The Drop

2014.

režija: Michaël R. Roskam

scenario: Dennis Lehane (prema svojoj priči Animal Shelter)

uloge: Tom Hardy, Noomi Rapace, James Gandolfini, Matthias Schoenaerts, John Ortiz, Elizabeth Rodriguez, Michael Aronov, Ann Dowd

Teško je započeti gledanje ovog filma bez stalnog obraćanja pažnje na činjenicu da je ovo poslednji film u kojem je James Gandolfini ostvario ulogu. Uvek pouzdani i versatilni glumac ovde je, čini se, na svom terenu u sporednoj ulozi samozatajnog drkadžije sa kriminalnom prošlošću (a i sadašnošću). Gandolfini je stekao globalnu popularnost sa serijom The Sopranos (iako je i pre bio cenjen i pouzdan glumac), ali uloga u The Drop ni u kom slučaju nije reciklaža rutine “kuća-posao-posao-kuća” mafijaškog bossa, nego nešto sasvim drugačije.

Za ovakav film ključna je atmosfera. Mesto radnje je Brooklyn, vreme sadašnje, ali to ne znači da pred sobom imamo živahnu četvrt punu hipstera, studenata i organske hrane. Ovaj deo Brooklyna je “old school”, polu-radnički, polu-kriminalni sa opskurnim neveselim barovima u kojima vise opskurni, neveseli tipovi. To je jedna od onih katoličkih četvrti u kojima možeš biti pandur ili pop ako želiš poštenu karijeru, ili šljaker ili konobar, pa da nekako egzistiraš, a ako i to propadne, kriminal, sitni ili osrednje-sitni ostaje kao opcija. Imali smo takvih filmova i ranije, od Mean Streets pa nadalje, ali čini se da su takvi “dark & gritty” krimići intonirani kao priče iz života prosto preplavili sadašnji repertoar. Na pamet mi pada God's Pocket, još jedan sličan film u kojem je jednu od poslednjih uloga ostvario još jedan prerano preminuli glumac Philip Seymour Hoffman, ali i Gone Baby Gone, pa i Mystic River.

Upravo ova poslednja naslova su ovde ključna, pošto je scenarista Dennis Lehane autor oba romana koja su pretočena u filmove. Animal Shelter je isto zamišljen kao roman sastavljen od anegdota i neproverenih glasina, ali se pisac odlučio da to ipak zapakuje u kompaktniju formu priče, pa da od nje napravi filmski scenario. Lehane je cenjen pisac u domenu pulp krimića i misterija, a imao je iskustva i sa pisanjem za televiziju (The Wire, Boardwalk Empire), a The Drop mu je prvi filmski scenario, i to moram priznati nimalo loš. Iako nije potpisan kao producent, Lehane je insistirao da se režija poveri Michaëlu R. Roskamu, belgijskom reditelju čiji je prvenac, intrigantni ruralni krimić Bullhead (2011), pokupio nominaciju za Oscara za strani film. Roskam je jedan od onih autora koji ne propušta prilike, pa je zgrabio mogućnost da radi u Hollywoodu, i to se čak čini po svojim pravilima. U The Drop on nije puki izvršilac producentske volje, više se može nazvati vizuelizatorom scenarija koji mu se svideo.

O čemu se tu radi? Protagonista i povremeni narator priče je Bob (Hardy), ćutljivi, pasivni, reklo bi se čak usporeni i tupavi šanker u baru kojeg drži “rođak Marv” (Gandolfini). Marv je nekada bio gangster u usponu, njegova pojava je mamila strahopoštovanje, ili to on samo tako priča. Uostalom, to su neka davno prošla vremena, pa je Marv samo menadžer bara koji nosi njegovo ime, Bob samo šanker u tom baru, a pravi vlasnici su čečenski mafijaši predvođeni Chovkom (Aronov) i bar im služi kao paravan i sef u koji trpaju lovu stečenu različitim kriminalnim aktivnostima. Ni gosti bara nisu ništa veseliji i uspešniji ljudi, to su uglavnom olinjali polu-kriminalni likovi koji po navici pijanče u kvartovskom baru i čak jednom godišnje tamo održavaju komemoraciju za tipa pod nadimkom Glory Days koji je jedne večeri samo izašao iz bara i nestao.

Dve stvari će biti okidač za nekoliko paralelnih linija radnje u to zimsko vreme, između Božića i Superbowla. Prva je ne baš najspretnija pljačka bara koju počine dvojica maskiranih tipova. Iako šteta nije ogromna, Čečeni prilično besno žele lovu nazad i spremni su da divljaju po kvartu dok je ne dobiju, a ni osoblju bara se ne piše dobro ukoliko lovu ne pronađu. Drugi aspekt te priče je što se Bob izlajao pred policijom, pa brbljivi detektiv Torres (Ortiz) koji sa Bobom ide u istu crkvu počinje da se petlja oko bara, vlasnika i mušterija. Druga stvar koja će pokrenuti radnju je još čudnija. Jedne noći će Bob čuti cvilež koji dopire iz kante za smeće. Ispostaviće se da je unutra izudarano štene, a da kanta pripada nepoverljivoj i povučenoj curi po imenu Nadia (Rapace). Njih dvoje će se oko šteneta i zbližiti nakon uvodnog nepoverenja, ali u priči će se pojaviti i njen bivši dečko i neodgovorni vlasnik psa, lokalni psihopata i navodni ubica momka sa nadimkom Glory Days, Deeds (Matthias Schoenaerts, glavni glumac u Roksamovom prvencu Bullhead) koji će se nameriti i na Boba i na Nadiu. Povrh svega, i Bob i Marv imaju svojih problema i ne razumeju se međusobno, a baš na dan Superbowla se očekuje isporuka velike količine novca u baru...

Iako je nemoguće zanemariti tužnu činjenicu da je Gandolfini pokojan, ovo ipak nije njegov film, ali on tu radi oni što najbolje ume: igra zanimljivu i karakternu sporednu ulogu i pruža glavnom glumcu priliku da zablista. Ovo je Hardijev film od početka do kraja, kroz gomilu hintova i minijaturnih transformacija. Poslednje godine su bile dobre za Hardija i samo spletom nesrećnih okolnosti i kalkulantstog pristupa producenata mu je izmakla nominacija za ulogu u filmu Locke. U The Drop on nastavlja sa vrhunskim nivoom svojih ostvarenja. Matthias Schoenaerts je više nego solidan kao psihopata. Malo razočaranje je Noomi Rapace, inače više nego sposobna da odigra ranjive cure (kao u Dead Man Down) koja je ovde suviše pasivizirana da bi se uopšte primetila. Slično stvari stoje i sa detektivom i njegovom nadrkanom partnerkom (Rodriguez) koji se nekako ne uklapaju u ostatak filma i deluju umetnuto. Od minijaturnih epizoda, treba istaći Ann Dowd u ulozi Marvove sestre Dottie. Ono što se, pak, svim glumcima mora priznati je savršeno skinut brooklynski akcenat, što je poseban podvig kada se uzme u obzir da je glumačka postava internacionalna, te da je samo Gandolfini u New Yorku na domaćem terenu.

I pored odličnih uloga koje su ostvarili Gandolfini i Hardy, The Drop ostaje samo solidan, ne baš poseban film. Priča je ispričana znalački i intrigantno, a spor tempo joj savršeno paše. Čak je moguće zanemariti celu tu ne baš najuverljiviju postavku oko “drop bara”, odnosno bara koji služi kao sef. Čak ni glumci koji nisu do kraja razvili svoje likove nisu odigrali loše uloge, više su neprimetni i ispod nivoa koji su Gandolfini i Hardy postavili.

Problem je u tome da The Drop ne donosi ništa novo. Te mračne krimi priče sa dna kace su sada postale standard u kinematografiji i prečesto se pojavljuju. Problem sa njima što ne mogu baš sve demonstrirati nonšalantnost i ležernost Mean Streets, ali ni grandioznost Mystic River. Jedino što ostaje takvim filmovima je kolorit, atmosfera vešto dočarana fotografijom u tamnim tonovima, ali i oni blede od prečeste upotrebe. The Drop je korektan i solidan film, ali mi se čini da se njegov izraz već potrošio. Ipak, ako je za utehu, niti je The Drop loš film, a još manje je poslednja Gandolfinijeva uloga loša.