Slow West

2015.

scenario i režija: John Maclean

uloge: Kodi Smit-McPhee, Michael Fassbender, Ben Mendelsohn, Caren Pistorius, Rory McCann

Jedan od razloga zašto se western održao u globalnoj kulturi je to što nije u pitanju samo američka, nego pre univerzalna i univerzalno razumljiva mitologija. Western je ona siva zona između poznatog sveta (civilizacije) i novih, neistraženih teritorija (divljine) ili neke tuđe civilizacije. U početku za western je bio značajan američki “setting”, ali su se još u pred-filmska vremena u njemu okušali i strani autori. O filmskim vremenima da i ne govorimo: Sergio Leone i “spaghetti western”. U poslednje vreme smo, recimo, viđali i austrijske (tirolske) westerne, argentinske, australske, pa i francusko-alžirske za koje više ni američki kontekst i “setting” nisu nužni.

I pored svoje univerzalnosti, čini se da su, makar u svojoj matičnoj zemlji, westerni u defanzivi poslednjih 20-ak, možda i više godina, možda čak od perioda Novog Hollywooda. Klasična mitologija je istrošena, revizionisti su prošli i dekonstruirali svoje, post i post-postmodernisti se westernom bave možda jednom u karijeri, ponekad samo kao idejom prebačenom u drugi prostor i drugo vreme. Nema ni komercijalnog potencijala toliko da bi se stare legende “rebootale” u novom svetlu. Pa opet, u poslednje vreme imamo val starih glumaca i stranaca koji ga nekako održavaju u životu. Razlozi za to su različiti: možda malo nostalgije, možda pokušaj ironizacije žanra, možda pokušaj hiper-realizma, možda pokušaj da se nađu još svežija i univerzalnija značenja.

Slow West je jedan od ne-američkih westerna, snimljen na Novom Zelandu u koprodukciji sa Britancima. Naslov pomalo navodi na krivi trag, jer očekujemo hiper-realizam i utemeljenost na istorijskim izvorima ili makar na zapisima iz tog doba (druga polovina XIX stoleća), što nećemo dobiti. Naslov je u pravu sa jedne druge strane: ovo svakako nije ultra-akcioni ili avanturistički western-spektakl. Ono što možemo očekivati je novo, ironično promišljanje western materije, anegdotarnu, epizodičnu strukturu i apsurd, mnogo apsurda. Jednom kad ga prihvatimo, više nam neće smetati ni istorijski ni logički propusti, čak ni oni najočitiji koji su u direktnom sukobu sa fizikom (realnog) sveta.

Naš nepouzdani, dvo- i višesmisleni lakonski narator je Silas (Fassbender), usamljeni lovac na glave koji je slučajno upoznao našeg junaka, šesnaestogodišnjeg finog škotskog momka po imenu Jay (Smit-McPhee) i postao mu vodič i zaštitnik na putu ka Zapadu. Jay traga za svojom devojkom iz Starog Sveta, Rose (Pistorius) koja je nestala pod misterioznim okolnostima i isplivala u Americi zajedno sa svojim ocem (McCann). Serija flashbacka će nam otkriti kako i zašto, budite bez brige. Bitno je jedino da su oboje na poternicama, kao i to da Jay voli Rose svim srcem i da je mora pronaći pre nego što to učine tipični i ne tako tipični western grubijani, banditi i desperadosi. Na tom putu kroz opasne prerije pune Indijanaca, ali i drugih opasnosti, Silas mu dođe nešto kao glas zdravog razuma, ako je to uopšte moguće u zemlji apsurda gde je nada najčešće jedino što njeni stanovnici imaju.

Evo nekoliko zornih primera. Pustopoljinom se muva zloslutni pop bez crkve i pastve, možda i bez biblije. Par svežih imigranata pokušava da opljačka jedinu radnju, zapravo trgovačku stanicu, desetinama, ako ne i stotinama milja unaokolo, pritom ostavivši dvoje sitne dece da čekaju ispred radnje. Bandit potpuno bez moralnog kompasa i Silasov stari kompanjon Payne (Mendelsohn) pronalazi naše junake i menja težak alkohol za čaj, a naši junaci se sutradan bude u koritu nabujalog potoka.

Dve najbolje epizode zaslužuju posebno podrobna objašnjenja. U jednoj od njih, posebno apsurdnoj, Jay se odvoji od Silasa i slučajno naleti na Wernera, uglađenog čoveka, entuzijastu i proučavaoca indijanske kulture i običaja koji već dugo luta ravnicom i zapisuje zapažanja. On mu nudi hranu, vodu i prenoćište pored njegovih dobro opremljenih kola i filozofski odgovor uz sveže jaje za doručak. Jay se budi sam, kola nema. Filozof je ipak varalica i drpio mu je odeću, ali mu je ipak ostavio obećano jaje i poruku.

Druga je čista anegdota kakve se ne bi postideo ni jedan pravi, klasičan western. Stari pionir i verovatno pljačkaš priča uz logorsku vatru kako je nekoliko godina unazad imao mladog kompanjona koji je čeznuo za kriminalnom slavom i svojim licem na poternici, pa mu je starac napravio komediju sa lažnom, rukom napisanom i nacrtanom. Komedija se sutradan možda izvrnula u igru sudbine: starac mladića i njegovu lažnu poternicu nije našao, ali je video stranca kako puca u nešto. Prišao mu je sa leđa i upucao ga. Stranac je bio upucao medveda, a mladić je sav ozaren izašao iz radnje ili klozeta sa svojom poternicom i upitao starca je li on ljubomoran što nema svoju poternicu, pa pokušava da je zaradi.

Ono što će nekima zasmetati je nonšalantan odnos filma kako prema realnosti, tako i prema western mitologiji. Jay će ići okolo bez šešira (nemoguća misija po ravnici bez drvceta leti) i neće ga, solidno treznog, probuditi niti pomeranje velike, teške zaprege (da ne govorimo o skidanju odeće). Dobiće strelu u ruku i neće ni vrisnuti kao čovek. Silas će popiti nekoliko metaka iz puške i preživeće. Čak je i njihov odnos nerealan: desperado kao Silas novajliju može komotno operušati i ubiti ili makar vezati za drvo i otperjati svojim putem, ali to ne čini. Nije nešto slab na klince, ostavio je bez po muke dvoje bespomoćnijih. Možda se tu pomalja diskretni homoerotični kontekst. Vojska (raspuštena?) luta okolo i lovi Indijance iz zabave, bez reda i strukture. Poternica je malo previše na malo previše zabitim mestima i čini se da je (skoro) svaki prolaznik lovac na ucene. A ni novozelandski pejzaž, ma koliko bio lepo uslikan, ne prolazi baš kao Srednji Zapad.

Međutim, ništa od toga ne smeta u ovoj hrabroj i uveliko šašavoj i apsurdnoj viziji. Istina, Slow West nije filozofski i dubok kao Jarmushov Dead Man od kojeg pozajmljuje epizodičnu strukturu tipičnu za road movie. Nije ni sarkastičan i gorak kao True Grit braće Coen, iako se na njihov način igra sa apsurdom. Blesavost filma pomalo asocira na Wesa Andersona, ali stilizacija ne ide tako daleko i ima svakako manje “šećera”. Poslednja i jedina zapravo akciona scena priziva u sećanje Tarantina. Uticaja je dosta i vidljivi su, ali Slow West ostaje svoj, ostaje svež i što je najvažnije, zabavan i dobar film. Preporuka.