Equals

2015.

režija: Drake Doremus

scenario: Drake Doremus, Nathan Parker

uloge: Nicholas Hoult, Kristen Stewart, Guy Pearce, Jacki Weaver

Zašto je filmska (a i literarna) budućnost uvek na isti kalup? Uvek neka distopija, diktatura, uvek je nešto zabranjeno ili su neka ograničenja. I sve je tako sterilno, emocija nigde... Alphaville, THX 1138, Logan’s Run, Equilibrium, 1984, Brave New World, Gattacca... Odlični naslovi, ali... Zar je zaista teško zamisliti svet budućnosti nalik ovom današnjem, sa tehnologijom koja je još dodatno uzela maha, ali sa osnovnim društvenim, ekonomskim i psihološkim mehanizmima nalik na današnje? “Možda nije teško, ali je dosadno i obično”, reći će mnogi. Pitam se nije li dosadno i oneobičavati svet uvek na isti kalup.

Svet u kojem se Equals odvija je toliko dosadan i uniforman da je naprosto spreman za junaka koji će se pobuniti i podići revoluciju. Pobune i revolucije, međutim, nema jer je život pod diktaturom svemoćnog državnog aparata koji zabranjuje emocije zapravo većini ugodan, čak ni beg našeg junaka Silasa (Hoult) koji sebe smatra za obolelog jer je počeo da oseća (termin u tom svetu je SOS virus) i izabranice njegovog srca u koju se zaljubio, Nie (Stewart) nije događaj koliko je to ideja o kojoj se raspravlja, običan kliše. Ono što većinom vidimo je njihovo ljubovanje, otkrivanje “novih”, “zabranjenih” saznanja i zadovoljstava i strah da ih ne otkriju.

Iskreno, to na momente radi posao, uglavnom zahvaljujući glumcima koji ovo dosadno i melodramatično iskustvo čine podnošljivijim. Zbunjenost britanskog glumca Nicholasa Houlta je ovde iskorištena na potpuno drugi način nego u Fury Roadu koji ga je lansirao i kupujemo ga u svoj njegovoj naivnosti i zbunjenosti. Kristen Stewart je tu ipak u većoj opasnosti jer njen lik je isprazno, loše i plitko napisan, pa bi mogla ponoviti svoju drvenu ulogu iz Twilighta koja joj je umalo uništila karijeru. Nia je samo novo ime za Bellu, žensku koja vaga vredi li se upustiti u rizik zbog privlačnosti. Sada iskusnija nego kada je igrala u Twilightu, Kristen Stewart okreće tu drvenost na anksiozu i teskobu i u tome deluje kao živo biće, što je podvig svoje vrste.

 Van toga i tek dve spomena vredne epizodne uloge (Guy Pearce kao “lik koji je to već prošao” i Jacki Weaver kao “duboko infiltrirani pobunjenik”), Equals uglavnom nudi obilje praznog hoda, sve se premišljajući želi li biti društvena izjava ili ultimativna ljubavna priča. Na kraju, nije ni jedno, ni drugo, ni ništa između, ni ništa novo. Equals nije ništa, i to tako traje 100 minuta.