6.2.17

La La Land

kritika originalno objavljena na Monitoru
2016.
scenario i režija: Damien Chazelle
uloge: Emma Stone, Ryan Gosling, J.K. Simmons, Rosemarie DeWitt, John Legend

Pre gledanja La La Landa, treba u glavi imati dva aksioma. Prvo, svako, a naročito Hollywood i Akademija, voli kada dobije ljubavno pismo. Od bilo koga. To naprosto godi sujeti i osećaju važnosti i veličine. Kada pogledamo pet poslednjih dobitnika Oscara za najbolji film, tri od njih su bila direktnija ili diskretnija ljubavna pisma: The Artist, Argo i Birdman. Drugo, još od podvale zvane Whiplash, Damien Chazelle je pravi hollywoodski zlatni dečko sa svim pripadajućim osobinama: zanatski i estetski pismen, stilski dopadljiv, “quirky” taman koliko treba da ne bi bilo očito da nema ličnost, ali u suštini bez nekog jasnog sadržaja i velike priče u sebi, kooperativan i spreman da se okrene kako vetar duva.


U tom smislu, kladioničari: pozor! Sva je prilika da iz pomenutih razloga La La Land “čisti” ovogodišnje Oscare, jer romantični mjuzikl o uspehu u modernom Hollywoodu koji je pride još pošprican nostalgijom i referencama na onaj klasični je igra na sigurno kod publike, kritike i dodeljivača nagrada. Druga moguća, premda manje verovatna, opcija je da se Akademija povede za angažmanom (za meritokratijom neće sigurno), pa La La Land zasluženo pobere kipiće u tehničkim kategorijama, a one ozbiljnije odu filmovima na ozbiljnije teme. Sudeći po nominacijama, mrka kapa.
No, dosta o Oscarima, da vidimo kakav je La La Land film. Realno, kakav može biti film sa takvim naslovom? Ša-la-la eskapistički mjuzikl sa atraktivnim glumcima na atraktivnim lokacijama, sa predivno koreografiranim plesnim masovkama, zgođušnom, sladunjavom mjuzikl muzikom začinjenom s malo jazziranja, snimljen analogno na Panavision kamerama i obrađen da emulira Cinemascope format. To je, dakle, “show”.

Da pređemo na “go”. Priča je do samog kraja klasična i u njoj pratimo prodavačicu u studijskoj kafeteriji Miu (Stone) koja želi da postane glumica i Sebastiana (Gosling), jazz-pijanistu koji skuplja kolekcionarske predmete, ima cool auto i nosi kravatu u svakoj prilici, što će reći pozira, ali još uvek nije uspeo u životu pa mora da tezgari i, zamislite, da oko Božića svira božićne pesme bez svojih jazz eskapada, pa se još čudi kad mu menadžer restorana (J.K. Simmons u kameo-ulozi drkadžije, naravno) da nogu. Nakon dva “meet jerk” momenta, uslediće treća sreća, “meet cute”, zvezdano nebo, vidikovac, šetnja po studijima, hollywoodski klasični filmovi, leptirići u stomaku i ostala romantika. Usponi i padovi, želje i snovi, audicije i gaže, prodati se ili izdržati i uspeti na svoj način i pod svojim uslovima.

U toj silnoj divoti će se naći mesta za reference i citate, čak i limitiranu kritiku muzičke i filmske industrije, kao i kalifornijskog životnog stila kroz pametno tempirane i pažljivo dozirane humorne momente poput glumica u istoj odeći na audicijama, štoseva na račun pop-muzike ili opaski o inflaciji hibridnih automobila “Toyota Prius” u okolini. Biće tu mesta i za citate od onih self-help mudrosti tipa “kažeš romantično kao da je to nešto loše” do pseudo-kritike na foru “ovaj grad se svemu divi, a ništa ne ceni”. Ništa od toga ne pomera granice dobrog ukusa ili lepog ponašanja, naravno. Chazelle igra onako kako drugi sviraju. Čak ni njegove opservacije o jazzu nisu naročito sveže i nove.
Kako god to bilo zgodno, to i dalje ostaje eskapizam, dakako potpuno predvidljiv u svom toku. La La Land je ša-la-la limunada u kojoj ćete u svakom trenutku znati gde se tačno nalazite, čak i kad u toku projekcije zadremate ili skočite po novu dozu kokica i osvežavajućeg pića. Propustićete možda poneku muzičku numeru, plesnu sekvencu, atraktivni švenk ili zadivljujući total koji se topi u zasićenim bojama, ali priča ide po ucrtanoj putanji tako da je možete i odsanjati.

Sve je, dakle, artificijelno, iskonstruirano radi vaše ugode. Uključujući i glumačka ostvarenja. Njih dvoje su slatki kao šećer, uigrani kad zapevaju i zaplešu, čak simpatični svako ponaosob. Emma Stone je dobra glumica, sposobna da dočara i poneku emociju, a Ryan Gosling je razigran i simpatično bleskast, premda je njegove melanholične momente teže kupiti. Međutim, svaki nagoveštaj hemije između njih dvoje, a, da se podsetimo igrali su zajedno i u Crazy.Stupid.Love, ograničen je ne samo šablonskom pričom, nego i skoro nikakvom motivacijom iza te velike ljubavi. Jedino što na narativnom i emotivnom planu u ovom tehnički maestralnom filmu vredi je poslednja sekvenca koja zaista dolazi kao iznenađenje i nosi više iskrenosti i naboja nego celi dotadašnji tok filma i u njoj se Chazelle ne ustručava da pokaže šta je stvarno romantično nasuprot hollywoodskoj ideji romantike koju je propagirao do tada. Slučajno ili namerno, prosudite sami.
La La Land nije loš film, ali je konfekcija i čista kalkulacija koja je uspela. Publika je nagrnula, kritika piše hvalospeve, nagrade samo pršte. Nema tu ničeg revolucionarnog, čak ni preterano elegantnog. Opet, to je napredak za Chazellea jer ma kako prozaičan bio, La La Land nije ni priglup ni zloćudan film kakav je bio Whiplash (barem se ne primenjuje kriva formula tamo gde ne treba i barem se to ne čini namerno i sa agendom), može vas razgaliti i uljuljkati, što je valjda i cilj mjuzikla kao najhollywoodskijeg od svih hollywoodskih žanrova.

Ono što ume da iznervira je pogled unazad, na 1982. godinu i sličnu priču o traganju za uspehom koju je pokušao da ispriča Francis Ford Coppola. Mesto je bilo jedan drugi artificijelni neonski hram, Las Vegas, ton je bio melanholičniji, pevao je Tom Waits, ali su nostalgija, starinske kamere i zasićene boje bile tu. One from the Heart nije ni onda bio dobar film, nije to ni danas, ali nije ni toliko lošiji od La La Landa i svih ostalih modernih ša-la-la mjuzikala, pa su ga kritika i publika dočekali na nož. Coppola je bio spiskao ogroman novac i dobru deceniju se oporavljao od gubitaka režirajući po narudžbi. Nikada više nije snimio veliki film.

Vremena se menjaju. Chazelle je to osetio i pogodio žicu. Stil nad supstancom? Svakako. Hollywood to voli i ceni. Međutim, postavlja se pitanje koliko dugo neko može biti “money player”, naročito kad počne tako mlad. Mašinerija ipak ne haje puno za stare zasluge.