True Story

2015.

režija: Rupert Goold

scenario: Rupert Goold, David Kajganich (po knjizi Michaela Finkela)

uloge: Jonah Hill, James Franco, Felicity Jones, Gretchen Mol, Betty Gilpin, John Sharian

Ako ćemo iskreno, i James Franco i Jonah Hill su imali svojih ozbiljnih uloga. Što se Franca tiče, pomenimo Long Beach sa Robertom De Nirom, ako već ne idemo na zicere tipa 127 Hours. I sada Franco pokušava da bude ozbiljan, uglavnom u besmislenim narcisoidnim projektima koje piše (adaptira) i režira, dok tu i tamo zna odraditi tuđi film, nekad loše, nekad pristojno, retko dobro. Jonah Hill, valjda zbog svoje prirodne konstitucije, po pravilu dobija komične “sidekick” uloge čak i u ozbiljni(ji)m filmovima, i upravo su mu Moneyball i The Wolf of Wall Street dofurali dve nominacije za Oscara.

Međutim, zajedno su ova dvojica glumaca (i drugara) uglavnom igrali u (ćoravim) komedijama, najčešće sa Sethom Rogenom. True Story onda u tom smislu treba posmatrati kao nekakav mentalni eksperiment: mogu li njih dvojica, zajedno, jedan nasuprot drugog, odigrati 100% ozbiljne uloge u 100% ozbiljnom filmu, pa to još u adaptaciji jedne ozbiljne nefikcijske knjige koja je ozbiljno uzdrmala američku javnost po pitanju novinarske etike i večitog odnosa između reportera i osumnjičenog ubice, pa još u režiji veterana londonske teatarske scene koji po prvi put režira celovečernji film. Bez potrebe za posebnim isticanjem, nije naročito uspeo. Zamislite Čkalju i Miju u ozbiljnom filmu. Ne ide, očekujete da se smejete.

Ako ćemo pravo, Jonah Hill je u ulozi Michaela Finkela još i nekako održao tu štrebersku blesavost, onako dežmekast i skriven iza debelih naočara. O uverljivosti se da raspravljati. Sa druge strane, James Franco kao ubica Christian Longo ni u kom slučaju nije na visini zadatka, ma koliko se trudio. Odnosno, u prvoj polovini filma se upire da potisne njegovo tipično “kurčenje” kojem zdušno pribegava, da bi jednom kad suđenje počne počeo da namiguje i šmira, jednom rečju preteruje, glupira se i naravno da na kraju upropasti sve.

Iako je priča relativno poznata američkoj javnosti, evo kratkog pregleda. Finkel je uhvaćen bilo sa nepotpunim beleškama, bilo u konstrukciji kompozitne priče koja mu je donela naslovnicu Sunday Timesa i puno publiciteta. Njegovi motivi su možda bili ispravni, ali njegov postupak je u svakom slučaju bio upitan. Usled toga se sa svojom devojkom (Jones) punom razumevanja povukao na malo imanje u Montani. Iz “tihovanja” ga je preneo poziv portlandskog novinara koji ga je pitao za komentar kako to da se ubica Christian Longo skrivao pod njegovim imenom.

Sad, umesto da se jednostavno ogradi od cele priče, Finkel to vidi kao priliku da se vrati u “igru”, ma koliko bio parija u datom trenutku. Njegov plan je da prati suđenje, jer Longo možda i nije tako kriv, i da o tom slučaju napiše knjigu. Longo mu nudi ekskluzivu u zamenu za uslugu da ga ovaj poduči pisanju. Suština svega je da je Longo slatkorečivi manipulator, a da je Finkel, po običaju najpametniji dasa u sobi, ipak nedovoljno pametan da sakrije da to misli. Finkelova i Longova ambicija se nalaze na udaru realnosti.

U principu, True Story donekle funkcioniše kao duo-drama između te dve ambicije i manipulacije, jer nijedan od njih dvojice nije cvećka. Međutim, iskustvo nam nalaže da se upitamo: ima li taj slatkorečivi ljigavac, ubica svoje žene i svoje troje dece, svog advokata. Zašto novinar ne pregovara s njim o poslu sa knjigom (jer to advokati rade, nema razlike između ubica u popularnim slučajevima i sestara Kardashian)? Gde je tu policija? Tužilaštvo? Naravno, svi oni će se pojaviti u ključnom trenutku i okrenuti priču ovamo ili onamo. Nažalost, ne dalje od ustaljenih klišea i opštih mesta.

I to je šteta, jer je ovo mogao biti čak i dobar film. Možda su Hill i Franco umislili da će makar jednom od njih dvojice ovaj film biti ono što je Capote bio za pokojnog Philipa Seymoura Hoffmana. To nije bio slučaj. Niti je Goold kalibar za to, niti je Kajganichev scenario zalazio dublje od pojavnog i površnog. True Story ne ide nikuda, ni u dubinu, ni u širinu. Nema tu propitivanja novinarske etike. Nema tu istraživanja fenomena popularnosti karizmatičnih kriminalaca. Nema tu ni nekog dubokog odnosa između jednog i drugog. Svega toga je moglo biti u nekom drugom, boljem filmu. Sa primerenijim glumcima kojima je stalo do nečega drugog osim kupovine kredita ozbiljnosti. True Story je traćenje potencijala dobre priče i gledateljskog vremena.