Demolition

2015.

režija: Jean-Marc Vallée

scenario: Bryan Sipe

uloge: Jake Gyllenhaal, Naomi Watts, Judah Lewis, Chris Cooper, Heather Lind, Polly Draper, C.J. Wilson

Kada su se 2013. godine u svetu američke visoke produkcije pojavila dva poznata i nagrađivana Quebecois autora, činilo se da je Jean-Marc Vallée odigrao pametnije od zemljaka Dennisa Villeneuvea. Dok se Villeneuve zaglavio sa visokom produkcijom po užasno lošem scenariju zvanom Prisoners, bolje pripremljeni Vallée je izabrao indie-varijantu, istinitu i angažiranu priču, te napravio Dallas Buyers Club i svojim glumcima priskrbio Oscare za glavnu i sporednu ulogu. Vallée je pokušao ponoviti uspeh formule sa Wild, ali priča o ženi koja pešačenjem bataljuje heroin i auto-destruktivne obrasce jednostavno nije dobacila dalje od dve nominacije za Oscara, obe za glumice i obe bez šansi u startu. Dok je Villeneuve u međuvremenu izbacio dva intrigantna filma, mozgolomku Enemy koju je snimio u Torontu i izuzetno napeti i intrigantni triler Sicario i u džepu ima ugovore i za potencijalne unosne franšize (nastavak Blade Runnera) i svoje artističnije projekte, Vallée je sa promašajem Demolition ispao sa svih radara...

Reč je o jednom, po svim merilima, nesrećnom filmu. Prvo, tema je sama po sebi nevesela: čovek se nosi sa smrću svoje žene i svojim ispraznim životom. Drugo, film ispada muljava propaganda sebičnosti i neodgovornosti usled ličnih frustracija, nešto kao American Beauty, ali njena melanholično-cendrava varijanta bez razigranosti, kulminacije i dramaturškog udara. Konačno, Demolition, ta teškorukaška metafora nužnosti de(kon)strukcije i rekonstrukcije svog života, nemilosrdno traći talenat svojih glumaca.

Naš protagonista kojeg pratimo je Davies (Gyllenhaal), čovek koji se “dobro udao”. Radi u firmi ženinog oca (Cooper), dobro zarađuje i ugodno živi, uglavnom prepuštajući odluke svojoj ženi (Lind). Zato će mu njena smrt izvući tlo pod nogama i on će se naći u tolikom čudu da će pisati lično intonirana detaljna pisma službi za korisnike umesto pritužbi na automat za slatkiše koji mu je progutao dolar i sitno, zameniti svoj posao za fizikaliju: rasturanje kuća i zidova (svoje će podirati za svoj gušt), primećivati gluposti i glasno ih izgovarati u neprimerenim situacijama i uopšte, ponašati se kao budala. Razumem, svako pati na svoj način, ali ovaj ga, brate, pretera i deluje kao da bi mu dobro došao odmor u ustanovi zatvorenog tipa.

Na njegova pisma će se upecati ženska iz tehničke podrške, Karen (Watts) i sama jedno nesigurno biće, u ratu sa svetom i životom, ali makar u miru sa sobom za šta može zahvaliti magičnim cvetovima biljke koje puši. Njih dvoje će započeti neobičan prijateljski odnos koji će ugroziti njenu vezu sa njenim šefom (Wilson), inače grubijanom. Dodatni bonus u celoj priči je i njen sin Chris (Lewis) koji upravo otkriva svoju seksualnost i kojem blesavi Davies postaje nešto kao partner za igru i pizdarije.

Demolition je, ponavljam, za mene veliko razočaranje. Nije tu stvar Jakea Gyllenhaala, Naomi Watts (oboje su vrhunski glumci, više nego sposobni da pročitaju svoje uloge) ili igrivog momčića Judah Lewisa. Istina, Gyllenhaal se u svojoj interpretaciji oslanja na Nicolasa Cagea u tužnom izdanju i kao da to imitira, ali lik je naprosto maničan na taj način. Naomi Watts ima dosta bolju, smirujući vibru i scene sa njom predstavljaju olakšanje za gledanje.

Stvar je blesavog, ali ujedno i metiljavog scenarija koji jednostavno ne dozvoljava nikakve dramaturške akcente. Čak ni Valléeova režija nije toliko snalažljiva kakva je bila u vrlo dobrom Dallas Buyers Club. Ne dobacuje čak ni do Wild koji je upravo u tom segmentu pokrpljen, iako pokušava slično. Daviesova žena Julia se pojavljuje samo kroz flashback momente, ali oni ne donose dramu koliko poentiraju da se supružnici nisu najbolje poznavali. Takođe, opet imamo naratora, čak inovativno rešenog na način da Davies čita svoja pisma naglas. Na koncu, šta god Vallée pokušao, svađu Daviesa i Julijinih roditelja ili jedno kasno otkriće, pa čak i samu saobraćajnu nesreću kao okidač radnje, energija i raspoloženje filma ostaju na liniji energije i raspoloženja protagoniste: melanholično i otupljeno.

Čemu ovakav film? Šta nam Vallée, scenarista Sipe ili producenti poručuju? Nađi svoju suštinu i uživaj? Jebe ti se za druge, za društvo, za standarde, za posao, za kuću, to ne vodi k sreći? Budi sebičan, ali budi iskren, pa neka te prihvate takvog kakav jesi? To može važiti za klinca, ali ne i za odraslog čoveka čiji je život sam po sebi kompleksan. Nije tu stvar tugovanja ili prava na tugovanje, na to svako ima pravo. Nije čak ni stvar lamentacije / meditacije o sopstvenom životu. Radi se o tome da je Davies okružen ljudima prema kojima na neki način mora biti odgovoran i da takođe mora biti odgovoran prema uspomeni na svoju pokojnu ženu, kakav god njihov odnos bio. Uostalom, film o ljudima koji se blesavo ponašaju nakon smrti njima drage osobe smo već imali prošle godine. Zvao se Louder Than Bombs i takođe me je ostavio neimpresioniranim.