scenario
i režija: Shin'ya Tsukamoto (po romanu Shohei Ooke)
uloge:
Shin'ya Tsukamoto, Riri Furanki, Tatsuya Nakamura, Yuko Nakamura
Shin'ya
Tsukamoto je poznat kao autor koji se uglavnom vezuje za žanr, i to
pre svega horor i fantastiku. Njegovi potpisni filmovi su “body
horror” trilogija Tetsuo i dva nastavka Nightmare
Detective. Tsukamoto je poznat i po tome da rado igra u svojim
filmovima, često glavne uloge. Iako njegovi filmovi imaju i nešto
šarma i nešto inteligencije, upitno je koliko bi njegovo ime prvo
palo na pamet kada je u pitanju nova ekranizacija izuzetno značajnog
japanskog romana koji je srušio nacionalnu i nacionalističku
mitologiju o viteškoj (samurajskoj?) borbi čak i u trenucima
nesumnjivog poraza.
Dakle,
na Filipinima smo, 1945. godine. Ostrva su još uvek zvanično pod
japanskom okupacijom, ali Amerikanci udaraju iz vazduha, a lokalni
pobunjenici sa kopna. U džungli smo, komunikacije i lanac komande su
prekinuti, hrane nema, vladaju boleštine. Naš junak je vojnik
Tamura, igra ga sam Tsukamoto, previše bolestan da bi se borio ili
makar radio i skupljao hranu, a opet nedovoljno ranjen da bi ga
primili u bolnicu i hranili iz svojih porcija. Bombe padaju,
pobunjenici napadaju, vojska se raspada, metaforički i doslovno.
Informacije su neproverene, ljudi su gladni, žedni i divlji,
odljuđeni, reklo bi se, a slede još svakakvi užasi, ne
isključujući i kanibalizam.
Svaka
čast velikanima koji su već prikazali brutalnost Drugog svetskog
rata na Pacifiku. Svaka čast Spielbergu koji je naturalističkoj
klanici nudio balans u narativu o pravednom ratu sa dobrim i lošim
momcima. Svaka čast i Malicku koji je u The Thin Red Line dao
makar nekakav filozofski odmak kroz meditativnu naraciju. Svaka čast
i Clintu Eastwoodu koji ga je u dva vezana filma prikazao iz
suprotnih perspektiva.
Ali
ovo nije jedan od onih filmova koji poručuju “rat je pakao”.
Nobi, i roman i oba filma, odlaze dalje i kažu “Rat je
pakao, a to je izgledalo tako i tako”. Ovo je film o
“conradovskom” Srcu tame, o dnu koje je čovek primoran
da dodirne i koje su u sudbonosnim trenucima još pomera i
spušta do neslućenih nizina. Ovo je film koji mora biti na
tragu Peckinpahovog Cross of Iron i Coppolinog Apocalypse
Now.
Mora
biti, ali jednostavno nije. Problem se tu ogleda u dve stvari.
Prva je već pomenuto autorovo žanrovsko i “trashersko”
poreklo koje dosta često izbija i to na ne baš primerenim mestima,
pa hotimično ili nehotično filmu daje čak i neumesno humornu
notu, kao na početku kad nesretnog Tamuru šetaju od baze do
bolnice i nazad. To samo po sebi nije problem, ali je tonalno
neprimereno materijalu i pomalo unižava ono što bi ovaj film
morao da govori.
Drugi
problem je usko povezan sa prvim i isto izvire iz žanrovskog i
“trash” načina rada. Tsukamoto, naime, ne pokazuje onu finesu
koja je neophodna da nas ubedi da se dno ljudskosti i
egzistencije pomera. Film zbog toga u konačnici postaje
repetitivan, redundantan i čak na momente i dosadan jer nam se čini
da smo sve to već videli.
To
opet ne znači da je Nobi loš film i da se ne da
pogledati. Ima tu fino pogođenih kontrasta, kao što je recimo
onaj između raskošne tropske prirode sa jedne i ljudske bede sa
druge strane. Ima i momenata čiste akcije, napetosti i
preživljavanja, uz užase koji vrebaju iz vazduha i sa zemlje, a
koje, kao ni glavni junak, ne vidimo, samo čujemo i svedočimo
o njihovim posledicama. Ima tu i užasa, onog teško zamislivog, ali
zbog toga ništa manje stvarnog.
Problem
sa Nobijem je što nije dobar onoliko koliko bi morao biti
i koliko knjiga od njega zahteva. U tom smislu predlažem da
radije pogledate staru verziju iz 1959. godine koja je solidno
uzburkala duhove u Japanu. Ovu novu možete pogledati više iz
radoznalosti, ali zaista ne očekujte da će vas oboriti s nogu,
iako će vas u par trenutaka dobro protresti.
No comments:
Post a Comment