Kreuzweg / Stations of the Cross

2014.

režija: Dietrich Brüggemann

scenario: Anna Brüggemann, Dietrich Brüggemann

uloge: Lea van Acken, Franziska Weisz, Florian Stetter, Lucie Aron, Moritz Knapp, Michael Kamp

Počnimo od naslova. On se na naš jezik prevodi kao križni put, jedan od standardnih katoličkih rituala penjanja na kalvariju i prolaska pored “postaja” koje označavaju po jedan od mučnih događaja Isusovog poslednjeg dana. Ima ih ukupno 14, počinje sa osudom, a završava sa sahranom. Usput su padovi, mučenje, razapinjanje, smrt...

Jasno nam je, dakle, da Kreuzweg neće biti prijatan film za gledanje, a svaka sumnja će biti odagnana kad vidimo da se autori jako drže forme (film ima ukupno 14 kadrova od kojih je samo poslednji pokretan) i kroz tu formu pokušavaju da ispričaju priču o mukama odrastanja. U katoličkoj, fundamentalističkoj familiji, to jest.

Naša junakinja Maria (van Acken) je već u prvoj sceni “osuđena”, iako nije ništa skrivila. Njen sveštenik i veroučitelj koji je priprema na krizmu (Stetter) objašnjava Mariji i njenim vršnjacima kako postoji samo jedan pravi put, put Društva svetog Pavla (modelirano po Društvu svetog Pija), a kako je sve ostalo đavolja rabota. Od novog Pape do popularne muzike, televizije, interneta. A deca moraju biti Isusovi ratnici i podvižnici, odbijati iskušenja i slediti jedinu pravu veru. Ako žele nešto postići, moraju se odricati i žrtvovati.

U sledećih nekoliko scena ćemo upoznati i drugi presudni autoritet, njenu majku (Weisz) koja kao da je rešena da joj izbije svaku radost života. Majka vlada kućom u tiranskom stilu, a religiozni fanatizam je manje ili više opravdanje za konstantno maltretiranje dece i zahtevanje apsolutne poslušnosti. Možemo je razumeti, ima četvoro dece na koje mora paziti, pomoć od “au-pair” devojke Bernedette (Aron) nije dovoljna, a najmlađi sin još nije ni progovorio ni prohodao, a ima 4 godine, što može biti znak autizma ili ometenosti u razvoju. Međutim, njen motiv za maltretiranje najstarije kćeri Marije i konstantno nepoverenje prema njoj nije nervoza nego strah: ona je u pubertetu, uskoro će uslediti ozbiljna iskušenja, telesnost, muškarci, život.

Možda to majka ne zna i zapravo ne želi da zna, ali Maria je sebi namenila sudbinu svetice koja je spremna na konačnu žrtvu za izlečenje svog brata. Mariji na tom putu koji trasira doslovno shvaćena vera nema pomoći: majci takav ishod više odgovara od nekog drugog, otac samo ćuti, rigidna crkvena organizacija joj je i usadila te gluposti u glavu. Nije da niko neće pokušati: dobrodušna, ali nemoćna Bernedette, školski sistem onoliko koliko se oseća obaveznim, jedan dečak iz škole koji prema njoj gaji intiman, ali pristojan interes (Knapp) i u konačnici doktor koji vidi šta se dešava, ali slaba vajda od toga. Ona je svoju odluku već donela, misleći na sve druge, a nikako na sebe.

Kreuzweg se može, ovisno od afiniteta, pročitati u tri ključa. Prvi je ključ ozbiljne kritike fundamentalizma, u ovom slučaju katoličkog i autodestruktivnog, i on je nekako najlogičniji. Drugi je ključ prave vere i za njega se takođe može naći nekoliko ne baš suptilnih dokaza, naročito pri kraju filma. Oba ova ključa zavise od toga kako mi čitamo podatke koje nam brat i sestra Brüggemann daju u dosta sirovom obliku. Treći ključ može biti ključ ultra-hladne komedije bez smeha, ali sa puno apsurda, ali on potpuno ovisi o našem učitavanju značenja.

Kada se okanemo toga, ostaje samo forma i to vrlo rigidna. Zapravo rigidnost najbolje opisuje Kreuzweg. Rigidnost vere, rigidnost forme, rigidnost tumačenja i prezentacije, na koncu i rigidnost kamere. Problem je u tome što je ta formalna čvrstina sama sebi cilj i nije praćena čvrstim autorskim stavom: stvar je takva i takva zbog toga i toga. Autorski dvojac nam daje sliku, dosta često nimalo suptilnu, pocrtava određene detalje i na tome staje.

Stvar je gledalačke percepcije hoćemo li mi od toga nešto izvući, hoće li nas to što vidimo dodirnuti intelektualno i emotivno. Mene, recimo, nije. Ovo mi je bilo neprijatno iskustvo, ali ne toliko zbog sadržaja na ekranu, koliko zbog toga što mi je on predočen bukvalno. Nije to baš toliko genijalna ideja da bi se izvukla sa tako lenjom realizacijom u kojoj je mlada glumica Lea van Acken jedina svetla tačka.