31.3.15

Starry Eyes


2014.
scenario i režija: Dennis Widmyer, Kevin Kolsch
uloge: Alexandra Essoe, Amanda Fuller, Noah Segan, Fabianne Therese, Pat Healy, Maria Olsen, Louis Dezseran

Premisa je stara i dobro poznata. Nešto veliko i uspešno zasnovano je na krivim temeljima blasfemije, zla i korupcije. To veliko može rasti samo pomoću još više blasfemije, zla i korupcije, a i individua koja se penje ne hijerarhijskoj lestivici to može učiniti jedino ako proda dušu vragu. To nešto veliko može biti bilo šta, Stari Rim, moderni kapitalizam ili Hollywood, što je slučaj u Starry Eyes.
Nije da to nismo imali i ranije, često u nekom satiričnom smislu. The Day of the Locust (1975) se bavio najklasičnijim od klasičnog Hollywooda i njegovim “underclassom”, glumcima i statistima za jednokratnu ili višekratnu povremenu upotrebu na bedni ugovor. David Lynch je uspeo da napravi dva različita filma koji se bave Hollywoodom, koji dele atmosferu, ne i tematiku. Mulholland Drive (2001) svakako je zvučniji od dva naslova i direktniji u bavljenju Hollywoodom, dok je Inland Empire (2011) intimnija priča smeštena u mozak glumice koja priprema ulogu. Uostalom, prošle godine smo imali čak dva filma koji razobličavaju ne samo Hollywood, negu celu tu industriju zabave, Maps to the Stars i ovogodišnjeg dobitnika Oscara, Birdmana. U takvom okruženju Starry Eyes zaista donosi malo toga novog.
Ono što mu se ne može zameriti je uvijenost: jasan je i direktan. Mi pratimo Saru (Essoe), simpatičnu devojku koja želi da se probije u svetu glume, ali čak retko dobija pozive za audicije, pa joj je prvenstveni izvor prihoda posao u restoranu brze hrane gde joj šef (Healy) pilji u dupe i obraća joj se sa patronizirajućim tonom. Ona živi sa gomilom cimera iz sličnog miljea u prostranoj kući, gde su trzavice, zavist, neiskrena podrška i sjebavanje samopouzdanja potpuno normalna pojava.
Sarin svet će se promeniti sa audicijom za horor film o Hollywoodu (opa, naznaka meta-nivoa) pod radnim nazivom Silver Scream, iza koje stoji kultna stara produkcijska kuća lagano cormanovskog stila i reputacije. Prvu audiciju će zeznuti, ali Sarah ima što druge glumice nemaju: sposobnost da sebi nanese bol i to pokaže javno, sposobnost da se otvori. To dovodi do susreta sa producentom, nepristojne ponude, odbijanja, premišljanja i konačno transformacije. Sarah postaje monstrum zato što ima posla sa monstrumima i to nije nikakva metafora. Ovde zaista imamo vragove, veštice, rituale i “drugu kožu”. A sve zbog vrlo opasne ambicije, jer ambicija je opsesija, bolest i pohlepa, ako je verovati ovom filmu.
Starry Eyes je umereno zanimljiv film na početku zato što se nadamo da ne znamo gde će nas odvesti, jer je polazište jasno. Čak je i transfer od socijalne priče i priče o uspehu sa svim svojim sastavnim delovima do telesnoh horora izveden postupno i relativno glatko. Problem je u tome što iza toga nema dublje poente, nema razrade, što je metafora preočita. Autori onda traže spas u šoku i “gore” momentima, pokušavaju da skrenu našu pažnju, ali uzalud...
Ono što se mora pohvaliti u ovom nekompletnom filmu je glavna glumica, Alexandra Essoe. Ona je relativno nepoznato ime, iza sebe ima nekoliko kratkih filmova i nekoliko malih uloga u dugometražnim filmovima i na televiziji. Možda je ona zaista Sarah, možda je joj je hrabra i zahtevna, fizički i emocionalno, uloga u ovom hororu skok u karijeri. Možda ćemo još čuti za nju. Iskreno, voleo bih. Ona ima potencijala i za daleko bolje filmove od Starry Eyes, ne samo horore i ne samo minimalne produkcije.

30.3.15

Focus

tekst originalno objavljen na: monitor.hr

2015.
scenario i režija: Glenn Ficarra, John Requa
uloge: Will Smith, Margot Robbie, Adrian Martinez, Gerald McRaney, Rodrigo Santoro, BD Wong, Brennan Brown, Robert Taylor

Ima razloga zašto su “caper” trileri (triler-komedije koje u centru imaju prevaru i pljačku) tako univerzalno popularni među publikom. Oni su kao nekakav slatkiš – mora biti ozbiljno loš i promašen da bismo ga takvim percipirali, kad je prosečnog kvaliteta, još uvek je dobar. Možda zato što nas takvi filmovi angažiraju da ih pratimo, stimuliraju našu percepciju i pažnju, donekle i intelekt, iako se dosta često oslanjaju na školske obrate koji su predvidljivi svakom iskusnijem gledaocu. A možda i zbog određenog kodeksa koji ti filmovi ispostavljaju. Dok na prevaru i pljačku u stvarnom životu često gledamo kao zločin (potpuno opravdano), za džentlmene-prevarante i hrabre adrenalinske razbojnike u fikciji i ponekad u vestima gajimo poštovanje. Razlog tome je jasan: žrtve najčešće nismo mi, mi smo suviše pametni i/ili siromašni za to, pustimo sad džeparenja i muljažu sa karticama. Njihove žrtve su bogati ili makar dobrostojeći ljudi sa karakternim manama: neverni muževi, kompulsivni kockari, pohlepni ili prosto nepažljivi tipovi. “Dok je ovaca, biće i džempera od čiste runske vune”, kaže stara mangupska izreka.
Focus je jedan takav, prosečan do solidan “caper” koji priziva u sećanja neke starije filmove koje percipiramo kao bolje, možda zbog njihove onovremene inovativnosti, možda zbog nostalgične patine. Pomislite na Wildera i Lubitscha, glamurozne prepoznatljive lokacije, svet dokonih bogataša i “playboya” u večitoj igri biznisa koja se svodi na onu prostačku “u koga je veći”. Focus je film koji zbog toga paše kao čaša cedevite na topli letnji dan, do te mere da ne stignemo pomisliti da bi možda radije popili pravu limunadu.
Will Smith je Nicky, profesionalni prevarant celog svog života. On je pažljiv igrač i surovi realista, njegova filozofija je “nickel and dime”, zakon masovnosti, makar u điru bila sitna lova, komadi nakita, satovi, šibicarske prevare. Nije mu ispod časti da pozira kao afrički kuvar ne bi li se domogao stola u elitnom newyorškom restoranu. Tu će upoznati Jess (Robbie), prevarantkinju na početku svoje karijere koja ima potencijala, ali je još uvek zelena. On će je obučiti, ispraviti njene loše navike i priključiti svom raširenom timu muljatora sastavljenom za Superbowl u New Orleansu. Nakon uspešnog posla i jednog bonusa u vidu elaborirane kockarsko-muljatorske akcije na Superbowlu, on će je ostaviti u autu sa pozamašnom otpremninom, iako im se smešila zadivljujuća romansa.
Njih dvoje će se naći tri godine kasnije u Argentini na trkama neke niže serije Formule. Tačka njihovog interesovanja je Garriga, Nickijev poslodavac u akciji mazanja očiju suparničkog tima, a Jessin novi dečko. Ponovni susret budi emocije kod oboje, što je posebna frka za Nickija jer ovo nije posao od mnogo akcija za siću, nego jedno veliko perušanje. Posebno što mu za vrat duva i Garrigin brutalni pomoćnik Owens (McRaney).
I tu film nedvosmisleno pada u tempu, umesto trilera više skreće u pravcu romantične ljige i ljubavnog filma, ali ispostaviće se da to ima nekog internog smisla, pošto je uvek ostavljena mogućnost da neko nekog ili svako svakog tu nešto “radi” i mulja. Uostalom, Focus nas na to veoma otvoreno upozorava u uvodu, u sceni u kojoj Nicky drži predavanje svojoj novoj pomoćnici i usput joj drpa sve što stigne – novčanik, sat, nakit. Suština je kao kod mađioničarskog trika, skrenuti fokus na jednu stranu, a “klepiti” sa druge. Ovo je jedan od onih filmova iz škole mišljenja maksimalne iskoristivosti svih replika kasnije u narativu (uključujući i potpuno nepotrebnu i trivijalnu prispodobu o klistiranju), tako da znate kako ga valja gledati – sve pre ili kasnije dolazi na naplatu. To je ujedno i mač sa dve oštrice, jer vodi što u providne, što u inflatorne i stoga nemoguće obrate prema kraju.
Ono što spasava situaciju su glumci. Will Smith je poznatiji i ostvareniji kao komičar, iako mi njegove komične uloge nikada nisu legle. Prosto, nije moj tip humora. Međutim, u retkim dramskim ulogama je uspeo da zablista, recimo u Six Degrees of Separation, pa je prava šteta da nije više razvijao tu stranu karijere. Ipak, ne može mu se osporiti da je zvezda, čak ni posle serije brljotina u poslednjih nekoliko godina. Njegovo prisustvo na ekranu je impozantno i verovatno je ključ njegovog uspeha. U Focusu je uspešno izvršio tranziciju iz mladog glumca u sredovečnog, njegovo prvenstveno oruđe je šarm i “no bullshit” stav i u tome uspeva savršeno.
Veće iznenađenje od njega je Margot Robbie. Ova australska glumica je ostvarila internacionalni proboj kao Di Capriova žena kod Scorsesea u The Wolf of Wall Street i publika i kritika je zapazila pre svega njen sjajan izgled, pošto joj je uloga u velikoj meri bila jednodimenzionalna. Ovde pokazuje da je materijal za veliku zvezdu, mada ne nužno za veliku glumicu. Njena Jess je izuzetno zanimljiv lik i čini se da pogađa upravo ono što Margot Robbie može izvesti – istovremeno mora nagoveštavati integritet punokrvne “femme fatale”, ali i naivnost šiparice sa krupnim plavim očima zagledanim u život. Jess je potencijal, ali ni izbliza realiziran kao što bi ona volela da misli. Ovo je bez sumnje kompleksna uloga, ali utisak je da glumici to jednostavno leži, mada ostaje tračak sumnje u njen raspon uloga. Uostalom, videćemo u narednih nekoliko filmova u kojem pravcu će se krteati njena karijera.
Sjajni su i epizodisti. Film im zaista pruža sočne scene da zablistaju. Tako Adrian Martinez ima nekoliko urnebesnih scena kao Farhad, debeli kompjuterski stručnjak poganog jezika i prljavih misli, dok Brennan Brown sasvim uverljivo igra Nickijevog prvog partnera i “menadžera” cele operacije u New Orleansu. Gerald McRaney je odličan u ulozi opasnog tipa sa kojim je bolje ne kačiti se, a njegovi “rantovi” su čisto zlato. Robert Taylor blista u jednoj sceni koju ima kao lajavi i pohotni australski “playboy”, vlasnik suparničke ekipe i meta prevare u Argentini. “Highlight” filma je, ipak, BD Wong kao kompulsivni kineski kockar u onoj pomenutoj dugoj sceni na stadionu, to jednostavno morate videti.
Autorski dvojac Ficarra-Requa nije nepoznat filmskoj publici. Oni kao scenaristi stoje iza Cats & Dogs filmova, kao i iza filma Bad Santa. U rediteljskim foteljama su debitovali sa I Love You Phillip Morris (2009), a usledio je film Crazy, Stupid, Love. Njihov prevashodni žanr je komedija, a prevara se nekako stalno provlači kao tema, nudeći, između ostalog, mogućnost bizarnosti i apsurda. Focus svakako nije film koji će ući u nekakve antologije, bilo njihove lične, bilo opšte-filmske, ali u pitanju je jedan gledljiv i pristojan komad filmske zabave. Postoji teza da je film o prevari i prevarantima dobar samo onoliko koliko je dobra sama prevara u filmu. Ne bih se složio, Focus je dokaz za suprotno: prevara je možda šibicarska, ali film nije ni u kom slučaju loš.

29.3.15

The Little Death


2014.
scenario i režija: Josh Lawson
uloge: Bojana Novaković, Josh Lawson, Erin James, T.J. Power, Damon Herriman, Kate Mulvany, Kate Box, Patrick Brammall, Lisa McCune, Alan Dukes, Kim Gyngell

The Little Death je poprilično direktan prevod od francuskog “Le petit mort”, što je pesnički izraz za orgazam. I dalje ne znam logiku po kojoj je smrt poetičnija i prijatnija od seksa, ali to sam samo ja. Kod nas je, makar na Festu, preveden kao Slatka tajna orgazma i to pogađa suštinu, mada se iz naslova briše ona uvrnuta, opasna i potencijalno smrtonosna komponenta seksa. U pitanju je u neku ruku hyperlink priča smeštena u okruženje parova u srednjeklasnom sydneyskom predgrađu, od kojih svaki krije poneku seksualnu tajnu. Budimo iskreni, to su najčešće bizarni i potpuno bezazleni fetiši, ali i takvi su pod lupom javnog morala, potisnuti i imaju potencijala da aktere uvuku u razne neprilike.
Recimo, naš prvi par je jedini koji se sastoji od dvoje otvorenih fetišista. Paul (Lawson) se pali na ženska stopala, a njegova dugogodišnja devojka Maeve (Novaković) ima fantaziju da bude silovana, međutim sa tom fantazijom osnovna logika nije u redu – silovanje je samo ako žrtva to ne želi.
Drugi par su Dan (Herriman) i Evie (Mulvany) i njihov brak je u krizi zbog ustajalog seksualnog života, pa im terapeut predloži da svoje aktivnosti začine sa malo “role-playa”, što je sve slatko i nevino dok ne postane preterano i preko svake mere elaborirano. 
Treći par su Rowena (Box) i Richard (Brammall), u braku su i godinama se neuspešno trude da dobiju dete. Možda je problem što Rowena nije doživela orgazam, a okidač za to su joj Richardove suze, što mu ne sme priznati, pa se uvlači sve dublje i dublje u mrežu laži i elaboriranih prevara i nameštaljki.
Priča sa četvrtim parom je slična. Oni su Phil (Dukes) i Maureen (McCune), sredovečni, dugo u braku i sa dvoje dece. Njihov seksualni život je nepostojeći. Nije da se Phil ne trudi, ali Maureen je prema njemu hladna i odbojna. A Phil voli jednu drugačiju Maureen, uspavanu, pasivnu, otvorenu, onu koja ga ne vređa i ne omalovažava.
Peti par zapravo i nije par, mada će možda to jednog dana poznati. Monica (James) je osoba sa delimično oštećenim sluhom (nosi aparat) koja radi u centru za pomoć gluvonemim osobama kao prevodilac sa i na znakovni jezik. Sam (Power) je njen klijent sa jednom neobičnom željom: pozvao bi liniju za telefonski seks.
Usput, da bi bilo još zanimljivije, kvartom se šeta novi sused, usamljeni i uglađeni gospodin Steve (Gyngell), uvek dolazi u nezgodno vreme, deli ljudima kolače i usput ih obaveštava da je osuđivani seksualni prestupnik. Niko ga neće pitati za koji tačno prestup je osuđen, niko neće imati reakciju, niko neće ni čuti šta je zapravo rekao. Neki će biti opčinjeni njegovim kolačima koji ih podsećaju na detinjstvo, a koji su nestali sa tržišta jer su navodno rasistički (čokoladni keksi u obliku crnog dečaka). Drugi će misliti samo na svoje trenutne probleme.
The Little Death svakako ima svoje sjajne trenutke smeha i razonode. U pitanju je seksualna komedija, ali ne od onih vulgarnih, polu-pornografskih, niti od još vulgarnijih glupačkih i ćoravih komedija koje se baziraju na transferu neprijatnosti. Štos nije u tome da ismeva seksualne prakse i fetiše, oni su normalni, postoje vekovima, čak smo im i nazive smislili, nego se igra sa našim poimanjem tih fetiša, sa našim sramom od njih, zapravo sramom od samih sebe. Na tom polju, takav iskren stav sam po sebi ne može naškoditi, jer je izvor za ponekad “over-written”, ali generalno na mestu humor koji se čini iskrenim.
Problem nastaje na filmskom nivou. Fetiši su centralna tema, ali variraju od učestalih i gotovo standardnih do retkih i bizarnih. Druge veze su arbitrarne, neki parovi se poznaju međusobno, drugi ne. Neki se slučajno sreću u prolazu, drugi ne. Prestupnik koji ide od vrata do vrata je funkcionalan kao “comic relief”, ali ne uspevamo da shvatimo njegovu poentu, jer čak nije ni katalizator radnje. Najveći problem je sa promenom tona prema kraju filma, pa umesto ugodnih kratkih komičnih crtica imamo dvadesetominutnu sekvencu sa Samom, Monicom i očekivano trashy damom sa vrućeg telefona. Ima to nekih svojih komičnih momenata (očekivanih, kao i ceo film, uostalom), ali je evidentan pad u tempu. To u principu znači da drugi parovi ispadaju iz slike, neki od njih čak ostaju nedorečeni.
Josh Lawson je relativno poznat glumac, više na televiziji nego na filmu, ali je debitant kao reditelj i to se vidi. Koncept se čini standardnim: izabrati nekoliko sličnih priča, igrati na očekivani humor, spojiti ih u jedan kompozitni film sa jednom tematskom i nekoliko situacionih poveznica. Problem je u tome što potencijal filma nije do kraja realizovan. Ovako je to jedna umereno smešna komedija o seksualnim zgodama i nezgodama, pre svega o onome što skrivamo pod maskom savršenog (malo)građanskog života. A mogao je biti i bolji film da je reditelj više pažnje posvetio filmu kao celini, a ne samo pojedinim delovima.

28.3.15

Im Keller / In the Basement


2014.
režija: Urlich Seidl
scenario: Urlich Seidl, Veronika Franz

Slovenijom je pre nekoliko godina počeo da kruži vic koji ide ovako: Koja je razlika između Slovenca i Austrijanca? Slovenac u svom podrumu drži vino, a Austrijanac članove svoje familije. Vicevima nije baš za verovati, ali, kao i svaka stereotipija, pogađaju neku suštinu i govore pomalo i o grupi koja je predmet vica, kao i o nekome ko taj vic izgovara. Uostalom, nije preterano čudno da su se baš u Austriji odigravale drame ljudi zatočenih u podrumu. U toj zemlji uređenih vrtova vrlo je lako ostati ispod radara, dovoljno je držati se za sebe, ne praviti buku i uredno pozdravljati susede, i, ako niste stranac koji upada u oči, niko vas neće primetiti. Kao što, uostalom, ne treba da čudi da su baš u toj zemlji nacisti uspeli da se popnu do državne vlasti, i to decenijama posle rata, kao i da su u jednoj određenoj pokrajini sila sa kojom se računa još uvek. Pa nisu se tu pristojni liberali i socijalisti našalili, pa fore radi glasali za budale, nego se ispod površine krije taj naci sentiment.
Im Keller je film Urlicha Seidla, hladnog i metodičnog autora kako igranih, tako i dokumentarnih filmova i bavi se tajnama koje Austrijanci kriju u svojim podrumima. Ne, nema zatočenih članova familije ili otetih devojčica, to bi ipak bio preveliki zicer, ali ima drugih bizarnosti, od onih nekako prihvatljivih, preko malo preteranih do potpuno otkačenih i čak onih koje se gone po službenoj dužnosti. To, naravno, ne znači da se Seidl ne vozi na valu prašine koji se podigao i da ga ne okreće u svoju marketinšku korist. On, međutim, pre svega priča priču o bizarnosti i privatnosti, te apsolutne slobode koju uživamo u prostoru koji doživljavamo kao svoj najintimniji.
Čega sve tu ima? Albino pitona. Streljana. Usamljenih ljudi. Žena sa surogat-lutkama. Lovačkih trofeja. Improvizacija na temu dnevne sobe ili kafane. Garažnih punk sastava. Vešeraja i teretana. Neizbežnih modela železnice. Pripite gospode koja bistre spoljnu politiku sa nemalom dozom ksenofobije. Seksualnih fetiša, bordela i sadomazohizma. Veselih seoskih nacista, skupljača memorabilije i ljubitelja dobre kapljice prerušenih u pleh-orkestar.
Seidl svojim pristupom, čini se, samo notira, ne daje dodatni komentar i ne osuđuje. Kažem, čini se, pošto to nije baš tako. Uvod u novinarstvo nas uči da objektivan ne znači nužno neutralan ili bez stava. Sama selekcija bitnog od nebitnog, zanimljivog od nezanimljivog, odnosno onoga što će se naći u članku ili dokumentarnom filmu je stav sam po sebi. Ne možemo očekivati od autora da prekopa sve podrume u zemlji i izvuče prosek. Da li bi nam bilo zanimljivo da gledamo “normalne” podrume “normalnih” ljudi, natrpane kramom, ili možda sa stolom za stoni tenis ili sa kolekcijom ploča sa legendarnim šlagerima? Ili podrume sa vinom i kobasicama, kiselim kupusom i džakovima krompira? Ili da pogledamo podrum koji po svemu liči na naš?
Seidl namerno bira bizarne, među najbizarnijima i time zapravo otkriva više o ljudima, naizgled normalnim, nego kada bi pokazao najnormalnije moguće stvari. Većina nas ima poneku tajnu, čudan hobi ili opsesiju. Možda i fetiš. Nešto zbog čega se sramimo, ali je deo nas toliko dugo da ga je nemoguće prosto izbaciti iz našeg života. Ili nešto čega se ne sramimo, ali što društvo jednostavno ne prihvata kao normalno. Im Keller je potreban i dobar film koji će nas potaknuti na razmišljanje o tome. Možda i o tome čime bismo napunili svoj podrum.
Ipak, veseli nacisti su mi nekako “highlight”. Sve nešto razmišljam, da li bi mi bilo čudno da neka takva vesela ekipica visi u podrumu, uvežbava repertoar, ali da umesto Hitlerove slike visi Titova, umesto nacističkih uniformi partizanske, a umesto kukača petokrake. Možda bih zamerio preteranu uživljenost, ali teško da bih pomislio da nešto nije na mestu. Možda sam i bio u nekom takvom podrumu, kod nekog starije generacije ili kod nekog ko je nasledio nečiju memorabiliju. Ok, ne mora da bude partizanština. Neka bude Napoleon, kralj Petar ili Franz Josef. Neka bude i neki glumac ili "rockstar", nema problema nikakvih. Samo, jebem mu sve, zbog Hitlera se ide u ćorku, svugde, pa i u Austriji. Potreban je poseban mozak da ga okači na najvidnije moguće mesto i dozvoli snimanje.

27.3.15

R100

 

2013.
režija: Hitoshi Matsumoto
scenario: Hitoshi Matsumoto, Mitsuyoshi Takasu, Tomoji Hasegawa, Mitsuru Kuramoto, Koji Ema
uloge: Nao Ohmori, Suzuki Matsuo, Haruki Nishimoto, Naomi Watanabe, Mao Daichi, Hairi Katagiri, Lindsay Hayward

Ljudi koji su bili u Japanu, naročito koji su živeli tamo, pre svega van Tokija, uveravaju mene i javnost da Japan nije ništa bizarniji niti manje bizaran od ostatka sveta. Da kao i svaka zemlja ima svoje neke začkoljice, od kojih su neke zanimljive na nivou kurioziteta, neke u velikoj meri olakšavaju život, a neke treće ga u priličnoj meri zagorčavaju. Bilo kako bilo, nama koji Japan još nismo posetili, podaci o upotrebljivosti kreditnih kartica (i slični životni podaci) vrlo malo znače, nas zanimaju druge stvari: automati za korištene ženske gaćice, klubovi mokrih sekretarica i slično. Poenta priče je da smo mi navikli na svoju fantaziju o Japanu i japanskoj (sub-)kulturi i da smo savršeno zadovoljni s njom iako je ona samo fantazija.
Sa druge strane, čini se da su i Japanci savršeno zadovoljni sa našim fantazijama o svojoj zemlji, da ih zabole dupe za provincijalno poimanje ugleda zemlje i da su spremni da udovoljavaju našim fantazijama dokle god im se to isplati, pa makar to bili i seksualni fetiši ili nešto još uvrnutije. Uostalom, nismo mi izmislili njihove bizarnosti, oni su.
Jedna od tih bizarnosti je i Hitoshi Matsumoto, neka vrsta pop-kulturnog fenomena, provokativni komičar koji se otisnuo u autorske vode i počeo da snima više nego provokativne filmove. Sa jedne strane, u njima daje svoju sliku modernog Japana, šta god to značilo. Sa druge, udovoljava svojoj mašti, pošto su mu filmovi uglavnom zezalice i festivali laganih bizarnosti. Sa treće, opet, jasno je kao dan da ne računa samo na domaću publiku, koliko na inostranu, onu koja zapravo i kupuje sve japanske bizarnosti. Nakon što smo imali čoveka koji raste do džinovskim razmera i obračunava se sa godzilama i sličnim monstrumima (Big Man Japan) i “downright” festival bizarnosti sa anđeoskim penisima (Symbol), Matsumoto nas sada vodi u podzemlje seksa.
Naslov je i zezalica na temu rejtinga (nije za mlađe od 100 godina), ali i rukavica u lice cenzorima. Iako tu nema eksplicitnosti u strogom (ili vulgarnom) smislu, ovo ipak nije film prilagođen za široku publiku. On sadrži neke druge, bizarnije i teže ocenjive scene i elemente, a šok mu je sasvim regularna taktika, zapravo i osnova i najveća vrednost. Čak ni najiskusniji gledaoci ne mogu predvideti šta će se sledeće dogoditi.
Evo primera već u prvoj sceni. Ženska u “public masturbator” kaputu i obaveznim štiklama popravlja šminku u toaletu, sa sve cigaretom u uglu usta. Elegantnim korakom se vraća za sto gde je čeka posve običan, uglađen sredovečni muškarac, naš junak Takafumi Katayama (Ohmori). On joj priča o Beethovenu i Odi radosti. Ona ga nemo sluša sa praznim, lagano smorenim izrazom lica. Onda iz vedra neba ustaje i šutira ga u glavu i izlazi iz restorana. On izlazi za njom, a ona nastavlja da ga udara dok se nesrećnik ne stropošta niz stepenice u ekstazi.

Da, ovo je film o sadomazohizmu, pa će se naš Katayama učlaniti u klub odakle su mu poslali damu na test. Međutim, ovo nije klub kao ostali tog tipa, ograničeni na jednu prostoriju. “Kraljice”, kako se dame nazivaju, pojavljivaće se iznenada, po sopstvenom nahođenju i činiti što im je volja, dok gospodin mora ostati pasivan i submisivan. Ugovor se potpisuje na godinu dana i prekid ugovora pre vremena nije moguć.
To će dovesti isprva do nekoliko predivno čudnih scena i incidenata u kojima će Katayama uživati, praćen pogledima tihe jeze od strane slučajnih prolaznika na ulici ili gostiju u lokalima. Međutim, Katayama ima i svoj život, ma kako on nepotpun bio, radi kao prodavac nameštaja, ima komiranu ženu u bolnici i klinca kod kuće za kojeg se često brine njegov tast. Prava frka nastaje kada se Katayamin nastrani hobi počne mešati u ne baš najugodnije sfere života, kad domine počnu da ga posećuju na poslu i kod kuće.
Negde na polovini, iz nejasnih razloga, ali svejedno “coolerski”, Matsumoto počinje da ubacuje meta-delove. Vidimo grupu kritičara kako u pauzi gledanja filma komentarišu događaje i pokušavaju dati značenje. Film koji oni gledaju je isti kao i film koji mi gledamo, radio ga je stogodišnji autor kao svoj testamentarni, poslednji film i on nudi objašnjenja, uglavnom za stranske i manje bitne stvari, poput laganih zemljotresa koji prate Katayamu i ostale likove na ekranu. Taj meta-nivo, iako možda nije baš najpotrebniji, svakako je osvežavajući i pomaže nam da steknemo neki dojam o strukturi filma. Problematičnija je situacija u kojoj Matsumoto još jednom promeni ton i film okrene u smeru klasične naracije sa svim opštim mestima eksploatacijskih i B-filmova, posežući za rešenjima koja su tek ponekad sveža (kao što je igrarija sa dokumentarnim formatom), dok su uglavnom prvoloptaška.
Ali i pored toga, R100 je više nego gledljiv i zabavan film. Jedan od razloga je apsolutno sjajno pogođen vizuelni identitet. Fotografija je toliko ispranih boja da je skoro crno-bela, sa tek ponekim detaljem u drugom planu koji nas podseća da ipak nije tako. To asocira na noir filmove i potpuno ima smisla, iako je Katayama suviše pasivan da bi bilo šta tražio i otkrivao. Ipak, mračna, misteriozna atmosfera je tu. Muzika se isto sjajno uklapa u nju i varira od moćne klasike, preko cool jazza do nekakve disco-pop varijante sa ironijskim odmakom. Casting je sjajan, posebno u domenu izbora dama, uključujući i najvišu američku rvačicu Lindsay Hayward kao “über”-kraljicu dominacije. Čak ni trashy specijalni efekti vezani za njegove orgazme ne smetaju u konačnom utisku o filmu.
Problem može biti komunikacija sa publikom. R100 je možda suviše konvencionalan za “hardcore” fanove Matsumotovog rada, naročito prema kraju filma. Sa druge strane, pri početku je suviše šokantan, nasilan i nagao za nenaviknutu publiku. Ipak, kad se podvuče crta, u pitanju je izuzetno zabavan film koji nudi sasvim dovoljno užitka i materijala za analizu i učitavanje značenja. Preporuka.

26.3.15

Trash


2014.
režija: Stephen Daldry
scenario: Richard Curtis, Felipe Braga (po romanu Andija Mulligana)
uloge: Rickson Tevez, Eduardo Luis, Gabriel Weinstein, Rooney Mara, Martin Sheen, Wagner Moura, Selton Mello

Iskreno, nikad nisam baš “kupovao” Stephena Daldrija. Za moj ukus, njegovi filmovi su kalkulantski, sentimentalni, manipulativni, rekao bih čak ljigavi. Takvi kakvi su, neretko su dobijali pažnju kritike, publike i naročito Akademije, pa se Daldry redovno nalazio među nominacijama za najboljeg reditelja. Njegova filmografija do Trasha broji sledeće naslove: Billy Elliot, The Hours, The Reader i Extremly Loud and Incredibly Close, a kao sledeći projekat je najavljen Wicked, odnosno The Wizard of Oz iz kontra-ugla, koji imam najbolju nameru da preskočim.
Zapravo, nemam ni najblažu predstavu kako sam i zašto Trash uvrstio na listu filmova za pogledati. Ozbiljni novinski napisi su, osim Daldrijevog angažmana, isticali kako je u pitanju ekranizacija young adult avanturističkog romana (prestar sam za te stvari) i kako dosta liči na Slumdog Millionaire, što nije neka naročita preporuka za mene. Nisam pao ni na poznata glumačka imena, Rooney Mara mi je “so-so” glumica, a Martina Sheena odavno više ne uzimam ozbiljno, naročito kad igra popove. Ko nije pogledao Gospu, neka pogleda čim bude u mogućnosti, neprocenjivo trash iskustvo. Ovde opet igra popa, ali u Brazilu. Biće da je razlog za moj entuzijazam u ovom slučaju bila ta latino-američka socijalna komponenta i prisustvo Wagnera Moure, poznatog iz oba Tropa de elite filma.
Jose Angelo (Moura) beži od policije koja ga juri i u ruci nosi novčanik koji je, verovatno, i predmet te jurnjave. Pre nego što ga uhvate, on uspeva taj novčanik hititi na kamion-đubretarac i isti završava na deponiji. Jose Angelo završava mrtav, ali budite bez brige, pojaviće se u ponekom flashbacku. Novčanik na deponiji nađu klinci iz favele Raphael (Tevez) i Gardo (Luis) kojima je kopanje po smeću glavni izvor prihoda. Međutim, policija, a posebno brutalni inspektor Frederico (Mello) im diše za vratom, pa im se cela situacija učini sumnjivom. Zato će u priču uključiti i trećeg mulca, Rata – Pacova (Weinstein) koji obitava u kanalizaciji. Priča ih, naravno, vodi tragom korupcije nezapamćenih razmera, a od pomoći će im biti i cinični sveštenik (Sheen) i njegova mlada pomoćnica (Mara) puna ideala.
Ono što sledi je serija avantura, sentimentalnih i naivnih, ali zapadnom posmatraču prihvatljivih. Znate već šablon, siromašni protiv bogatih, borba za goli život, scene složene tako da nam pobude emocije i empatiju, ali daleko od šokantnih za svakoga ko je u životu pogledao više od nekoliko takvih filmova. Klinci su u redu, iako dvojica od trojice deluju dosta mlađe od svojih navedenih godina u filmu, dok su stariji profesionalci rutinirano odradili svoje uloge. Odrednica Slumdog Millionaire je ovde dosta precizna, samo što Trash još više deluje kao reciklaža ne samo plastičnih boca, nego i ideja.
Zapravo, ne znam kojoj je publici ovo namenjeno. Film je uglavnom na portugalskom, Felipe Braga je potpisan kao scenarista, a zapravo je samo prevodio dijaloge, pa zato odbija anglofonu manje obrazovanu publiku, kao i onu mlađu. Starija i zahtevnija publika je već imala prilike da vidi dosta ozbiljnije brazilske filmove na sličnu temu, Cidade de deus i Tropa de elite su samo prvi i najzvučniji naslovi, ali daleko da se sa njima iscrpljuje “pool” filmova za pogledati. Sam Brazil nije sila sa kojom se preterano računa na globalnom distributerskom tržištu, pored toga što imaju i ozbiljnije filmove od ovoga.
To ne znači da je Trash loš film. Ne, sasvim je pristojan, ni manje ni više nego gledljiv, prvoloptaški i štancerski, nikom preterano provokativan, nikom uvredljiv, bez velikih otkrića, ali i bez kapitalnih zajeba. Da sam u osnovnoj školi, verovatno bi mi bio simpatičan. Ovako, to naprosto nije za mene. Zato bolje pogledajte paragvajski 7 Boxes koji sličan milje tretira energičnije i sa više inovacija, a manje oslanjanja na stare trikove.

25.3.15

Escobar: Paradise Lost


2014.
režija: Andrea Di Stefano
scenario: Andrea Di Stefano, Francesca Marciano
uloge: Josh Hutcherson, Benicio Del Toro, Brady Corbet, Claudia Traisac

Počnimo od naslova. Escobar – znamo ko je, imenom Pablo, kolumbijski narko-diler i populistički političar, na vrhuncu karijere čak senator. Paradise Lost se svakako ne odnosi na meni vrlo drag band, kao ni na Miltonov ep, nego na potrebu dokonih ljudi iz razvijenog sveta da svoj komadić raja traže u manje srećnim krajevima, plaža, pesak, idila, mir... Samo, takvi ljudi se često zeznu u proračunu, pa im se raj pretvori u pakao ili u ono što bi stari Kinezi nazvali zanimljivim vremenima, odnosno u kovitlac nepredvidivih događaja.
Naivci u ovoj priči su dva kanadska brata – surfera, Nick (Hutcherson) i Dylan (Corbet) koji su za svoj raj izabrali plažu u Kolumbiji. Vrlo rano će se suočiti sa činjenicom da raj nije besplatna stvar, nego predmet muljaže i reketa od strane lokalnih bandita i siledžija. Sa malo vedrije strane, Nick će tu pronaći predivnu devojku, Mariju (Traisac). Ona je zaista divna i krasna, ali njen “twist” je to da je nećakinja narečenog narko-tajkuna.
Isprva, Nick će se kloniti mafijašenja, ali ujka-Pablo će mu napraviti par usluga koje se ne zaboravljaju tako lako, srediti lokalne siledžije i naći mu unosan legitiman posao. Stvar kod tipova kao što je Escobar je to da usluge nikada nisu besplatne, pa će Nick, uprkos svom ispravnom moralnom kompasu, upasti u kovitlac događaja, i to ne samo kao svedok. Vremena su, rekoh, zanimljiva, oko Escobara se steže obruč policijske i tužilačke istrage, pa on klizi u paranoju. Čak iako može ubiti jednog po jednog policajca, tužioca i sudiju, ne može ih pobiti sve. Zatvor mu ne gine, i on je čak spreman da dobrovoljno ode na robiju. Ali pre toga se treba pobrinuti za plan B, za nekooperativne svedoke, posebno one koji su mu blizu...
Hajdemo ovako, ova priča je potpuno fiktivna i samo tu i tamo učitava podatke iz Escobarove biografije, o njegovoj nećakinji i njenom dečku “gringu” nema podataka. Zato reditelj Andrea Di Stefano, inače glumac, te debitant u novoj ulozi, svoje viđenje Escobara daje kroz poveznice sa dve poznata filmska lika. Oba su Coppolina, i to iz zlatne faze. Escobar je moćan, cenjen, poštovan i prepreden kao Don Corleone, a istovremeno je opijen velikom moći i na putu u ludio kao pukovnik Kurtz. Ugođaju Apocalypse Now dodatno doprinosi kolumbijska prašuma, ne mnogo različita od vijetnamske džungle. Poveznice su, međutim, suviše labave da bi Di Stefano njima išta zapravo rekao i više služe za ukras u njegovom predugačkom filmu.
Razlog za gledanje je Benicio Del Toro, glumac ogromnog raspona koji uživa u ovakvim ulogama. Međutim, problem je sam koncept filma i on postaje njegova žrtva: iako igra naslovnu ulogu, ona je tek sporedna. To naročito izlazi na videlo kako se ide prema kraju i film postaje prolongirana akcija niskog intenziteta, sa svim tipičnim tačkama kroz koje prolazi. Od početka do kraja u toj situaciji je glavni lik Nick koji služi kao naš prozor u svet egzotičnog i brutalnog kriminala. Njega, pak, igra Josh Hutcherson, glumac skromnih mogućnosti svedenih na slaganje zabrinute face čiji je vrhunac karijere pasivna i relativno nebitna uloga u The Hunger Games serijalu, uprkos sasvim prisutnoj minutaži na ekranu.
To jednostavno ne radi. Odnosno radi, ali samo do neke granice. Ta granica se zove konfekcija. Escobar: Paradise Lost je na nivou nižeg ešalona filmova koji se vrte po kablovskim televizijama i ta će ga sudbina stići. Zanimljivo je da je ovo evropski film, što baca malo drugačije svetlo na njega, jer smo na ovakav štanc navikli uglavnom od Amerikanaca, ali princip i motivacija se ne razlikuju mnogo od američkih filmova sličnog kalibra. Stoga i kriterijumi ocenjivanja ostaju isti. Gubljenje vremena.

24.3.15

The Equalizer


2014.
režija: Antoine Fuqua
scenario: Richard Wenk (prema istoimenoj TV seriji)
uloge: Denzel Washington, Marton Csokas, Chloe Grace Moretz, David Harbour, Bill Pulman, Melissa Leo

Slobodno me prekinite kada vam sledeće zazvuči poznato. Heroj zanimljive prošlosti i opremljen setom veština za ubijanje i preživljavanje odjednom biva primoran da ih koristi kako bi zaštitio ili osvetio nevine žrtve od opasnih globalnih kriminalaca. U pravu ste, ovo je zaplet svekog drugog ili trećeg akcionog filma u moderna vremena, poput Taken franšize, impresivnog na stripovski i trashy način Johna Wicka i Equilizera, najnovijeg uratka Antoina Fuque koji sa originalnom TV serijom iz 80-ih uglavnom deli naslov, donekle i potencijal “serijskosti” (najavljen je drugi deo i pored samo dobrih, ne i bajnih rezultata na “box office”-u), ali ne i puno toga ostalog.
Razlike u odnosu na pomenute filmove su prisutne, pre svega u tonu i trajanju. Taken filmovi su izgovor za besomučnu trashy akciju na tragu 80-ih i ranih 90-ih godina prošlog veka. John Wick je plenio svojim “over the top” stripovskim pristupom. The Equilizer je od pomenutih filmova i duži (čak dva sata i 12 minuta, što ga čini pomalo napornim za gledanje) i prilazi sa namerom da bude shvaćen ozbiljno. To će teško ići iz najmanje dva razloga. Priča je “stock” toliko da je nemoguće samo promeniti ton, ubaciti par mudrih citata i ne ispasti smešan ili pretenciozan, a ni Fuquina režija, žanrovski korektna, ali oslonjena na set starih trikova (solidna koreografija, ali uparena sa već potpisnim “slow-motion” momentima), nije u stanju podući film na željeni nivo. Dakle, konačni utisak je gledljivo, na momente zanimljivo, ali u velikoj meri beznačajno filmsko štivo koje vetri iz glave u roku od nekoliko minuta.
Ono što film drži na površini su sjajno odabrani glumci za svoje tipske ili tek malo razrađene uloge. Denzel Washington je u sjajnoj kondiciji za svojih 60 godina, što i nije neka novost. On je kroz celu svoju karijeru radio na svom “castingu”, izmenjujući dramske i žanrovske, trilerske i akcione uloge. U poslednje vreme smo ga gledali u Flightu i u 2 Guns, u veoma različitim, ali jednako dobrim ulogama. Uloga u Equilizeru je na očekivanom nivou, čak osmišljena i nastudirana od strane Denzela, sa posebnim akcentom na realističan prikaz OCD-a, što je automatski bolje od najčešće površno napisanih akcionih heroja.
Prostor da se iskaže dobija i Chloe Grace Moretz kao maloletna prostitutka zlatnog srca i preplašenog pogleda u kandžama ruske mafije, ali ona je za svoju ulogu u svakom slučaju imala uzor, a sve izvedbe posle Jodie Foster u Taxi Driveru se nužno smatraju tek kopijama i varijacijama na temu. Moretzova ne radi ništa spektakularno, ali barem nam nije neprijatno gledati kako mrcvari i standardnu ulogu i u najboljem slučaju osrednji tekst. Zato je Martin Csokas apsolutno sjajan i zastrašujući kao profesionalni istražitelj, sudija i ubica za potrebe ruske mafije. Problem sa njim nije toliko tipskost lika, jer ga je moguće varirati do beskonačnosti, koliko je ponavljanje jednih te istih nota u celom filmu. Fuqua makar radi na atmosferi i gradi susrete protagoniste i antagoniste, pa nam nije dosadno da ih gledamo. Ostaje nam samo da žalimo za činjenicom da nepravedno zapostavljeni Bill Pullman i skoro uvek dobra Melissa Leo nisu dobili pravu šansu da pokažu šta znaju i umeju zbog toga što su im likovi bili i ostali potrošni.
I ovakav kakav je, The Equilizer je primetan napredak u karijeri za Fuquu, posebno u odnosu na njegov prošli skoro pa negledljivi akcić Olympus Has Fallen. Ostaje nam da se pitamo kako je takvom jednom štanceru uspeo da se potkrade Training Day, film koji pokazuje osobine kultnog i cool, ma koliko bio rupičast tu i tamo. Čini se da je u slučaju tog filma David Ayer bio zanačajniji deo dvojca, što je potvrdio i sa filmovima koje je režirao. Fuqua pokazuje da dosta ovisi o kvalitetu scenarija koji mu se ponudi. U slučaju The Equilizer, scenario je upadljivo prosečan, pa je i film takav. Kad malo bolje razmislim, zahvalan sam što nije bio apsolutno užasan.

23.3.15

Kingsman: The Secret Service

tekst objavljen na monitor.hr

2014.
režija: Matthew Vaughn
scenario: Matthew Vaughn, Jane Goldman (prema stripu Marka Millara i Davea Gibbonsa)
uloge: Colin Firth, Taron Egerton, Mark Strong, Samuel L. Jackson, Michael Caine, Sofia Boutella, Jack Davenport, Mark Hamill

Instituciju Bond-filmova moramo poštovati, voleli mi te filmove, njihov nastup i stil ili ne. James Bond je najdugovečniji filmski lik koji je prošao kroz mnoge reinkarnacije i ostao u skladu sa vremenom u rasponu od preko 50 godina. Istini za volju, na određenim mestima Bond-filmovi gube kontakt sa realnim svetom i tokovima u filmskoj industriji i to je znak da treba menjati glumca. Bilo je tu svega i svačega, misija na Mesecu, odlazaka u kiselinu sa nasiljem, nevidljivih automobila, pokušaja “re-boota” sa prestarelim Seanom Connerijem, ali James Bond nam se vraća i vraća, pa se čini kao da će ostati večno sa nama.
Naravno, svaka uspešna formula, sa sve potpisnim forama, klasizmom, seksizmom, tipskim, očekivanim humorom, vratolomnom akcijom i mozgolomnom logikom, pre ili kasnije dobije svoju filmsku “decu”. Tako smo imali kopije (Mission: Imposible serijal koji se više oslanja na fizičku komponentu), varijacije na temu (nešto realističniji Bourne serijal), polu-ozbiljne parodije (XXX serijal) i “flat out” parodije (Austin Powers filmovi), pa čak je tu bio i onaj beskrajno uvrnuti Casino Royale (1967), ali pre Kingsmana nismo imali film koji je istovremeno i parodičan i potpuno referentan na Bond-kulturu (i još poprilično filmova, serijala i serija) i potpuno funkcionalan kao film za sebe. Uzmite potonju kvalifikaciju sa zrnom soli, Kingsman je funkcionalan film otprilike koliko su Bond-filmovi sami po sebi funkcionalni. Rekoh već, bilo je tu svakakvih bisera.
Kingsman ima svoj svet koji je i nije “bondovski”. Imamo tu super-tajnu organizaciju engleske gospode koja insistira na svom gospodstvu. Imamo njenu strukturu nazvanu po Vitezovima okruglog stola (iako sto nije okrugao i vrlo retko se sedi za njim). Imamo sistem regrutovanja i treninga (što je u skladu sa jednom “bondološkom” teorijom po kome James Bond nije ime nego pseudonim koji nosi Agent 007, pa se time objašnjava da je Bond Timothija Daltona “pukao” i postao prenasilan za organizaciju). Imamo klinca bez šansi u životu, sina poginulog agenta po imenu Eggsy (Egerton) koji taj trening mora proći. Imamo njegovog mentora Harrija “Galahada” Harta (Firth) koji je rešen da ga istrenira i dokaže “Arthuru” (Caine) da gospodstvo nije isto što i snoberaj. Imamo i tehnologiju i zezalice koje dizajnira Merlin (Strong), ujedno zadužen za obuku i selekciju mladih kadrova.
Sa druge strane, uporedo sa tim imamo i zaveru da se svet uništi. Imamo zlog genija, ekscentričnog bogataša (Jackson) sa govornom manom i uvrnutim idejama o ekologiji i sredstvima da stane na kraj pogubnom ljudskom uticaju na majku Zemlju. Imamo i njegovog smrtonosnog pomoćnika, u ovom slučaju pomoćnicu (Boutella) sa “Blade Runner” protezama a la Oscar Pistorius kojima može rasparati čoveka na pola. Imamo i klasu korumpiranih, snobovskih, novobogataških političara koji njegov plan podržavaju.
Imamo sukob, akciju, nasilje, komediju, parodiju za koju nismo sigurni je li u stvari nekakav homage i čemu tačno. Imamo i “in character” i “out of character” samosvesne reference na Jamesa Bonda (više filmova, uglavnom klasike iz zlatnog doba Seana Connerija), Jasona Bourna i Jacka Bauera, kao i na brojne druge trivijalije iz sveta špijunskog i akcionog filma. Veštom oku, recimo, neće promaći “engleziranje” tipično za staru seriju The Avengers. Kingsman koristi nasilje tipičnije za Tarantina (Kill Bill), Rodrigueza (From Dusk Till Dawn) i Guya Ritchieja više nego ono ušuškano “bondovsko”, pogodno za porodično gledanje za neku već Novu Godinu.

Ono što je kamen spoticanja kod publike i kritike, naročito američke, je navodna politička agenda koju ovaj film ima. Ona je, naravno, veoma konzervativna, “torrijevska”, Ronald Reagan se posredno pominje kao heroj, a u jednoj sceni (da ne spoilam, pogledajte) Obamina glava eksplodira. Filmu se zamera da vrlo otvoreno ismeva tezu o globalnom zagrevanju, da ismeva socijalističku elitu (oličenu u fiktivnom švedskom premijeru) i sirotinju (britanske kriminalne tipove iz Eggsijevog okruženja i američke južnjačke prostačine u onoj zaumnoj i opskurnoj naci-rasističkoj crkvi). Zamera se i seksizam (švedska princeza) i fetišizacija nasilja.
Mislim da su kritičari tu u krivu iz jednostavnog razloga: ljudi, ovo je zezanje od početka do kraja. Slučaj je ovde isti kao i u svim skandalima vezanim za emisiju Top Gear i dežurnog zajebanta Jerremija Clarksona, pa svako preterivanje treba shvatiti kroz zezanje na čemu se u filmu insistira. Da, možda ima političke agende u filmu, ali ona je u svrhu filma i sveta koji film portretira, ne obratno. Nešto što je ovako blesavo i “over the top” od početka do kraja ne može se shvatiti ozbiljno. U njihovu odbranu, Kingsman dosta često maskira parodiju u legitimnu akcionu komediju, ali ko nije sposoban da pogleda iza toga je svejedno bukvalista i dušebrižnik. A problem sa mlađim, “neosveštenim” generacijama je rešen u samom startu: film ima rejting R, znači nije za klince. Na stranu što klinci mogu sami iskopati i daleko kontroverzniji i nasilniji sadržaj na televiziji, internetu i kroz igrice.
Kingsman ima određene probleme na čisto filmskom nivou. I pored furioznog tempa, može se osetiti razvučenost, posebno prema kraju. Opet, to je deo sistema referenci i žanrovskih pravila. Kraj mora biti spektakularan i dug, bitka mora biti epska, a negativci kažnjeni groznom smrću. Zapravo, koliko reference i isticanje žanrovskih pravila pomažu na početku, vrlo brzo se potroše i postaju balast kako film odmiče. Ne pomaže ni činjenica da za kraj na strani “naših momaka” ne ostaje lik koji je građen da bude nosilac i “duša” celog filma.
Spas filma leži u perfektnom “castingu”. Novajlija Taron Egerton je sasvim pristojan, iako je najmanje bitan za sam film, jer je njegov lik tipski. Colin Firth je pun pogodak kao staromodni engleski gospodin. Veteran nešto ozbiljnijih špijunskih filmova Michael Caine je odlično iskorišten kao šef špijunske organizacije. Samuel L. Jackson je vrlo ubedljiv kao negativac, a njemu takve uvrnute uloge stoje.
Matthew Vaughn je u rediteljsku fotelju došao iz producentske. On je progurao Guya Ritchieja i njegove manične krimi-komdeije, što je vidljivo prema njegovom rediteljskom debiju Layer Cake. On stoji iza “re-boota” X-Men franšize. On je napravio dva hita, prvo sa adaptacijom knjige Neila Gaimana, Stardust (2007), pa onda i sa adaptacijom Millarovog i Gibbonsovog stripa Kick-Ass (2010). Kingsman se vezuje upravo na Kick-Ass, pristup je sličan, samo što sada imamo retro špijunske akcije umesto modernih super-herojskih “blockbustera”. Na nama je samo da se opustimo i uživamo uz ovu pažljivo osmišeljnu zezalicu.

22.3.15

Rosewater


2014.
scenario i režija: Jon Stewart (po autobiografskoj knjizi Maziara Baharija i Aimee Molloy)
uloge: Gael Garcia Bernal, Kim Bodina, Dimitri Leonidas, Haluk Bilginer, Shohreh Aghdashloo, Golshifteh Farahani, Claire Foy

Maziar Bahari je kanadsko-iranski novinar i dokumentarista sa londonskom adresom i angažmanom u raznim anglofonim globalnim medijima. Godine 2009. je za magazin Newsweek pokrivao izbore u Iranu i događaje koji su usledili – izbornu krađu, demonstracije i brutalnost policije i ostalih državnih i paradržavnih struktura tadašnje iranske diktature. Zbog svog angažmana i izveštavanja, proveo je 4 meseca u samici u zatvoru i istrpeo je psihičku i fizičku torturu dok njegov slučaj nije završio u rukama moćnih političkih figura u Americi.
Sa druge strane, Jon Stewart je komičar i satiričar, producent koji stoji iza The Daily Show i zapravo je čudno da se za svoj rediteljski debi opredeljuje za igrani film i to ozbiljne političke tematike. Veza između njih postoji, podvlači se čak dvaput u filmu, jednom u predizbornim danima u kojima Bahari daje izjavu novinaru The Daily Show koji pozira kao ignorantni američki špijun, i drugi put u zatvoru kada to dolazi na “naplatu” kod njegovih mučitelja. 
 
Istina, Iran je društvo paranoidnog straha od špijunaže i rovarenja (ne potpuno neutemeljeno, kada se uzme u obzir državni udar 1953. godine koji su pomogle vlade SAD i Velike Britanije), ali veća fascinacija, iako ne baš otkriće, mi je pandurski mozak kao takav: ako je i bilo smisla za humor, odstranjen je operativnim putem, pa je tim nesrećnicima nemoguće skužiti bilo kakvo zezanje, od vica do političke satire. Taj momenat apsurda je jedan od retkih potpuno funkcionalnih u filmu, jer Rosewater kao film nije baš najveštiji, iako mu je srce na pravom mestu, iako je potkrepljen ličnim poštovanjem i divljenjem za jednog poštenog čoveka i iako izbacuje par zanimljivih teza i tema za razmišljanje. Problem se krije u tome što Stewart, naviknut na druge forme i izražajna sredstva, ne uspeva da pogodi ton, tempo, dinamiku i osećaj urgence i važnosti. U dobroj nameri je potpuno zabrljao i napravio ne baš loš, ali svakako tek prosečan film.
Mora se priznati, filmovi sa političke tematike nisu baš najjednostavniji. Naprotiv, kompleksni su i zamke vrebaju sa svih strana. Prvo se treba opredeliti za dozu političnosti i paziti na opasnost od pamfletizma, kao i od apolitičnosti. Treba dobro balansirati između faktografije i ljudskosti priče. Na posletku, treba imati u vidu kojoj se publici film obraća, širokoj ili politički pismenijoj i zahtevnijoj. Retko koji film je takav da će podjednako biti zanimljiv svima, kao što je to bio slučaj sa Argom.
 
Dok ne dođe do zatvora i bavi se isključivo situacijom u Iranu, Rosewater je pomalo tipski, ali svejedno simpatičan film na jednu značajnu temu koja nam se možda čini kao bajata vest, ali takve stvari se ponavljaju. Portret Irana je bliži insajderskoj, Baharijevoj perspektivi nego jednostranoj, zapadnjačkoj. Iran je predstavljen kao zemlja sa trvenjima i kompleksnim političkim sistemom u kojem vera igra veliku ulogu, ali i zemlja puna nade da će se na izborima konačno nešto dogoditi, da će se konzervativna politika zameniti liberalnijom i da će popustiti stega. Bahari (Garcia Bernal) kao insajder odlazi na lice mesta da bi ispratio izbore i posetio svoju majku. Preko zvaničnih kontakata stupa u vezu sa vlastima, a preko svog vozača (Leonidas) i sa opozicijom, ne baš zvaničnom organizacijom, više nekim mladim ljudima koji ilegalno koriste satelit i konzumiraju alkohol. Stav tih mladih ljudi je pragmatičan: ako ih njihov kandidat razočara, naći će drugog, jer gore od trenutnog stanja nije moglo biti.
Naravno, uvek može gore i u to će se uveriti i Bahari i ti mladi entuzijasti željni slobode, jer će dosta njih završiti na meti policije, tajnih službi i pro-državnih militantnih grupa. Bahari je optužen za špijunažu u korist “Amerike i cionista” i dodeljen Javadiju (Bodina), brutalnom, ali ne previše pametnom ispitivaču, kojeg je on nazvao Rosewater zbog jakog parfema koji je nosio. Optužbe su, naravno, apsurdne i nemoguće je na njih odgovoriti. Ono što ćemo videti dalje je borba za preživljavanje i sudar dva sveta, dva načina mišljenja i sva poimanja istine. Za aparatčike, žbirove i siledžije, zvanična verzija je smisao života. Bahari je previše intelektualan i previše pošten da bi lagao i varao. Čak i kad je spreman da sarađuje sa svojim mučiteljima, on jednostavno ne zna kako bi to učinio. Zato će mu u pomoć doći duhovi oca i sestre, političkih aktivista i stradalnika u dva vrlo različita režima zbog istog “zločina”.
Nije problem u glumcima. Kim Bodina zaista ima zastrašujuće prisustvo i potpuno je uverljiv kao priprosti sluga režima. Od njega bez problema “kupujemo” replike poput one: “Ko ti je taj Anton Chekhov?” Gael Garcia Bernal je potpuno uverljiv kao intelektualac i pošten čovek u nevolji, sa svom silom ljudskih slabosti, ali nikako kukavica i pizdun, iako je spreman da svoje ideale prilagodi svojoj situaciji. On nije heroj, on je onaj koji bi preživeo da ispriča priču. I prisustvo turskog glumca Haluka Bilginera u ulozi pokojnog oca je osvežavajuće. 
 
Čak je i teza koja se kroz ceo film provlači da su mučitelji u većem problemu od zatvorenika, inteligentna i na mestu. Jednom kada taj režim prođe, a svaki prođe pre ili kasnije, oni više neće imati ništa od života jer su ceo svoj identitet gradili na nečijoj tuđoj fabrikaciji. Potresni dokumentarac The Act of Killing je ponudio suprotnu i jednako zanimljivu tezu da pokajanje ili promena svesti nisu obavezni pratilac smene režima, ali svaka revolucija i svako društvo imaju svoje specifičnosti.
Problem je što se ništa od toga ne čini autentičnim. Od internacionalnih glumaca koji igraju na engleskom s akcentima, preko snolikih intervencija koje su nekad poetične, nekad banalne, a nekad na rubu nenamernog humora (na početku sa grafitima i posterima koji govore i ponavljaju ono što narator izgovara), pa do zatvorske atmosfere. Scene protesta, kombinacije dokumentarnih i odigranih scena, obavezni “shaky-cam”, sve to dodaje na osećaj neposredne opasnosti. U zatvorskim scenama toga jednostavno nema. Ne samo da ne vidimo mučenje, ne možemo ga dovoljno jako ni naslutiti. I opet, nije suština fizička tortura, koliko mentalna manipulacija koja je u filmu izvedena veoma providno i mlako. Jednostavno, Baharijeva sudbina, sudeći po ovom filmu, bila 4 meseca intenzivnog smaranja i neveštog ubeđivanja, nadjebavanja i ispiranja mozga, a znamo da to nije bilo baš tako.
Dakle, svaka čast za plemenitu misiju, ispravan pogled na svet i iskreno divljenje čoveku koji je u borbi za istinu prošao kroz pakao. Ali ipak se čini da Jon Stewart nije dorastao zadatku da snimi ovako višeslojan i zahtevan film. Na kraju krajeva, Rosewater ostaje tek propuštena šansa.

21.3.15

Ex Machina


2015.
scenario i režija: Alex Garland
uloge: Domhnall Gleeson, Oscar Isaac, Alicia Vikander, Sonoya Mizuno

Ime Alex Garland će vam se sigurno učiniti makar ovlaš poznatim, pa da vas poštedim i podsetim: u pitanju je pisac i scenarista. On je autor romana The Beach koji je doživeo filmsku ekranizaciju u rukama Dannija Boyla. Garlandova kasnija scenaristička karijera je takođe bila vezana za Boylovu rediteljsku, i to sa SF filmovima 28 Days Later i Sunshine. Garland je nekako ostao u vodama SF-a, radeći adaptaciju romana Kazua Ishigura Never Let Me Go, te re-boot kultnog pulp filma 90-ih Dredd, a očekuje se još jedna adaptacija, u ovom slučaju kompjuterske igrice Halo.
Zato ne čudi da je Garland za svoj rediteljski debi izabrao upravo SF. U pitanju je stara, reklo bi se večita tema: sanjaju li androidi električne ovce, odnosno može li veštačka inteligencija postati toliko svesna da se sama razvija. Nadalje se ispostavlja filozofska tema šta to znači biti čovekom (u slučaju ovog filma, ženom), je li to svest, savest, emocije, inteligencija ili pak mogućnost manipulacije. Tako gledano, Ex Machina nastavlja niz SF drama koje su se pojavile u poslednje vreme i gde spadaju Her (operativni sistem koji evoluira daleko brže nego čovek) i Under The Skin (vanzemaljka-ispitivačica razvija svoju ljudskost). Međutim, citati na koje se ovaj film oslanja su daleko stariji, književni koliko i filmski, od Ostrva doktora Moreaua H. G. Wellsa, preko Karela Čapeka i Asimova, što da ne i Frankensteina Mary Shelly, pa do Blade Runnera i The Matrix serijala.

Junak koga pratimo je Caleb (Gleeson), programer u velikoj firmi nalik Googlu. Od svih zaposlenika, baš je on izabran da provede sedam dana na udaljenom imanju sa misterioznim i genijalnim šefom Nathanom (Isaac). Međutim, umesto poslovnih saveta i “life coachinga”, šef ima za njega jedan specijalan i ultra-tajni zadatak. Naime, Nathan je došao do završne faze konstrukcije veštačke inteligencije i na Calebu je da sprovede nešto izmenjen i unapređen Turingov test (utvrđivanje je li u pitanju mašina ili čovek) na najnovijem robotu, Avi (Vikander). Prvo pitanje koje Caleb mora rešiti je oseća li prema Avi nešto što bi mogao osetiti prema ljudskom biću. Drugo je procena ima li Ava svest i je li sposobna za učenje. Konačno, treće pitanje na koje Caleb mora dati odgovor je ima li utisak da Ava oseća nešto prema njemu.
Ava je, na prvi, vizuelni dojam mnogo više robot nego čovek. Ima ljudske konture tela, ali je sve osim lica prekriveno metalom, elektronikom i mrežom. Međutim, njena inteligencija je mnogo više ljudska nego kompjuterska. Prvi susret između njih dvoje je čudan na način na koji je čudan susret dvoje neznanaca koji moraju otpočeti razgovor. Svi njihovi susreti se odvijaju u skučenoj kabini, njih dvoje su odvojeni staklom i vrlo brzo će se postaviti ne samo pitanje antropomorfnosti (već na drugom sastanku Ava će se pojaviti obučena u ljudsku odeću), nego i pitanje slobode.
Ono što se mora podvući u ovom filmu je genijalna ekonomika scenarija: film je ograničen na nekoliko lokacija (kuću, istraživačko postrojenje u podrumu i okoliš netaknute prirode) i praktično ima samo četiri lika, od kojih je četvrti Nathanova kućna pomoćnica Kyoko (Mizuno) koja ne govori. Ako izuzmemo pokazivanje lokacija (vodopadi i slično), ne baš impozantni budžet filma od nekih 15 miliona dolara je utrošen sjajno na stvaranje atmosfere i vrlo uverljive efekte za koje predviđam da će “ostariti” dostojanstvenije od mnogih drugih. Glumačka podela je isto odlična, mladi Gleeson je uverljiv kao geek, pametan, ali ne prepametan, možda čak pomalo naivan u socijalnim situacijama. Nasuprot njemu imamo Isaaca koji ređa dobre uloge jednu za drugom, a ovde nalazi fini balans između mesijanstva, pragmatičnosti, zena i mužjaštva. Međutim, prava zvezda filma je Alicia Vilander, nekadašnja balerina, koja ima veoma težak zadatak da nađe pravi balans između robotske i ljudske prirode svog lika, da pokaže emocije uverljivo, nikako karikaturalno, da ubedi Caleba i gledaoce da je prava osoba. Njena uloga u najboljem smislu priziva u sećanje ostvarenje Sean Young u Blade Runneru.

Ex Machina, naravno, nije film bez svojih problema. Jedan od njih je činjenica da svoj filozofski i antropološki potencijal ne koristi ni izbliza dovoljno, već ionako poznate teze iz literature i filmova više gomila nego što ih razlaže na inovativan i zanimljiv način. To neumitno vodi do pada u tempu pri sredini filma. Film ipak ne postaje previše dosadan zahvaljujući raspoloženim glumcima, atmosferi, scenografiji, fotografiji i muzici. Drugi, možda čak i značajniji problem skriva se u dramaturgiji: motivacija i odnosi između likova su takvi da su obrati “telefonirani” i nadasve providni. Od početka nam je jasno da je Nathan usiljeno cool, da je njegova konzumacija alkohola “čehovljevska puška” i da sa svojim istraživanjem skriva zadnje namere. Jasno nam je i da su odnosi između njega i robota (robotica?) nategnuti i da će eskalirati u sukob. Međutim, i ovaj problem je rešen veoma efektnim i iznenađujućim raspletom.
Sve u svemu, mora se reći da je Ex Machina (namerno je izostavljena prva reč latinske sentence, shvatićete i zašto) jedan sasvim solidan film. Neki od momenata su genijalni u svojoj neočekivanosti, kao onaj ničim izazvani ples negde na polovini filma. Drugi su, pak, suviše predvidljivi i iskorišteni na način da nisu samo citati, nego osnovni elementi filma. Treba uzeti u obzir da je ovo rediteljski debi jednog scenariste. U tom smislu malo čudi da Garland nije malo više poradio na razvoju priče, kao da se fokusirao samo na rasplet, dok se za ostale faze poslužio klišeiziranim rešenjima. Sa druge strane, on pokazuje talenat za rad sa glumcima i za vizuelnu komponentu priče, što je za svaku pohvalu. U svakom slučaju, Ex Machina je film vredan vašeg vremena.

20.3.15

White God / Feher isten


2014.
režija: Kornel Mandruczo
scenario: Kornel Mandruczo, Viktoria Petranyi, Kata Weber
uloge: Zsofia Psotta, Sandor Zsoter

A počinje tako dobro, jednom od onih scena kojima je mesto u antologijama savremenog filma, dugom i preciznom “vožnjom” koja prati devojčicu koja biciklira kroz suncem okupanu, ali napuštenu Budimpeštu, a za njom “galopira” čopor pasa, velikih, malih, rasnih, mešanaca i džukela. Praćena klasičnom muzikom, ova scena deluje strašno i urezuje se u pamćenje. Zapravo, deluje kao nekakav strašan, gotovo apokaliptičan san i u prilog tome govori činjenica da devojčica niti ne ubrzava okretanje pedala praćena zastrašujućim čoporom.
White God dolazi sa određenim pedigreom festivalskih uspeha i nagrada, posebno u Cannesu. Reditelj Kornel Madruczo je pokupio nagradu Un certain regard, a dva psa simpatičnih imena Luke i Body su nagrađena “Psećom Palmom” za svoje uloge. Ta druga nagrada nikako nije nezaslužena, ali su je zaslužili i njihovi treneri, kao i celokupna ekipa angažovana na snimanju scena sa psima od kojih su neke “masovke” zastrašujućih razmera. Budimo iskreni, nije to lako snimiti, a White God je na tom planu apsolutno impresivan. Očekivanja su, dakle, tu. Visoka i dodatno podgrejana festivalsko-kritičarskim “hypeom”, učitavanjem socijalno-političkog konteksta i izjavama reditelja na tu temu. Ništa od toga ne može da vas pripremi na činjenicu koliko je White God, ispod sve te ulaštene površine, jedan zapravo loš, promašen i iznad svega neartikuliran film.
 
Razlog za to je kriminalno pretenciozna priča i kriminalno loš scenario. Devojčica Lili (Psotta), ona sa biciklom (života mi, ne odvaja se od bicikla) mora da provede naredna tri meseca sa svojim, “otuđenim” ocem (Zsoter), pošto majka ide na duži službeni put. Problem je u tome što je otac jedan neuspešan i ogorčen čovek (radi kao veterinar-kontrolor u klanici, stan mu izgleda kao da se tek uselio), te stoga drkadžija sa kojim “princezasta” tinejdžerka ne želi imati posla. Lili je k tome gotovo patološki vezana na svog psa, krupnog mešanca Hagena. Problem je u tome što je politika susedstva u kojem njen otac živi restriktivna po pitanju pasa, a ni otac nije entuzijastičan da deli životni prostor sa velikom džukelom. Dodatni problem su mađarski “rasni zakoni” po pitanju pasa, prema kojima se za držanje mešanaca zahteva registracija i plaća taksa, što je veoma jasna simbolika (nisu tu potrebna rediteljeva objašnjenja u intervjuima) koja gađa i pogađa “orbanizaciju” Mađarske i društveni poredak na ivici fašizma.
Bilo kako bilo, Hagen završava na ulici. Najpre je sam, ali se ubrzo “skompa” sa bandom uličnih i napuštenih pasa sa kojima beži od šintera i uopšte ljudi ne tako dobre volje. U međuvremenu, Lili ga traži i kreće na put samouništenja (znate već, bezobrazluk u školi, cigarete, alkohol, droga, partijanje) u nemogućnosti da nađe svog ljubimca i prijatelja. Hagen će imati svoju odiseju po budimpeštanskim ulicama, koja uključuje i Cigane i klošare i pasje borbe i nehumani azil za pse i u konačnici pasju revoluciju.
 
Dobro, natuknica sa fašizmom i rasnim zakonima je na mestu, naročito ako pratite vesti iz Mađarske, ali problem je u tome što ostaje samo natuknica. Razrade tu nema, a nema ni neke naročite političke oštrine. Psi u ovom filmu mogu predstavljati i Rome i ilegalne imigrante i uopšte siromašnije slojeve, ali oni su tu nebitna masa, najčešće bez ikakvih svojstava i karaktera. Bar na neko vreme možemo da se zadovoljimo sa varijantom “Lassie se vraća kući” sa minimalnom socijalnom oštricom smeštenom u prljavštinu budimpeštanske i periferijske margine. Iako je tipski, taj pristup donekle radi posao do jednog određenog trenutka, posle kojeg sve odlazi u dubiozu i nebulozu.
Taj trenutak je negde na ulasku u famozni treći čin, kada se Hagen reši iz ilegalnog ringa za borbe pasa i kada završi u azilu odakle će povesti pasju revoluciju. Ta revolucija je, ma kako vizuelno impresivno izgledala (ponavlja se i dalje razrađuje scena sa početka), tupa, šuplja, bezzuba i potpuno besmislena. Logika kojom se Mandruczo tu vodi i kao scenarista i kao reditelj je disneyevska, naivna, blentava sa dozom nepotrebnom popovanja. Dodatno, završetak filma se odlaže i odlaže u nedogled, pa pored nebuloze klizi u smaranje i otvorenu iritaciju, sve do kraja koji se slobodno može svrstati u kategoriju transfera blama i uvrede za inteligenciju.
 
Za razliku od pasje ekipe, kojima svaka čast na glumačkim dostignućima, barem su nas spasili od jeftinog CGI-ja, ljudska glumačka ekipa ne blista. Zsofia Psotta pogađa one iritantne tonove koji se traže od tipične tinejdžerke, a Sandor Zsoter ne diže njenog oca ni zericu iznad stereotipa drkadžije. Nesretni glumci nisu tu ništa krivi, oni su samo radili na likovima kakve su dobili, bez pokušaja da im udahnu lični pečat, a ni reditelja Kornela Mandrucza očito rad sa glumcima nije previše zanimao. Isto, samo u još većoj meri, važi i za galeriju epizodista iz Liline muzičke škole, zgrade u kojoj otac živi ili sa ulica kojima Hagen luta. Oni su još veći stereotipi bez ikakvog odstupanja od zadatog. Za utehu možda, ali i to samo donekle, može poslužiti to što film izgleda solidno, sniman kamerom iz ruke u širokoj paleti boja, koja ipak ponekad postaje previše treskava i van fokusa.
Ostajem zbunjen činjenicom da je žiri u Cannesu nagradio ovakav film. Mislim, svaka čast za rad sa psima, donekle i ideju da se iz pasje, ulične perspektive secira stanje u mađarskom društvu koje drma i surova tranzicija i još surovija kriza, ali iznad svega unutrašnja politika i odsustvo tolerancije. Problem je u tome što u ovom filmu ta ideja nije razrađena i što se Mandruczo jako muči da pronađe nešto makar nalik tonu, usput se oslanjajući na barem tri različitih “štaka” i filmskih klišea. White God tako ostaje jedan pretenciozan i potpuno infantilan film koji se prodaje za vrhunsku umetnost. Pretencioznog počinje već sa naslovom koji asocira na kultni film White Dog (Sam Fuller, 1982) koji za protagonistu uzima psa treniranog da napada Crnce. Ovde je ta metafora na rasizam izuzetno neuspela, ali izgleda da je nekima u publici i festivalskim selektorskim krugovima dovoljno da je ona tu. Porazno.