15.3.17

El hombre de las mil caras / Smoke and Mirrors

2016.
režija: Alberto Rodriguez
scenario: Alberto Rodriguez, Rafael Cobos (prema knjizi Manuela Cerdana)
uloge: Eduard Fernandez, Jose Coronado, Carlos Santos, Marta Etura, Christian Stamm, Jim Arnold, Luis Callejo, Emilio Gutierrez Caba

Priznajem, Alberto Rodriguez me je sa svojim prethodnim filmom La isla minima osvojio instantno. Nije to stvar stila, koji je besprekorno emulirao američki “backwoods noir” ili osećaja za detalj (radnja filma se odvija u “tranzicionoj” Španiji, i to u ruralnom području, 80-ih godina prošlog veka) koliko perfektnim balansom između poštene žanrovske priče i konteksta prelaska iz fašizma u demokratiju i recidiva diktatorske prošlosti koji prosto odbijaju da nestanu.


Njegov novi film tehnički gledano nije nastavak, premda je ekipa iza kamere skoro potpuno ista, a vremenski okvir radnje filma se može sa nekoliko tačkica povezati u odnosu na prethodnika. Drugačija je i (pod-)žanrovska odrednica: Smoke and Mirrors je triler, ali globalni, špijunski, politički, oslonjen na prevaru i intrigu. Razlog zašto će se dva filma po pravilu gledati u paru je Rodriguezova misija i generalni stav da se društvenih gadosti ne možemo tek tako otresti, da neke stvari ostaju. Bivše diktature nije teško prepoznati po tome kako se gleda na moć i silu, sa dozom fascinacije, ako ne i opsesije, te korupcija koja je možda promenila oblik, ali ne i suštinu, čija se sofistikacija svodi na to da je počinioca teže uhvatiti, a ne da se on u zahtevima umerio. Poznavaoci političke scene u Španiji će potvrditi da stvari zaista stoje tako, naročito od izbijanja ekonomske krize koja je na površinu izbacila dosta afera bez indicija da će se trend promeniti.
Smoke and Mirrors je, kako nam narator, pilot Jesus Camoes (Coronado), kaže, istinita priča u kojoj će se naći i nekoliko laži jer je to priča o profesionalnom lažovu. Dotični je njegov prijatelj i saradnik Francisco “Paco” Paesa (Fernandez), osramoćeni operativac nacionalne obaveštajne službe koji je lojalnost državi zamenio za lojalnost slobodnom tržištu i klijentu koji je spreman najviše ponuditi za svoje usluge. Centralna priča, odnosno afera, u filmu tiče se njegove uloge u sakrivanju finansijskih sredstava koja je mrknuo Luis Roldan (Santos), te sakrivanja i predaje istog španskim vlastima. Film nas vodi od Madrida do Pariza, Ženeve, Singapura tragom novca i špijunsko-političkih marifetluka u kojima je Paesa misteriozni “shadow lord” a la Kaiser Soze, a ostali, bilo da su klijenti, pomagači ili sile zakona, manje ili više njegovi pijuni na šahovskoj tabli.

Dalje izlaganje radnje bi vodilo u spoilere, afera je prava i u kratkim crtama dostupna na internetu, premda predznanje ovde nije saveznik. Film se naprosto bolje prati bez njega, priča je dovoljno zanimljiva, scenario je detaljno prati, a na detalje naravnani reditelj Rodriguez sjajno rekreira 90-te, svet pre interneta i informacionog haosa koji je on izazvao kada je svaka plasirana lažna vest jače odjekivala i imala svoju namenu. Takođe, Rodriguez sjajno shvata suštinu špijunskog podzemlja u tom periodu i orijentaciju te grupe ljudi isključivo na lovu. U njegovom viđenju, Paesa nije nikakav super-heroj, vojnik ili čovek sa moralnom dilemom, pa čak ni čarobnjak, koliko čovek koji zna da smulja tragove novca i da kadrira prave očajnike ili avanturiste za određene zadatke.
Ma koliko kao komad filmske zabave Smoke and Mirrors bio dobar film (a dobar je jer za svoja dva sata nije ni na trenutak dosadan), neke stvari ipak ne funkcionišu u potpunosti. Glumačke izvedbe su dobre do odlične, ali je problem sa motivacijom uočljiv. Nije da je nema, ali je ona površna i objašnjiva u jednoj rečenici. U tom odnosu snaga snaga strada i protagonista koji nije dovoljno jak film, ali i narator kojem je to važnija funkcija od one koju ima u priči.

Takođe, problem se javlja i u pristupu samoj stvarnoj aferi. Između želje za što većom detaljnošću i autentičnošću, i želje za fluidnošću i pratljivošću, Rodriguez pokušava da igra na oba fronta istovremeno i upada u nevolju. Umesto da se reši nepotrebnih rukavaca u priči, on ih pušta da ne vode nikamo i sami od sebe presuše (nekako mi žao dođe celog pod-zapleta sa Roldanovom ženom jer su i priča i lik suviše dobri da bi se tek tako istrošili), pritom se previše oslanjajući na naratora koji je čas ograničenog znanja, čas sveznajući i druge štake poput “here’s what happened” momenta, propuštajući da bolje objasni motivaciju iza obrata i na tome poentira, i, na kraju krajeva, da ponudi neku univerzalniju poentu od toga da je pravog opsenara nemoguće uhvatiti i da je sa njim nemoguće prijateljstvo.

Iako nije fer poređenje, Smoke and Mirrors je slabiji film od prethodnika, što potvrđuje i manji broj nagrada bilo na festivalu u San Sebastianu gde su oba filma imala premijere, bilo na godišnjim Goya nagradama. Opet, slabiji uspeh ipak nije neuspeh, nagrada je ipak bilo, kao i publike, makar u Španiji. Dakle, nešto slabiji film od sjajnog i dalje nije slab film.