13.2.17

Moonlight

kritika originalno objavljena na Monitoru
2016.
scenario i režija: Barry Jenkins (prema drami Tarella Alvina McCraneya)
uloge: Alex R. Hibbert, Jaden Piner, Ashton Sanders, Jharrel Jerome, Trevante Rhodes, Andre Holland, Mahershala Ali, Naomie Harris, Jannelle Monae, Patrick Decile

Iz opisa “drama u tri čina o odrastanju siromašnog gay afroamerikanca u getu”, za Moonlight se može pomisliti, ne bez neke, da je reč o tipičnom inženjeringu u lovu na nagrade. Uz prošlogodišnju ujdurmu oko nedostatka manjinskih lica među glumcima i autorima sa nominacijama, logično bi bilo da projekti poput Moonlighta prvo dobiju zeleno svetlo, potom pokupe nominacije ako valjaju čemu u godini inače slabe berbe, pa i da postanu favoriti iz senke za Oscare iako se manje ili više pretpostavlja da će Akademija opet hraniti svoj ego putem sračunate La La Land nostalgije. Kažem, nije ni politički neočekivano, niti po standardima meritokratije nepravedno, Moonlight je neobičan, poetičan i emocijama nabijen film koji prevazilazi artificijelnost postavke i strukture, iako nije baš revolucionarno remek-delo, kakav utisak stvara američka kritika.


Geto-odrastanja, samohranih majki na teškim drogama i očinskih figura dilera i kriminalaca smo se nagledali onoliko, u sezoni nagrada često u onoj najljigavijoj, kalkulantskoj formi koja čini medveđu uslugu i tako važnoj socijalnoj temi i filmskoj umetnosti. Iako se ne čini tako na prvi pogled, dodana gay dimenzija nije kalkulacija, već okidač za nekoliko ne baš često postavljanih pitanja, misaonih konstrukcija i žanrovskih intervencija. Očekivano, odnos siromašne i zatvorene afro-američke sredine opsednute čvrstinom i muškošću do nežnosti i homoseksualnosti nije nimalo pozitivan i pun razumevanja. Takođe, odrastanje gay osobe van konteksta buđenja seksualnosti je uglavnom odsutno iz tematskog spektra američkog filma, bilo hollywoodske, bilo indie produkcije, iako odrastanje nije nužno vezano za seksualnost.
Odrastanje mladog Chirona pratimo u tri čina, tri trenutka u vremenu, od dečačke dobi, preko adolescencije do mladosti u naponu snage. Upoznajemo ga malog i slabašnog (igra ga Alex R. Hibbert sa dečijom iskrenošću) kako beži od školskih nasilnika i skriva se u napušteni stan gde ga pronalazi diler Juan (Ali). Juan je tip sa kojim se ne valja kačiti, ali su mu deca simpatična, pa zato malog Chirona (nadimak mu je Little, što je i naziv prvog poglavlja) vodi svojoj kući i zajedno sa ženom Theresom (Jannelle Monae u vrlo dobrom glumačkom debiju) na neki način uzima pod svoje. Mali se ne buni, bolje mu je sa dobrodušnim krimosom nego sa majkom (Harris), sebičnom kako samo narkomani znaju biti. Osim Juana i njegove žene, jedina osoba sa kojom ima sadržajan odnos je njegov vršnjak, Kevin (Piner) i odnos sa njim će se razvijati kroz dalja poglavlja.

Drugo poglavlje nazvano samo Chiron našeg junaka (Sanders) zatiče u srednjoj školi, ako je moguće još mršavijeg. On je i dalje bez zaštite kod kuće i u školi, Kevin (Jerome) mu ne može pomoći, etikete pedera i slabića koje su mu kačene još i ranije su se još više učvrstile, a nasilje nad njim je eskaliralo do tačke pucanja. Chiron, međutim, konačno postaje svestan sebe. U trećem poglavlju pod imenom Black, Chiron (Rhodes) je potpuno drugačija prilika, mišićav, naoružan i sa uličnom reputacijom u Atlanti. Međutim, jedan poziv od Kevina (Holland) će ga naterati da se vrati u rodni Miami i suoči se sam sa (prošlim) sobom.

Radnja filma bi možda bolje izgledala u nekom drugom formatu, kao serijal kratkih priča, kratkih filmova (što je zapravo), televizijska mini-serija, ili uz dodatnu razradu i pod-zaplete kao filmska trilogija. Poreklo teksta je, međutim, dramsko (tekst, doduše, nije još izveden u teatru), što se oseti u odsustvu filmske akcije, ali nam dijalozi i naročito vizuelna zapažanja govore više nego što bi akcija mogla. Moonlight je film atmosfere, raspoloženja i izrazito bogate teksture koji sasvim ispravno računa na odloženo dejstvo.
Druga prednost mu je autentičnost. Rekoh, socijale tog tipa smo se nagledali po filmovima i teško nas je više na taj način senzibilizirati. Moonlight je iskren film koji u istrošenom “settingu” pronalazi prava pitanja i postavlja ih. Takođe je film sa osećajem za lokaciju i milje. Kao i glavni junak, i pisac McCraney i filmaš Jenkins su iz istog susedstva, možda i sa istom porodičnom pričom, pa njihovi portreti i pejzaži čije boje variraju od osunčano žutih do hladnih plavih i koje prati umirena muzika na gudaćim instrumentima nisu samo direktni, nego i istinski strašni, ali istovremeno i lepi i poetični.

Ako Moonlight gledamo čisto kao “queer” film, što mu je i najjači aspekt, pojaviće se potreba za poređenjem. Asocijacija tu nisu Van Sant, Araki i ostatak veterana iz 90-ih, koliko je savremeni kanadski autor Xavier Dolan. Moonlight ima tu jednu iskrenost i nepatvorenost, bez potrebe za oneobičenjem i eksplicitnošću, ali mu je energija drugačija. Umesto ludosti, autorske auto-destrukcije i uskakanja u greške, ovde na delu imamo zadržanost, strpljenje i odmak. Stvar ukusa, naravno, i Moonlight “radi”, ali ne pogađa na isti način i istom žestinom kao bilo koji Dolanov film.

Moonlight je dobar film, tu nema zbora, čak veoma dobar i potreban, pa otud i tolika pažnja kritike. Međutim, nemojmo se zaletati i lepiti mu senzacionalističke etikete. Barry Jenkins je autor koji pažljivo bira i dugo razvija projekte i zapravo se ne bih čudio ako bi budućnost donela i jedno pravo remek-delo. Moonlight to nije, ali je važna tačka na putu dotle.