Special Correspondents

2016.

scenario i režija: Ricky Gervais

uloge: Ricky Gervais, Eric Bana, Vera Farmiga, Kelly Macdonald, Kevin Pollack, America Ferrera, Raul Castillo

Reći da Ricky Gervais nema talenta bilo bi krivo. Ali ako pogledamo samo njegovu filmsku autorsku karijeru, teško da ćemo naći nešto kao “saving grace”. Stvar je jasna, format mu ne leži, on je čovek televizije i kraćih formi, a takav humor se ne transferira na film. Naprosto, deluje veštački i drveno, a ako su štosevi standardni (a jesu, televizijska komedija je stvar rutine skoro kao stand-up), to čak može biti i ubibože dosadno.

Da se Gervais nije petljao u ono što mu ne ide, neko pozvaniji bi mogao reći koju o lenjim medijima koji nikad ne proveravaju ni izvore ni svoje novinare, spoljnoj politici koja sve to puši i humanitarnom biznisu kao pratećoj formi ratnog. Jer tu ima mesta za satiru, otvoreno ismevanje, prezir, pa čak ni umetnički pamfletizam ne bi bio potpuno neukusan, što Gervais ne uspeva da postigne. Bilo da ne zna ili jednostavno neće iz straha.

Film, međutim, počinje sa solidnim standardnim fazonom kada Frank (Bana), novinar koji bi želeo da bude “hotshot”, ali je dostigao tek nivo lokalne radio-stanice, koristi policijsku značku sa plišane igračke kako bi se umuljao na mesto zločina. Detaljnost njegove akcije je fantastična, od kupovine igračke u hodu, njenog uvaljivanja u dečija kolica dok detetova majka ništa ne sumnja do pojavljivanja pred policijskom trakom. Sekvenca je kinetička i zbog toga dovoljno zanimljiva. Ono što se dešava kasnije je već klasika, ali makar uspeva da nam predstavi prvo njegov lik, pa onda i druge: Gervaisa u ulozi mlitavog tonca Iana (autori neće često izabrati tunjavca za svoju personu, ali Gervais tu računa na komičarske poene) i mlađu, “mousy” koleginicu koju igra Kelly Macdonald.

Do sledećeg, drugog i poslednjeg uspelog štosa ćemo se načekati do duboko u drugoj polovini filma. Taj štos je potpuno “offbeat”, nevezan za ton filma i traje svega par sekundi, kada Ian čuvši lupanje po klaviru pred seoskom krčmom u Južnoj Americi sarkastično izjavi da mu je samo jazz falio. Lupanje je, naravno, nastalo usled nečeg drugog. U međuvremenu, ređaju se loši vicevi i klišei. Kevin Pollack kao nadrkani urednik, America Ferrera i Raul Castillo kao slatki, ali tupavi vlasnici restorana, Vera Varmiga kao Ianova žena Eleanor, beskrupulozni anti-ratni profiter.

Zaplet je isto ispričana priča: Frank i Ian dobiju zadatak u Ekvadoru u kojem se sprema revolucija, ali ne uspeju da otputuju jer Ian nešto zajebe, pa se uštekaju u potkrovlju restorana i šalju lažne izveštaje odatle. Kada se situacija zahukta, a veliki mediji i administracija progutaju njihove izmišljotine i nastave da na tome grade narativ, oni smisle lažnu otmicu. Međutim, jedini put povratka je da se zaista nekako dovuku do Ekvadora, pa tamo zaglavljuju kao žrtve prave...

Iz zapleta i tretmana se bez problema daju prepoznati uticaji i inspiracije, odrađeni ranije i bolje u drugim filmovima prema kojima Special Correspondents deluje naprosto bezubo. Kritika lokalnih, “bottom feeders” medija je bila elokventnija u Nightcrawleru, ovde je odsečena u startu besmislicom da lokalni radio ima ikakvu želju pokriti spoljnopolitički događaj s lica mesta (takve stvari se jednostavno ne rade). Inžinjering rata i humanitarne kampanje je kao preuzet iz Levinsonove satire Wag the Dog. A dinamika između dvojice glavnih likova je tipična za buddy-buddy komedije iz 80-ih godina, toliko da se zapitamo kada će na scenu stupiti i neizbežna akcija sa ili, u ovom slučaju, bez ironije (lošija varijanta), uz muljavi ljubavni pod-zaplet ili dva. Čak je i izbor relativno stabilne južnoameričke države anahron do daske, kao i kriva percepcija uticaja štampe u eri interneta.

Da, Special Correspondents je glupost koja čak nije ni naročito zabavna, ali nije sve tako užasno. Eric Bana prolazi kao frajer, nekakav mlađi George Clooney (takva mu je uloga, simpatični seronja), a Ricky Gervais ga solidno prati kao karikaturalni šonja, premda je insistiranje na nekim stvarima poput njegove “geekovštine” preterano. Pollack je solidan u svojoj ulozi, a i Kelly Macdonald pokazuje potencijal za više nego što lik nudi. Vera Farmiga se zabavlja na račun svih ostalih, njoj kučkaste uloge solidno leže, a ovde može zahvatiti šire nego u Up in the Air, što i čini. Mada, svaka pojedinost nije za utehu kada se ne sklapa u zadovoljavajuću celinu. Solidna glumačka imena i malo improvizacije nisu dovoljni da premoste loš scenario i dosadnu režiju. Pitam se jesu li majstori iz Netflixa to kapirali pre nego što su ovo sranjce pustili u distribuciju.