Tusk

2014.

scenario i režija: Kevin Smith

uloge: Justin Long, Michael Parks, Genesis Rodriguez, Haley Joel Osment, Johnny Depp

Kevin Smith je za mene poseban autor, makar je bio. Clerks mi je gotovo genijalan film koji sjajno hvata novi nihilistički (ili makar dekonstruktivičko-apsurdni) duh 90-ih. Mall Rats je pokušao to isto, nije baš uspeo, ali je svejedno bio zabavan film. Chasing Amy je jedan od najživotnijih romantičnih filmova za mene. Dogmi se može zameriti nezrelost, ali sam slab na sprdnju sa religijom, ma kako infantilna sprdnja bila, teško da je infantilnija od organizovane religije. Jay & Silent Bob Strike Back je sprdnja sa celim univerzumom karaktera koje je Smith stvorio i autorova sprdnja sa samim sobom, infantilno do bola, ali gledljivo zbog starih dobrih vremena.

Priznajem, tu sam se pogubio, ali sam nastavio da gledam Smithove filmove. Jersey Girl mi je bio nekako suviše običan. Clerks II čak pomalo usiljen pokušaj revitalizacije stare priče. Zack and Miri Make a Porno je bio gledljiv, ali ni po čemu poseban filmčić. Cop Out je Smith režirao otprilike kao plaćenik da bi skupio lovu za dalje projekte, pa ga i ne smatram Smithovim filmom. Red State mi je promakao iz nejasnih razloga. Za ono što je radio po televiziji, internetu i kojekuda nisam imao vremena i živaca da se upuštam u lov, a i plašio sam se rezultata. I to nas dovodi do sadašnjeg vremena, do Tuska kao možda prvog dela Smithove “Kanadske trilogije”.

Okolnosti filma mi nisu najjasnije, vuku poreklo iz nekih već Smithovih zezanja i internih štoseva koje nisam ispratio. Po jednoj varijanti, Tusk je razrađen materijal iz nekog njegovog podcasta, po drugoj je u pitanju razrada jednog trashy oglasa u novinama. Film je najavljen kao horor-komedija. Okolnosti su manje bitne, bitno je kakav je film. A on me nije oduševio.

 

Wallace (Long) i Teddy (Osment) imaju uspešan podcast u kojem se nemilice sprdaju sa svim i svačim, najčešće sa budalama na internetu. Podcast se zove “Not See Party”, izgovara se slično kao Nazi Party, i tema je nekoliko ne baš najuspešnijih štoseva tu i tamo po filmu. Wallace ima ideju da za sledeću priču skoči do Manitobe i porazgovara sa izvesnim Kill Bill Kidom koji je, vitlajući mačem, odsekao sebi nogu. Zvuči kao eksploatacija i jeste eksploatacija, i Wallace i Teddy su kreteni svaki na svoj način, Teddy je jednostavno tupav, a Wallace je sve iritantniji kako ga upoznajemo: sere kao foka, prepotentan je i zanemaruje svoju devojku Ally (Rodriguez), a njihova emisija je besmislena i nezrela, ali izgleda da ljudi to vole.

Jednom kad se Wallace nađe u Kanadi, shvati da se Kill Bill Kid ubio u nekom od svojih narednih pokušaja vitlanja mačem, pa se nađe u problemu: otišao je na put, a nema priče. Kako se u Kanadi ne dešava bog zna šta (u američkim šalama, Kanađani su prijatni, fini i dosadni, agresivni jedino kad je u pitanju hokej), on pribegne očajničkoj taktici i javi se na oglas koji je video u klonji lokalnog bara. Oglas obećava obilje avanturističkih priča i prenoćište u zamenu za pažljivo slušanje. Eto Wallacu njegove budale za sledeću emisiju.

Stariji gospodin koji mu priča o svojim avanturama je Howard Howe (Parks). Na prvi pogled deluje zanimljivo, bistro i bezopasno. Gosta nudi čajem i priča mu kako se napio sa Hemingwayem u toku priprema za Dan D i svoju najveću posleratnu avanturu kako se izgubio na moru, nasukao na neki otok i živeo sa moržem koji mu je bio bolje društvo od bilo kog čoveka. Jasno nam je da je starac malo ćaknut. Međutim, jasno nam je da se to neće na tome završiti kada se Wallace onesvesti i probudi vezan za krevet. Howard ima druge planove za njega.

I tu film počinje da pada. Naprosto, nedovoljno je smešan da bi bio komedija u maniru Smithovih ranijih raspojasanih radova, a nedovoljno zapravo strašan i originalan da bi bio punokrvni horor. Humor deluje usiljeno, loše napisano, sve na istu foru. Horor elementi izgledaju staro, ali ne u smislu nekog retra ili posvete nekom od klasičnih autora, nego kao da se Smith nije setio ničeg boljeg. To je manje važno za horor-komediju, a problem je što spoj ne radi kako treba, što u toj silnoj grotesknosti nije zapravo zabavan. Scene su duge, dijalozi se pretvaraju u monologe i sve to gnjavi. Wallacova sećanja i deo radnje koji prati Ally i Teddija pomalo razbija monotoniju, ali nedovoljno. U drugoj polovini filma se pojavljuje i priča o potrazi za Wallacom u kojoj je centralni lik frankofoni inspektor (Johnny Depp u još jednoj od svojih iskarikiranih, loših, prvoloptaških uloga) i ta priča je jednako spora, dosadna, metiljava i “second hand” kao i priča o Wallacovoj sudbini u rukama ludaka.

Jedino što u filmu ima smisla je maska i šminka koja podseća na stare trash filmove i filmove B produkcije. Gluma zavisi od momenta do momenta. Justin Long gradi Wallaca kako-tako, dokle god ima prostora za to. Genesis Rodriguez i Haley Joel Osment rade korektan posao, ali ništa više od toga. Johnny Depp opet preglumljuje i to je pomalo uvredljivo za “Quebecois” populaciju, posebno kada se uzme u obzir da je tekst prepun jeftinog humora zasnovanog na setereotipima na račun Kanade i Kanađana. Michael Parks je solidan kao zlikovac i evocira uspomene na legende poput Vincenta Pricea, ali njegov lik se suviše često ponavlja da bi bio svež.

Ako je ovo najbolje što Smith trenutno ume, već se plašim kakva će i o čemu biti trilogija, a kakvi će biti njegovi drugi projekti (ima ih nekoliko navedenih na IMDB-u, koliko da znamo da Smith neće biti besposlen). Lepo je znati da Smith može raditi i drugačije filmove od onih na koje smo navikli i da još uvek uživa u pisanju, režiji i stvaranju. Loše je to što je, čini se, ostao bez ideja, pa poseže za najstandarnijim trikovima. Tusk mi nije seo ni kao fanu ni kao kritičaru i čisto sumnjam da će mi njegova dalja razrada popraviti utisak.