Low Down

2014.

režija: Jeff Preiss

scenario: Topper Lilien, Amy-Jo Albany (prema memoarima Amy-Jo Albany)

uloge: John Hawkes, Elle Fanning, Glenn Close, Lena Headey, Peter Dinklage, Caleb Landry Jones, Flea

Jazz i dop idu ruku pod ruku. Jazz generalno ide odlično sa svim porocima: može to biti kocka, kurve, bilo koja droga, alkohol, kombinacija ili sve zajedno. Možda ima tu neke istorijske uslovljenosti, od korena u muzici potlačenih, preko zabavnjačkog perioda do akademske faze u kojoj je sada, iako nisu nestale svirke u zadimljenim prostorijama, “fancy” klubovima i letnjim terasama. Jazz je fluidan i slobodan, kao i misaoni tok sveže urađene osobe. Jazz se može nastudirati i navežbati, tehnički upeglati, ali nije to to ako nema i malo šmeka, improvizacije, opuštenosti i cool stava, u muzici i u još ponekom aspektu života.

Onda se pitamo sa kojom idejom se slobodni jazz umetnici (ne pouzdani “session” šljakeri niti hobisti) odluče na potez koji od njih zahteva rutinu, plan, odgovornost na dnevnoj bazi, kao što je to roditeljstvo. Ili se ne odluče, nego im se to jednostavno dogodi, pa vredi ono “snađi se, druže”. Sad, neki se snađu, neki ne. Neki iz korena promene život, neki nastave da teraju po starom. Jedno je fakat: dete raste, od faze “paketića”, preko faze male dosade, do relativno razumnog i mislećeg bića koje ima stil, ukus, sposobnost za divljenje, bojazan, strah, prezir, pobunu...

Low Down je film o jazzu i heroinu, uz to još i biografija stvarnog velikana, pijaniste koji se zvao Joe Albany, koji je svirao sa legendama, koji je u svemu video i čuo muziku, koji je većinu love spičkao na dop i koji se vukao po zatvorima i klinikama i uprkos solidnoj zaradi umro relativno siromašan, na margini, u 63-oj godini života. Ovakvi filmovi imaju nekoliko problema u startu. Prvi i osnovni je kalup biografskog filma u koji mora upasti. Drugi je ton koji mora zauzeti i braniti do kraja, bilo da je u pitanju romantizacija scene ili “rant” protiv droge. Low Down je tu izuzetno elegantan, jer je zapravo film o odrastanju i formiranju.

Amy (Fanning) je naša naratorka i junakinja. Ona živi sama sa ocem (Hawkes) kojeg obožava i zbog njegovog talenta, a i zbog toga što nije loš čovek, iako bi mogao biti i bolji otac, i zbog čije ovisnosti je stalno zabrinuta i pod strepnjom. U prvoj sceni vidimo oba ekstrema njihovog odnosa: Joe joj maše sa ulice, u ruci ima vreću sa hranom, prilazi mu policija i hapsi ga. Mesto radnje je rub Hollywooda, jedna zgrada gde su se smestili marginalci, umetnici, narkomani, prostitutke... U svakom slučaju, ne bi se moglo nazvati stabilnom okolinom za život i razvoj. Čak i kad bi to hteo, Joe ne bi uspeo da se “skine”, okolina bi ga brzo uvukla opet. Vreme radnje je sredina 70-ih, za Amy su to formativne godine, ona će od devojčice kojoj je njen tata heroj ma kakvu pizdariju napravio uskoro postati devojka koja se grize što mu nije u stanju pomoći.

Ono u čemu Low Down uspeva je pronalaženje pravog tona. Razlog za to je odanost originalnom materijalu, memoarima Amy-Jo Albany. U rukama tipičnog Hollywooda, ovde bi se igralo na patetiku, popovanje, možda čak i na jeftini šok, i insistiralo bi se na poučnosti priče. Ovde tih gluposti i izvrtanja nema, likovi su fino nijansirani, posebno Joe. On nije dobar otac, ali daleko od toga da ne voli svoju devojčicu. On samo ne zna kako to pokazati, sebičan je kao i svaki ovisnik. Pomistlite na Ethana Hawkea u Boyhoodu, samo u ekstremnijoj verziji. On je otac koji će svoju malu voditi u klubove, koji će joj dovlačiti zanimljive ljude u kuću i koji će joj pružiti divna iskustva za pamćenje. On je tip koji će je oraspoložiti u jednom potezu. On je tip za vikend-tatu, ne za dnevnu rutinu roditeljstva. On nestaje, on odluta, on biva uhapšen. On misli da će se u Evropi skinuti sa dopa i još zaraditi neku kintu, pa će malu ostaviti na brigu svojoj majci (fenomenalna Glenn Close), čije roditeljske reference nisu baš najbolje, ali koja se bar trudi da svoju grešku ne ponovi.

Ton je pogođen i u fotografiji. Ovakvi filmovi su najčešće snimani u tamnim, zagušljivim tonovima i asociraju na negativnost. Jeff Preiss, i sam direktor fotografije, najčešće na dokumentarnim filmovima, zna bolje od toga. On i Christopher Blauvelt, direktor fotografije na Low Down, odlučili su se za široki spektar smeđih tonova, i, što je još značajnije, filmsku traku super-16. Efekat je dvojak. Prvo, film deluje kao uverljivi “period piece”, kao da je snimljen 70-ih. Drugo, deluje autentično, meko i nežno, intimno i u skladu sa izvornim materijalom.

Odličan je i izbor glumaca. Elle Fanning je imala jednu sličnu ulogu ranije, u britanskom filmu Ginger & Rosa, gde je igrala devojku zanemarenu od strane svog oca čija su opsesija bili ideali. Njena izvedba Amy je nadogradnja, a ne repriza te uloge, zrelija i kompletnija. Elle Fanning uspeva da izbaci iz sebe iskrenu emociju i pravi je izbor za ovakvu ulogu. John Hawkes je briljantan kao i obično. Fizička sličnost sa svojim likom mu ide u prilog, kao i to da je sasvim kompetentan muzičar (doduše gitarista, ali bez problema uspeva da simulira pokrete po klaviru, što reditelj kapitalizira u krupnim kadrovima njegovih šaka). Hawkesova poseže za dubokim emocijama i prenosi ih u sirovom obliku, tako da svemu njegovom verujemo. Uostalom, on je jedan od najboljih i najpotcenjenijih glumaca danas. Sjajna je i galerija epozidista, Flea (basista Red Hot Chilli Peppersa) je neočekivano dobar kao Hobbs, Joeov kolega muzičar i ovisnik. On je imao glumačkog iskustva i ranije, ali uglavnom sa jako malim ulogama. Briljantna je i Lena Headey kao Amyina majka alkoholičarka koja na kćerku gleda kao na konkurenciju. Njen lik je dosta mračan i upečatljiv i uklopio bi se u neki od romana Charlesa Bukowskog.

Low Down je eksperiment sa žanrovima, i to poprilično uspešan. Naravno, nije to film bez mane, ima tu i razvučenosti i ponavljanja obrazaca i suviše oslanjanja na atmosferu. Za film je značajan ton koji zauzima i koncept koji brani. On je najbolje sročen u podnaslovu knjige po kojoj je snimljen: Jazz, Junk and Other Fairy Tales from Childhood. Jasno, ima tu idealizacije posle koje sledi razočaranje. Nekome će se to učiniti romantičnim, ali Low Down je film koji preispituje normalnost. Normalnost nije nešto što je propisano i što se podrazumeva. Normalnost je deo naše percepcije. Za Amy je njeno odrastanje bilo normalno jer drugačije nije poznavala. Ona je kroz knjigu govorila o pozitivnim i negativnim stranama tog neobičnog odrastanja, a Jeff Preiss je to samo pretočio u film.