31.1.15

Moebius


2014.
scenario i režija: Kim Ki-duk
uloge: Seo Young-ju, Jo Jae-hyeon, Lee Eun-woo

Hajdemo od naslova. Moebius je pojam iz geometrije i označava neprekinuto, a zaokruženo telo poput trake. Simbol je dosta jednostavan: kuda god pošao, vraćaš se na početak. Drugo, ovo je film Kim Ki-duka, šampiona čudaštva u ionako dosta čudačkoj korejskoj kinematografiji. Kim je čest gost na festivalima, cenjen od kritike i određenog dela publike, autor koji ima svoj stil ali nije potpuno rigidan, više naravnan na etikete art i šokantnih filmova nego na žanr i konvencije. To ne treba da čudi pošto je studirao u Parizu ranih 90-ih, dakle generacijski je i školski blizak sa novim ekstremistima, a tematski i stilski i sa drugim transgresivnim autorima.
Moebius je za sada poslednja i možda konačna radikalizacija Kimovog stila. U pitanju je modernizovani, u korejsku srednju klasu izmešteni mit o Edipu. Počinje sa scenom jutarnje “idile”. Otac poslovnjak (Jo) vežba svoj golf zamah, sin (Seo) se sprema za školu, jedino majka (Lee) deluje malo čudno i mamurno za običnu domaćicu. I evo već prvog šoka: zvoni telefon, a otac i majka se oko njega potuku i to onako totalno, ne štedeći se. Sin sve to nemo posmatra. Otac se javlja na telefon, vozi sina u školu i odlazi da se nađe sa ljubavnicom (opet Lee, postaće jasno zašto kasnije). Na povratku iz škole sin zatiče oca i ljubavnicu u seksualnom činu u autu, majka sve to posmatra sa distance. Kasnije ona kamenom razbija izlog na ljubavničinoj radnji, a kod kuće izvlači nož ispod Buddhine statue i napada oca u nameri da ga kastrira. Otac je na sve spreman, išutira je, ali se majka okreće sinu koji je ionako seksualno opterećen kao i svi klinci u tim godinama. Odseca mu penis i trpa ga u usta. Dok otac vozi sina u bolnicu, majka nestaje iz kuće i iz priče tokom celog središnjeg dela filma.

Niste odustali? Idemo dalje. Sin bez penisa je žrtva podsmeha i maltretiranja svake vrste, pa na silu odgovara ili povlačenjem ili još većom silom. Prvo je na meti svojih školskih kolega, zatim i na meti ulične bande, zajedno sa kojom “siluje” očevu ljubavnicu prema kojoj je, logično, razvio opsesiju. Sin na kraju dopada kratkotrajnog zatvora, a otac za to vreme pretražuje internet u potrazi za dvema stvarima: transplantacijom penisa (jer šteta da mali pati zbog njegovih grešaka) i mogućnošću muškog orgazma bez upotrebe penisa (moguće je, ali zahteva jak i relativno trajan bol). Klinac izlazi iz zatvora i nastavlja seksualno istraživanje koje postaje sve ekstremnije i ekstremnije, a pravi pičvajz počinje kada se majka vrati kući.
Šta god ja napisao i kako god prepričao, to jednostavno nije to. Moebius je film koji treba pogledati ako imate jak stomak i zanimanje za čudne, nasilne i seksualno izvitoperene filmove koji pomeraju granice. Priča se da je originalna verzija, pre cenzure (pao je u dve od sedam kategorija na korejskom testu pristojnosti), bila potpuno eksplicitna. Ova koja je došla u distribuciju je premontirana tako da se penisi, odsečeni ili ne, i njihovi okrvavljeni koreni barem ne vide, dok je i seks uglavnom “soft core”. Ono što brine su implikacije. Ipak, iako priča staru priču (donekle) i svakako prenosi staru poruku, Moebius je mnogo čvršći i smisleniji od recimo Only God Forgives koji ima eksplicitnije scene ali i manje konteksta.
Kim se, radi maksimalnog efekta, služi jednim od svojih proverenih trikova – u filmu nema dijaloga. Nije to oponašanje nemog filma kao u The Artist ili Blancanieves, niti za odsustvo dijaloga postoji opravdanje kao u ukrajinskom The Tribe. Likovi u Moebiusu jednostavno ne govore, ali ispuštaju zvuke seksualnog uživanja, bola ili oba, ciče, vrište, stenju, plaču... Za tako nešto Kimu su potrebni posebni glumci i on ih nalazi. Jo je njegov uhodani partner, Seo ima status wunderkinda, a posebno treba pohvaliti Leejevu i njene zastrašujuće transformacije.

Povukao bih jednu “grčku” paralelu: Moebius se pojavio u slično vreme kao i Miss Violence i oba filma su na svoj način “grčka”, Moebius zbog mitologije i primene iste u psihoanalitičkim teorijama ličnosti, Miss Violence zbog realnosti grčke krize i oba su smeštena u okvir disfunkcionalne familije (u kojoj na kraju sve ostaje). Razlika je, i pored taktike dodavanja šoka na šok u tome da Miss Violence ide u širinu i dobija i socijalnu i antropološku dimenziju, dok Moebius udara na isto mesto, svaki put sve dublje i dublje. Valjda je i to legitimno, ali ostaje sumnja da je u pitanju šok radi šoka, provokacija i umetničarenje, te da ispod svog tog stila Kim nema baš mnogo da kaže. Razlika je i u mogućnostima tumačenja, dok je Miss Violence isključivo crn, Moebius je film u kojem je moguće naći nadu, barem kad ugledamo religioznog prolaznika sa baterijskom lampom.
Iskreno, voleo bih da vidim unormaljenijeg Kima koji poseže za konvencionalnijim izražajnim sredstvima. Moebius je tehnički dosta muljav film, ali od šoka to uglavnom nećemo primetiti. Kamera iz ruke je toliko drmusava i čini se uvek na krivom mestu da se tu može spočitati čak i amaterizam. To su sve nebitne stvari, Moebius će naći svoju publiku. Uskoro ćemo, nadam se, imati priliku da vidimo kako se plodan i cenjen autor poput Kima snalazi sa konvencionalnijim, socijalnim temama. Prošle godine je izašao One on One, i nadam se da će mi uskoro pasti šaka. Ako sam već pregurao Moebiusa i pored odlaganja, teško će me nešto drugo iznenaditi.

30.1.15

The Disappearance of Eleanor Rigby: Them


2014.
scenario i režija: Ned Benson
uloge: Jessica Chastain, James McAvoy, Viola Davis, Bill Hader, Nina Arianda, William Hurt, Isabelle Huppert, Ciaran Hinds, Jess Weixler

Nedu Bensonu, debitantu u svetu dugometražnog film, diplomcu sa nekoliko kratkih filmova iza sebe, mora se priznati hrabrost i sposobnost da izvede jedan kompleksan i zahtevan projekat. The Disappearance of Eleanor Rigby je originalno film zamišljen u dva toma koji se bavi raspadom jedne veze iz muške i ženske perspektive. Benson je pritom privukao neka značajna imena: Jessica Chastain je glumica koja je dokazala da se s njom mora ozbiljno računati, James McAvoy je glumac u usponu, Viola Davis je u poslednjih nekoliko godina postala veoma zvučno ime, povratak Williama Hurta na ekrane je osveženje, a Isabelle Huppert važi za jednu od najboljih svetskih glumica trenutno.
Dva završena filma sa istim likovima nazvani prigodno Him i Her su imali premijeru u Torontu prošle godine, pobrali oduševljene kritike i privukli pažnju famozne braće Weinstein, što se pokazalo kao mač sa dve oštrice. Sa jedne strane, ime Weinsteinovih se vezuje za ozbiljne nagrade i kampanje, kao i za širu distribuciju, ali Weinsteinovi znaju biti zahtevni pregovarači koji neretko naknadno skraćuju i premontiravaju filmove kako bi izvukli najbolji finansijski rezultat, često na štetu interne logike i kontinuiteta filma. Benson je dobio zadatak da od dva filma napravi jedan, pod nazivom Them, za širu distribuciju, inače premijerno prikazan ove godine u Cannesu, a da će dva originalna dela nakon toga doći do probrane arthouse publike.
Rezultat svega toga je da se skraćena, premontirana verzija već pojavila na kućnim formatima, dok druge sve nisu, a kada će – ne znamo. Tako da, pošto nisam bio u Torontu 2013, kao ni u probranim američkim arthouse dvoranama ove jeseni, ostajem uskraćen za punu verziju filma do daljnjeg, pa će ova kritika možda biti manjkava. Naprosto, znam da postoji nešto više od onoga što sam video, ali mogu samo da nagađam šta je to. Ali poprilično sam siguran da se svašta izgubilo u kraćenju, posebno one suptilne razlike između likova od filma do filma koje je Jessica Chastain potencirala u intervjuima.
Them je, rekao bih, konvencionalna ljubavna priča koja koketira sa melodramom i tragedijom, kao i sa nekakvom životnom dramom. Eleanor (Chastain) i Connor (McAvoy) upoznajemo kao par na sastanku, jedan od onih parova koji ima običaj da iz fazona pobegne iz restorana i ne plati račun. Nakon te simpatične i vesele scene, odlazimo nekoliko godina u budućnost, gde će Eleanor skočiti s mosta i – preživeti, ali se nakon izlaska iz bolnice neće javiti sada već mužu Connoru, nego će se preseliti kod svojih oca profesora (Hurt) i majke depresivne bivše umetnice (Huppert). Jedina veza između Eleanor i čuvene najtužnije pesme The Beatles po kojoj je dobila ime je zgodna činjenica da su roditelji bili fanovi i da otac nosi pravo prezime. Nestanak iz naslova koji će vas možda odvesti na krivu stranu misterije i trilera zapravo nije nestanak, koliko potez krhke, ali ipak razmažene mlade bogatašice. U centru svega stoji tragedija (koju ne bih otkrivao), a Eleanor nije sposobna da se s njom nosi, tako da je ovaj film zapravo pre svega film o žalovanju i žalosti.
Dok Eleanor nastavlja da se traži u životu i vraća se na magistarske ili doktorske studije kod cinične očeve koleginice (Davis) koja će joj u neku ruku promeniti život, Connor ima istu tragediju na svojim plećima, ali i dva realna problema. Prvi je taj što njegov bar / restoran nikako da dođe do faze isplativosti, pa zbog toga mora da sluša svog oca (Hinds), a drugi je da je Eleanor jednog dana samo išetala iz stana i nestala, a da on nema pojma gde je otišla.
Film će ići napred i nazad, njih dvoje će se sretati, pratiti i razilaziti, svađati i miriti, tajna će se otkriti, ali to neće biti ono hollywoodsko otkriće koje će objasniti ceo film, a i druge stvari će isplivati na površinu na način da će možda ponuditi neke odgovore, ali zato otvoriti još pitanja i tema za razmišljanje. Čini se, ipak, da je Benson hteo da napravi pristojan ljubavni film u dva sata, on bi to i napravio odmah, a ne bi ga slagao iz dva filma. Ono što se ovde nepobitno gubi je razlika u perspektivama dvoje likova, film jedva da funkcioniše kao celina i dosta varira od scene do scene. Neke od njih se čine kao da su klišei koji su tu samo radi popunjavanja minutaže. Naravno, neke druge su odlične, zasnovane na sjajnim glumačkim ostvarenjima i intrigantnoj kameri koja podvlači opštu liričnost filma.

Kada smo kod glumaca, svi do jednog su perfektni u svojim ulogama i čini se pod potpunom rediteljskom kontrolom. Jessica Chastain je apsolutno savršena u svojoj ulozi, a to je uloga koju svaka dobra glumica sanja. Ona mora pokazati versatilnost i gomilu različitih emocija i u tome uspeva. James McAvoy je vrlo dobar kao njen partner i ovde uspeva da ostvari jednu prizemljenu, utemeljenu i realističnu ulogu. Ostatak glumačkog ansambla je više nego profesionalno dobar, verzirani epizodisti briljiraju u svakoj od tih svojih nekoliko scena.
Them nije loš film, ali jasno je kao dan da mu nešto fali da bi bio za apsolutnu preporuku. Ovo je “samo” solidan, na momente dobar ljubavni film i moram priznati da mi je žao što sam ga odgledao pre Him i Her. I dalje ne znam kada že The Disappearance of Eleanor Rigby biti dostupan u integralnoj verziji sa dva toma, i mogu samo željno čekati. Retko imamo priliku da vidimo tako ambiciozno debitantsko ostvarenje.

29.1.15

La danza de la realidad / The Dance of Reality


2013.
scenario i režija: Alejandro Jodorowsky
uloge: Jeremias Herskovits, Brontis Jodorowsky, Pamela Flores, Alejandro Jodorowsky, Bastian Bodenhöfer, Adan Jodorowsky, Axel Jodorowsky

Alejandro Jodorowsky je ime koje ne treba posebno predtavljati. Iako je snimio šačicu filmova u svojoj skoro 50 godina dugoj karijeri, većina tih filmova ima status kultnih klasika. Ono što je posebno zanimljivo, kada se govori o Jodorowskom, govori se i o filmovima koje on nije snimio, prvo o Dune, pa o nastavku El Topa. Činilo nam se da se nakon Santa Sangre (1989) i neuspešnog izleta u komercijalne vode u ulozi reditelja u najam, The Rainbow Thief (1990), kojeg se kasnije i odrekao, Jodorowsky povukao iz sveta filma, da se posvetio stripu, pisanju i duhovnoj potrazi, a da na filmske događaje ide samo kad treba da primi neku nagradu za životno delo. Istina je da je Jodorowsky planirao povratak još od 90-ih, da je pokušao da privuče producente i investitore za nastavak El Topa, sada pod radnim nazivom Abel Cain, i za filozofski gangsterski film King Shot. U tu svrhu je kontaktirao sa Davidom Lynchem i uzdao se u to da privuče ne samo glumačke zvezde, povezivao se s Marilynom Mansonom i Johnnijem Deppom ali uzalud.
Sredstva za projekat / projekte su došla drugim putem, preko Michela Seydouxa, velikog prijatelja i poslovnog partnera tokom zlatnih 70-ih sa kojim je planiran i Dune. Sredstava za mega-projekat je zmanjkao, tako da na istom mestu nismo mogli videti Salvadora Dalija, Pink Floyd, Moebiusa i Gigera, ali su se Seydoux i Jodorowsky razišli kao prijatelji i opet našli na dva projekta. Prvi je dokumentarni film Franka Pavicha Jodorowsky's Dune, a drugi igrani film prema motivima autobiografske proze i poezije Alejandra Jodorowskog pod nazivom The Dance of Reality. Film je snimljen u rodnom mu Čileu (prvi u karijeri, Jodorowsky je snimao u Evropi i Meksiku) i može se reći da ne odstupa od onog što znamo o Jodorowskom.

Stari šaman započinje film traktatom o novcu, kojeg treba deliti kao Isusovo učenje, a ne zadržavati ga za sebe. To možda malo oslikava njegove levičarske stavove, a malo više ipak iscrpljujuće bitke sa finansijerima i producentima, i sa filmom nema ama nikakve veze, a film osim toga nema otvorenih krajeva i nepovezanih slika, scena ili epizoda. Autobiografsku crtu filma treba uzeti sa zrnom sumnje, ipak je u pitanju Jodorowsky i njegova realnost je pomešana sa snom, nepouzdanim sećanjima, simbolikom raznih religija i magija i potrebom da spoji sve u jedno i napravi amalgam, ma koliko sastavni elementi delovali nespojivo ili besmisleno sami za sebe.
U pitanju je, dakle, priča o odrastanju u čileanskom gradiću Tocopilli gde dečak Alejandro živi sa svojim roditeljima. Alejandro je neobičan, povučen i androgin. U dečačkoj dobi ga igra Jeremias Herskovits, ali se i sam Alejandro Jodorowsky pojavljuje i kao narator i kao neka vrsta intervencije na ekranu, glas iz budućnosti koji upravlja dečakom u odsudnim trenucima. Njegovo odrastanje je tužno i naporno. Ostali dečaci ga isključuju, zezaju i maltretiraju zbog imigrantskog, pa još i jevrejskog porekla (ima jedna scena u kojoj oni u ruci drže banane, a on, jadan, gljivu, simbolika jasna i banalna, ali delotvorna). Ni kod kuće nije bolje, otac Jaime (igra ga Alejandrov sin Brontis, Jodorowsky voli da radi u okviru familije) je preki tiranin opčinjen Staljinom koji jednako strasno mrzi čileanskog dikatatora generala Ibaneza. On je rešen da od sina napravi stoičkog ratnika, a ne plačipičku i u svrhu toga ga stavlja na iskušenja. Sa druge strane jednačine stoji majka Sara (Flores), krupna žena koja živi u svetu fantazije i oglašava se operskim arijama. 

Prvi deo filma se bavi familijarnom i lokalnom dinamikom, pitanjima razuma, vere, izdržljivosti, identiteta, hrabrosti i prijateljstva. Izgleda, naravno, kao festival bizarnosti u kojem žena koja govori u arijama nije najbizarnija pojava. Ima tu i bogalja i kepeca i cirkusa i beskućnika i stvarnih i lažnih komunista i relikvija prošlih vremena. Za razliku od prethodnih filmova gde je čudaštvo i šokove potencirao, podvlačio ih seksom i nasiljem, Jodorowsky im sada pristupa lagodno i opušteno, kao da kaže da je to njegov san, njegovo sećanje i njegova realnost, pa nema šta da sakriva i maskira.
Drugi deo filma se bavi fizičkim i spiritualnim pohodom njegovog oca (u engleskom jeziku postoji divna reč “quest” koja bi ovde odgovarala) u pokušaju atentata na predsednika Ibaneza, te kasnijim fizičkim i duhovnim propadanjem nakon neuspeha, menjanjem ideologija i religija, te konačnom spoznajom. Sličnost između Jaimea, Staljina i Ibaneza (vidimo ga stalno na plakatima) je očita i znakovita za kasnije. Dok je otac na životnoj misiji, dečak odrasta sa majkom koja ga na drugi, nežniji način uči kako da se oslobodi straha i uklopi. Film se završava sa scenom dečaka na brodu koji odlazi iz rodnog grada, ostavljajući za sobom prikaze, utvare, kosture, celokupnu svoju prošlost.
Spoj dve celine i funkcioniše i ne funkcioniše. Odnosno, kod nekog drugog ne bi funkcionisao, ali Jodorowsky sam piše svoja pravila, pa mu i to prolazi. On ovlaš prelazi preko brojnih tema, od odrastanja i roditeljske ljubavi (ili odsustva iste) do identiteta, politike i velikih istina. Ovlaš je tu ključna reč, jer se autor ne zamara dubinom, iako dobro znamo o čemu sve vreme govori i šta ima za cilj. Vizuali su fantastično atraktivni i podsećaju nas da je sve što vidimo njegova interpretacija i njegov san.

Još jedan od dokaza koliko je ovo uspešan film je i spoznaja da nijedna činjenica u filmu nije tačna u smislu čiste faktografije. Jodorowsky falsifikuje godinu svog rođenja, predsednički mandat, (ne)postojanje svoje sestre, čak i odnose sa svojim roditeljima, da ne govorimo o njihovim postupcima. To se otkrije kada se malo prokopa da se raščiste neke nedoumice, ali dok gledamo film takve stvari nam uglavnom neće pasti na pamet.
Jodorowsky se vratio čistom nadrealizmu i snimio film po svojoj volji i za sebe. Nema potrebe da nam drži predavanja iz filozofije i religije, da nas privlači šokom, već jednostavno, direktno i beskompromisno izlaže spoj sna i jave. Ovo je njegov Amarcord, nasilniji, seksualniji i ako je moguće nadrealniji od Fellinijevog, a primećuju se i uticaji od Buňuela do Marquesa. Ta 2013. je očito bila dobra godina za Jodorowskog, imao je dvostruku premijeru u Cannesu, dokumentarca o sebi i svom neostvarenom projektu koji bi bio ultimativni SF film, i svog prvog igranog filma nakon više od 20 godina pauze. Sva je prilika da stari šaman još nije rekao sve što je imao, a šuška se i o skorom snimanju filma Abel Cain. La danza de la realidad može poslužiti kao dokaz da veliki autor ima još uvek dosta duha, snage i volje.

28.1.15

Copenhagen

tekst originalno objavljen na fak.hr

2014.
scenario i režija: Mark Raso
uloge: Gethin Anthony, Frederikke Dahl Hansen, Sebastian Armesto, Olivia Grant

Kada se autor-debitant zaleti u velike ili tabu teme, to verovatno znači da je ili pretenciozni mali govnar koji misli da je nakon završene fancy škole, nekoliko kratkih filmova i nagrada koje drugari dodeljuju jedni drugima on popio svu pamet sveta pa će nas prosvetliti, ili da pred sobom imamo hrabrog i beskompromisnog autora u nastanku koji zaista ima inspiracije i želi komunicirati. Copenhagen je ostvarenje od ove druge vrste, beskompromisan, hrabar, začudan i veoma vešto izveden. Mark Raso je inteligentan i odmeren autor koji zna iskoristiti prelepe vizuale, nadarene glumce, opskurnu meditativnu post-rock muziku i intrigantnu priču, ali je isto tako sposoban citirati i ugledati se na proverene majstore umesto da po svaku cenu otkriva toplu vodu.
Copenhagen je začudan film kojem se može prići sa nekoliko strana. Počeo bih od fluidne priče, nadam se bez prevelikih spoilera jer film ima nekoliko naglih, a istovremeno veoma promišljenih otkrića. William (Anthony) je jedan od onih američkih šupačkih turista koje možete sresti po evropskim metropolama, onih što su neretko spektakularno pijani, glasni kao navijači u javnom prevozu, samo gledaju da povale nešto i generalno su veoma neugodno društvo. Copenhagen nije za njega grad kao svaki drugi kroz koji prođe, opali par slika i par lakih žena, nego predviđena finalna destinacija puta za koju ga vežu genetske činjenice. Njegov otac je upravo tu rođen i tu je verovatno sva familija koju ima, počevši od dede. Otac je, naravno, mrtav, a i pre toga je bio slično koristan u Williamovom životu, jedna nevesela prilika koja je napustila svog sina. Sva je prilika da je i deda bio slična šupčina, pa William nema cilj da se s njim upozna i izmiri koliko da potvrdi svoje sumnje. Sva je prilika da će dobiti i više nego što je tražio.

E, sad, on je na taj svoj eurotrip pošao sa prijateljem Jeremijem (Armesto) u nadi da će njih dvojica raditi one stvari koje obično rade pijani američki turisti u paru. Jeremy je, međutim, imao druge planove, pa je na put poveo i svoju devojku Jennifer (Grant) sa kojom se William baš i ne gotivi, što mu nekako dođe i logično. Ona je uobražena guska, a on je kompletni kreten. Nakon jedne svađe, oni se raskantavaju, par odlazi u London da se nabrzinu venča, a William ostaje sam, bar za neko vreme.
To jest, dok u njegov život ne uđe Effi (Hansen). Njihov prvi susret je pomalo čudna varijanta “meet cute” momenta, ona polije kafom pismo njegovog oca namenjenog dedi, jedini trag koji on ima u svojoj potrazi. On ima kretensku reakciju, ali njih dvoje nekako to prebrode i Effi postaje njegov partner u potrazi. Ona je inteligentna, zaintrigirana, zaigrana, a opet sposobna da zrelo razmišlja i čini se da ima sve vreme ovog sveta na raspolaganju. Nedugo po upoznavanju, u Williamu se javljaju emocije za mladu devojku, ali izgleda da za njih nije spreman. Posebno kad sazna da Effi ima samo 14 godina.
Da, dobro ste pročitali, 14. To u prevodu znači da će Copenhagen koji je do tada išao kursom Linklaterovog kultnog filma Before Sunrise, uz nešto mračniju, nadrkaniju i ciničniju perspektivu (ipak je u pitanju sadašnje vreme kada je svaka nedužnost nepovratno izgubljena) skrenuti na jedan sasvim drugi. Na pamet mi padaju najbolji Egoyanovi radovi. Mark Raso je Kanađanin i potpuno je očito da je odrastao diveći se Exotici

Ne treba posebno spominjati da je privlačnost prema tinejdžerkama škakljiva tema, osim ako i sami niste tinejdžer. Namerno izbegavam termin pedofilija, iako se u filmu distikntivno čuje, jer ima konotacije zločina. U Copenhagenu Raso veoma vešto izbegava dve najočitije zamke kada je tako škakljiva tema u pitanju. Nema jeftine moralizacije i popovanja i nema šoka radi šoka. Likovi su iznenađeni razvojem događaja, iako je taj razvoj motivacijski opravdan i čine sve kako bi se nekako nosili sa tim. Raso ih tretira hrabro i iskreno, onako kako je Nabokov uspeo u knjizi, a Kubrick pokušao u filmu Lolita dok ga studio nije iskasapio, ili još bolje, kao Egoyan u Exotici. Njihova međusobna privlačnost je opasna. William je svestan konotacija, ali Effi je stalo do njega i njemu do nje, što je za njega potpuno novi osećaj. Njoj je on potreban iz njoj veoma dobro znanih razloga. On se protiv privlačnosti na neki način bori, ona je potiče.
Istina, konotacije su izuzetno neprijatne, ali ono što vidimo na ekranu nije. Naprotiv, Copenhagen deluje gorko-slatko, setno, romantično, poetično. Od njihovih međusobnih igrica i vožnji kroz grad na biciklu do turističkih lokacija prikazanih u drugom, čudnijem svetlu i manje glamuroznih lokacija. Talentovani direktor fotografije Alan Poon to veoma vešto snima iz pomalo nepravilnih uglova, a Raso poseže za meditativnom montažom. Sam grad nije filmski heroj, ali nije ni obična kartonska kulisa. Copenhagen je nešto kao sugestija za raspoloženje.
Neke od scena su apsolutno ingeniozne. Jedna od njih je u muzeju u kojoj Effi stoji pored antičke statue. Druga je u karaoke baru. Treća je slikanje spomenika Maloj sireni u potpunom mraku. Ne želim kvariti ugođaj, ali svaka od njih govori za sebe i prethodi svojevrsnom skretanju i promeni raspoloženja. Raso nas uljuljka, pa nas protrese sa nekoliko veštih trikova.

Detaljnost likova je fascinantna, njihove motivacije su pogođene savršeno. William počinje kao takva budala da je jasno da će uskoro morati na put iskupljenja, ma koliko se on tome opirao. Kako saznajemo njegovu predistoriju, tako razvijamo razumevanje, iako ne opravdanje za njegove postupke. Gethin Anthony ga igra do kraja iskreno, bez namigivanja, foliranja i pokušaja da nam se ipak svidi. Glumci su često skloni takvim kalkulacijama, ali Anthony u svoj lik potpuno ulazi i ima potpunu kontrolu u usponima i padovima. Frederikke Dahl Hansen je otkrovenje filma. Neke druge glumice bi se uhvatile “manic pixie dream girl” šablona iako lik nije tako zamišljen, ali mlada danska glumica (imala je 19 godina kada je film sniman, tako da budite bez brige) pokazuje zavidnu zrelost da primeni drugačiji, iskreniji i ogoljeniji pristup. Ona se za ovu ulogu nije štedela i moguće je da pred sobom imamo veliku glumicu (i lepoticu) u nastajanju.
Po ovome što pišem, ispada da je Copenhagen među najboljim filmovima godine. Rekao bih da nije toliko dobar i da više igra na kartu trenutnog utiska i manipulacije sa raspoloženjem nego na to da bude kompletno filmsko iskustvo. Vidi se plan i promišljenost u detaljima i oni se u velikoj meri uklapaju, ali se ne mogu oteti dojmu da je film pomalo sam sebi svrha i da ne ide nikuda posebno, da nema višu ideju pred sobom. Svejedno, u pitanju je intrigantan film koji vas neće ostaviti ravnodušnim. Vredan gledanja.

27.1.15

Ouija


2014.
režija: Stiles White
scenario: Stiles White, Juliet Snowden
uloge: Olivia Cooke, Ana Coto, Daren Kagasoff, Bianca Santos, Douglas Smith, Shelley Hennig

Radeći ovo što radim, izbacujući po jednu filmsku kritiku dnevno, ponekad se nađem u teškim problemima. Recimo, neki film može biti ujedno loš ili naporan za gledanje. Ponekad oba istovremeno. A najgora je situacija kada je loš i naporan na jedan takav način da nemam pojma šta bih napisao. Etika mi nalaže da se potrudim i napišem tih svojih minimalno 400 reči da vi, dragi čitaoci, ne steknete utisak da sam nešto odradio onako bedno i preko kurca. (Opa, evo već četvrtine teksta, mazel tov!)
Naslov filma je posebna priča. Ouija je, kao što verovatno znate, društvena igra, “board game” koja se tiče zazivanja duhova. Ima neke mistike u tome, igra datira iz viktorijanskog doba i poigrava se sa maštom igrača. Princip je jednostavan, postavi se tabla sa poljima “da” i “ne”, alfabetom i brojevima, igrači, najčešće deca, drže ruke na nekakvom vodiču ili skazaljci, a duh kojeg su “prizvali” navodno upravlja njihovim pokretima. Dobro, klinci to vuku kako već hoće i izmišljaju horor priče, kao uz logorsku vatru, pa je to zabavno igrati. I sama igra je poslužila kao inspiracija za nekoliko takvih priča.
Bazična pravila su jednostavna: igra se u grupi, niko se ne sme sa Ouijom igrati sam, tabla se ne sme izgubiti ili zaturiti niti upotrebljavati na groblju. Žrtva i pokretač radnje, Debbie (Hennig) je sva pravila prekršila, pred kraj svog mladog života se čudno ponašala i umrla na čudan način (obesila se o novogodišnje lampione, jedini dobar štos u filmu), što su nadležni proglasili za samoubistvo. Njena ekipa, predvođena najboljom prijateljicom Laine (Cooke) i njenom antipatičnom mlađom sestrom (Coto) reši da pomoću Ouije prizove njen duh i ispita uzroke smrti. Umesto toga, oni prizovu neke zle duhove, pa se nađu u neposrednoj životnoj opasnosti i njihova očajnička borba može da počne.
Sve smo to već videli, uglavnom. Likovi su bezlični i nerazrađeni, toliko da samo Laine i njena sestra Sarah nekako istupaju, ostali služe da manje ili više nastradaju tokom filma. Svaki obrat i svako otkriće možete predvideti čak i film nepažljivo gledate. Zapravo, ovakav film ste već gledali. Efekti su tipski i nabacani, nemaštoviti i “in your face” glasni. Znam da oko Halloweena svašta prolazi ako ima etiketu “horor”, pa je tako i Ouija došla do svoje publike.
Najzanimljiviji detalj filma je naslov i jedna sintagma na odjavnoj špici. Ona glasi “zasnovana na društvenoj igri”. Pitam se kako to. Dobro, gledao sam Jumanji kad sam bio klinac koji je zaista bio zasnovan na društvenoj igri, čak je i imitirao jednu partiju sa malo oživotvorenim efektima i Robinom Williamsom u kostimu britanskog istraživača. Nešto kasnije sam slučajno pogledao i filmovanu verziju Clueda i ostao neimpresioniran. Ono što me zanima je: jesu li poneki ratni filmovi ili filmovi koji se vrte oko partije paintballa zasnovani na društvenoj igri Stratego / Capture the Flag i jesu li sportski filmovi zasnovani na sportskim igrama. Jeste li negde videli natpis “zasnovano na sportu, košarci”? Bilo bi debilno, zar ne? Dodatni zez je što je Ouija u ovom filmu samo rekvizit, trik, tipski pokretač radnje.
Ouija je, dakle, jedan takav film o kojem je teško nešto suvislo napisati. Reč je o filmu koji je loš na toliko nivoa, formuličan, neoriginalan i predvidljiv, sa toliko puta viđenom pričom, nikakvom razradom i likovima tankim kao papir. Stiles White i Juliet Snowden imaju nekakvu reputaciju kao scenaristi nekoliko horora i misterija, ali ovo kao da su pisali na silu. Ne pomaže ni to što je White debitant u ulozi reditelja. To je jedan od onih filmova koje možete slobodno gledati usput dok radite nešto drugo, nećete imati utisak da ste nešto propustili. Neka vas veliki finansijski uspeh u jesenjoj sezoni i poneka usamljena dobra kritika ne zavaraju, ovaj film se zaista ne isplati gledati. Ouija je dokaz da je horor kao žanr u poslednje vreme u dubokoj krizi ideja i originalnosti.

26.1.15

Selma

tekst originalno objavljen na monitor.hr

2014.
režija: Ava DuVernay
scenario: Paul Webb
uloge: David Oyelowo, Carmen Ejogo, Oprah Winfrey, Tom Wilkinson, Giovanni Ribisi, André Holland, Ruben Santiago-Hudson, Colman Domingo, Omar J. Dorsey, Tessa Thompson, Common, Lorraine Toussaint, Niecy Nash, Wendell Price, Stan Houston, Tim Roth, Cuba Gooding Jr, Alessandro Nivola, Tara Ochs, Martin Sheen, Dylan Baker


Još se nisu slegli utisci sa dodele Zlatnih Globusa, a eto nama objave nominacija za Oscare, novih iznenađenja i kontroverzi. Jedan od filmova o kojima se najviše priča kao o gubitnicima već u fazi nominacija je svakako Selma, biografski film o Martinu Lutheru Kingu koji prati njegov rad u okviru pokreta za građanska prava Afroamerikanaca 1964/5. godine, od primanja Nobelove nagrade do konačnog izglasavanja povelje o građanskim pravima koje je ukinulo manipulacije sa registracijom glasača na američkom Jugu. Film se unekoliko fokusira na zapletene odnose između Kinga (fantastični David Oyelowo) i tadašnjeg američkog predsednika Lyndona B. Johnsona (Wilkinson) koji su označeni za istorijski upitne, ali to je samo zgodno objašnjenje i deo kontroverzi koje su isplivale na površinu.
Naime, Selma je, tvrde određeni krugovi, afroamerički, feministički, ultra-liberalni i blogerski uglavnom, “pokradena” glede nominacija, od očekivane pune šake spala knjiga na dva slova: najbolji film i najbolju pesmu Glory (Common i John Legend). Rasprave i argumentacije poprimaju neprijatne tonove, pa se pretresa demografska slika članova Akademije, preko 90 % njih su belci, preko 70 % muškarci, među scenaristima i rediteljima nema ni žena ni Afroamerikanaca, među glumcima i glumicama nema Afroamerikanaca, i u tome pobornici teze o krađi nalaze razlog za loš plasman Selme. Sad, gde ima dima zna biti i vatre, posebno ako se uzmu u obzir najnoviji događaji (rasistički incidenti) u Americi, ali koji su argumenti tih ljudi na prošlogodišnji trijumf, skoro pa apsolutni, filma 12 Years a Slave? Njega je nagradila ista ta Akademija, u gotovo istom sastavu i tada im nije smetao istorijski i biografski film o Afroamerikancu koji je proveo 12 godina u ropstvu, niti im je još godinu dana ranije smetalo izvrtanje činjenica u filmu Django Unchained. Istina, različiti krugovi su se bunili zbog trenda da ropstvo postaje novi holokaust (siguran magnet za nagrade), a određeni afroamerički krugovi su bili nezadovoljni time da je 12 Years a Slave tipičan film koji gađa belačku krivicu i grižu savesti, te zato neiskren.
Biće da se razlozi skrivaju negde drugde. Selma je imala kasnu premijeru novembra na AFI festu, film je pušten u nekoliko dvorana na Božić, a tek januara je zaigrao po američkim bioskopima. Kruže glasine da je iz nekog razloga, distributer je jako štedeo sa “screenerima” za kritičare i uvaženu gospodu iz Akademije, što se njima nije naročito svidelo, pa otud loš rezultat na Globusima i katastrofalan na nominacijama za Oscare. Drugi razlog se može tražiti i u nepisanom pravilu da Akademija neće godinu za godinom davati nagrade sličnim filmovima. Treći bi bio isto politički: bilo je tu i drugih veličina i sujeta kojih se moralo zadovoljiti nominacijama, pa su britanski glumac David Oyelowo i nadolazeća autorica, inače bivša PR službenica Ava DuVernay u tom deljenju karata potegli loše.
Ako ću govoriti po viđenom i po osećaju, oboje su nominacije itekako zaslužili samo na osnovu ostvarenja. Selma je znalački režiran film koji drži napetost i pravilno cilja u emocije gledaoca, bio on istorijska manipulacija ili ne. David Oyelowo je, vrlo verovatno, odigrao jednu od najboljih, najuverljivijih i najupečatljivijih uloga godine. Treba pohvaliti i scenario debitanta Paula Webba. Sa druge strane, gomilanje afroameričkih glumačkih i ne-glumačkih zvezda (Oprah Winfrey, Niecy Nash, Common) u sporednim i epizodnim ulogama stvara nepotreban šum, ali je razumljivo ako se uzme u obzir važna tema i osetljiv društveno-politički trenutak. Konačni rezultat je da, slučajno ili ne, istupaju beli glumci: Tom Wilkinson kao vrlo kompleksni real-političar Lyndon Johnson, Tim Roth u ulozi rasističkog guvernera Alabame i Stan Houston kao brutalni lokalni šerif u Selmi.
Inače, Selma nije film bez mane. Prvo, nadovezuje se na modu biografskih filmova koji problematiziraju samo jedan događaj u najčešće interesantnim životima svojih subjekata. Postavlja se pitanje je li baš organizacija marša od Selme do Montgomerija ono što nam prvo padne na pamet kada se spomene Martin Luther King i pokret za građanska prava. Recimo da je i to legitimna faza i legitimna tema za film, ali za kvalitetno praćenje od nas kao gledalaca zahteva detaljno poznavanje istorijskih okolnosti. U konačnici, Selma je film koji će biti zanimljiviji Amerikancima, i to ne svima: pre svega obrazovanijem sloju i onima koji su na neki način povezani sa pokretom. Nama s ove strane Atlantika ne bi bilo loše da pre gledanja filma sakupimo određene informacije po pitanju istorijskih događaja i konteksta, biće lakše za praćenje.
Selma nije uvek ugodno filmsko iskustvo, ali je efektan i potreban film koji nas podseća koliko je ljudsko društvo napredovalo i koliko još mora napredovati. Ava DuVernay ne štedi ni nas (ima nekoliko baš brutalnih scena podvučenih već tipičnim “shaky-camom” radi dokumentarističkog efekta), a ni svoje likove, posebno Kinga koji je predstavljen kao kompleksna ličnost sa velikom vrlinom mudrosti i nekoliko mana. Ovo nije njegova hagiografija i David Oyelowo je to odlično shvatio, pa ne poseže za očitom imitacijom, nego više za identifikacijom. Selma je i film o iscrpljujućim pregovorima, kompromisima, strategiji i taktici, suštinskim pitanjima, pa i ljudskosti. Iako možemo sumnjati u taktiziranje od strane autora i producenata sa jedne strane i raznih udruženja koja dele nagrade sa druge, činjenica je da je Selma kvalitetan film.

25.1.15

Love Is Strange


2014.
režija: Ira Sachs
scenario: Ira Sachs, Mauricio Zacharias
uloge: John Lithgow, Alfred Molina, Marisa Tomei, Darren Burrows, Charlie Tahan, Chayenne Jackson, Manny Perez, Eric Tabach

Ljubav je čudna i to je nešto što važi za filmove Ire Sachsa, bilo da su njegovi junaci straight ili gay parovi. Ljubav je generalno čudna, sama po sebi, jer se događa retko i gotovo nikad nije u skladu sa našim fantazijama koje su formirali jalovi pesnici i mediokritetski filmovi i serije. Ljubav jednostavno nije idealna. Opet, ljubav je čudna uglavnom na predvidljive načine. Sredovečni par će pod ljubavlju podrazumevati kompromis za kompromisom, lagano podjebavanje i prebacivanje. Tinejdžer o ljubavi (ako to nije ljubav prema skejtu) neće znati ništa, jer kako tinejdžer može znati nešto o ljubavi. On će se i najblaže fascinacije plašiti kao da je video monstruma. Zapravo, u novom filmu Ire Sachsa koji se upravo zove Ljubav je čudna, najmanje je čudna ljubav centralnog gay para (neki bi rekli, osim što je u pitanju gay par, to je samo po sebi čudna pojava). Ne, ona je iskrena, pouzdana i proverena kroz 39 godina zajedničkog života. Mnogo su čudnije okolnosti u kojima se taj par obreo...

Oni su Ben (Lithgow), penzioner i slikar – amater, i George (Molina), učitelj muzike. Nakon 39 godina veze odlučili su da se venčaju. Sve u životu im je sređeno i čini se da ih čeka lepa starost. Čudne okolnosti se razvijaju kada George ostane bez posla u katoličkoj školi (gay, deklarisan, pa se još venčao, pa još kači slike na facebook – stvar je forme, ne suštine). On i Ben stoga moraju da prodaju stan koji su tek nedavno otkupili i da nađu novo, jeftinije mesto za život. Pošto se radnja filma dešava u New Yorku (a gde bi drugde), taj poduhvat će biti dugotrajan i naporan. U međuvremenu, njih dvojica moraju naći nužni smeštaj.
Jedna jedina njihova prijateljica ima sobu viška, ali to je par sati udaljeno od grada, pa ne dolazi u obzir. Ben i George su gradski momci, ne voze i ne mogu da se zamisle van gradskog okruženja. Sve čime se bave i zanimaju nalazi se u gradu. Zato će morati da se razdvoje na neko vreme. George će se preseliti sprat niže na kauč kod para gay policajaca (Jackson i Perez) i sa izrazom tihe jeze na licu će trpeti njihove konstantne žurke koje variraju od D&D seansi do atmosfere gay diskoteke. George je čovek koji veče vidi kao priliku da sluša Chopina i čita neku dobru knjigu, pa mu promena u načinu života nikako neće pasati.
On je još i dobro prešao u poređenju s Benom. Ovaj mora u Brooklyn u stan kod svog zaposlenog, nikad prisutnog nećaka (Burrows) i njegove žene, spisateljice u pokušaju (Tomei), a sobu mora da deli sa njihovim sinom-tinejdžerom (Tahan). Previše ljudi pod jednim krovom je samo po sebi cirkus, ali stavite se u poziciju klinca: delite sobu sa ćaćinim gay ujakom koji razvlači slikarsku opremu svuda po stanu, spava u najčudnije vreme i slika ofrlje urbane pejzaže New Yorka, a klinac ste i niko vas ne razume...

Iako se premisa čini bolesno poznatom (Ozuov Tokyo Story, recimo), upravo ta zajebancija sa nekretninama me je privukla filmu. Znam da mene i moju ženu tek čekaju cirkusi na tom planu, svi ti porezi, ugovori, krediti, kurci-palci... Očekivao sam, dakle, duhovitu dramediju o rešavanju stambenog pitanja. Umesto toga sam dobio na polju narativa generički, ali perceptivan indie filmčić o normalnim ljudima u situacijama koje nisu predvideli, film o onim sitnim i krupnim problemima koji nam ne padaju na pamet dok nam ne padnu na glavu.
Ovo nije striktno gay film i vrlo malo se referira na specifičnosti tog načina života. Okidač za priču je, istini za volju, to da je George izgubio posao zbog svoje orijentacije (zapravo, više zbog kršenja kodeksa institucije za koju je radio), ali ljudi gube posao i ako su straight, čak i u dobrim vremenima, da ne pominjemo krizna. Film se bavi situacijom u kojoj su se našli, kompromisima koje moraju istrpeti dok se stvari ne srede, bilo da je reč o ludim žurkama ili o ludoj kući. Dosta čudniji, ali i perceptivniji aspekt je familijarna dinamika u kući Benovog nećaka. Oca uglavnom nema, a kad je tu napadno je zabrinut za ponašanje svog sina koji se ponaša kao zdrav tinejdžer, hoće mir i privatnost, dobar je u školi i ima jednog prijatelja. Otac će se, tipično, obrušiti na majku da se zaštitnički odnosi prema malom kad on skrivi neku sitnu glupost. Majka će se obrušiti na oca da se zaštitnički odnosi prema svom ujaku. Sve to govori da nešto ne štima između njih dvoje, Ben i klinac su najmanji problem.

John Lithgow i Alferd Molina su odlični glumci i pred sobom imaju dobro napisane, detaljne likove, pa su i njihova ostvarenja odlična. Zaista ih možemo doživeti kao stariji par. Za njih dvojicu, a i za film, posebno je ključna jedna scena u kojoj oni pretresaju istorijat gay pokreta u New Yorku, usput pretresajući i svoju vezu. Marisa Tomei i Darren Burrows sasvim uverljivo igraju svoje likove, sredovečni par današnjeg vremena, nagrižen nestrpljenjem i nefleksibilnošću, kojem je najmanje odstupanje od plana i zamisli ravno smaku sveta. Charlie Tahan je solidno uverljiv kao tinejdžer.
Pa opet, nisam doživeo ni dubinu ni mudrost, pa ni neku naročitu originalnost u ovom filmu. Moguće da je to zbog režije koja se toliko oslanja na indie klišeje, sa sve newyorškom paletom boja i izborom generalnog okruženja, možda zbog nečeg drugog. Ira Sachs kao da je imao blagu ideju šta bi i kako bi, zato i, čini se, imamo nekoliko iskrenih pogleda u stanje današnjeg sveta, ali kao da tu ideju nije razradio do kraja. Love Is Strange je solidan film, ali ne i toliko dobar koliko kritičari pišu hvalospeve. U pitanju je jedan u moru indie filmova.

24.1.15

Foxcatcher


2014.
režija: Bennett Miller
scenario: E. Max Frye, Dan Futterman
uloge: Steve Carell, Channing Tatum, Mark Ruffalo, Sienna Miller, Vanessa Redgrave

Kada se govori o velikim američkim autorima današnjice, Bennett Miller se retko spomene, što je ne samo šteta, već i ozbiljna greška. Iako mu je Foxcatcher tek treći igrani film (u karijeri ima i jedan dokumentarac), Miller ima izgrađen, a opet prilagodljiv stil i prepoznatljiv spektar tema kojim se bavi. On je, ne bez razloga, jedan od favorita kritike i festivalskih žirija. Na sebe je skrenuo pažnju maestralnim igranim prvencem Capote (2005) sa Philipom Seymourom Hoffmanom u naslovnoj ulozi za koju je i dobio Oscara, a film je skupio još 4 nominacije. Usledio je Moneyball (2011), inteligentna sportska drama prepoznata od strane Akademije sa 6 nominacija, ali nijednim kipićem na kraju. Foxcatcherov skor je stao na 5 nominacija u važnijim kategorijama (osim šminke) i, začudo, izostankom nominacije za najbolji film.
Iako je utisak neposredno nakon gledanja filma čudan i difuzan, pa se čini da je i pored vrhunskog scenarija, maestralne glume i režije Foxcatcher nekako nekompletan film, u pitanju je ozbiljan previd Akademije. Foxcatcher je film sa odloženim dejstvom, slojevit film koji zahteva razmišljanje, kopanje, tumačenje i svakako je jedan od najboljih američkih filmova ove godine, možda već u najavi potcenjeni klasik. Teme koje Foxcatcher dotiče su fundamentalne, tempo je polagan, izraz sveden, bez veštački ubačene drame i cilj je postići dubinu, pre nego širinu. Kao i sam film, tako su i pojedinačna ostvarenja veoma studiozna.
 
Scenario polazi od postulata doku-drame. U pitanju je relativno poznat i već debatiran slučaj koji je pre skoro 20 godina uzdrmao Ameriku. Ekscentrični bogataš i vlasnik rvačkog kluba Foxcatcher John E. du Pont je ustrelio trenera u svom klubu, bivšeg olimpijskog i svetskog šampiona Davea Schultza. Suđeno mu je za ubistvo na mah, branio se neuračunljivošću, i osuđen je na najviše 30 godina boravka u zatvorskoj bolnici. Da je u pitanju bio neko drugi, a ne naslednik najveće američke hemijske korporacije sa dobrim vezama u vojsci, ubistvo bi se drugačije tretiralo i kazna bi bila oštrija. Ubistvom i suđenjem se film ne bavi, ali se temeljno bavi okolnostima koje su do njega dovele, a u centru pažnje stoje du Pont (Carell), Dave Schultz (Ruffalo) i njegov mlađi brat Mark (Tatum), takođe olimpijski i svetski šampion u rvanju.
Nakon uvodne montaže starih fotografija koje prikazuju žanr-scene iz ranijeg života stare bogataške familije, što će na značenju pridobiti tek kasnije, upoznajemo se s dvojicom braće rvača. Mark je u naponu snage, ali ima nesreću da se sportom koji nije naročito popularan i finansijski podržan. Mark zato ima tezgu da smorenim osnovcima drži motivacione govore za po 20 dolara, a kad to ne radi i ne trenira, živi u sumornom samačkom stanu i hrani se “TV-večerama”. Dave je, čini se, malo bolje prošao u životu. Za razliku od svog brata koji, budimo realni, nije baš najbistriji, Dave je komunikativan i uspeo je ostvariti solidne pozicije u nacionalnom savezu, ima trenersku karijeru, ženu (Miller) i dvoje dece, reklo bi se skroman, ali dostojanstven život. Odnos među braćom nije idiličan, primer je to klasične među-zavisnosti (roditelji razvedeni, njih dvojica su se stalno selili i odrasli upućeni jedan na drugog), a Mark ima utisak da će večno ostati u senci svog starijeg brata jer nema sredstava da se od njega odvoji.
Tu na scenu stupa John du Pont, ekscentrični bogataš, ornitolog, filatelista, filantrop, entuzijasta za istoriju, naoružanje, sport i borbu u raznim oblicima, te naravno samoproklamovani američki patriota. Rvanje je jedna od njegovih najnovijih opsesija (čist, tradicionalni vid borbe) i ima želje i sredstava da osnuje klub sa svom potrebnom infrastrukturom kako bi podržao američki nacionalni tim na svetskim prvenstvima i olimpijskim igrama. Naravno, i taj poduhvat je samo jedan u nizu kako bi on dobio poštovanje od svoje autoritarne majke (Redgrave), tipične žene iz visokog društva kojoj nisu jasni ti banalni sportovi. 
On će braći uputiti identičnu ponudu da pređu u njegov klub kao treneri, Dave će odbiti kako bi svojoj deci pružio stabilnost, a Mark će oberučke prihvatiti. Isprva se to čini kao prava odluka, umesto derutnog stana, Mark sad živi u gostinskoj kući, trenira u najboljim uslovima i ima svu podršku ovog sveta od strane svog bogatog donatora i novog prijatelja. Za uzvrat mora samo da nabuba nekoliko govora zahvalnosti i da mu tu i tamo učini poneku sitnu uslugu, da ga zove nekim izmišljenim nadimkom i da sluša njegove monologe.
Već u samoj Johnovoj pojavi je jasno da nešto ne štima, da on nije samo ekscentrični bogataš sa previše love koju bi podelio nekoj organizaciji za dišpet majci, već je njegova patologija dosta dublja. On je navikao da ga ljudi gledaju sa poštovanjem i da im on nameće svoju volju. I to mu prolazi zato što je bogataš, pa će mu rvački tim ili kolekcionari vojne memorabilije ili klijenti iz vojske ukazivati poštovanje za izvesnu svotu novca, iako je jasno da ga na ulici niko ne bi ni pogledao. John to zna i to ga tišti, a svoj slabašan karakter pokušava da maskira megalomanskim planovima i postupcima. Patologija ide dotle da bi od hteo da poseduje ljude kao što njegova majka poseduje konje, a ni njegova opsesija rvanjem nije nevina i bez neke, ostavlja se sumnja da se iza svega krije potisnuta homoseksualnost.
Kada Mark shvati u šta se upleo i da umesto sa stabilnim bratom ima sličan među-zavisni odnos sa potpunim ludakom, pokušaće iz toga pre da se isključi (pićem, drogom, hranom, zanemarivanjem sporta) nego da se izvuče. Kada Dave dođe upomoć kako bi kako-tako držao situaciju pod kontrolom i pomogao Marku, stvari će sve brže izmicati kontroli, i Dave će, kao jedini razuman, morati da balansira između sve luđeg Johna i sve tvrdoglavijeg i autodestruktivnijeg Marka. Tragedija može da počne.
Za vas koji ste do ovde premotavali, izvinjavam se na spoilerima, ali priča je poznata, potkrepljena činjenicama i sigurno je bila predmet nekoliko dokumentaraca ili makar “true crime” emisija. Uostalom, poenta filma nije ni u priči koliko je u svim detaljima koji tu priču prate. Počevši od stava i hoda dvojice braće, njihovog međusobnog odnosa koji je spoj bratske ljubavi i rivalstva, njihovog razočaranje onim što su, kao olimpijski i svetski šampioni postigli u životu, pa do tragedije na kraju. Iako sve gledamo iz Markove perspektive, John je nekako centralni subjekt proučavanja. Kako on izgleda, kako se drži, kako se oblači, čime se dokazuje, čime se ponosi, šta govori, kako i zašto to govori, zašto ga prate kamere, zašto stalno gleda svoje kasete. On želi da bude veliki i upamćen, a jednostavno nije iz tog materijala. Odnos sa majkom i potisnuta homoseksualnost su već klasični psihoanalitički motivi (oni koji me prate znaju šta mislim o verodostojnosti psiho-analize), meni je mnogo zanimljivija njegova klasna, ekonomska i socijalna komponenta, njegov balon u oblacima u kojima živi.
Trojica glumaca su fenomenalni u ulogama koje im nimalo nisu tipične. Steve Carell, inače sjajan komičar, ovde je skriven iza neprepoznatljive maske, ogromnog “francuskog” nosa i pogurenog stava. U drugom filmu bi takav lik delovao karikaturalno, ali Carell ga igra uverljivo i neštedimice u svoj odvratnosti. Mark Ruffalo obično igra gradske pametnjakoviće, ali ovde briljira kao jednostavan, pristojan i ponosit čovek spreman da se nađe i pomogne i pored svog umora i svoje nesreće. Obojica su dobili nominacije, ali meni je još veće iznenađenje Channing Tatum. O njegovoj glumi nisam imao naročito visoko mišljenje, kao ni o njegovom izboru uloga. Naprosto, on je glumac za akcije i ćorave komedije, uloge su mu nezahtevne, likovi tipski i kartonski, a uspeh je postigao uglavnom zbog toga što je privlačan mlađoj ženskoj publici. Ovde je po prvi put, posle možda nekih ranih uloga u indie filmovima, pokazao da je ipak glumac. Trik je vrlo jednostavan, svog klasičnog ekstrovertnog idiota koji se aktivno glupira je nekako pretvorio u introvertnog, nesrećnog, sjebanog i samodestruktivnog. I uspelo mu je, pa mu ovom prilikom javno aplaudiram u svojoj kritici.
Režija je savršena, od uvodne scene, hladne fotografije, distance između kamere i likova do vrlo svedene upotrebe muzike (klasični klavir) i zapravo vrlo malo dijaloga. Foxcatcher ide više na atmosferu, razvoj likova i njihovih odnosa kroz postupke, bez previše objašnjavanja i crtanja. Dodatne dramatike nema, čak ni u scenama rvanja koje su produžene, često iz neposredne blizine, mučne i iscrpljujuće. Jedino mesto gde se taj pristup napušta je jedna atipično urnebesna scena sa ekspresnim skidanjem kilograma na sobnom biciklu.
Foxcatcher je inteligentan, slojevit i zahtevan film. Prvi utisak može biti čak i negativan, ali pamtite da ste pod jakim dojmom negativne atmosfere koju film širi. Miller se kroz film polako i studiozno ne bavi samo pričom o ekscentričnom bogatašu i dvojici braće, već gađa u centar onoga što već duže vreme ne valja sa Amerikom i američkim vrednostima. Apsolutna preporuka.

23.1.15

The Imitation Game

2014.
režija: Morten Tyldum
scenario: Graham Moore (po knjizi Andrewa Hodgesa)
uloge: Benedict Cumberbatch, Keira Knightley, Matthew Goode, Allen Leech, Matthew Beard, James Northcote, Rory Kinnear, Charles Dance, Mark Strong

Recept je jednostavan da ne može biti jednostavniji. Izaberite znamenitu, ali ne opštepoznatu ličnost o kojoj je napisano nekoliko knjiga i snimljeno nekoliko opskurnijih dokumentarnih i igranih filmova. Gledajte da je ta ličnost u zanimljiva vremena bila na zanimljivim mestima, Drugi svetski rat je idealna kulisa, a pozicija može biti i vojnik i logoraš i špijun i šta sve ne. Ubacite stvarne ili izmišljene kontroverze. Napišite scenario na osnovu neke od knjiga, ali dijaloge razradite toliko da ima dovoljno “catchy” linija koje se mogu nabiti u trailer. Nađite reditelja u usponu, spremnog za prvi veliki internacionalni uspeh u karijeri. Nađite glumce. Glavni neka bude glumac u usponu koji ima svoj pozamašni fan club, nema veze i ako je glumac od jedne uloge, pogotovo ako je ta jedna uloga apsolutno kompatibilna sa materijalom koji mu nudite. Napunite postavu sa relativno poznatim imenima, ne moraju svi imati status zvezde, ali neka bude bar jedno-dvoje sa tim statusom. Snimite film i posvetite se promociji. Publika će navaliti u dvorane, uslediće i nominacije i nagrade.
The Imitation Game je upravo takav jedan standardan, formuličan film snimljen i tempiran za sezonu nagrada, nešto što se može nazvati Oscar konfekcijom. Nije to nužno loše, daleko od toga, takvi filmovi moraju zadovoljiti određene standarde kvaliteta, ali im originalnost najčešće nije jača strana. Ono što The Imitation Game drži iznad vode je to što kroz većinu filma reditelj Morten Tyldum (jedan od vrhunaca skandinavskog trilera Headhunters) uspeva da pronađe pravi ton i na pravi način oneobiči priču koju svi znamo.

U pitanju je biografija Alana Turinga, genijalnog matematičara koji je razbio čuvenu Enigmu i doneo prevagu saveznicima u Drugom svetskom ratu. Priča je poznata, Nemci su napravili mašinu za šifriranje poruka koja je imala 159 triliona mogućih ključeva koji su se svakodnevno menjali, a saveznici nisu ni u kom slučaju mogli da pogode šifru i svoje saznanje prenesu u sledeći dan. Za razliku od “pešačkog” pristupa sa prisluškivanjem i kombinatorikom sa papirom i olovkom kako bi se makar neke od poruka dekodirale, Turing se problema latio sistemski, tako što se upustio u konstrukciju mašine koja će moći da provali “master” šifru i dekodira poruke u realnom vremnu, onako kako pristižu. Turingova mašina je, prema nekim procenama, skratila vreme rata za dve godine, omogućila razne pobede, uključujući i Normandiju, a kasnije je poslužila kao osnova za izum i dalji razvoj digitalnih kompjutera.
Film, međutim, počinje nekoliko godina posle rata, kada je već izbio Hladni rat. U Turingovu kuću u Manchesteru je provaljeno, ali Turing (Cumberbatch) ne želi istragu niti bilo kakvo uznemiravanje. Sve je to vrlo sumnjivo, pa inspektor (Kinnear) i njegov nadređeni pomisle prvu logičnu stvar: da je Turing, usamljenik kakav već je, profesor na Cambridgeu gde je već otkrivena “Crvena ćelija”, zapravo sovjetski špijun. Turing zapravo krije neke druge stvari, kao to da je za vreme rata radio za tek osnovani MI6 i da je homoseksualac, što je u to doba bilo jako ilegalno i moglo je da dovede do par godina ćorke i hemijske kastracije...
Nadalje nam film daje Turingovu perspektivu na ratne godine, od poziva 1939. godine da se priključi šifrantskom odeljenju, preko sukoba sa nadređenim oficirom Dennistonom (Dance) do rada pod stalnim pritiskom sa tek nekoliko saradnika. Oni su Hugh Alexander (Goode), John Caincross (Leech), Peter Hilton (Beard) i Jack Good (Northcote). Autističan i arogantan kakav je, prototip geeka, pa još i skriveni homoseksualac koji je naučen da se drži za sebe i čuva, Turing nije naročito popularan među saradnicima, a preokret će se dogoditi kada se mlada matematičarka Joan Clark (Knightley) pridruži uglavnom muškoj ekipi. U njoj će Turning naći najbolju prijateljicu i svoju vezu sa spoljnim svetom i njena pomoć će mu biti dragocena.
Uporedo sa ratnim događanjima i radom na konstrukciji mašine za dekripciju i na razbijanju Enigme, film nas vodi još dalje u prošlost kad je Turing bio nedruželjubivi, nepopularni školarac, maltretiran od ostatka dečaka u internatu. U to vreme je razvio izuzetne matematičke sposobnosti, ali za njegovu ljubav prema šiframa i zagonetkama zaslužan je njegov jedini prijatelj i prvi “crush” Christopher. Događaji iz tog perioda će ga obeležiti do kraja života.
Određeni kritičarski krugovi su se žalili kako u The Imitation Game patnja zarad brutalnog tretmana homoseksualnosti nije zastupljena dovoljno. Ja, međutim, imam drugi problem: taj privatni aspekt Turingove ličnosti deluje kao da je nakalemljen na ono što bi trebalo biti osnovna nit priče, dekodiranje Enigme. The Imitation Game se zbog toga čini kao da su u pitanju dva nalepljena filma, a ne jedan fokusiran. Zapravo, dok prati dešavanja oko Enigme, film je savršeno fokusiran i relativno napet. Ta “trilerska” napetost se održava i kasnije i prerasta špijunsko-moralnu dilemu na tragu Le Carréa. Tyldum koristi sve dostupne trikove kako bi poznatu priču održao napetom. Međutim, kada dođe do pitanja seksualne orijentacije, The Imitation Game počinje previše ličiti na more drugih filmova za “podizanje svesti”.
Rezultat u sezoni nagrada je zadovoljavajući. Budžet je utrostručen, a bioskopski vek mu je praktično tek na početku. Iako nije osvojio važnije nagrade, nominacije pršte na sve strane, pet za Zlatne Globuse i čak osam za Oscare. Treba uzeti u obzir da film uglavnom pokriva “britansku kvotu”, da Akademija iz nekog razloga voli Keiru Knightley, koja ovde nije loša, ali ni zadivljujuća, te da je Cumberbatch izuzetno popularan kod publike. On je ovde solidan, ali vidljivo je da je još uvek na tragu Sherlocka i da mu je pristup isti. Ne smeta to mnogo za tumačenje takvog lika, i Turing je izgubljen u socijalnim situacijama, inteligentan i arogantan na van, a fragilan iznutra. Problem je što je takvo izvođenje monotono, na momente karikaturalno nespretno i daje za misliti je li Cumberbatch zaista “one-trick pony” koji može da odigra samo autiste.
Sve u svemu, znajući koji su favoriti za Oscare, ne bi čudilo da The Imitation Game bude jedan od većih gubitnika sa nekoliko utešnih nagrada ili možda čak nijednom. Opet, ni to ne bi bio loš uspeh s obzirom na to da je u pitanju jedan sasvim običan, konfekcijski i šablonski film. Bila priča o scenariju koji se vukao po ladicama i završio na popisu “The Black List” istinita ili ne, The Imitation Game zaista ne donosi ništa kapitalno novo, tako da su mu i nominacije same po sebi dovoljna nagrada. U pitanju je solidan film, ništa više od toga.

22.1.15

Force Majeure / Turist


2014.
scenario i režija: Ruben Östlund
uloge: Johannes Bah Kuhnke, Lisa Loven Kongsli, Vincent Wettergren, Clara Wettergren, Kristofer Hivju, Fanni Metelius, Karyn Myrenberg, Brady Corbet, Johannes Moustos


Na letovanje smo se svi već navikli kao na nekakav standard. Jebiga, ide se na more. Ko je nasledio kuću ili vikendicu, ide tamo gde se to nalazi, u suprotnom ima jeftinih aranžmana u pred-sezoni i post-sezoni. Verovatno ne poznajem nekog ko nije iskusio makar Prčanj, Paraliju, Burgas ili Kušadasi u neko čudno vreme. Jer na more se, jebiga, ide, tamo se upoznaju ženske / frajeri, pije pivo i ližu sladoledi, klinci tamo uče da plivaju, a odrasli makar na tih bednih sedam dana zaborave muke svog života i šljake za parsto eura po dvanaest sati dnevno kod gazde-dripca.
Zimovanje je već druga priča. Čak i u zemlji opsednutoj skijanjem poput Slovenije najčešće ne možete srediti skijanje preko sindikata, škole ili društva penzionera, kao što možete srediti neke Njivice u maju ili septembru. Odlazak na skijanje ne podrazumeva samo hotel / apartman i lončinu sarme, tu su i skije i žičare i ski-pass, kafa i čaj na stazi po triput većim cenama i slične zanimacije, da ne pričamo o školi skijanja za početnike, decu ili odrasle. Budimo iskreni, to sve lagano miriše na snobizam, ma koliko imalo svojih poklonika. Zlobnici bi rekli da je tu snobizam i foliranje čak važniji od želje za rekreacijom i promenom okoline.
E, sad, kao što se na more u idealnom slučaju ide na neku egzotičnu destinaciju gde su plaže peščane, more tirkizno i čisto, a delfini na izvol'te, tako se na idealno skijanje ide na Alpe. I upravo tu, u jednom “fancy” hotelu u francuskim Alpima je Ruben Östlund smestio svoj najnoviji socijalno-psihološki eksperiment koji u centru ima jednu švedsku, dobrostojeću četvoročlanu familiju. Ništa tu nije slučajno, a Force Majeure, originalnog naziva Turist, je jedan detaljno osmišljen film, na momente zajebantski, na momente hladan i precizan i među najboljima u Evropi i svetu ove (hm, prošle) godine, ovenčan nagradom u selekciji Un certain regard u Cannesu.
Film je podeljen u pet činova i prati petodnevni odmor narečene švedske familije koju sačinjavaju otac-biznismen Tomas (Kuhnke), majka-domaćica Ebba (Kongsli), te dvoje dece u uzrastu osnovne škole. Skandinavski milje nije slučajno ili prigodno izabran, već Östlund jako dobro koristi stereotip o Skandinavcima kao jednostavnim ljudima koji imaju sreće da su u proseku bogatiji od ostatka sveta, koji su možda zbog toga srećni, a zbog nečeg drugog depresivni. Prvog dana familija može da iskusi plodove svoje sreće: roditelji su zajedno i sa klincima, svi skupa se slikaju na planini za porodični album i fiks nostalgije u budućnosti. Hotel je lep i luksuzan (ali ne razmetljiv, nego onako diskretno buržoaski), na lepom je mestu visoko u planinama i puca predivan pogled.
Taj pogled će pokrenuti lavinu događaja. Drugog dana, familija posle skijanja ruča na hotelskoj terasi i gleda navodno kontrolisanu lavinu koja je jedan od turističkih fenomena. Isprva ljudi to slikaju, ne vidi se baš svaki dan, pa kad su već platili... Ebba, međutim, ima rezerve. Možda to nije baš tako pod kontrolom, vidi kako se sneg podiže, ništa se ne vidi. Tomas je uverava da je sve pod kontrolom, da niko nije blesav da bez upozorenja ugrožava elitne turiste. I tako nekoliko puta, dok se zaista ne učini da se lavina otrgla kontroli i da nadire prema terasi gde rulju najednom hvata panika. U toj panici Ebba grabi i štiti decu, kao prava majka, a Tomas uzima svoj iPhone i štiti svoje dupe. Srećom, na terasu je palo samo malo prašine i u toj lavini nema povređenih, što se ne može reći za unutrašnju, emotivnu lavinu koja će uslediti u odnosu između Tomasa i Ebbe.
To će sve biti produbljeno kada se u priču uključi i norverški par, razvedeni sredovečni Matts (Hivju) i njegova dosta mlađa devojka Fanni (Metelius). Suština spora oko Tomasovog postupka nije je li on postupio neodgovorno, što svakako jeste, mada to ne priznaje, nego je li postupio kao muškarac. Ma šta mi mislili, vrlo malo filmova se bavi muškarcima i njihovim položajem u društvu, pre svega teretom očekivanja. Od muškarca se očekuje i da bude hrabar i da bude sposoban i da se brine za svoje najbliže i da ih zaštiti. Muškarci su, međutim, dosta često ne samo sebični, nego i zatvoreni u svoje balone od sapunice, radeći socijalno prihvatljive svinjske stvari u cilju te famozne zarade. Čovek koji je od života naučen da grabi napred i čuva svoje dupe neće model ponašanja promeniti kad su u pitanju njegovi najbliži, a ne kolege i poslovni partneri. Prisnost i bliskost među ljudima izgleda da opada kako klasni status raste. Tomas je instinktivno doneo sebičnu odluku, kao što je Ebba instinktivno donela majčinsku. Ona je postupila socijalno prihvatljivo, on nije i sa tim će morati da živi ostatak života ili barem ostatak godišnjeg odmora. Matts drži stranu Tomasu, Fanni pa Ebbi. To nije samo sukob između polova, to je i sukob između pogleda na svet.
U intervjuima Östlund govori da je ideju za film dobio na osnovu jednog incidenta koji je određeni švedski par doživeo u Latinskoj Americi. Došlo je do pucnjave i pater familias se nije poneo kao čovek, nego pobegao kao pizdun. Sve se završilo i bilo hitro pospremljeno pod tepih, dok njegova gospođa ne bi popila čašu-dve vina previše, pa počela da se vraća na taj incident i brblja pred prijateljima o pizdunskom postupku svog muža. Östlund je intenzivno proučavao i video-klipove snimljene u sličnim kriznim situacijama i shvatio da nije to tek tako i slučajno, te da se muškarci dosta često ne ponašaju viteški, čak ni zaštitnički, pa ni kao zrela socijalna bića.
Östlund je inteligentan autor koji pored inspiracije jako dobro poznaje jezik filma i rad starih i nešto novijih majstora. Primetićemo tu i malo Bergmana i Bunuela, a ponajviše Hanekea u tom seciranju buržoaskog načina života i plašenju buržoazije naizgled banalnim situacijama. Daleko od toga da će se naša familija ovde izvući samo sa sjebanim odmorom, više od toga je u igri. Östlund će ih provesti kroz još nekoliko stresnih situacija (tempo koji bi se mogao označiti kao “talky” na početku se prilično ubrzava prema kraju), bez nade za iskupljenje. Obratite pažnju na muziku, baš na Vivaldija i baš na to njegovo famozno leto, obratite pažnju kada se to pojavljuje i zašto. Harmonika umesto gudačkog kvarteta je jako simpatičan detalj koji savršeno simulira i grandioznost i jednostavnost.
Zanimljivo, ovo je već drugi značajan evropski film smešten u skijaški resort u poslednje dve godine. Dok je švajcarski kandidat za Oscara od pre dve godine Sister bio više socijalno naravnan i govorio o onim nevidljivim elementima koji bogatunima omogućavaju ugodno skijanje, Force Majeure se više bavi krhkošću celog tog buržoaskog sistema ugodnosti. Iako se na prvi pogled tako čini, nije ovo samo individualna studija slučaja, Force Majeure nudi širu, sveobuhvatnu sliku ljudske prirode. Kad smo već kod toga i kod one lavine koja je pokrenula onu drugu, nama zanimljiviju unutrašnju lavinu, jeste li primetili koliko smo bolji u obuzdavanju i kontroli prirode koja nas okružuje, a koliko smo nesposobni da išta učinimo po pitanju naše, ljudske prirode.