Kingsman: The Secret Service

tekst objavljen na monitor.hr

2014.

režija: Matthew Vaughn

scenario: Matthew Vaughn, Jane Goldman (prema stripu Marka Millara i Davea Gibbonsa)

uloge: Colin Firth, Taron Egerton, Mark Strong, Samuel L. Jackson, Michael Caine, Sofia Boutella, Jack Davenport, Mark Hamill

Instituciju Bond-filmova moramo poštovati, voleli mi te filmove, njihov nastup i stil ili ne. James Bond je najdugovečniji filmski lik koji je prošao kroz mnoge reinkarnacije i ostao u skladu sa vremenom u rasponu od preko 50 godina. Istini za volju, na određenim mestima Bond-filmovi gube kontakt sa realnim svetom i tokovima u filmskoj industriji i to je znak da treba menjati glumca. Bilo je tu svega i svačega, misija na Mesecu, odlazaka u kiselinu sa nasiljem, nevidljivih automobila, pokušaja “re-boota” sa prestarelim Seanom Connerijem, ali James Bond nam se vraća i vraća, pa se čini kao da će ostati večno sa nama.

Naravno, svaka uspešna formula, sa sve potpisnim forama, klasizmom, seksizmom, tipskim, očekivanim humorom, vratolomnom akcijom i mozgolomnom logikom, pre ili kasnije dobije svoju filmsku “decu”. Tako smo imali kopije (Mission: Imposible serijal koji se više oslanja na fizičku komponentu), varijacije na temu (nešto realističniji Bourne serijal), polu-ozbiljne parodije (XXX serijal) i “flat out” parodije (Austin Powers filmovi), pa čak je tu bio i onaj beskrajno uvrnuti Casino Royale (1967), ali pre Kingsmana nismo imali film koji je istovremeno i parodičan i potpuno referentan na Bond-kulturu (i još poprilično filmova, serijala i serija) i potpuno funkcionalan kao film za sebe. Uzmite potonju kvalifikaciju sa zrnom soli, Kingsman je funkcionalan film otprilike koliko su Bond-filmovi sami po sebi funkcionalni. Rekoh već, bilo je tu svakakvih bisera.

Kingsman ima svoj svet koji je i nije “bondovski”. Imamo tu super-tajnu organizaciju engleske gospode koja insistira na svom gospodstvu. Imamo njenu strukturu nazvanu po Vitezovima okruglog stola (iako sto nije okrugao i vrlo retko se sedi za njim). Imamo sistem regrutovanja i treninga (što je u skladu sa jednom “bondološkom” teorijom po kome James Bond nije ime nego pseudonim koji nosi Agent 007, pa se time objašnjava da je Bond Timothija Daltona “pukao” i postao prenasilan za organizaciju). Imamo klinca bez šansi u životu, sina poginulog agenta po imenu Eggsy (Egerton) koji taj trening mora proći. Imamo njegovog mentora Harrija “Galahada” Harta (Firth) koji je rešen da ga istrenira i dokaže “Arthuru” (Caine) da gospodstvo nije isto što i snoberaj. Imamo i tehnologiju i zezalice koje dizajnira Merlin (Strong), ujedno zadužen za obuku i selekciju mladih kadrova.

Sa druge strane, uporedo sa tim imamo i zaveru da se svet uništi. Imamo zlog genija, ekscentričnog bogataša (Jackson) sa govornom manom i uvrnutim idejama o ekologiji i sredstvima da stane na kraj pogubnom ljudskom uticaju na majku Zemlju. Imamo i njegovog smrtonosnog pomoćnika, u ovom slučaju pomoćnicu (Boutella) sa “Blade Runner” protezama a la Oscar Pistorius kojima može rasparati čoveka na pola. Imamo i klasu korumpiranih, snobovskih, novobogataških političara koji njegov plan podržavaju.

Imamo sukob, akciju, nasilje, komediju, parodiju za koju nismo sigurni je li u stvari nekakav homage i čemu tačno. Imamo i “in character” i “out of character” samosvesne reference na Jamesa Bonda (više filmova, uglavnom klasike iz zlatnog doba Seana Connerija), Jasona Bourna i Jacka Bauera, kao i na brojne druge trivijalije iz sveta špijunskog i akcionog filma. Veštom oku, recimo, neće promaći “engleziranje” tipično za staru seriju The Avengers. Kingsman koristi nasilje tipičnije za Tarantina (Kill Bill), Rodrigueza (From Dusk Till Dawn) i Guya Ritchieja više nego ono ušuškano “bondovsko”, pogodno za porodično gledanje za neku već Novu Godinu.

Ono što je kamen spoticanja kod publike i kritike, naročito američke, je navodna politička agenda koju ovaj film ima. Ona je, naravno, veoma konzervativna, “torrijevska”, Ronald Reagan se posredno pominje kao heroj, a u jednoj sceni (da ne spoilam, pogledajte) Obamina glava eksplodira. Filmu se zamera da vrlo otvoreno ismeva tezu o globalnom zagrevanju, da ismeva socijalističku elitu (oličenu u fiktivnom švedskom premijeru) i sirotinju (britanske kriminalne tipove iz Eggsijevog okruženja i američke južnjačke prostačine u onoj zaumnoj i opskurnoj naci-rasističkoj crkvi). Zamera se i seksizam (švedska princeza) i fetišizacija nasilja.

Mislim da su kritičari tu u krivu iz jednostavnog razloga: ljudi, ovo je zezanje od početka do kraja. Slučaj je ovde isti kao i u svim skandalima vezanim za emisiju Top Gear i dežurnog zajebanta Jerremija Clarksona, pa svako preterivanje treba shvatiti kroz zezanje na čemu se u filmu insistira. Da, možda ima političke agende u filmu, ali ona je u svrhu filma i sveta koji film portretira, ne obratno. Nešto što je ovako blesavo i “over the top” od početka do kraja ne može se shvatiti ozbiljno. U njihovu odbranu, Kingsman dosta često maskira parodiju u legitimnu akcionu komediju, ali ko nije sposoban da pogleda iza toga je svejedno bukvalista i dušebrižnik. A problem sa mlađim, “neosveštenim” generacijama je rešen u samom startu: film ima rejting R, znači nije za klince. Na stranu što klinci mogu sami iskopati i daleko kontroverzniji i nasilniji sadržaj na televiziji, internetu i kroz igrice.

Kingsman ima određene probleme na čisto filmskom nivou. I pored furioznog tempa, može se osetiti razvučenost, posebno prema kraju. Opet, to je deo sistema referenci i žanrovskih pravila. Kraj mora biti spektakularan i dug, bitka mora biti epska, a negativci kažnjeni groznom smrću. Zapravo, koliko reference i isticanje žanrovskih pravila pomažu na početku, vrlo brzo se potroše i postaju balast kako film odmiče. Ne pomaže ni činjenica da za kraj na strani “naših momaka” ne ostaje lik koji je građen da bude nosilac i “duša” celog filma.

Spas filma leži u perfektnom “castingu”. Novajlija Taron Egerton je sasvim pristojan, iako je najmanje bitan za sam film, jer je njegov lik tipski. Colin Firth je pun pogodak kao staromodni engleski gospodin. Veteran nešto ozbiljnijih špijunskih filmova Michael Caine je odlično iskorišten kao šef špijunske organizacije. Samuel L. Jackson je vrlo ubedljiv kao negativac, a njemu takve uvrnute uloge stoje.

Matthew Vaughn je u rediteljsku fotelju došao iz producentske. On je progurao Guya Ritchieja i njegove manične krimi-komdeije, što je vidljivo prema njegovom rediteljskom debiju Layer Cake. On stoji iza “re-boota” X-Men franšize. On je napravio dva hita, prvo sa adaptacijom knjige Neila Gaimana, Stardust (2007), pa onda i sa adaptacijom Millarovog i Gibbonsovog stripa Kick-Ass (2010). Kingsman se vezuje upravo na Kick-Ass, pristup je sličan, samo što sada imamo retro špijunske akcije umesto modernih super-herojskih “blockbustera”. Na nama je samo da se opustimo i uživamo uz ovu pažljivo osmišeljnu zezalicu.