Stinking Heaven

2015

režija: Nathan Silver

scenario: Nathan Silver, Jack Dunphy, Deragh Campbell, Hannah Gross, Keith Poulson

uloge: Keith Poulson, Hannah Gross, Deragh Campbell, Henry Douvry, Jason Giampietro, Jason Grisell, Eleanore Hendricks, Eileen Kearney, Carl Kranz, Diane Lanyi, Sunita Mani, Tallie Medel, Eleanore Pineta, Jayson Simba

Zapamtite ime Nathana Silvera, jer će njegovo ime sigurno značiti nešto u budućnosti filma. Već sada, sa limitiranim budžetom i u uskom krugu prijatelja, familije i saradnika, Silver pravi zanimljive i inteligentne filmove tempom od po jednog godišnje u najboljem maniru američkog nezavisnog filma i to mu donosi poštovanje za sada malobrojne (ali sa tendencijom rasta), ali verne festivalske publike.

Stinking Heaven se etiketira kao vrlo crna komedija, ali ja tu komediju ne vidim. Smisao za humor svakako, kao i mnogo duha, ali ne baš komediju. Smeh koji će Stinking Heaven izazvati biće od one neprijatne vrste, iz razloga šoka i neverice, dok je tema vrlo ozbiljna i vrlo pametna. Stinking Heaven je, naime, svojevrsna karakterna studija, grupni portret jedne skupine ovisnika u komuni. Ovim filmom Silver postavlja iskreno i potrebno pitanje je li moguća funkcionalna zajednica ako je sačinjavaju redom disfunkcionalni ljudi, te da li je funkcionalna zajednica uopšte moguća, čak i kad su jedinke same za sebe potpuno funkcionalne.

Silver svoju priču, koja je delom inspirisana autobiografskim iskustvom (njegovi rođaci su živeli u komuni ili komunama), a delom potrebom da ispita mehaniku jednog kulta, postavlja u tačno određeno vreme i mesto. Mesto je Passaic, New Jearsey, nimalo glamurozan gradić u okolini New Yorka, a vreme je 1990. godina, usred recesije niskog intenziteta, ali zato prolongiranog trajanja koja je posledica Reaganove unutrašnje politike. Na ulici se to osećalo kroz nekakav otpor i alternativu koja se polako formirala, a koja će pun zamah dobiti koju godinu kasnije.

Takve odrednice, iako je priča zapravo vanvremenska, Silveru i saradnicima, a naročito scenografkinji Britni West (koja je na Viennalu imala i svoj prvenac što se tiče režije – Tired Moonlight) daju prostora za igrarije sa stilom. Na sve na šta su mogli da utiču u okviru skromnog budžeta, oni su pogodili do detalja. Istina, na ulici će zalutati neki moderniji auto ili neki drugi detalj kojeg nije moglo biti u to doba, ali time se ne treba baviti. Posebno treba pohvaliti Silverov osećaj za stil i odluku da film snima na “beti”, televizijskom formatu i sa kamerom iz ruke, tako da dobijemo utisak amaterskog filma. Još kad uzmemo u obzir da se likovi “in character” snimaju, te da ćemo u jednom trenutku videti raniji snimak i kao kasetu puštenu sa video-playera, vizuelni identitet filma postaje još zanimljiviji.

Centralno pitanje je kako se Silver dohvatio svoje nimalo jednostavne centralne teme. Odogovor na to je sjajno, sa lakom rukom, bez popovanja, igrivo, a opet ozbiljno, na momente čak i košmarno. Suština svih komuna i kultova je da nude laka rešenja, i zato privlače najrazličitije očajnike u potrazi sa pomoći ili za smislom života. Tako imamo harizmatičnog vođu Jima (Poulson), njegovu nestabilnu ženu koja bira da je večno ovisna o drugim ljudima, Lucy (Campbell), te Ann (Gross) kao novu curu koja unosi pometnju u ionako nestabilno okruženje. Njih troje glumaca su ujedno u velikoj meri doprineli razvoju likova, skupa sa Silverom i ko-scenaristom Dunphijem. Čvrstog scenarija uglavnom nema, postoji samo okvirna priča i u ovom slučaju uspela improvizacija. Pored njih imamo i galeriju drugih ukućana koje sa puno entuzijazma i improvizacije igraju mahom nepoznati glumci. Sve to stvara jedan haos na ekranu koji je zanimljivo i donekle poučno gledati.

Opet, ako očekujete komediju, možete je dobiti u pojedinim detaljima, a naročito je možete dobiti posle filma, ako je autor dostupan za razgovor sa publikom. Nathan Silver ima scenski nastup na tragu ranog Woodija Allena (rutina “neurotični Židov”) i to zapravo podseća na stand-up gde on sa smeškom objašnjava vrlo važne poente filma, kao i svoja pronicljiva zapažanja. Ja sam imao sreće da sam baš na takvoj projekciji bio, a možda ne bi bilo loše da film uhvatite na nekom festivalu na kojem će autor biti prisutan. Iskrena preporuka za oba, i za film i za autora.