The Danish Girl

2015.

režija: Tom Hooper

scenario: Lucinda Coxon (po romanu Davida Ebershoffa)

uloge: Eddie Redmayne, Alicia Vikander, Matthias Schoenaerts, Ben Whishaw, Amber Heard, Sebastian Koch

Nije baš jednostavno pristupiti biografskim filmovima koji usled svoje Važne Teme apsolutno distorziraju biografske i istorijske činjenice. Fraza “po istinitoj priči”, ovde dodato još i “ljubavnoj”, svakako još dodatno zbunjuje. A ako u jednačinu ubacimo i fikcioni biografski roman kao predložak, kojeg se film drži onoliko koliko mu to i kad mu to odgovara, tek onda smo u ozbiljnom problemu. Šta je tu zapravo najvažnije – tema, odnos do izvornog materijala ili odnos do činjenica? U filmskoj umetnosti je po pravilu važnije “kako” nego “šta”, ali šta raditi kad to “šta” presudno utiče na “kako”?

The Danish Girl je film oscarovca Toma Hoopera (The King's Speach) koji se bavi prvom visokoprofiliranom trans-seksualnom osobom koja se podvrgla operaciji. U pitanju je danski slikar Einar Weneger koji je neko vreme živeo/la sa svojim podvojenim rodnim identitetom, pod svojim imenom i kao Lili Elbe, te se na kraju odlučio/la za eksperimentalnu i rizičnu operaciju promene pola koja ga/ju je na kraju koštala života. Mi to gledamo kroz prizmu njegovog odnosa sa ženom Gerdom, takođe slikarkom i osobom odgovornom za stvaranje fiktivne Lili koju je portretirala tokom cele svoje karijere.

Copenhagen, 20-te godine. Einar Wegener (Redmayne) je slikar od jednog motiva – močvarnog pejzaža, poznat i cenjen u umetničkim krugovima. Njegova žena Gerda (Vikander) se uglavnom bavi portretima koji baš nisu na glasu, pa ona ne uživa slavu svog muža. Slikarstvo je tada još bilo uglavnom muški posao. Oni se kreću na umetničkoj sceni i žive u skladnom braku, premda je Einar povučen, gotovo udaljen.

Prvi signal koji nam Hooper daje je suptilan i jedva primetan. Einar voli da dodiruje žensku odeću. Sledeći korak je da počinje da je nosi, prvo igrom slučaja – Gerdi kasni model, pa Einar “uskače” u ženske čarape i štikle. Sledeći korak su njihove “cross-dressing” igre, pa onda i Einarovo poziranje za Gerdu kompletno u ženskoj odeći. Kada se Lili, nazvana u šali od strane njihove prijateljice Ule (Heard), konačno pojavi u javnosti, ona sve više i više potiskuje Einara. Nastaje identitetska konfuzija, a psihoterapija ne pomaže.

Naslov na prvu loptu sugerira da se tu radi samo o Einaru, odnosno Lili, međutim on se isto tako može odnositi i na Gerdu koja je tu zapravo još i više u procepu. Ona bezuslovno voli svog muža, ko god on bio, i želi da mu pomogne (šta god to značilo), ali je svesna da će ga na taj način nepovratno izgubiti. Neki kažu da ljubav znači podrediti svoju sreću drugoj osobi i Gerda je na to spremna do kraja i The Danish Girl se može posmatrati kao priča o njenoj ljubavi.

Imajući u vidu dosadašnji rad Toma Hoopera, The Danish Girl nastavlja oba trenda koja je reditelj do sada pokazao. Prvi i odmah uočljivi je vizuelna dorađenost, oko za detalje tog tipa, raskošna scenografija, kostimografija i pažljivo odabrane lokacije koje na najbolji način oslikavaju period o kome je reč. Druga je tema (ne)spremnosti na život sa ulogom koja je nekoj osobi namenjena. The Damned United je pratio kratku karijeru Briana Clougha na klupi Leeds Uniteda koja je trajala samo 44 dana i bila izuzetno neuspešna usled temeljnog razilaženja u filozofiji igre sa igračima naviklim na prljavu taktiku prethodnog menadžera. The King's Speach je u centru pažnje imao kralja Georgea VI koji zbog svoje govorne mane, ali i mekog, povučenog karaktera svakako nije bio spreman da bude kralj u turbulentnim vremenima pre i za vreme Drugog svetskog rata.

Sudbina Einara Wegenera je još okrutnija nego u slučaju prethodne dvojice. Clough je mogao dati otkaz i naći drugi angažman, što je i učinio. Kralj George možda nije bio dorastao istorijskoj ulozi, ali je na to makar mogao uticati, naučiti nešto i razviti svoju javnu ličnost u ono što građani od njega očekuju. Einar je osuđen na život sa pogrešnim telom sa kojim se ne snalazi i ne može naći sreću.

Izbor glumaca se manje ili više sam nametnuo. Eddie Redmayne je već drugu godinu zaredom u lovu na Oscara, i opet na isti način i sa istom računicom: igrajući stvarnu ličnost sa hendikepom. Upitno je koliko je to što on radi gluma, a koliko fizička transformacija. U svakom slučaju, ovde je imao prostora i pokazao više nijanse u odnosu na ulogu Stephena Hawkinga koja mu je donela kipić prošle godine. Međutim, to je opet zavisilo više od fizičkih predispozicija nego od glumačkog umeća, njegovo nežno, androgino lice i relativno uska postava su njegovi aduti, ali neku naročitu psihološku dubinu ovde nismo videli. Alicia Vikander je takođe osigurala nominaciju za prestižnu statuu i ovde je pokazala više na planu psihološkog razvoja lika od svog partnera, ali to je tek pristojna, nikako impozantna uloga, pa nominaciju treba shvatiti kao nekakav kumulativni efekat za nekoliko prominentnih vezanih uloga u poslednje dve godine, među kojima je najimpozantnija u filmu Ex Machina.

Na ključno pitanje kakav je The Danish Girl kao film u celini je teško odgovoriti. Zanatski pismen, žanrovski jasan (ljubavna drama) i vizuelno primamljiv svakako, ali ne i više od toga. Problem je u tome što je zapravo siguran i kalkulantski prikaz jedne potencijalno zanimljive teme, sa zanimljivim ličnostima u centru priče i sa specifičnim istorijskim trenutkom i što taj potencijal ne dostiže. U godini za nama smo već imali jedan film o transrodnim osobama, Tangerine, koji je bio vrlo dobar, živahan i intrigantan indie snimljen kamerom na mobilnom telefonu i u konstantnom pokretu. Prema njemu je The Danish Girl tipična “kamilica” koja ne propituje granice. Na kraju ne znamo ni autorski stav je li konfuzija po pitanju rodnog identiteta nekakav umetnički hir, posledica psihičke bolesti ili je telesno uslovljena. Hooper potencira da Einar nije bio shizofreničar, ali ga portretira kao da je, ili, čak gore od toga, kao hirovitog foliranta koji svoju sveže otkrivenu homoseksualnost nastalu iz fetiša prema ženskoj odeći podiže na novi nivo.

Znam da je nezahvalno na primeru filma po fikcionaliziranoj biografiji insistirati na istorijskim i biografskim činjenicama, ali moram. Nisu tu bitni ni dodati likovi koje igraju znameniti britanski i evropski glumci Ben Whishaw i Matthias Schoenaerts, niti je naročito bitno da su akteri priče ipak duže vremena živeli u Parizu od onoga što film sugerira. Čak se može i preći preko zanemarivanja generalnog istorijskog konteksta početka XX veka, oba svetska rata i međuratnog perioda. Pa ni operacije nisu toliko bitne, njihov broj, kompleksnost i rizici su bili izraženiji nego što to film prikazuje, a dodatni “twist” je to da je “dobri doktor” kasnije postao nacista. Štos je što jedna stvar povlači drugu i pravi dosta zanimljiviju priču.

Einar Wegener je verovatno bio osoba sa XXY hromozomom, a Gerda je zapravo bila lezbejka, pa je njihov brak u suštini služio kao maska. Oni su u braku bili mnogo duže nego što to prikazuje film, a Lili se pojavila relativno rano. Zbog toga su živeli su u tada liberalnijem Parizu gde je Einar mogao biti “freak”, a Gerda slobodno pokazivati svoju seksualnu orijentaciju, da ne pominjem da su se verovatno često pojavljivali u javnosti. Iako mu je pružala podršku, Gerda nije do kraja ostala s njim, odnosno Einar nije s njom, oboje su imali ljubavnike/ljubavnice. Da su se autori držali tih podataka The Danish Girl ne bi bio tako siguran i sterilan “ljubić” koji inače prilično jedinstvenu temu prikazuje na svima prihvatljiv način.