetao kroz razne žanrove sa više ili manje uspeha. The November Man, znači, dolazi mnogo, mnogo kasno.

I to se vidi. Pierce Brosnan je možda u formi, ali više nije James Bond. Hladnoratovska priča je doživela temeljnu rekontekstualizaciju, ako se to može nazvati rekontekstualizacijom, a ni Roger Donaldson nije pouzdan izbor. Ovakvi filmovi više nemaju smisla, naročito posle Bourne serijala (za koji se sprema nastavak ili re-boot franšize) ali ih to ne sprečava da dođu do nekakve svoje publike. Što se tiče The November Man, ima tu nekoliko značajnih stvari. Prva je čisto lokalnog karaktera, film je snimljen u Beogradu koji se polako razvija u idealnu filmsku lokaciju za akcijade, kako Bessonove, tako i hollywoodske, što je značajno za lokalnu i regionalnu filmsku industriju. Druga činjenica je da se oko filma podigao ne samo lokalni hype, nego se naveliko trubilo o nastavku i nekakvoj franšizi još pre nego što je film snimljen, što govori mnogo o kalkulantstvu i aroganciji. Treća činjenica spada već u red bizarne trivije: izvorni roman There Are No Spies je sedmi u serijalu, što je jako netipičan izbor za početak filmske franšize.
To u praksi znači da se ni na jednom mestu u filmu ne upoznajemo sa Devereauxovim likom, pa njegovi postupci deluju nemotivisano. Priča je ogromna, glomazna, zapetljana i van kontrole, scenario nejasan, likovi neuverljivi i sve se zapravo svodi na jurnjavu u kojoj ne znamo ko koga i zašto juri, ali nas nije ni briga. Sve počinje sa time da Devereaux (Brosnan) napušta CIA-u nakon što njegov regrut Mason (Bracey) zajebe jednu ključnu operaciju tako što slučajno upuca dete. Devereaux se povlači u svoju vilu u Švajcarskoj, dok ga pet godina kasnije bivši šef (Smitrovich) ne izvuče iz penzije na samo još jednu misiju, da izvuče infiltriranu agenticu (Musliović), koja je prikupila podatke o budućem ruskom predsedniku (Ristovski), iz zasede koju joj sprema FSB. Misija polazi naopako, agentica (ujedno i Devereauxova ljubavnica) gine, a pucač je opet Mason. Devereaux, prateći trag, odlazi u Beograd da uz pomoć socijalne radnice Alice (Kurylenko) pokuša da pronađe jednu ključnu ženu po imenu Mira... Usput im igru smeštaju legitimni i nelegitmni predstavnici CIA-e, jure ih njihove plaćene ubice, ali i dugonoga Ruskinja (Terzimehić) koja ima možda dve rečenice teksta.

Kao špijunska akcija The November Man još i nekako funkcioniše, dovoljno je brza i recimo spektakularna, ima pucnjave, jurnjave i nešto eksplozija. Ali to sve shvatite vrlo uslovno, jer The November Man nije Bond film, niti to primarno pokušava. Problem nastaje sa konfuznom pričom koju nije moguće uhvatiti ni za glavu ni za rep, pošto se alijanse veoma arbitrarno menjaju, ali ne na iole logičan način kao u Bourne filmovima. Najslabiji segment filma su likovi preko kojih su autori verovatno zamislili da ubace moralne dileme u stilu Johna LeCarrea, ali su u tome toliko podbacili da su likovi nelogični i bez ikakve motivacije. Najshizofreniji je glavni lik, Peter Devereaux, koji je u jednoj sceni kompetentni operativac, u drugoj romantični naivac, u trećoj pristojan „no bullshit“ junak, koji možda pije i preke je naravi, ali je ipak ispravan čovek, a u četvrtoj je sadistički gad. I on, ali i ostali likovi natovareni su klišeiziranim replikama i neverovatno često uskaču sebi u usta. Jedino što je konstantno je činjenica da ni u jednom trenutku nisu uverljivi. Sramota je gledati Lazara Ristovskog kako igra ruskog političara koji pritom deluje kao imbecil koji nije u stanju da samostalno obavlja osnovne životne funkcije. Sa pozitivne strane, film izgleda pristojno, a lokacije po Beogradu nisu tipske i ne svode se na panorame i spomenike (mada ima i toga), nego Beograd vidimo kao živahan i dinamičan istočnoevropski grad, koji doduše izgleda kao da je ispražnjen od lokalnog stanovništva, a na njegovo mesto su došli strani špijuni i socijalni radnici.


Beograd nikako nije dovoljan razlog da ga se pogleda. Razlog je jasan: The November Man je jednostavno loš film, užasno adaptiran, opterećen kontradiktornim potrošenim rešenjima, dramaturški nelogičan. Cinik u meni se raduje da su se hollywoodski tikvani malo preračunali, pa da od nastavka verovatno neće biti ništa, ali užasne kritike i ne baš sjajan uspeh na američkim blagajnama ne moraju da znače ništa. Sa pozitivne strane, ovakve produkcije su možda prvi talas koji će dovesti i bolje i smislenije filmove na lokacije u regionu. Moj savet vam je da se strpite dok se to ne dogodi.

25.9.14

4 Minute Mile


2014.
režija: Charles-Olivier Michaud
scenario: Josh Campbell, Jeff Van Wie
uloge: Kelly Blatz, Richard Jenkins, Cam Gigandet, Analeigh Tipton, Kim Basinger, Rhys Coiro

Kada se spomenu sportovi na filmu ili van njega, obično su prva asocijacija sportske igre, sa loptama i rekvizitima. Ima to neke logike, takvi događaji su generalno najposećeniji i zahvalni su za filmsko predstavljanje, ima tu taktike, prostora za tiradu o mentalnoj snazi i dovoljno šarenog folklora koji uz to ide. Za njima su borilački sportovi, valjda zbog jednostavnosti metafore koju svaki bilmez iz kraja može da razume, kao i zbog veoma širokog polja za razne akrobacije, montažne sekvence i filmske trikove. U nekoj malo ozbiljnijoj produkciji, tu su i auto-moto trke, spektakularne same po sebi i filmski veoma zahvalne.
Možda deluje čudno, ali autori se retko sete indivindualnih sportova poput gimnastike ili “kraljice sportova” atletike. Sa atletikom je barem sve jednostavno, treba pretrčati što bliže, skočiti što više ili dalje i baciti što dalje. Za te naizgled jednostavne zadatke je potreban iscrpljujući trening i velika količina mentalne snage. Zašto onda nema više filmova o atletici? Na pamet mi pada Totally Awesome, ali to je zajebancija u kojoj se desetoboj pojavljuje u trash kontekstu. 4 Minute Mile je jedan od retkih filmova koji atletiku tretira ozbiljno. Recimo.
Otkud zadrška? Zato što je u filmu sve, ali apsolutno sve, već milion puta viđen kliše, a umesto atletike može se upotrebiti bilo koji sport, kolektivni, borilački ili izmišljeni. Dakle, naš junak je Drew Jacobs (Blatz), sjebani tinejdžer i talentovani trkač. On živi sa svojom jedva prisutnom samohranom majkom (Basinger) i bratom-kriminalcem (Gigandet) koji ga koristi kao kurira za velikog opasnog dilera (Coiro). Jedina šansa koju Drew ima u životu su brze noge, ali da bi ih iskoristio kako treba, prvo mora da pobedi “problem u glavi” i ojača karakter, kako to već ide. U tome će mu pomoći stari, pripiti i depresivni trener Coleman (Jenkins), i sam nekada rekorder, a sada ruina. Ipak njegov neortodoksni pristup treniranju i podrška koju pruža Drewova simpatija Lisa (Tipton) će pomoći da Drew ostvari svoj sportski cilj, naslovnu milju za manje od označenog vremena.
Dakle, sa jedne strane je sportska drama koja se kreće “stazom slonova”. Reditelj je toga svestan, pa u velikoj meri ukazuje i podvlači opšta mesta iz sportskih drama iz 80-ih i od ranije. To je čak i simpatično, posebno kad asocira na Karate Kid kao komad nostalgije, a celi jedan segment treniranja je upravo to – Coleman daje Drewu gomilu zadataka koji na prvi pogled nemaju ništa sa atletikom. Na polju životne drame, film je jako pešački, jedan od nekoliko hiljada filmova sa sjebanim tinejdžerima iz sjebanih kuća koje neko uvlači u kriminal. Ono što tu malo popravlja utisak je lokalni milje Seatla i Pacifika, lokalne šljakerije i više nego pristojna fotografija koja sve to hvata.
Utisak popravljaju i glumci. Kelly Blatz bez problema nosi film i pokazuje potencijal da uspe makar kao lepuškasti mamac za mlađu žensku publiku. On ima pomoć u uvek dobrom Jenkinsu koji svoje pomalo tipske replike izgovara sa sasvim dovoljno ironije i ličnog pečata. Rhys Coiro je sasvim dovoljno opasan kao negativac, Cam Gigandet ima suviše malo teksta i suviše lak zadatak da bi to usrao, a Analeigh Tipton prolazi kao dobra i predana devojka, dovoljno je empatična iako je njen lik sveden na navijačicu. Kim Basinger je upala u novi “typecast”. Na njoj su primetne godine, pa ne prolazi više kao zavodnica, a zbog odsustva sofistikacije teško da će proći kao dama. Zato se prešaltala na uloge “trash mama” i depresivnih majki – paćenica koje život nije mazio. U tome uspeva i čini se da će to moći dugo da fura.
Reditelj Charles-Olivier Michaud je sa svojim prvim filmom Snow & Ashes (2010) privukao pažnju publike i kritike, ali su sledeća dva filma, plesni Sur le rythme (2011) i Exile (2013) bila razočaranje. Sa 4 Minute Mile, debitantskim ostvarenjem u Americi, pokazuje da je kompetentan reditelj čak i kad ima ovako dosadan i tipski scenario. Možemo se samo nadati da će njegov sledeći film Sodom, egzotični triler najavljen za sledeću godinu, biti inspirativniji. 4 Minute Mile deluje kao materijal za kablovske TV mreže, ništa više od toga, uprkos solidnoj postavi i dobroj glumi.

24.9.14

The Signal


2014.
režija: William Eubank
scenario: William Eubank, Carlyle Eubank, David Frigerio
uloge: Brenton Thwaites, Olivia Cooke, Beau Knapp, Laurence Fishburne, Lin Shaye, Robert Longstreet

The Signal je nezavisni SF film, jedan od mnogo u poslednjih godinu dana. Uglavnom je dobijao solidne ili makar prosečne kritike, pa mi se učinio kao potencijalno zanimljiv tripozan film. A i ja sam naivan, pa nasedam. Uostalom, šta je najgore što mi se može dogoditi? Baciću dva sata vremena. Mada, ništa na ovom svetu nije potpuno beskorisno, sve može poslužiti makar kao loš primer. The Signal je upravo to – veoma loš primer.
William Eubank se svrstava u kategoriju nadolazećih SF autora. Njegov prvi film Love (2011) bavi se astronautom na svemirskoj stanici nakon što izgubi kontakt sa bazom na Zemlji. Možda je upravo ovaj film koji je privukao pažnju kritike i festivalske publike poslužio kao inspiracija za visokobudžetni 3D spektakl Gravity. The Signal je već snimljen sa ozbiljnijim sredstvima, a verovatno da ćemo imati prilike da gledamo Eubankov transfer u višu ligu.
Pored toga što je autor, Eubank je poznat i kao direktor fotografije. Neke od filmova koje je on snimio sam imao prilike da gledam. Ma kakvi filmovi bili, kamera je bila odmerena i precizna. Vizuelni identitet u The Signal je jako važan i dosta često upravo on popravlja mršav dojam, a samo na jednom mestu (poduža scena u “found footage” drmusavom stilu, iako film nije “found footage”) ga kvari, mada je za pretpostaviti da se tu radi o rediteljskoj odluci i lošem izboru postupka.
Ono što je zapravo problematično u filmu je priča. Ona je naivna, izlizana i predvidljiva, od veoma kratke ekspozicije, pa do “velikog otkrića” na kraju. Imamo troje ljudi, kompjuteraša sa MIT-a. Dva drugara, Nic (Thwaites) i Jonah (Knapp) voze Nicovu devojku Haley (Cooke) sa Istočne na Zapadnu obalu gde će provesti godinu dana na razmeni na nekom već kalifornijskom univerzitetu. U toku puta dožive hakerski napad, što na univerzitetske servere, što na svoje kompjutere od opasnog hakera pod nadimkom Nomad. On ih vabi na svoju lokaciju, negde u dubini pustinje u Nevadi. Oni ionako prolaze kroz Nevadu, pa što da ne...
Šta raditi kada vas opasni haker zove na svoju lokaciju u napuštenom skladištu usred pustinje? Idete tamo da mu se najebete mile majke, jer je verovatno bubuljičavi tinejdžer ili invalid, a oni su poznati po tome da žive u napuštenim skladištima u pustinji. Ne baš? Tako sam i mislio.
Vi ste, znači, pametniji od Nica i družine, čestitam. Nakon pomenute “found footage + parkinson” sekvence, Nic se budi nepokretan u bolnici okružen osobljem u odelu za radijaciju. Glavni od njih, Damon (Fishburne) mu kaže da je u karantinu pošto je imao kontakt sa vanzemaljskim životom. Damon ga drka da radi neke glupe testove i brižljivo beleži rezultate. Haley je u sobi do, malo u komi, a malo ne, a sa Jonahom Nic komunicira preko ventilacije. I šta radite kada se posle Blair Witch tripa probudite u epizodi The X Files sa primesama Cubea, slabi i nemoćni? Nic je rešio da kidne, ali...
Ne smemo osporiti, The Signal je tripozan film. Ali to su prilično linearno posloženi i već viđeni tripovi koji se oslanjaju na standardnu filmsku mehaniku. Tako će Nic u međuvremenu postati Oscar Pistorius sa druge planete (znam da je nekorektno i da je spoiler, ali morao sam), imaćemo trip scenu sa ludom babom (Shaye), a Damon će biti dežurni bau-bau koji govori mirno, ali sakriva mnogo više nego što kaže.
Ako vam je The Signal jedan od prvih ovakvih filmova koji ste pogledali u životu, mazel tov. Uživaćete u njemu. Međutim, ako nije, onda ćete prepoznati elemente Matrixa, The X Files, Dark City ili The Thirteenth Floor razbacane po filmu. The Signal dolazi 15 godina prekasno i pritom je jednodimenzionalan kao kompjuterska igrica nastala po motivima boljih filmova. Čak je i veliko otkrovenje telefonirano negde na trećini filma. Nepotreban film.

23.9.14

Beneath


2013.
režija: Ben Ketai
scenario: Patrick Doody, Chris Valenziano
uloge: Kelly Noonan, Jeff Fahey, Joey Kern, Eric Etebari, Brent Briscoe

Sa ovakvim filmom postavlja se samo jedno pitanje: koliko će to loše biti? Znamo da neće ozaći na dobro. U pitanju je horor iza koje stoji autorska ekipa koja je šljakala neke gluposti na televiziji i za kompjuterske igrice. A onda se pojavljuje onaj najjeftiniji i najuvredljiviji trik: po istinitom događaju. Najbolje je da preskočite ovaj film.
Nećete? Dobro, ima nas raznih, i mazohista i kompulsivnih opsesivaca i ljubitelja svakakvog đubreta. Za početak, kliše broj 1: stari rudar bučno i masovno proslavlja svoju penziju, možda on i ne bi da ide u penziju, ali preživeo je 30-ak godina na opasnom poslu, pa je red da napravi žurku. Znamo da će biti sranja, jer se sranja obično dešavaju poslednjeg dana na poslu. Zatim, kliše broj 2: proslavi prisustvuje i njegova kćerka advokatica za životnu sredinu. Roditelj i dete na različitim stranama u borbi, pa će kćerka pristati da za neku glupavu opkladu jedan dan raditi u rudniku da dokaže da to može, ceni, štagod. Onda imamo kliše broj 3: prisustvo žene na muškim poslovima (a rudnik je isti kurac kao ribarski brod) je ultimativni baksuz.
Naravno, dolazi do nesreće, deo rudnika se uruši, a rudari i turistkinja ostaju zarobljeni pod zemljom, neki čak i zaginu, nestanu ili se povrede. Pomoć im stiže za tri dana, dok se ekipa prokopa, a oni moraju da pričekaju, najbolje u komori za preživljavanje. Međutim, rudnik je bio poprište prilično brutalne nesreće početkom veka i možda je uklet, a možda nastupa i “sindrom brvnare” pa naša vesela škvadrica polako klizi u ludilo mozga.
Hajdemo prvo na pluseve. Gluma je solidna, hajdemo reći profesionalna pa nismo opterećeni sa lošom glumom koliko bi inače bili sa ovako tipskim i tankim likovima. Atmosfera je tu, ali rudnici su sami po sebi klaustrofobična mesta. Pristup da gledamo sve iz ugla protagonistkinje Sam nije loš, jer nismo načisto da li smo svedoci prirodnog ili natprirodnog fenomena, odnosno da li imamo posla sa ludilom ili sa zombijima.
Problem je u tome što nas nije briga. Žanrovska difuznost filma koja se kreće od filma katastrofe preko psihološkog do zombie horora i nazad vrlo brzo postaje naporna, kao i drmusava kamera iz ruke i mračni hodnici po kojima se naši likovi bez motivacije muvaju. Poveznica sa prethodnom katastrofom u istom rudniku nikad nije do kraja ispitana, samo je ubačena reda radi. Sve odaje utisak recikliranog, derivativnog proizvoda. A kartica “po istinitom događaju” je u kontekstu ovakvog filma nemoralna i uvredljiva prema žrtvama prave nesreće.
Ko izdrži 80-ak minuta do kraja filma biće nagrađen jednom više nego solidnom country pesmom na odjavnoj špici. Meni je laknulo kada sam je konačno čuo. Nije da se zbog nje isplati gledati film, ali treba uživati i u sitnim nagradama. Znam samo da je prošle godine izašao još jedan film pod nazivom Beneath, da je u pitanju bio prirodni horor o džinovskom somu i da je imao potencijal meta-filma i samim tim je bio bolji. Ko se zezne, pa skine pogrešan Beneath, neka se ne žali da nije bio upozoren.

22.9.14

Hellion


2014.
scenario i režija: Kat Candler
uloge: Josh Wiggins, Aaron Paul, Juliette Lewis, Deke Garner, Dalton Sutton, Camron Owens, Dylan Cole

Postoji jedan trend u američkoj nezavisnoj kinematografiji da se snima i na festivale šalje dosta filmova o rasturenim, disfunkcionalnim familijama. Žrtve tih okolnosti su klinci, najčešće tinejdžeri, dovoljno odrasli da neće umreti od gladi ako ih se ostavi same, a opet nedovoljno odrasli da bi razumeli koncept odgovornosti za sebe, a naročito za druge. Drugi trend vezan za takve filmove je stavljanje radnje u bezvremenski kontekst (ili makar nejasan vremenski kontekst), mešavinu nekakvog sadašnjeg trenutka i autorske nostalgije. Jeff Nichols je to možda najpoetičnije isfurao u filmu Mud, a na tu foru se, manje naglašeno i bez neke velike poente, i Hellion, čiji je Nichols jedan od producenata.
U centru priče, od samog početka obojenog thrash-metal muzikom i ne tako bezazlenim vandalizmom, stoji jedan vrlo sjebani tinejdžer, reklo bi se momak bez šansi po imenu Jake (Wiggins). On većinu vremena provodi viseći sa ekipom jednako sjebanih momaka, ponekad vukući mlađeg brata, osetljivog Wessa (Garner) sa sobom u vandalske akcije. Jedino iole konstruktivno što Jake radi je “treniranje” motocrossa i želja da se time proslavi.
Jake i Wess, kao i njihovi drugari, rastu u sjebanom okruženju teksaške vukojebine. Njihov majka je već neko vreme pokojna, a otac Hollis (Paul) je često odsutan ili pijan, a uz to pritisnut dugovima oko kuće u navodno prosperitetnijem Galvestonu koja je stradala u nekoj vremenskoj neprilici. Kuća je bila san njegove pokojne žene, ali je sada taj san jako daleko, a Jake nimalo nije oduševljen tom idejom o preseljenju i početku iznova.

Uostalom, to je jedan od manjih i manje hitnih problema, jer Jake stalno upada u nevolje. Iz perspektive odraslih, on ima vražju sreću da umesto brutalnog popravnog doma “glavi” samo ispiranje mozga i uslovnu kaznu, ili da ostane pod očevim starateljstvom, a ne da ga pošalju u hraniteljsku familiju, ili čak to da njegov brat Wess bude premešten kod tetke Pam (Lewis), a ne definitivno oduzet ocu. Jake to ne vidi tako, a njegov bes se samo pojačava i pojačava. Nemoćan da bilo kako promeni situaciju, on postaje izgubljen i auto-destruktivan.
Na planu radnje, događa se mnogo toga i ne događa se ništa posebno. Hellion je film procesa i likova, a ne neke izrazite akcije. Promena na protagonisti je postepena, nesvesna, možda čak i neiskrena, koliko da se nekakvim autoritetima baci prašina u oči. Promena na Hollisu je ili neiskreno foliranje ili stvarna nemoć da nešto zaista korenito promeni. Uostalom, Hollis je manje ili više samo odrasla slika Jakea, slika njegove budućnosti, pošto i on provodi svoje vreme sa svojim pijanim, nezrelim, sjebanim drugarima. Nije on nikakva pijana svinja koja zanemaruje svoje klince, on ih voli, ali nije u stanju da se brine o njima, a čini se ni o sebi. Viđali smo već takve likove i takve priče, ali ovde su veoma pažljivo i detaljno oslikani, kao i dinamika njihovog međusobnog odnosa. Film gađa na emocije i uglavnom pogađa.
Gluma je blizu perfektne. Aaron Paul je glumac sposoban na svašta sa pravim materijalom i pravim vođenjem. Njegov portret Hollisa je više nego uverljiv. Juliette Lewis nam donosi jednu od svojih atipičnih uloga. Ona se proslavila kao ludača i trashy ženska, ali ovde je sasvim smirena i sigurna, možda čak i hladna, skoro pa jedina normalna u okolini nenormalnih i živčanih. Josh Wiggins je debitant i apsolutno otkrovenje. Jake je uloga za Tya Sheridana, ali Kat Candler je pravilno procenila da bi to možda bilo kontraproduktivno posle Muda i Joea, pa je ulogu poverila Wigginsu koji je toliko ležeran da se prosto gubi granica između ličnosti i lika. I ostali klinci su naturščici, imaju možda malo lakše zadatke, ali svoje likove pravilno intoniraju.

Režija i scenario su vrlo dobri, autorske odluke su najčešće potkrepljene, a one koje deluju slučajno nisu opterećujuće. U tome dosta pomaže poprilično efektna kamera (više kad hvata okolinu, nego kad hvata likove – prokleti “shaky-cam”) i neobično žestok soundtrack koji se čini kao da je iz drugog vremena, ali sjajno pogađa emocionalnu sliku i nesigurnosti tih klinaca maskirane agresijom. Jedini nedostatak se može naći u pomalo tipski i nespretno napisanom trećem činu, kulminacija je malo isforsirana, a sporna scena dolazi nekako iznenada i bez potrebne razrade. Radnja preuzima primat nad uverljivošću likova i to postiže određeni emotivni efekat, posebno na kraju, ali nisam siguran da je ta izmena u tempu bila potrebna, a posebno da li je bila dobro izvedena.
Mada, sa druge strane, indicije i najave da će se to dogoditi su prisutne u celom filmu. Naprosto, tu je previše agresije i ona se samo gradualno podiže kako film odmiče. Frustracija jednako tako. Nasilje i beznađe su sveprisutni. U tom pogledu me je film malo asocirao na gruzijski In Bloom, ali Hellion je dosta direktniji, reklo bi se “američkiji”: kada se pojavi oružje, nestaje svaka sumnja da će do kraja biti upotrbljeno.
I pored sitnih nedostataka i nedoslednosti, Hellion sjajno funkcioniše kao studija karaktera, ali i kao svedok našeg vremena. Preporuka ljubiteljima indie drama, kao i ljubiteljima Metallice i Slayera. Odlično paše uz vandalizam.

21.9.14

Venus in Fur / La Venus a la fourre


2013.
režija: Roman Polanski
scenario: Roman Polanski, David Ives (prema adaptaciji Davida Ivesa i romanu Leopolda von Sacher-Masocha)
uloge: Mathieu Almaric, Emanuelle Seigner

Konačno osvojivši Oscara (kojeg nije preuzeo iz razloga, recimo, pravne prirode) i dokazavši se kao jedan od najvećih živih autora, Roman Polanski se bacio na adaptacije. Prva je bila klasična, Oliver Twist (2005), druga nekako savremena The Ghost Writer (2010), a treća već bila šokantna i krajnje uspela igrarija sa formatima Carnage (2011), adaptacija drame Yasmine Reze čija je radnja svedena na jedan stan i četvoro ljudi koji se svađaju u slobodnom stilu. Venus in Fur je opet adaptacija drame (koja je adaptacija romana) i čija se cela radnja dešava na teatarskoj pozornici u interakciji dvoje ljudi.
Zvuči zapetljano, ali to je samo uvod. Da objasnimo nekoliko stvari... Venus in Furs je roman Leopolda von Sacher-Masocha, čoveka po kojem je mazohizam dobio ime. Ne samo to, Venus in Furs je temeljni roman mazohizma. Roman je David Ives adaptirao u pozorišnu predstavu koja je bila veliki hit na West Endu i Broadwayu pre nekoliko godina. Polanski nije preradio predstavu (to je samo jedan deo u filmu), nego je “snimio” film smešten u situaciju audicije za glavnu žensku ulogu u predstavi.

Radnja je ograničena na jednu prostoriju. Glumica Vanda (Seigner) opasno kasni na audiciju i pojavljuje se dok reditelj Thomas (Almaric) drži mizoginu telefonsku tiradu o nesposobnosti ne-više-tako-mladih glumica koje su nedorasle i neodrasle. Vanda ga svojim stavom ubeđuje da joj da šansu iako deluje kao glupača, uličarka i prostakuša svakako ispod nivoa zahtevne predstave. On je siguran da je ona apsolutno pogrešan izbor, ona je ubeđena da je pravi.
Oni kreću sa čitanjem teksta i Vanda je sumnjivo dobra, ne samo dobra univerzalna glumica, nego glumica kojoj leži baš TA uloga, koja, uzgred, nosi njeno ime. Njena transformacija je vidljiva, fizička, u držanju i u karakteru. Jasno je da nije u pitanju samo blesava glumica koja je pukom srećom donela nešto pravih kostima i koja sasvim slučajno odgovara ulozi, nego je to osoba koja ima nekakve namere. Kako film odmiče, sve je manje čitanja, sve više distorzije i komentara teksta, a uloge moći se menjaju sve bržim i luđim tempom.
Postavlja se pitanje o čemu je film, jasno je da se tu ne radi o teatru i audiciji. Je li u pitanju ogled o ratu polova, ogled o manipulaciji ili iskrena refleksija autorovog života? Kako film odmiče, sve je uvrnutiji i konfuzniji, nama je sve manje jasno kada glumci glume likove iz drame, a kada se bave dinamikom međusobnih odnosa.

I njima se mora odati priznanje. Oboje su savršeni i donose detaljne portrete svojih likova. Emanuelle Seigner igra barem tri-četiri varijante Vande i o svom veoma neobičnom i atipičnom liku nam pruža detaljnu i uverljivu sliku. Mathieu Almaric ima nešto manje posla, njegov lik je nešto pasivniji, možda čak i tipskiji (rasejani umetnik pod pritiskom), ali stoji u sjajnoj kombinaciji sa likom čiji tekst čita. Kako vreme odmiče, granice između njihovih podvojenih ličnosti postaju sve mutnije, ali film nikad ne klizi u farsu i otvoreni festival čudaštva.
Ono na šta treba posebno obratiti pažnju su neke od autorskih odluka koje Polanski donosi svesno i namerno. Prva od njih je koncepcija likova. Vanda kao tipična mlada “ništa posebno” glumica, Thomas kao istočnoevropski imigrant. Onda dolazi casting i tu nam je stari perverznjak podvalio jednu od okrutnijih šala. Emanuelle Seigner je rediteljeva žena i česta glumica u njegovim filmovima najčešće sa seksualnom i perverznom konotacijom. Mathieu Almaric što prirodno, što potencirano liči na Polanskog u mladim danima i donekle usvaja njegov manirizam nervoznog umetnika. Između njih dvoje se na sceni odvija seksualni power-play, ništa tu nije direktno, ali je svašta implicirano.

Polanski je čovek čija je biografija veoma nestandardna i veoma poznata. On je za svoj jedan život doživeo nešto što neki ljudi ne bi mogli za deset. Kao dečak je preživeo holokaust. Kao mladi umetnik je preživeo poljske komunističke cenzore i francuski institucionalni kultur-rasizam (iako je francuski državljanin rođenjem). Kao već etablirani umetnik preživeo je bizarno i monstruozno ubistvo svoje žene Sharon Tate. Kao autor jednog od krunskih filmova Novog Hollywooda upao je u aferu sa zavođenjem maloletnice i ta ga afera prati do tačke da mora da izbegava određene države sveta.
Najvažnije od svega, Polanski se nikada nije stideo da svoje autobiografske elemente uključi u svoje filmove. Macbeth (1971) sadrži jasne aluzije na Mansona i Sharon Tate. The Tennant (1976) je njegova lična horor-priča sa francuskom filmskom administracijom. The Ninth Gate opet aludira na okultno ubistvo. Carnage je verovatno izraz njegovih uverenja, da veruje jedino u pokolj. Sa Venus in Fur se možda obračunava sa svim ženama ovog sveta, što je malo verovatno, možda samo sa svojom ženom, a možda i sa svojom nemoći, senkom bivše moći. On govori kroz oba lika, nekad uvijeno, nekad veoma eksplicitno, pominje čak i zlostavljanje dece i otvoreno provocira reakciju kako od gledalaca, tako i od organa. (Njegovo poslednje robijanje bilo je u Švajcarskoj, kada je nekoliko meseci proveo u pritvoru za izručenje, ali na kraju nije bio izručen Sjedinjenim Državama, jer ni žrtva njegovog zlostavljanja ne želi da ima išta sa slučajem.)
Venus in Fur je film koji nije za svakoga i nije samo za jedno gledanje. Ovaj film je dokaz da Polanski ima šta da kaže i još uvek ume to da izrekne na inteligentan i intrigantan način. Ne treba zaboraviti da je on jedan od velikih autora, među poslednjima u svojoj generaciji. I to treba ceniti, a naročito treba ceniti kada nam takav autor pruži uvid u svoja razmišljanja o vrlo provokativnim temama.

20.9.14

Boyhood


2014.
scenario i režija: Richard Linklater
uloge: Ellar Coltrane, Patricia Arquette, Ethan Hawke, Lorelei Linklater

Znam da vam neću reći ništa novo, ali Boyhood je jedan od najboljih filmova koje sam u životu pogledao i verovatno jedan od najboljih filmova koje ću u životu pogledati. Njegova jedina mana, ako se to uopšte može nazvati manom, je to da je suviše savršen i suviše artikuliran, pametan i mudar bez velike filozofije, pa me nije “odneo” kao neki drugi, možda “prljaviji” i lošiji filmovi koje sam odgledao.
Koncept je veoma jednostavan i da se složiti u jednu rečenicu. Mi pratimo dečaka Masona (Coltrane) kroz odrastanje, od osnovne škole do prvog dana fakulteta. Usput pratimo njegovu najužu familiju, majku Oliviju (Arquette), oca Masona starijeg (Hawke) i stariju sestru Samanthu (rediteljeva kćerka Lorelei Linklater) kako odrastaju, sazrevaju ili stare, kako se uzme. Nemojte pogrešno pretpostaviti da ćemo gledati samo “best of” trenutke jednog dečaštva i najformativnije događaje, kao što nećemo gledati ni najobičniju dnevnu rutinu. Mi ćemo za skoro 3 sata, koliko traje film, gledati svojim očima kako se pomoću iskustava i uticaja okoline formira jedna prava, realna osoba, a usput ćemo svedočiti o protoku vremena, podsetiti se nekih događaja i videti kako se i koliko u roku od 12 godina promenio svet.

Ono što je zanimljivo i o čemu je bilo reči u medijima je hrabar pristup u realizaciji ovog nenametljivog “magnum opusa”. Richard Linklater je autor koji uglavnom radi sa istom, uhodanom ekipom i često sa istim glumcima. Među njima vlada poverenje koje je ključno za ovakav projekat. On je odabrao tim, uključujući i vlastitu kćerku, i upustio se u dvanaestogodišnji projekat snimanja ovog filma. Jednom godišnje bi okupio osnovnu glumačku ekipu i potrebne epizodne glumce i snimio materijal za 10 ili 15 minuta filma. Scenario je pisao usput, kako su se stvari događale. Ispada da je imao dobar nos ne samo za decu-glumce (jer su oni u međuvremenu mogli da izgube interes, batale glumu, ili su mogle da im se dogode i strašnije stvari), nego i za predviđanje detalja i događaja koji će na ovaj ili onaj način bojiti budućnost.
Sve to zvuči jednostavno i briljantno i samo je podizanje već postojećeg koncepta koji u dokumentarnim okvirima koristi Up serijal (sada već na osmom nastavku 56 Up) i Linklaterov Before serijal. Ipak, u pitanju su različite stvari. Oba serijala nam daju poprečne preseke života određenih ljudi u određenoj životnoj dobi. Up to čini sa živim ljudima, Before sa fiktivnim likovima, na sedam, odnosno 9 godina. Boyhood je film koji je nastajao 12 godina i mogao je da ode u dosta različitih pravaca, ovisno o okolnostima.
S tim u vezi, fascinantno je koliko je Boyhood, sniman po nekoliko dana godišnje u razmaku od 12 godina, organska celina, a ne izlepljen serijal kratkih filmova o dečakovom životu. Linklater se tu pokazao kao vešt autor koji tačno zna šta hoće, koji savršeno sluša i osluškuje svoje glumce i prilagođava im se, ali pred njih postavlja nimalo jednostavne glumačke zadatke. Upravo zbog te sinergije, kao i zbog poetičnosti i čvrste autorske vizije, jer se Masonovo odrastanje može nazvati normalnim, iako ne posve običnim, Boyhood je jedan od filmova koji će zasigurno ući u antologije filmske umetnosti.

Prvo, imamo svesnu autorsku odluku da malog Masona (posledično i Samanthu) stavi u kontekst deteta razvedenih roditelja. To znači da će deca većinu vremena provoditi sa majkom i njenim životnim partnerima sumnjivih ljudskih kvaliteta, dok će se otac pojavljivati vikendima, biti bleskast, veseo i mudar, ali bez kontinualnog prisustva u životu svojih klinaca. Druga autorska odluka je da su Olivia i Mason stariji veoma mladi i nepripremljeni (bez završenog školovanja i ekonomskog plana) dobili decu, što povlači čitav niz konsekvenci. Mason stariji je u početku definicija za “manchild”, neodraslog muškarca koji svoje snove, svoja zadovoljstva i svoj život stavlja kao apsolutni prioritet. On se vozika u svom starom sportskom autu (sasvim slučajno Linklaterov auto i posveta jednom od njegovih omiljenih filmova Two Lane Blacktop), upušta se u avanture i bije svetonazorske i političke bitke dok sanja o karijeri muzičke zvezde. To Oliviju ostavlja manje ili više u kući sa decom i pregršt neostvarenih ambicija koje, opet, postaju njen prioritet. Ona će se u toku filma doškolovati, dobiti dobar posao, seljakati sa decom od grada do grada, ali će na isti sebičan način birati partnere. Znakovito, obojica su pijanci, jedan je fakultetski profesor i njena ulaznica u višu srednju klasu, dok je drugi njen feministički san kao već ostvarene žene, priprost, mlađi i intelektualno inferioran muškarac.
Za početak, to je Linklaterov komentar na njegovu vlastitu generaciju, takozvanu generaciju X. Istina, on je stariji od roditelja u ovom filmu, ali to ne utiče bitno na stvari. Generacija X je prva generacija potpunog individualizma, sebična generacija odrastala u relativnom blagostanju i sa tek povremenim i vrlo probranim susretima sa konceptom zajedničkih ciljeva. Uzgred budi rečeno, da su njih dvoje nekih tehničkih struka, verovatno da bi poslužili kao model za proto-Y generaciju koja je još sebičnija, izolovanija i koja postoji samo u virtuelnom svetu. Ma koliko te podele bile tupave i nategnute, u jednom trenutku pri kraju filma će se pojaviti kao tema koja preokupira Masonov lagano cinični mozak i predmet je jednog zanimljivog dijaloga između njega i jedne bitne devojke u njegovom životu.
Upravo sebičnost definiše Masonove roditelje. Oni nisu loši roditelji koji ne vole, maltretiraju i zanemaruju svoju decu. Oni su naprosto sebični ljudi koji nisu uzeli dovoljno vremena da sazre i odluče šta žele od sebe. Olivia je morala prisilno sazreti i donositi prave ili krive odluke i iza njih stajati, samo nije imala vremena, snage i volje da ih obrazloži klincima (po definiciji egocentričnim bićima) na njima prihvatljiv način. Mason stariji je i sam klinac, on sa svojom decom ima odnos “cool” oca preko vikenda dok konačno ne sazri u još uvek opuštenog, ali odgovornog muškarca. Promene na njima koje nastupaju tokom filma su vidljive, ali se pokazuju na različite načine. Kod majke su to postepene promene, kod oca je to jedna i definitivna promena.
Promene su tek uočljive na deci. Samantha počinje kao razmažena klinka koja koristi prednost u godinama da bi zezala brata i koja se večito duri na majku, da bi izrasla u samopouzdanu i inteligentnu devojku. Mason počinje kao bezbrižni dečak i raste pred našim očima u inteligentnog, osećajnog mladića i svakako dobru i simpatičnu osobu. Jedna karakterna crta ga prati, a to je sklonost ka prokrestinaciji, odlaganju obaveza i zadubljenost u ono što ga trenutno zabavlja, bilo da su to kolekcije strelica, video-igre ili umetnička fotografija.

Protok vremena je tu od ogromne važnosti i Linklater mu se posvećuje na pravi način. Tako imamo Harry Potter maniju, muziku i muzičke ukuse koji se menjaju, tehnološke “gadgete”, konzole i mobilne telefone, ali i reference na politički trenutak, Busha, Obamu, ratove u Iraku i Afganistanu, rasprave o sigurnosti, patriotizmu sa jedne i privatnosti i demokratiji sa druge strane i neizbežnu trudnu kćerku Sare Palin. Sve je to sjajno uklopljeno u film, bez ikakvog nametanja ili preteranog objašnjavanja sa ili bez naratora. Boyhood je tako savršena vremenska kapsula koja će nas podsetiti na neke fenomene naše mladosti.
Bez prevelike potrebe za naglašavanjem, glumci su izvanredni u svojim ulogama. Tome pomažu i veoma životno napisani likovi koje ćemo prepoznati kao prave osobe i tako ih tretirati. Ethan Hawke očito ima odličan odnos sa Linklaterom i njih dvojica često sarađuju i znaju šta jedan od drugog traže i očekuju. Patricia Arquette je apsolutno briljantna kao generalno nesimpatična majka i svakako je kandidat za Oscara. Lorelei Linklater je uverljiva kao starija sestra i pokazuje glumački talenat. Ellar Coltrane je glavna zvezda filma. Ne samo da gledamo njegov lik dečaka kako pred nama odrasta i formira se, nego gledamo i jednog glumca u nastajanju. Ako se na početku može govoriti o prilagođavanju materijala glumcu, tada jednom običnom dečaku, pred kraj je vidljiva Coltraneova gluma i prilagođavanje napisanoj ulozi. To ne znači da je on neuverljiv, nego da je izrastao u glumca sa stilom i stavom, a ne samo talentom. Pred njim je svetla budućnost koju možemo zamisliti i malom Masonu.
Boyhood je ultimativni film o odrastanju i faktorima koji na odrastanje utiču. To nije film o deci razvedenih roditelja, alkoholu, školi i školi života. U njemu nema krupnih promena, one su stalne i konstantne. Nema instant-spoznaje i dogmatske definicije šta znači biti normalan i dobar čovek. Boyhood je upravo to, dečaštvo, odrastanje, traženje samog sebe i smisla svog života. Boyhood nije završena priča, Boyhood je priča koja se nastavlja i prelazi u druge priče. Obavezno gledanje.

19.9.14

Palo Alto


2013.
scenario i režija: Gia Coppola (po motivima kratkih priča Jamesa Franca)
uloge: Jack Kilmer, Nat Wolff, Emma Roberts, Zoe Levin, James Franco, Val Kilmer, Talia Shire

Klan Coppola je nešto najbliže plemstvu što postoji u Hollywoodu. Francis Ford Coppola je u toku jedne decenije snimio 4 antologijska filma, pa još uvek ima status velikog umetnika, iako posle toga nije snimio ništa ni izbliza na tom nivou. Njegova kćerka Sofia pokušava da taj status dostigne. Među ostalim članovima klana ima i glumaca i scenarista. Gia je najnovija nada da će prezime Coppola i dalje značiti nešto u Hollywoodu.
Po produkcijskim uslovima jasno je da imena i prezimena ne igraju više tako značajnu ulogu. Palo Alto je mali indie film za koji su sredstva prikupljena preko “crowd-fundinga” (kickstarter i slične platforme), glumci su pokupljeni iz krugova kućnih prijatelja i poznanika (to zaista nije teško učiniti sa prezimenom Coppola), a svemu tome je doprineo James Franco kao autor izvornih polu-autobiografskih priča o svom odrastanju u naslovnom gradu nadomak Silikonske Doline i koji je jedan od retkih profesionalnih glumaca u ovom filmu.

U pitanju je nešto što bi se moglo nazvati teen dramom rađenom u hyperlink maniru. Tematika je dobro poznata: besmisao života srednjoškolaca koji su potpuno van roditeljske kontrole. Nije da se upuštaju u vandalizam i kriminal (iako ima i toga, makar u natruhama), ali njihov život se svodi na tračeve, ludorije, napijanje, duvanje, kretenske razgovore, još kretenskije žurke i dosadu, mnogo ubistvene dosade.
Zvuči poznato? Verovatno ste odgledali neki noviji ozbiljniji film o odrastanju ili zapinjanju u tinejdžerskim godinama. Prizovite u misli Avarijev The Rules of Attraction i oduzmite njegovu inicijalnu (a i režijom dodanu) vrednost šoka. Setite se Larry Clarka i Harmony Korina (Kids, Ken Park, pa i Gummo) i skinite nešto od preteranog čudaštva, nihilizma i “in your face” stava. Sve to uklopite u altmanovsku strukturu (tipa Short Cuts). Šta onda imamo?
Imamo troje-četvoro klinaca u prvom planu. Teddy (Jack Kilmer, Valov sin) i Fred (Wolff) su najbolji drugari. Ne znamo zašto, ne znaju ni oni verovatno, ali verovatno da je to zbog bleje i duvke. Teddy je bazično pristojan klinac koji stalno upada u nevolje uglavnom zato što svom drugaru ne zna da kaže “ne”. Fred je raspad sistema, pomalo klovn, pomalo psihopata u nastajanju. Živi za provokaciju, maltretira cure i stalno pravi sranja. Oni povremeno vise sa dobrom curom April (Emma Roberts, Julia joj je tetka), koja je pomalo zaljubljena u Teddija, a i on u nju. Problem je u tome što oni ne znaju da komuniciraju, pa April uleti u vezu sa svojim trenerom fudbala Mr. B-jem (Franco). Emily (Levin) ne visi sa njima i nije deo nijedne ekipe. Ona je školska drolja, zapravo nesigurna cura koja se potvrđuje spetljavanjem sa bilo kojim tipom koji naiđe, uključujući prvo Teddija, pa onda i Freda. Frajeri je najčešće iskorištavaju i ponižavaju.

Palo Alto je film koji više gađa atmosferu nego bilo kakvu radnju. Može se odgovorno tvrditi da je to film ni o čemu, što je inače nekakav zajednički utisak za većinu filmova mlađe generacije Coppola. Sofijin prvenac Virgin Suicides je priznat kao uzor, poster za taj film visi u Aprilinoj sobi. Sofijin najsvežiji film The Bling Ring ima sličnu tematiku: besciljnost srednjoškolskog života, ali je ipak nekako fokusiraniji nego Giin prvenac.
Po detaljima je film sasvim u redu. Muzika je pravilno odabrana i pojačava emotivni efekat. Glumci su najčešće sjajno izabrani i više nego kompetentni za svoje uloge. Jack Kilmer je otkrovenje, ovo mu je prva uloga na filmu. Emma Roberts nam odrasta pred očima i vidimo da je sposobna za sve kompleksnije i kompleksnije uloge. Nat Wolff je opet dobio bizarnu ulogu, ali to mu stoji. Zoe Levin je već u The Way, Way Back pokazala da ima prilično talenta. James Franco, kao jedan od producenata i autor izvornog materijala, ima povlašteni status – najveću odraslu ulogu u filmu i odrađuje je sasvim solidno, sa pravom merom ljigavosti koju može da izvuče. Ostali odrasli glumci su svedeni na epizode, Val Kilmer je Aprilin čudni, stalno stondirani očuh, Talia Shire školska savetnica itd.
Upadljivo je odsustvo odraslih u ovom filmu, a kada se oni pojave i duhom, a ne samo fizički (kao Aprilina majka koja je stalno na telefonu), to obično znači da su klinci nešto grdno zeznuli ili da će se, ničim izazvano, naći u nevolji. S tim u vezi, nije nimalo zanemariv detalj da nijedan od četvoro glavnih likova nema potpuno porodično okruženje. Fred ima samo oca, ostali imaju majke. Ni prisutni roditelji nisu zapravo prisutni, klinci žive u svom svetu, odrasli u svom. Gia Coppola nam to prikazuje sa pronicljivim okom za detalje.

Neki od tih detalja su sasvim na mestu, drugi su, pak, prisutni radi malo instant-smeha, dok su treći poprilično prvoloptaški, ali ni tada nisu pogrešno upotrebljeni. Srećom, Coppola češće pogađa suštinu i kao reditelj se solidno poigrava sa asocijacijama. Treba joj odati priznanje za stav, jer joj je zaista stalo do likova, nema tu popovanja, osude, pokušaja izazivanja šoka kod publike, ali nema ni sažaljevanja ni patronizacije. Palo Alto, povrh toga, sasvim solidno izgleda na vizuelnom planu, što ne treba da čudi – Gia Coppola ima diplomu iz umetničke fotografije.
Problem je što sve to deluje malo previše odmereno i veštački, pa svi pogođeni detalji padaju u vodu. Razlog za to se krije u izvornom materijalu ili u adaptaciji istog. Francove priče nisam čitao, ali sam sklon da poverujem da one naprosto ništa ne valjaju, da su isfolirane i već ispričane. To je samo osećaj, ali Franco se iz petnih žila trudi da se prikaže kao multi-talenat na skoro svim poljima: hiperaktivno piše, glumi, režira, slika, muzicira i šta sve ne. Logično, u toj gomili svega i svačega ima mnogo toga bezvrednog, nekakvog hipsteraja i pozeraja, pa oprez nije na odmet. Ako je do samih priča, onda adaptaciju nije trebalo raditi na silu, mada se opet stiče utisak da nisu sve priče u knjizi jednake, a da su za ovaj film izabrane dosta lakše i blaže. Transfer priča na film, što se tiče hyperlinka, nekako funkcioniše, ali to nije dovoljno.
Naprosto, tu nema dovoljno materijala i Palo Alto je možda zanimljiv akademskoj zajednici kao nekakav “showcase”, ali je kao film ubibože dosadan. Nije to samo zbog toga što skoro da nema radnje, odnosno što su događaji tako niskog intenziteta. Nije ni samo zbog odsustva ciljeva i motiva kod glavnih likova. Najgore od svega je to što Gia Coppola sa ovim filmom nema šta da kaže, pa zato sve deluje nepotrebno i jalovo, klasičan primer za “style over substance”. Razumljiv je strah da ne napravi klon nekog postojećeg filma, razumljiv je i strah da ne naljuti pisca koji je pritom jedan od producenata, razumljiva je i želja da se pokaže kao autor sa fokusom na detalje i na mikro-plan. Međutim, nije mi jasno kako neko može svesno napraviti ovako dosadan film kada na papiru zvuči obećavajuće.