3.2.17

Paterson

2016.
scenario i režija: Jim Jarmusch
uloge: Adam Driver, Golshifteh Farahani, Rizwan Manji, Barry Shabaka Henley, Chasten Harmon, William Jackson Harper, Method Man, Masatoshi Nagase

Paterson je čovek, naslovni lik u novom filmu Jima Jarmuscha. Paterson je grad u američkoj saveznoj državi New Jersey, jedan od onih nekada moćnih industrijskih centara koji su postali sinonim za urbano propadanje i u kojima je džentrifikacija možda pokušana, ali nije do kraja uspela. Paterson je i epska poema u pet tomova Williama Carlosa Williamsa, inače doktora u Patersonu-gradu i ta poema je, između ostalog, i pohvala jednostavnom, svakodnevnom životu u kojem pored svih nedaća ima i dovoljno lepote.


Nije, dakle, slučajno da naš naslovni protagonista kojeg predivno utišano igra Adam Driver nije samo lokalni vozač autobusa, nego i pesnik. Njegovi dani su možda u dlaku isti, osim vikenda, ali on se zbog toga ne buni. Budi ga “nemi alarm” na ručnom satu i dok njegova žena Laura (Farahani) nastavlja da spava, on se sprema na posao. Tamo je učtiv i lakonski odgovara, više slušajući putnike koji govore o sportu, ženskama, anarhiji i koječemu, i promišljajući, pa svoje stihove piše u beležnicu kada za to ima vremena, u garaži pred početak i kraj smene ili na vidikovcu u senci čuvenog vodopada za vreme pauze za ručak. Njegova kreativnost je nenametljiva i nekako se podrazumeva.
Sa druge strane, Laurina kreativnost je razbarušena i nefokusirana, bilo da se odnosi na crtanje najrazličitijih crno-belih uzoraka po odeći, zavesama i nameštaju, pečenje dizajnerskih kolača ili otkrivanje country muzike kao životnog poziva zbog crno-bele gitare i ideje da uz nju nosi crno-belu odeću. Oni se čine kao užasno spojen par, ali nekako guraju bez velikih tenzija. Možda zato što Paterson sve trpi sa zen izrazom na licu.

Treći član njihovog domaćinstva je buldog Marvin (kujica koja ga je igrala je nagrađena sa Pasjom Palmom u Cannesu) koji očito više voli “mamu” nego “tatu”. Patersonov “silver lining” u iscrpljujućim noćnim šetnjama je to što će u njima sresti čudne, ali benigne noćne ptice poput bandita-zajebanata i repera koji vežba svoje rime u perionici i što se one završavaju u uvek istom baru kojeg drži Doc (Henley), osebujan tip koji kači fotografije poznatih prebivalaca Patersona na zid iza šanka i igra šah sam sa sobom. Tu će Paterson popiti jedno pivo, možda odslušati jednu live epizodu svađe između para stalnih gostiju, pa otići kući da spava i tako idu dani “na repeat”.
Jasno, nema tu neke naročite drame, izuzev u par trenutaka, ništa se i ne događa i ne pomera. Nisam siguran ni da vidim neku naročitu ideju iza svega toga, nešto što bi Jarmusch iskomunicirao, a da već nije u drugim filmovima, osim toga da je i on pesnik u duši koji je karijeru zamenio muzikom i filmom, dajući imena poznatih pesnika svojim likovima što je svakako referenca, te da i on iz filma u film nalazi “silver lining” čak i onda kada se čini da sve propada. Možda je Paterson najviše manifest njegove poezije, estetike i poetike, ma koliko to delovalo pretenciozno.

Ali poezije svakako ima, pa makar u detaljima. U lagano zrnastoj fotografiji Fredericka Elmesa koja portretira sumorni industrijski grad ne mnogo različit od Jarmuschovog rodnog Akrona u Ohiu sa određenom toplinom i talentom da uhvati lepotu makar i u prolazu. Ima i prave poezije, one za koju je okidač kutija šibica ili vodopad. Nju vidimo u beležnici, ali i direktno na ekranu i nju je napisao pesnik Ron Padget, a poezija se pominje i u Patersonovim razgovorima sa raznim ljudima u kojima se sagovornici referiraju na Emily Dickinson, pomenutog Williama Carlosa Williamsa, Alana Ginsberga i Franka O’Hare.
Još i više nego poezije, tu ima i fantazije. Recimo te da, kao u stara dobra vremena, par može preživeti od jedne radničke plate. Da se za umetnost uvek nađe vremena i inspiracije, ako treba i na silu. Da će se umetnika prepoznati čak i kad on želi ostati anoniman i da je njegovo prepoznavanje svojevrsna poetska pravda na delu. Fantazija je, ili bolje rečeno Jarmuschova dobrohotna cool konstrukcija da je moguće pogledati crno-beli horor klasik subotom uveče u lokalnom bioskopu i da lokalne legende neće pasti u zaborav.

Tek će nas učestali blizanci i bliznakinje na koje Paterson nailazi bez dramaturških posledica u svojim putešestvijama po Patersonu podsetiti koliko je taj svet fantastičan čak i kad se čini realnim i autentičnim. Opet, ima tu i autentičnosti, ne samo u lokacijama, nego i u likovima. Paterson ima i pozadinsku priču koju vidimo na jednoj fotografiji (autentičnoj, Adam Driver u uniformi marinaca) i koja ima očitu posledicu u jednoj sceni, ali nekako prožima njegov karakter.

Zapravo, Driverova gluma u stoički smirenim tonovima je glavni razlog da se pogleda Paterson. Problem nastaje u tome što je raspoloženi i svedeni Driver uparen sa Golshifteh Farahani koja se ne snalazi sa likom Laure. Ona ne uspeva da pogodi ton, pa Laura postaje kolekcija ekscentričnosti, a ne realno zamisliva osoba. Drugi problem je što tu zapravo nema priče, Jarmusch kao da pokušava da napravi sintezu svoje estetike, poetike i etike u jedan film koji slavi jednostavnost radi same jednostavnosti. Ima tu zanimljivih momenata, ali smo od autora očekivali više.