25.3.17

Jackie

2016.
režija: Pablo Larrain
scenario: Noah Oppenheim
uloge: Natalie Portman, Peter Sarsgaard, Greta Gerwig, Billy Crudup, John Hurt, Richard E. Grant, Caspar Phillipson, John Carroll Lynch, Max Cassella, Corey Johnson

U sezoni nagrada, biografski filmovi su svojevrsni evergreen. Svaka makar solidna imitacija nekog slavnog i istorijski važnog može pokupiti nominacije, a svako cementiranje uvreženog mišljenja je favorit za nagrade. Treba li nam zaista još jedan “televizijski” film za najširu moguću publiku, još jedna beseda o ženi/majci/kraljici/svetici Jaqueline Bouvier Kennedy? Dobra vest je da Jackie nije takav jednako kao što Pablo Larrain nije takav autor. Loša vest je da ovako nešto neće odjeknuti dalje od arthouse publike niti je za očekivati da Larrain tako skoro dobije novu šansu u Americi.


Larrain se u svojim filmovima opsesivno bavi istorijom, ali ne na onaj dosadni, školski način. Njegovo oruđe je reimaginacija što velikih događaja (No!), što velikih ličnosti (Neruda), što rubnih pojava (Tony Manero), što posledica pojedinih praksi i njihov odjek u sadašnjem trenutku (El club). Jackie će upasti u prve dve kategorije, a rediteljeva ikonoklastična oštrica nije ni za nijansu otupila u novom, američkom i globalnom kontekstu, pa Jackie prirodno nastavlja niz sjajnih filmova.
Naravno, Larrain će proći kroz poznate detalje, od atentata u Dalasu, preko protagonistkinjinog lica umazanog krvlju i njene savršene roze haljine sa komadićima mozga ubijenog američkog predsednika, Johnsonove brze zakletve u avionu, ubistva Harvey Lee Oswalda, pa do sahrane, odnosa sa Johnsonovim timom i sa bratom ubijenog, tužiocem Robertom Kennedyjem koji će kasije i sam pasti pod vatrom usred svoje predsedničke kampanje. Ma koliko sistematski bila obavijana velom tajne i usmeravana krivim informacijama i malicioznim interpretacijama, istorija oko samog atentata je jasna i Larrain nema ambicija da se njome eksplicitno bavi.

Naravno, ona je tu ikona stila i manira, žena (mlada udovica koja je upravo izgubila voljenog muža), majka koja se mora sama brinuti o dvoje dece i koja je već dvoje sahranila pre toga, kraljica (po nekoliko nivoa, i kao rođena aristokratkinja, i kao prva dama koja je temeljno i ukusno preuredila Belu Kuću ne da bi podigla spomenik sebi, nego da bi podvukla njeno nasleđe i značaj njenih prethodnih stanovnika, i kao atipična pojava u ionako atipičnoj Kennedyjevoj administraciji zvanoj Camelot, nekako epskoj u smislu misije i sa aurom dobrohotnog plemstva) koja je upravo izgubila svoj društveni status, i kao svetica na misiji da po svaku cenu očuva nasleđe svog velikog muža.

Međutim, ona je takođe i grešnica, što ovde nije nužno negativna konotacija. Njen greh gordosti nekako prirodno ide uz moderne svece jer je upravo gordost ono što pokreće na velika dela. Na otpor konvencijama i na vernost idealu. Ali Larrainova Jackie nije funkcija, nego pre svega osoba, osoba koja pati i koja se bori, koja krije svoje poroke, koja uređuje intervju sama sa sobom, koja se pita gde je Bog nestao u međuvremenu i koja, čak i kad je najumornija i najslomljenija ne odustaje zbog važnosti svoje pozicije koju možda nije tražila, ali koju želi što bolje iskoristiti za dobrobit američkog naroda i čovečanstva.
U takvom filmu apsolutno briljira Natalie Portman u naslovnoj ulozi. Ali njena Jackie, osim savršeno “skinutog” karakterističnog hoda i govorne sheme, nije ona istorijska Jackie kakvu smo viđali po dokumentarcima i arhivskim snimcima, već autorova vizija kakva bi Jackie mogla biti privatno, iza zatvorenih vrata. Ostatak ansambla u epizodnim ulogama istorijskih ličnosti uglavnom ne može otići dalje od ponekih manirizama svojih likova, ali to zapravo i nije njihov film. Izuzetak je jedino donekle Peter Sarsgaard u ulozi Roberta Kennedyja čiji je odnos sa Jackie za mnoge bio atipično blizak. Larrain ni u tretmanu tog odnosa nije vulgaran, niti ga zanimaju senzacije i pikanterije, koliko sinergija dvoje ljudi koji pred sobom imaju isti cilj i istog protivnika.

Interesantne intervencije Larrain radi i u strukturi filma koja je sve, samo ne linearna. Razgovor sa neimenovanim novinarom (Crudup) verovatno napisanom po modelu Theodora H. Whitea koji je sa udovicom radio intervju za Life Magazine, donekle je konvencionalan okvir u kojem ne samo da Crudup ima priliku da igra paralelno sa raspoloženom Natalie Portman i ne bude nadigran, nego ga Larrain kadriranjem polira do detalja, polako razrađujući psihologiju i emocionalnu podlogu svoje junakinje. Ostatak radnje je izložen pomalo haotično na preskok, što je podvučeno oštrim montažnim rezovima. Znamo zašto, traumatična sećanja nisu ni bistra niti se mogu izložiti hladne glave. Čak ni u razgovoru od apsolutnog poverenja, onom sa sveštenikom (John Hurt u svojoj poslednjoj ulozi), Jackie ne uspeva da se potpuno sabere, ali svejedno nije spremna da popusti kontrolu, birajući pre da “propita” Boga.
Međutim, osim tretmana događaja oko atentata, Larrain rekreira CBS-ovu televizijsku emisiju u kojoj Jackie Kennedy “vodi” televizijsku kameru kroz Belu Kuću i govori o tome kako je i za koga to uredila i tako nas još više uvodi u svet protagonistkinje i otkriva je kao političko biće, a ne ukrasnu figuru. Jackie je bila svesna svoje pozicije, znala je da njen muž radi nešto veliko i bitno i odlučila je da mu pomogne aktivno, pa zato i nije otišla u tišini pre nego što je uspela u naumu da Kennedyjeva zaostavština bude uporediva sa Lincolnovom.

Ono što Larrain implicira kroz melanholični ton filma i naročito muziku sablasnu Mice Levija (jednu od tri nominacije za Oscara, uz Natalie Portman za glavnu ulogu i kostim) čiji ton govori u prilog tome da užasi tek predstoje, jeste činjenica da se pozitivno nasleđe troši ili menja do neprepoznatljivosti. Od Kennedyja je ostala poza forsiranog optimizma koju predsednički kandidati i političari uopšte ponavljaju bez razumevanja, kao nabubanu formulu. Od Jackie – njen stil. To što su novi stanovnici Bele Kuće jedan prebogati džiber i njegova žena provincijalka koja se, ironije li, na inaoguraciji pojavila u istoj haljini kao i Jackie, je samo tužno podsećanje na sposobnost ljudskog roda da ne prepozna suštinu.

No comments:

Post a Comment