La tierra y la sombra / Land and Shade

kritika originalno objavljena u časopisu Identitet

2015.

scenario i režija: César Augusto Acevedo

uloge: Haimer Leal, Hilda Ruiz, Marleyda Soto, Edison Raigosa, José Felipe Cárdenas

Čija je zemlja? Ovo pitanje ne postavljam u kontekstu suseda koji se sude oko međe ili naroda koji ratuju oko granice. Postavljam ga u tranzicionom ili klasnom kontekstu. Tranzicija može biti kao ova naša, istočnoevropska, u kojoj zemlja, fabrike ili usluge prelaze iz državnih (društvenih, zadružnih) ruku u ruke domaćih ili stranih privatnih investitora, a može biti i neka druga tranzicija, poput industrijalizacije i korporativizacije, kada zemlja ili makar njeni plodovi prelaze iz ruku sitnih sopstvenika u ruke modernih veleposednika, odnosno korporacija, a bivši vlasnici postaju tek najamna radna snaga. Pitanje je ujedno i retoričko, na njega je nemoguće dati jednoznačan odgovor i služi za razmišljanje i diskusiju.

Ruralna Kolumbija, gotovo western pejzaž. Sa obe strane prašnjavog puta su polja šećerne trske. Alfonso (Leal) hoda sa koferom u ruci po tom prašnjavom putu, kamion ga obilazi i podiže se oblak prašine. Alfonso se, saznajemo, vraća kući u rodno selo iz kojeg je izbivao 17 godina. “Sa namerom pođoh u veliki grad”... Iza sebe je ostavio ženu Aliciu (Ruiz) i sina Gerarda (Raigosa) koji su ostali na zemlji. Sin se u međuvremenu oženio lepom, poslušnom i vrednom ženom (Soto) i sa njom dobio svog sina Manuela (Cárdenas), ali se, radeći kao nadničar na susednim plantažama šećerne trske, i razboleo. Ne piše mu se dobro. Njegova majka i žena sada idu u nadnicu, a otac se vraća kako bi se brinuo o njemu, o svom unuku i o kući.

Odnosi u kući daleko su od idiličnih. Alfonsovoj ženi nije milo da se on vratio posle toliko godina, snahi, sinu i unuku je drago da imaju još nekog ko će pomoći. Kuća deluje klaustrofobično. Mala je, a njena vrata i prozori su večito zatvoreni. Sezona je kad se spaljuje trska, a prašina, dim i pepeo će još dodatno ugroziti Gerardov život. U kontrastu sa širokim i suncem okupanim vanjskim pejzažima koje vidimo kada deda i unuk izađu do dvorišta, spartanski enterijer je oslikan u tamnim tonovima i osvetljen precizno utišanim svetlom, i ta utišanost se u potpunosti preslikava i na komunikaciju među ukućanima, kao i na glumu koja je svedena, odmerena i bez ekscesa. Oni su težački tipovi, navikli da rade u tišini.

Druga linija radnje prati dve žene iz kuće na poslu u poljima trske. Plate im kasne, sindikalna organizacija ne postoji, a novac im je toliko potreban da su spremne raditi za obećanje o toj, realno gledano, sići. Te “Sutra će”, te “Za neki dan”, te “Neki dan od srede”, te “Ništa ja ne odlučujem, ja imam šefove, a moji šefovi imaju svoje šefove”, svaki izgovor je u opticaju. A žene rade i rade, i više od muškaraca u svojoj grupi sve se nadajući boljim vremenima.

Postavlja se pitanje dokle tako, jer tako nešto ne može trajati večito, a konačni ishod je sagorevanje i smrt. Postavlja se pitanje i šta učiniti. Za revoluciju je očito premalo snage, a ni te revolucije nisu ništa dobro donele radnom narodu. Možda bi trebalo priznati poraz, promeniti način života i poput Alfonsa trbuhom za kruhom otići u grad. Ali pitanje je hoće li im i to doneti sreću, nekada je ta promena delovala korenitije, a sada su i seljaci zapravo proleteri. 

Njihova situacija deluje još potresnije kada sagledamo političku ekonomiju onoga što oni u svojoj muci i znoju proizvode, na čijem suprotnom kraju stoje potrošači iz tzv. Prvog Sveta koji taj organski smeđi šećer od trske jako masno plaćaju. Kako smo u Kolumbiji, paralela sa kokom, ma koliko se činila neumesnom, nameće se gotovo sama od sebe.

La tierra y la sombra nije film koji će vam promeniti život, niti gledanje na filmove, ali će vas svakako naterati da razmišljate o stvarima koje su vam poznate. O pravu na rad. O pravu na naknadu za taj rad. O pravu na lečenje, posebno ako je bolest posledica izlaganja rizicima na radu. O pravu na dostojanstvo. Ovaj mali, gotovo školski “arthouse” film to čini iskreno, intuitivno i inteligentno. Kritičari širom sveta su tu iskrenost prepoznali, film je pokupio četiri nagrade u Cannesu, među njima i Zlatnu Kameru za najbolje debitantsko ostvarenje i tri značajne nagrade u Solunu. To prepoznaje i festivalska publika gde god se film zaustavio na svojoj turneji. Stoga i ja dajem svoju preporuku da ga pogledate čim budete u prilici.