31.8.15

A Perfect Day

kritika originalno objavljena na: monitor.hr
2015.
režija: Fernando Léon de Aranoa
scenario: Fernando Léon de Aranoa, Diego Farias (po romanu Paule Farias)
uloge: Benicio Del Torro, Tim Robbins, Olga Kurylenko, Mélanie Thierry, Feđa Štukan, Eldar Rešidović, Sergi López

Zaista logično zvuči da se ratna komedija / melodrama smeštena u Bosnu potkraj rata pojavi na festivalu u Sarajevu. Zapravo rat u Bosni postaje opšte mesto modernog, a opet staromodnog konflikta. Prošlo je ipak nešto vremena i neke rane su se zalečile, možda je i međunarodna zajednica nešto shvatila u međuvremenu, a možda to više nije ni bitno, bar aktuelnih ratova ima u našem svetu. Opet, logično je da ovakav film, jedan u nizu na sličnu temu, nije baš izazvao oduševljenje kod sarajevske publike.
Sa druge strane, to se ne može reći za Benicia Del Tora, koji je bio glavna internacionalna zvezda ovogodišnjeg festivala. Ima to smisla, on je jedan od koloritnijih glumaca danas sa širokim spektrom, uglavnom otkačenih uloga u otkačenim filmovima poput The Usual Suspects i Fear and Loathing in Las Vegas, ali je u svojoj karijeri odigrao i Che Guevaru. Ovde ima retku priliku da igra “clooneyevskog” lika, pomalo romantičnog, najčešće duhovitog šarmera.
Ovde igra Mambrua, veterana humanitarnog rata po silnim ratištima na svojoj možda poslednjoj misiji u Bosni, pre nego što se vrati kući u London gde ga čeka verenica. Dolazi inspektaža koju vodi njegova bivša devojka Katya (Kurylenko) i od koje zavisi budućnost daljnje misije. To u suštini ima manji upliv na Mambrua nego na njegove kolege, okorelog, ciničnog logističara B.-a (Robbins), “novu curu”, tipično idealističnu i “by the book” Sophie (Thierry) i prevodioca Damira (odlični Feđa Štukan) kome je to jedini stabilni izvor prihoda. Efektivno, oni imaju nekoliko dana da svoje šefove uvere u opravdanost i učinkovitost misije. Pritom, na terenu je rat koji još uvek traje, bez obzira što je proglašen prekid vatre i što su pregovori u toku. Humanitarci su pritom “zadnja rupa na svirali”, iza UN vojske, birokratije, lokalnih vojski, vlasti i bandi.
Naslovni savršen dan počinje tako što naša škvadra veselih humanitaraca nađe leš nekog debelog frajera u jedinom funkcionalnom bunaru u okolini. Debelog, znači, treba izvaditi, ali to je mnogo veći problem nego što se čini, i logistički i birokratski. Treba srediti nadležnosti ili ih makar kvalitetno ispreskakati i treba naći konopac, što je mnogo veći problem nego što se to čini. A i debelog je možda neko namerno bacio tamo, iz ovog i onog razloga. Kada im se, sticajem okolnosti, pridruži i lokalni dečak Nikola (Rešidović), njihova zajednička, na momente smešna, na momente tužna “avantura” može da počne...
I to na trenutke radi. Ima tu i humora i odličnih glumačkih ostvarenja (odrasli muški deo škvadre je jako raspoložen), ima i teške ljudske drame, pa čak i patetike. Sve je lepo i atraktivno snimljeno, španske lokacije dobro imitiraju Bosnu, a dugi kadrovi i scene koji bi inače stvarali prazan hod su podvučene dobrom gitarskom muzikom koja ističe duh filma. Čak je i priča univerzalna i shvatljiva u kontekstu svakog rata, a ne samo jednog.
I tu dolazimo do problema: A Perfect Day u celini je pomalo nekompletan film, ni tamo ni ovamo. Ima tu i smisla i dubine, ali samo do određene granice. Poruke filma se obično završavaju na floskulama tipa: “Rat je sranje” ili “Birokratija je sranje”, iako je tema humanitarnih radnika relativno sveža i nepotrošena u brojnim ratnim filmovima. Naravno, od takvog posla čovek razvija određene mehanizme odbrane i film pokušava na tome da kapitalizira, ali to je bolje izgledalo u knjizi nego na filmu. Humoristične replike i “one-lineri” bolje izgledaju na papiru, ali retko kad pogode cilj na filmu. To su uglavnom tipske fore i uspevaju da ih izvuku samo raspoloženi glumci, a ni to nije slučaj uvek.
Deo problema se skriva i u tipskim, grubo skiciranim i iskonstruiranim likovima. Kod muških se to rešava frajerskim stavom i bleskastim ponašanjem, posebno u slučaju B.-a, Mambru je ipak nešto ozbiljniji i sličniji tipu nekakvog “vođe projekta”, dok je prevodilac Damir u Štukanovoj izvedbi tako predivno “deadpan” i u stanju da sa jednom facijalnom ekspresijom podvuče balkanski apsurdistan. Ženski likovi su, međutim, skoro pa lišeni ličnosti, svedeni na po jednu ili dve karakterne osobine.
Sa druge strane, imamo i nemalu dozu patetike, takođe šablonizirane i ustrojene tako da udari ispod pojasa. Opet je i to tako namešteno da film nikad ne odlazi suviše u težinu i da ga je moguće gledati sasvim normalno i opušteno. Spoj humora i melodrame sa ratnim okruženjem i postavkom filma ceste i apsurdnim zapletom je tonalno nekonzistentan i zbog toga A Perfect Day nikad nije ništa više od tek gledljivog filma i prolaznog iskustva.
Opet, i takav kroz apsurd ili baš zbog apsurda evocira uspomene na neke druge, uspelije filmove. Ima tu daška Kusturičinog i Kovečevićevog Undergrounda, Altmanovog M.A.S.H.-a, kao i romana i filma Catch 22. Kao i od poslednjeg, tranzicija sa jednog medija na drugi jednostavno nije tako glatka. Ako ne očekujete previše, A Perfect Day će biti sasvim solidno iskustvo.

30.8.15

Madame Bovary


2014.
režija: Sophie Barthes
scenario: Sophie Barthes, Felipe Marino (po romanu Gustava Flauberta)
uloge: Mia Wasikowska, Ezra Miller, Logan Marshall-Green, Henry Lloyd-Hughes, Paul Giamatti, Rhys Ifans

Možda se filmske adaptacije klasične literature čine kao siguran hit, ali stvari nisu tako jednostavne. Interesovanje publike, makar ljubitelja klasične literature, je zagarantovano, iako tu nema velikih brojki, a i glumcima takve uloge služe kao nekakav prestiž u karijeri. Slično se može reći i za scenariste i reditelje. Dodajmo na to uvek atraktivne kostime, scenografiju i lokacije i konstantni tehnološki napredak vidljiv u fotografiji i zaista se cela ta priča čini kao siguran posao. Ali on itekako ume da omane...
Razloga za to je nekoliko, ali navešću samo dva najočitija. Prvo, film nije literatura. Iako film ima donekle literarno poreklo i nezanemarivu literarnu komponentu u sebi, u pitanju su različiti mediji sa različitim zakonitostima i različitom ekonomikom, pa je adaptacija krvav posao u kojem je cilj da se što manje važnoga zagubi u prevodu. Drugo, sve i kad je adaptacija dobra, javlja se jedan drugi problem neprevodivosti. Način života od pre 200 ili 300 godina je naprosto nejasan i neshvatljiv današnjim ljudima i ma koliko se univerzalnog izvlačilo iz te literature, dosta toga je strogo vezano za jedan određeni vremenski kontekst.
Lako za vanvremenske avanture, ratne priče ili melodrame sa jednostavnom osnovom i jednostavnom porukom. Problem nastaje kad se dohvatimo komplikovanih realističkih dela koji se bave u ona doba aktuelnim društvenim trenutkom, a naročito kad u takvoj postavci imamo kompleksne likove sa svojim mukama i problemima, često uslovljenim upravo tim društvenim trenutkom. U tom smislu je Madame Bovary jedan od najzahtevnijih i najnezahvalnijih materijala za prenos na platno.
Na njemu su zube polomili već razni, od, logično, francuskih autora (Jean Renoir, Claude Chabrol) do klasičnog Hollywooda (Vincente Minnelli) jer je prosto sadržaj romana nedovoljno prevodiv na filmski jezik. Možda jedina adaptacija koja, po mom mišljenju, pije vodu je Gemma Bovery Anne Fontaine, koju smo imali prilike da uhvatimo krajem prošle i početkom ove godine u distribuciji, ali ona je zapravo temeljna rekontekstualizacija u kojoj je čak i poenta taj odmak između XIX i XXI veka.
U najnovijoj verziji Madame Bovary opet imamo ženu kao autora i to se na papiru čini kao prednost, posebno po pitanju kritike onovremenog patrijarhalnog društva. Imamo i zvezdanu glumačku postavu, i u velikim i u malim ulogama, koja podgreva očekivanja. Imamo i te vražje kostime, enterijere i eksterijere, vešto uhvaćene kamerom Andreja Parekha. Imamo i detaljne poglede u život provincijalne više srednje klase u Francuskoj zbog kojih se možemo zahvaliti rediteljičinom oku za detalje.
Ali nešto tu ne štima. Nije problem ni u spoileru na početku filma, jer film nije namenjen onima koji nemaju pojma o knjizi. Nije problem ni u glumcima, naročito onim sporednijim, jer film živne kada se pojave Paul Giamatti i Rhys Ifans. Nije problem ni u generalnoj razvučenosti (trajanje od skoro dva sata je malo previše), pa čak ni toliko u neprevodivosti materijala, kako na jezik filma, tako i na jezik XXI veka.
Problem je pre svega u ravnom tonu zbog kojeg ovaj potencijalni klasik deluje ravno i dosadno, na momente čak uvredljivo površno. Naprosto, Emma Bovary nam deluje kao obična očajna domaćica, materijalistički nastrojena, praznoglava i blentava, a ne kao kompleksna tragična heroina. Ne vidimo njenu muku, ne shvatamo šta njoj to tačno smeta u njenom životu osim neambicioznosti muža i dosadnog života u provinciji. Ne kapiramo zašto je ona nalazila skupe hobije, zašto je padala u snobizam, zašto je menjala ljubavnike... O njenim muškarcima, mužu i dvojici ljubavnika, dobijamo još manje informacija i oni su svedeni na po nekoliko osobina koje oslikavaju njihovu socijalnu pripadnost.
Dodatni problemčić je i lagani “miscast” barem dvoje glumaca. Mia Wasikowska naprosto ima auru klinke i ne zrači integritetom potrebnim za lik Emme Bovary. Čini se da je njen jedini kvalitet za kostimirane drame upravo to što joj lepo stoje skupe haljine. Pohvalno je što se mlada glumica trudi da razbije “typecast”, ali pitanje je hoćeli to uspeti. Razočaranje je videti i nesporno talentovanog Ezru Millera u tako bledom izdanju u ulozi Leona Dupuisa. Naprosto, nema one njegove ludačke energije kojom inače zrači i to je problem jer je on više ekspresivan nego versatilan glumac. Ne briljiraju ni Logan Marshall-Green ni Henry Lloyd-Hughes u svojim ulogama markiza i doktora Bovarija.
Problem, rekoh, nisu glumci nego njihovi likovi bez razvojnog luka koje je skoro nemoguće odigrati upečatljivo. U toj postavci je Emma Bovary svedena na nekakvu Zlatokosu, a njeni muškarci na tri kreveta, tri kaše ili tri medveda. Jedan je premekan, drugi je pretvrd, treći je onaj pravi, ali ona to neće shvatiti na vreme. Sve u svemu, jedna nepotrebna i lako zaboravljiva adaptacija.

29.8.15

The Internet's Own Boy: The Story of Aaron Swartz


2014.
autor: Brian Knappenberger

Brian Knappenberger je ime koje treba dobro pamtiti ako ste na bilo koji način vezani za dokumentarne filmove. Ne zbog onoga što je već ostvario (njegov “background” je uglavnom televizijski). Ne zbog stila koji je klasičan da ne može biti klasičniji, “talking heads” i arhivski snimci, uz jednostavnu, linearnu i hronološku strukturu koja sledi bombastičan lead. Ne ni zbog objektivnosti i više perspektiva na određenu temu. Njegova tajna je u osećaju da pronađe pravu priču i da u njoj dobro pozicionira ono što je dragoceno i za igrane filmove, a što mnogi autori smatraju već prevaziđenim: stari, dobri sukob.
The Internet's Own Boy je drugi u nizu njegovih dugometražnih dokumentaraca koji se bave internetom. Prethodni, We Are the Legion (2012), u fokusu je imao “haktivističku” grupu Anonymus i njihovu bučnu i šarenu borbu za slobodni internet. Sada imamo priču o Aaronu Swartzu, jednoj od najtragičnijih ličnosti današnjice, “wunderkindu” koji je izabrao da ne zarađuje milione nego da se bori za ideale slobode, prerano preminulom (zvanično, u pitanju je samoubistvo) Aaronu Swartzu. Autor i njegovi sagovornici tvrde da je Aaron pao kao jedna u nizu žrtava večne borbe za slobodu i takođe večne borbe između progresivnog i konzervativnog razmišljanja.
Aaron je bio mali genijalac koji je naučio da čita sa tri godine i da programira pre nego što je pošao u školu. Sa 14 godina je radio u grupi ljudi koji su izmislili RSS feed. Na prvoj godini fakulteta je sa dvojicom saradnika osnovao društvenu mrežu Reddit. Ali ono što ga razlikuje od drugih kompjuterskih (Bill Gates, Steve Jobs) i internetskih milionera je to što je njegova istinska strast bila besplatna podela dostupnog znanja kao osnova progresivne politike i progresivnog razmišljanja. U tom smislu je bio sličniji osnivaču World Wide Weba, Timu Berens-Leeju, koji je svoj izum podelio umesto da na njemu kapitalizira. I sa tim počinju njegovi problemi.
Nije to samo do toga što se aktivno borio za promenu paradigme autorskih prava prilagođene novom vremenu, nego je više do genijalno jednostavnih, moralno upitnih, ali ni u kom slučaju kriminalnih postupaka u toj borbi. Što nas dovodi do rušenja Pacera (plaćene državne platforme koja zbira i na zahtev izdaje zakonsku regulativu i sudsku praksu koja bi morala biti dostupna po logici stvari), čime je skrenuo pažnju države i krupnog kapitala na sebe, i do sličnog pokušaja sa Jstorom (sličnim plaćenim servisom za arhiviranje i izdavanje na zahtev naučnih radova), što ga je uvuklo u ozbiljne zakonske probleme.
Može se reći da Swarz nije imao sreće: naleteo je na veoma borbene protivnike koji su njegov prekršaj reda veličine nevraćanja knjige u biblioteku naduvali do nerazumnih granica krađe, prevare i skoro pa terorizma. Iz tog nekog vremena datiraju i PIPA i SOPA protokoli o borbi protiv piraterije koji sa sobom donose i cenzuru i legalnu špijunažu, i Wikileaks afera i protesti Occupy pokreta i razne akcije Anonymusa i još svašta. U tom svetu, Swarz je bio prigodna i zgodna meta i “sistem” je rešio da ga udari svim silama.
Priču znamo, kako Swarzovu individualnu, tako i širu sliku, po njegovim rečima, interneta kao nekakve moći koja se može koristiti u razne svrhe. Sa jedne strane, to je platforma koja nas može dovesti do saznanja i sadržaja, slobodno i besplatno. Sa druge, internet se može koristiti u nemoralne svrhe, za bogaćenje, monopolizaciju, segregaciju, špijunažu i koncentraciju moći u državnim i državi bliskim privatnim rukama. To je tema koja me, priznajem, zanima i fascinira na filozofskoj i na egzistencijalnoj ravni, a pitanje je samo kako je ta priča ispričana.
I ona je ispričana sjajno. Pregledno. Dovoljno široko. Pristrasno i u ljudskom i u političkom smislu. Sa agendom, možda sa popujućim tonom, ali strastveno i na mestu. I zato Aaronova priča zaslužuje moju preporuku. Neka nam svima ona bude nauk u sve kompleksnijem svetu koji nas okružuje. Ne dozvolimo da nas barabe zajebu na silu, na seljačke fore i na međusobnu povezanost. Nas je više i nismo ništa gluplji od njih.

28.8.15

Back Home / Acasa la tata


2015.
režija: Andrei Cohn
scenario: Mimi Branescu
uloge: Alexandru Papadopol, Andi Vasluianu, Iona Flora, Florin Zamfirescu, Natasa Raab, Mirela Oprisor

Znate za ono “Sa namerom pođoh u veliki grad” i sve priče o uspehu koje uslede. Te priče su ponekad istinite, mnogo češće od toga kompletni “bull” ili makar preuveličane i zgodno servirane za godišnjicu (male) mature. Svi muški su odjednom gazde, ali “mečka” im je, eto, kod majstora, a sve ženske su se lepo poudavale i imaju zlatnu decu, poneko je cenjeni umetnik i tako to. Posle galona piva ispostavlja se da je gazda zapravo potrčko kojem šef diše za vrat, zlatni muž pijana baraba, a zlatna dečica barabe, narkomani i šta sve ne.
Rumunski film Acasa la tata, debitantsko ostvarenje Andreia Cohna, pokazuje epilog te namere i snova o velikom gradu i naličje narativa o roditeljskom domu (na selu, kako drugačije) u koji se vraćamo da ližemo svoje rane. A naš junak Robert (Papadopol) je, onako, baš izranavljen. On se vraća iz Bucharesta u svoje rodno selo, kod tate kući, da promisli o važnoj odluci koju treba da donese i generalno da se skloni od gungule i svakodnevne neizvesnosti.
Naravno, u selu je on neviđena faca, poznati pesnik o kojem pišu novine i koji je video sveta, nedosanjani san mnogih devojaka i sve u tom smislu. Robert je zapravo propali pesnik koji je obajvio par teorijskih radova za vreme studija i čije se poneke pesme mogu naći u zajedničkim zbirkama koje niko živi ne čita, a i u novinama je izašao jednom, na grupnoj fotografiji. Situaciji ne pomaže ni to što je njegov otac (Zamfirescu) zapravo priprosta seljačina koja se priženila netom posle razvoda od Robertove majke, kao ni to što je u selu jedna jedina birtija, pritom istovremeno i prodavnica u kojoj profesor u penziji pije sa propalitetima poput Robertovog školskog druga Petrice (Vasluianu) i u kojoj radi Paula (Flora), kćerka bivšeg gradonačelnika, nekada glavna riba, a sada oronula razvedena žena na pragu srednjih godina.
Uostalom, znate kako je sa selima, svi imaju nekakvu zajedničku prošlost koja se proteže do sadašnjosti i može ugroziti budućnost. A ljudi rade svakakve stvari iz puke dosade ili iz dubokog očaja, što neće zaobići naš ljubavni trougao u centru priče i svu silu epizodista u toku dva siva dana i jedne duge i čudne noći.
Prvo što upada u oči je tipična rumunska sporost, na rubu toga da film deluje kao da je u pitanju “real time” i duge, dijaloške scene. Za razliku od uobičajene kamere iz ruke, iza ramena junaka, ovde u tim dugim scenama imamo duge, statične kadrove. I ta kombinacija radi svoj posao: oslikava svakodnevnu učmalost provincije i njen kontrast od snova o velikom gradu. I snovi i velegrad nisu prikazani u filmu, ali daleko od toga da su odsutni, jer predano iskaču iz “off-a” i onakvi su kakve ih očekujemo: raspršeni, puni lažnog sjaja, a prljavi ispod površine.
Drugo što upada u oči je zapravo klasična struktura pogodna za teatar, gde su duge, pažljivo napisane i elaborirane scene zapravo zamena za prizore i činove. Svaki pojedinačni takav “set piece” je zapravo komad teatra, sa takvim ritmom, tempom i smenom ozbiljnih emocija sa nekakvim gorko-slatkim humorom. To i ne treba da čudi jer je Acasa la tata upravo to: vizualizirana prerada pozorišnog teksta koji dosta zavisi od glumaca i likova.
Glumci su raspoloženi, ležerni i komotni u svojim ulogama i takvi uspevaju da ostvare dobru interakciju. Likovi su, iako ne preterano novi na filmu i još manje novi u teatru, prilično lepo nijansirani i detaljno napisani. Tu dolazimo do jednog “twista”: ne dešava se često da muški autorski dvojac toliko pažnje posveti ženskim likovima koji imaju čak i manje vremena da se pokažu, ali koji su toliko realni i životni da muški protagonisti pored njih ispadaju patetične cendrave budale. Iako primarno pratimo prvo jednog, pa onda dvojicu zgubidana, film svoje emotivne vrhunce doživljava kada se u njemu pojave te tužne, ali ipak borbene žene.
Međutim, to su samo zanimljivosti koje će biti interesantne uživljenom poznavaocu filma, dok će pored običnih gledalaca proći nezapaženo. Njima će Back Home biti još jedna varijacija na dobro poznatu temu snova i neuspeha. A vi birajte da li vas više zanima celina, koja je uglavnom statična i nezanimljiva, sastavljena od događaja izuzetno niskog intenziteta, ili detalji koje možda od sporosti i bolne poznatosti “settinga” nećete ni primetiti.


27.8.15

Irrational Man

kritika originalno objavljena na monitor.hr


2015.
Scenario i režija: Woody Allen
Uloge: Joaquin Phoenix, Emma Stone, Parker Posey, Jamie Blackley, Tom Kemp

Woody Allen ima novi film. To više nije ni vest jer se ponavlja svake godine u slično vreme, u Cannesu ili eventualno tokom leta. Neki u tome vide nekakvu zaveru ili makar ambiciju starog čoveka da se večito reciklira i tako ostane večito mlad. Drugi u tome vide kreativnost i potrebu za komunikacijom i ispoljavanjem. Oboje su u pravu jer je Woodija Allena nemoguće odvojiti od njegovog tipičnog lika, nervoznog i nesigurnog logorejičnog muškarca večito u problemu, iako se, uzgred budi rečeno, taj „woodyallenovski“ lik uglavnom više ne pojavljuje u filmovima Woodija Allena.
O filmovima Woodija Allena, kao i o njegovom stvaralaštvu uopšte, u principu imamo stav i pre nego što partikularni film pogledamo. Njega ili volimo ili ne podnosimo, i to se prenosi na svaki njegov film. Sredine uglavnom nema. Zato na ovom mestu moram reći da je po mojim gledalačkim, ali i kritičarskim standardima svaki Allenov film poput komada pice: i kad je loš, zapravo je probavljiv, čak i dobar i u njemu ću, makar u delovima, uživati. Tako sam uživao u delovima one konstrukcije zvane Blue Jasmin, pre svega u glumi Cate Blanchett, i u delovima one kostimirane reciklaže zvane Magic in the Moonlight, iako sam se zabrinuo da je jedan od autora koje smatram izuzetnom bitnim definitivno ostao bez inspiracije i počeo da stvara na silu. Ovogodišnji Irrational Man, koji ćete nakon Cannesa i Sarajeva sigurno imati prilike da pogledate u bliskoj budućnosti, iako ne savršen, bolji je film od Allenova prethodna dva i neće biti samo brojka u njegovoj dugoj karijeri.


Teme su, hajdemo reći, tipično „woodijevske“: strah i nesigurnost muškarca koji stari i shvata da nema više izazova i da polako gubi volju za životom. Razlika od tipične postavke je u tome da je taj muškarac pravi filozof, a ne kućni ili kafanski filozof-amater, i da od svog mudrovanja živi. On je Abe (Phoenix), nekada briljantni mislilac i hrabar aktivista, a sada profesor na jednom univerzitetu u Newportu, savezna država Rhode Island. To mu je novo radno mesto, verovatno najniža tačka u karijeri, i svakako prekretnica: da li će utonuti u čamotinju, dosadu i bezvoljnost ili će naći novi „drive“ koji će ga ispuniti snagom i povesti u novu mladost. Njegova „škola“ je egzistencijalizam i na tome insistira na svojim predavanjima.
Abe nije samo protagonista, nego i jedan od naratora. Druga naratorica i takođe aktivna junakinja filma je Jill (Stone), njegova studentica i sušta suprotnost: mlada, energična, pronicljiva, bez strukture, ali sa sjajnim instinktom. Kako to obično biva, ona će razviti fascinaciju sa svojim profesorom, i to će odvesti u zaljubljivanje, iako ona ima veoma dragog dečka (Blackley). Profesor isprva ne želi ni da se upušta u aferu iz dva razloga – petlja sa koleginicom Ritom (Posey), fakultetskom nimfomankom sa odeljenja za hemiju, a i svestan je što nemoralnosti, što klišea odnosa između profesora i studentice, ali svejedno rado provodi vreme sa mladom i energičnom Jill i verovatno je gleda sa suzom u oku.


Naravno, znamo kamo to dalje vodi, gledali smo filmove i naučili svaki kliše, ali Allenova genijalna intervencija leži drugde. Prava pitanja su „Kako?“ i „Zašto?“ Štos je u tome da naš cenjeni profesor neće pronaći „drive“ u pojavi te klinke i njene mladosti, nego u jednom sasvim slučajnom razgovoru koji je prečuo i koji ga je potaknuo na akciju i na ostvarenje svojih višedecenijskih dilema. Kako je to ubiti čoveka? Lošeg čoveka koji nikome neće nedostajati i bez koga će svet biti bolje mesto, korumpiranog sudiju koji maltretira samohranu majku dvoje dece samo zato što je prijatelj sa advokatom njenog muža.
Na tom mestu Irrational Man odstupa od žanrovske matrice romantične komedije i egzistencijalističke drame podvučene egzistencijalističkim humorom i paradoksima i kreće u sasvim novom pravcu. Odlazi u moralnu dilemu, a kada se sa reči pređe na delo i na teritoriju klasičnog „hitchcockovskog“ trilera, misterije i mozgolomke za detektive – amatere. Biću obziran, pa ću tu prestati, već sam se izlajao i više nego što treba. Ali verujte mi na reč, zabavno je. I više od toga, ovaj film ćete gledati i glasno se smejati.
Razlog tome su veoma vešto prožeti žanrovi i vešto izvedeni prelazi. Woody Allen, pisac, ovde je u savršenom dosluhu sa Woodijem Allenom, rediteljem. Replike su možda ponekad tipično seratorske i kao da su nameštene za citiranje, ali to nam ne smeta, već u njima uživamo. Likovi su možda tipski, ali su u osnovi dovoljno ćaknuti i neobični, pa nam drže pažnju i daju dovoljno mogućnosti glumcima da briljiraju. 


Joaquin Phoenix svoju priliku koristi, a nismo ništa manje očekivali, on je prosto takav glumac. Isto važi i za Parker Posey koji čini čuda od svoje male uloge očajne domaćice i koja je u svakom trenutku karikaturalna baš koliko treba. Emma Stone možda nije memorabilna kao u Birdmanu, ali sasvim solidno popunjava kliše mlade „reakcionarne malograđanke“, kako Jill kaže sama za sebe. Jamie Blackley je predivno iritantan kao njen dečko, mladi snob Roy.
Reakcije kritike i publike su, očekivano, bile podeljene. Jedni su Allenu zamerili reciklažu, drugi nepažljivu izvedbu, nalazivši tačke spasa u atraktivnoj fotografiji i atraktivnim lokacijama, generalnoj gledljivosti i momentima čiste zabave. Film je bolji od toga, iako neće ne znam kako promeniti ni kinematografiju, a ni Woodijevo stvaralaštvo. Jednostavno, prijatan je, glatko izveden, inteligentno postavljen i režiran (dva naratora su možda redundantna, ali su pun pogodak za unutrašnje monologe), predivno odglumljen i jednostavno zabavan. Irrational Man je pravi letnji film koji treba gledati na otvorenom. Možda me je zavela atmosfera na HT Eronet Open Airu, odnosno sarajevskom „Metalcu“, ali Woody Allen me ni u kom slučaju nije razočarao. Preporuka, dabome.