Chi-Raq

2015.

režija: Spike Lee

scenario: Spike Lee, Kevin Willmott (prema Aristofanovoj komediji Lysistrata)

uloge: Teyonah Parris, Nick Cannon, Wesley Snipes, Angela Bassett, Samuel L. Jackson, John Cusack, Jennifer Hudson, David Patrick Kelly, D.B. Sweeney, Dave Chappelle, Steve Harris, Harry Lennix, Isiah Whitlock Jr.

Za razliku od svojih prethodnih kritika filmova koje potpisuje Spike Lee, ovde neću smarati sa tim kako mi on ide na živce i kao javna ličnost i kao autor. Razloga ne nedostaje, barem u domenu Spikea Leeja kao javne ličnosti (ceo onaj pičvajz sa bojkotom Oscara, a istovremenim primanjem kipića za životno delo je nešto ružno, ali i potpuno karakteristično za Leeja), međutim Chi-Raq je njegov najsvežiji, najradikalniji i najuspeliji film u dugom vremenskom periodu. To opet ne znači da je Lee odustao od svojih tipičnih političarenja, popovanja, govora kroz likove i teatralnosti, pa ni od toga da mu filmovi deluju pretrpano i haotično. Međutim, u Chi-Raq sve to na neki čudan način funkcioniše skoro u potpunosti.

Odakle da počnem kada je film toliko pretrpan da ide u toliko različitih pravaca? Možda najbolje od naslova, sleng termina za Chicago, kovanice sačinjene od imena tog nekada prosperitetnog grada koji se suočava sa urbanim propadanjem i Iraka, zemlje u kojoj je samo smrt siguran posao. Film počinje sa sličicom, mapom Sjedinjenih Država u nacionalnim bojama (crveno, belo, plavo) koja je kolaž sačinjen od komada oružja. Sledi naslovna muzička numeta koju izvodi naslovni junak, igra ga rapper Nick Cannon, ali ga još ne vidimo u kadru. U pitanju je minimalistički spot, sa tekstom koji ide preko ekrana. Prilično radikalno, čak i za Leeja. Ako do kraja pesme nismo ukapirali o čemu se radi, Lee će to podvući karticom na kojoj piše da su obračuni bandi i pucnjave u Chicagu u poslednjih 15 godina odnele više američkih života nego ratovi u Iraku i Afganistanu zajedno. Slede isečci iz vesti i crkvenih propovedi, rasprava o dostupnosti oružja, NRA lobiju, policijskoj brutalnosti i koliko je koga briga za čije živote.

Tipičan Spike Lee, samo malo direktniji. Šta ako vam kažem da je Chi-Raq zapravo mjuzikl koji ne samo da ima masovke sa plesanjem (nema pevanja, rap muzika je u pitanju, tu se deklamuje), već i da likovi svoje dijaloge izvode u rimi, skoro potpuno dosledno? Šta ako vam kažem da je Chi-Raq zapravo rekontekstualizacija antičke grčke, Aristofanove komedije Lysistrata u kojoj žene stupaju u štrajk (uskraćuju muškarcima odnose) kako bi zaustavile rat?

Znači, dodajte u miks i feminizam (jer rat je tako patrijarhalna stvar) i vaginalnu manipulaciju i bitku polova. Kad smo već tu, dodajte i muške i ženske horove, kao grupne likove sačinjene od slabo diferenciranih pojedinačnih. Dodajte grčka imena, kako bandi (Spartanci i Trojanci, razlikuju se po bojama kao Cripsi i Bloodsi), tako i većine likova. Dodajte i naratora (Samuel L. Jackson u kolekciji ekstravagantnih odela) koji nam objašnjava ono što smo upravo videli, takođe u stihu. Chi-Raq onda postaje vrlo zabavna zezalica sa izuzetno ozbiljnim, čak i besnim socijalno-političkim pod-tonovima u čemu se Lee snalazi kao na domaćem terenu.

Spike Lee nikada nije imao problema sa stilom i Chi-Raq je svakako osebujan film, sa impozantnom, fluidnom fotografijom koju potpisuje Matthew Libatique i koja na najbolji mogući način hvata elaborirane, ambiciozno zamišljene scene, od masovnih do intimnih. Za pohvalu je i originalna muzika Terenca Blancharda sačinjena od songova u različitim stilovima “crnog zvuka”, od bluesa, soula i gospela do modernog hip-hopa.

Izuzetan je i izbor glumaca. Nick Cannon možda nije neki naročiti glumac, ali od njega se to i ne traži, izgovaranje replika u stihu je ono što on i inače radi za život. Wesley Snipes kao njegov nemezis svakako ima profiliranijeg lika i postiže više, mada je lik određen svojim imenom (i fizičkim hendikepom), kao i nedostatkom smisla za humor po tom pitanju. Zato je Teyonah Parris apsolutno sjajna kao Lysistrata, centralni lik i pokretač radnje.

Odlični su i epizodisti. Od Isiah Whitlocka koji služi samo da ispali svoj potpisni, najmasniji “sheeeeeet” ikada, preko vrhunskih, često zanemarenih glumaca koji ovde imaju scenu ili dve, pa do izuzetno koloritnih ostvarenja kao što je to slučaj sa ulogom obrazovane aktivistkinje Helen koju perfektno tumači Angela Bassett ili sa Jennifer Hudson u ulozi ožalošćene majke slučajno stradalog deteta. Nagrada za najbolju epizodu ipak ide Johnu Cusacku koji je igrajući belog, radikalnog, socijalno osveštenog sveštenika u crnačkoj zajednici ostvario jednu od najživopisnijih uloga svoje karijere, makar samo zbog onog govora.

Ono što je jasno na prvi pogled u Chi-Raqu je da film varira u tempu, a naročito u tonu. Teme kojima se bavi su ozbiljne i Spike Lee od toga ne beži, on za to živi, pa od likova u filmu često čujemo njegove stavove, direktno i bez uvijanja, ali često i bez strukture i objašnjenja. Međutim, spajajući to sa komedijom i mjuziklom, kao da ide na satirični efekat. To je potpuno legitimno, setimo se samo filmova kao što su M.A.S.H. i Dr. Strangelove (kojem je Lee spremio i posvetu u vidu lika apologeta Konfederacije, generala King Konga kojeg igra David Patrick Kelly), ali čini se da je Chi-Raq dosta efektniji kada probleme adresira direktno, nego kada to čini kroz satiru. Lee uspeva da priču o borbi polova, odnosno borbi žena za mir u svetu tako što će muškarcima uskratiti seks, izvede u tom ključu, dok mu takav tretman aktuelnih socijalnih i političkih tema kao što su nasilje, oružje i rasizam ne ide skupa sa komedijom.

Osim što je dosta neobičan i stoga zanimljiv film (a još uglavnom i funkcioniše), Chi-Raq je zanimljiv i sa produkcijskog i distribucijskog stanovišta. Svoj prethodni projekat Da Sweet Blood of Jesus Lee je izveo sa skromnim sredstvima prikupljenim preko Kickstartera. Ovde je imao ozbiljnijeg finansijera, Amazon, kojem je to ujedno prvi prvi producirani film. Takav aranžman je doveo do sukoba sa tradicionalnim sistemom, pa je film propao u bioskopskoj distribuciji, ali je zato od prvog dana bio dostupan na internetu. Ta nestandardnost je možda rezultirala i time da ga je Akademija zanemarila u sezoni nagrada, što je šteta: uz par nominacija u segmentima u kojima Chi-Raq nije ništa lošiji od onih koji su nominacije osigurali, ne bi bilo celog onog cirkusa i hvatanja za rasizam.

Možda metode distribucije i marketinga nisu razlog, koliko je to radikalnost samog filma. Kritici se to uglavnom jako svidelo, iako je evidentno da se ovog puta iza toga ne krije nekakav interes, dok običnoj publici baš i nije. Recimo da razumem, film je neujednačen, čudan, čak i nekoherentan na momente i u svakom slučaju nije za svakoga, ali je nešto najbolje što je Spike Lee uradio u poslednje vreme. Ovo je jedan od filmova koji vam se možda neće svideti, ali ih svejedno valja pogledati.