Traders

2015.

scenario i režija: Rachel Moriarty, Peter Murphy

uloge: Killian Scott, John Bradley, Peter O’Meara, Nika McGuigan, Barry Keoghan, Olwen Fouere

Ljudi početka XXI stoleća su naivno verovali da im može ići samo na bolje. Je li to ekonomska primena Fukuyamine teze o kraju istorije i konačnom trijumfu ekonomskog i društvenog liberalizma ili jednostavno naivnost trenirana od strane medija i kojekakvih “stručnjaka”, ostaje da se vidi. Ono što je jasno da krizu 2008. godine koja je počela sa nekretninama u Americi, da bi se prelila na banke i sistem dugova po celom svetu većina stanovništva nije dočekala spremna. A jedno od mesta gde je kriza najjače udarila bila je Irska, pre toga rapidno progresirajuća ekonomija koju su po stopama razvoja poredili sa istočno-azijskim i nazivali je “keltskim tigrom”.

Traders, celovečernji filmski prvenac autorskog para Rachel Moriarty / Peter Murphy aktivnog u svetu kratkih filmova i na televiziji, pokušava da tematizira krizu u Irskoj, ali i da bude univerzalna metafora “dog eat dog” kapitalizma u kojem je sve na prodaju ili kocku, pa čak i ljudski život. Bez potrebe za preteranim naglašavanjem, metafora za kojom autori posežu na tragu radikalizirane verzije Fight Cluba je tupa poput udarca maljem, ali to ne znači da ne može biti efektna, čak i kad nije ispravna i sveobuhvatna.

Naši protagonisti su upravo otpušteni iz nekada uspešne brokerske firme koja je preko noći izgubila puste milijarde. Posle samoubistva starijeg kolege (dvaput ženjenog sa gomilom poodrasle dece, školarinama i alimentacijama), pomalo čudan, socijalno neprilagođeni tip Vernon (Bradley) izlazi sa teorijom o ekonocidu (na porast stope nezaposlenosti od 1%, stopa samoubistava skače za 0.8%) i idejom kako na tome kapitalizirati u kockarskom maniru. On postavlja site na “dark webu” preko kojeg će očajnici, prethodno svu svoju imovinu pretočivši u gotovinu, napisavši samoubilačku poruku i uzevši sa sobom zelenu torbu, dogovoriti borbe do smrti. Pobednik će zakopati poraženog i uzeti obe torbe.

Naš narator i, pretpostavljamo, glavni lik Harry Fox (Scott) ipak ima nešto više od života od Vernona, ali se svejedno zajebao: ne može nastaviti sa istim životnim stilom. Znate ono, kredit za fancy stan veći od plate na novom, bezveznom poslu, autobus umesto službenog auta i sve u tom stilu. Ali je svejedno zgrožen Vernonovom ponudom. Tek kad njih dvojica odigraju premijernu “trgovinu”, tako se, naime, zove ta tučnjava do smrti, a Harry Vernonu pusti goli život i ništa para, on će shvatiti da mu, kao i svakom kapitalisti, ubijanje nije veliki problem. Sa uvek “još samo par borbi do cilja”, Harry postaje mašina za ubijanje ljudi.

Vernonu to nije pravo, da se neko drugi bogati njegovim izumom (pustimo sad svojim pesnicama), a nije mu baš po volji ni da se Harry spetljava sa njegovom komšinicom (McGuigan) na koju se ovaj loži verovatno od detinjstva, pa se dovija kako da preokrene situaciju u svoju korist. Njegov plan uključuje bivšeg robijaša, a sada cvećara (O’Meara) i Kena (Keoghan), klinca koji kod njega radi i nema nikakvih problema sa ubijanjem drugih ljudi za novac...

Casting je odlično pogođen. Killian Scott nakon nekoliko epizodnih uloga u filmovima poput ‘71 i Calvary konačno ima priliku za nešto veće od toga i to koristi. Kao protagonista sjajno kanalizira volju za preživljavanjem po svaku cenu i pomalo udaljeni stoički stav. Dodatno svojstvo naratora ga pomalo sputava, ali u ovakvom filmu narator je uvek rizik. John Bradley (Game of Thrones) je kao Vernon zarobljen sa lagano karikirano napisanim likom nesposobnjakovića, ali ima pravu, ljigavu njušku za to. Pred mladim Barryjem Keoghanom je svakako blistava glumačka budućnost, on svoju ulogu beskrupuloznog, kurčevitog tinejdžera igra sa posebnim uživanjem. Peter O’Meara je izvrstan kao “down to Earth” negativac oportunista, a Nika McGuigan uspeva da tipski lik žene sa svojim problemima odigra sa dozom empatije. Ubacivanje Olwen Fouere (This Must Be the Place, The Survivalist) u glumačku postavu u ulozi Vernonove majke je takođe izvrstan detalj.

I neki drugi detalji su pogođeni savršeno. Dublin i njegova nevesela okolina kao mesto radnje su izabrani pažljivo i snimljeni da već tipično gradsko-prigradsko sivilo deluje realistično i autentično. Takođe, Harryjevo nošenje sa gubitkom posla i statusa je pažljivo napisano i snimljeno, a detalj sa prvom vožnjom autobusom nakon (pretpostavljamo) dužeg vremena je slika i prilika “deadpan” humora. Autorski dvojac je očito imao pojma o čemu se tu radi.

Problem nastaje na polju unutarnje logike. Nemam problema da prihvatim distopičan svet u kojem se ljudi bore do smrti za par hiljada eura kao kritiku kapitalizma. U takvom svetu je tako nešto moguće. Ipak, nivo detalja oko sakrivanja borbi, odnosno “trgovina”, ti režirani susreti, pretresi, elokventno prikazani detaljni profili pojedinih likova (tužne priče s naličja kapitalizma i ne tako tužne o psihopatskim ličnostima), vožnje prevozom do pustih lokacija i ostalo apsolutno ne stoje u skladu s tim da se ljudi bogate, leševi gomilaju a policije ni od korova. U redu, oni svi bivaju zakopani, ali nije moguće da panduri, ma kako glupavi ili nemotivirani bili, jednom kad nađu nekoliko leševa u plitkim grobovima i njihove samoubilačke poruke u stanovima, ne pokrenu nikakvu istragu. Šta, sami se zadavili golim rukama, sami se zakopali?

I zbog toga Traders, ma kako bio pitka i povremeno pronicljiva filmska zabava ne uspeva u svojoj nameri da bude žestoka kritika kapitalizma. U brljanju sa osnovnim postulatima igre i neskladu sa realnim svetom, kritička oštrica, ili bolje rečeno udar (Traders nikada nije hirurški precizan, više “mlati” i nabija poentu) se gube. Kapitalizam je kompleksan sistem, način života ili šta god i treba ga razumeti i sagledati sa svih strana za smislenu kritku. U ovom slučaju, autori to nisu uspeli. Dakle, gledljivo, ali ni izbliza onoliko pametno koliko želi biti.