20.3.17

Pikovaja dama / Queen of Spades

kritika originalno objavljena na Monitoru
2016.
režija: Pavel Lungin
scenario: Pavel Lungin, Aleksandr Lungin, Valerij Pečejkin, Stephen Walsh, David Seidler (prema priči Aleksandra Puškina)
uloge: Kseniya Rappoport, Ivan Jankovskij, Marija Kurdenevič, Igor Mikurbanov, Jevgenij Zelenskij

Ima li “ruskijeg” pisca od Puškina? Veliki pesnik i avanturista je za svog kratkog života ispunjenog emocijama i nadasve melanholijom ostavio za sobom kapitalni opus, uspostavio ruski romantizam, a usput upravo sa Pikovom damom započeo dugu tradiciju ruske autorske fantastike. Kao bonus, poginuo je u dvoboju i sam postavši tragični lik o kojima je pisao.

Drugi velikan ruskog romantizma, kompozitor Pjotr Čajkovski je prema Puškinovom predlošku napisao često postavljanu operu koja je doživela brojne filmske adaptacije u Rusiji, SSSR-u, ali i inozemstvu. Sada Pavel Lungin, sineast melanholije i psihološke drame, isti materijal prenosi u format filma. Lunginov film je već na premijeri u Tallinnu prošlog novembra privukao pažnju publike (čak je dobio i nagradu) i kritike, te najavio dugu i uspešnu festivalsku turneju. U pitanju nije samo pažljivo osmišljen i realiziran projekat, uz Lungina ključan je njegov ko-scenarista David Seidler, nagrađen Oscarom za King’s Speach, već jedno sasvim novo filmsko iskustvo.

Ovde nije reč o prostoj ekranizaciji literarnog ili čak operskog predloška, već jednog sasvim novog, žanrovski raznorodnog promišljanja. U osnovi je Čajkovski pre nego Puškin, a mogu se povući paralele sa tematski sličnim filmom Black Swan Darrena Aronofskog, pa čak i sa Whiplashom Damiena Chazellea, i to u Lunginovu korist, a takođe se mogu pronaći elementi camp-ironije, Lunginovog psihologizma, žanrovski motivi trilera i meta-filma. Iz opisa zvuči kompleksno, ali na ekranu sve deluje fluidnije.

Sofija (Rappoport) je ocvala operska diva koja se nakog dugotrajnog izbivanja vraća u Moskvu. Ova nekadašnja kraljica je u međuvremenu propala i finansijski i izvođački, a njena stara slava joj ne može omogućiti ulogu na sceni, ali zato može iza. Ona se sprema postaviti novu verziju Pikove dame, opere koja ju je proslavila, a ulogu Lize poverava svojoj nećakinji koja se, ironije li, takođe zove Liza (Kurdenevič) i poseduje naivnost i neiskvarenost književnog lika. Liza je, međutim, u vezi sa talentiranim, ali beskrupuloznim mladim tenorom Andrejem (Jankovskij) koji možda nema pravo, aristokratsko i umetničko poreklo, ali je zato spreman da “zagrize” više nego ostali.

Još jedna od nevolja sa Andrejem je ta da se on vidi upravo kao Hermann, anti-junak Puškinove priče, i da je to operska uloga sa kojom se poistovećuje i koju zapravo jedinu i želi pevati. Kada se na to doda i njegova mladalačka, ali neumrla fascinacija Sofijom, njihova zajednička strast prema kockanju i Sofijin mračni ljubavnik Oleg (Mikurbanov), inače vlasnik podzemong (bukvalno) kazina, situacija se dodatno petlja, paktovi i veze se sklapaju i raskidaju. Život, roman i operna produkcija se mešaju u jedno, možda nedefinirano, ali svakako obeleženo hazardom i opsesijom.

Pikova dama jedan je od onih izuzetno dinamičnih i pratljivih filmova koji ne deluju pretrpano, čak i kad jesu. Lungin vrlo vešto diktira tempo i žonglira sa ravnima radnje. Ima tu bisernih trash momenata, poput glasa od kojeg pucaju čaše, “kanalizacije” u koju se teatar pretvara kada se ispod maske finoće promole najniže ljudske strasti, a replika o supermarketu za masu gore i ekskluzivnoj kockarnici dole je za antologiju. U toj suludosti, Pikova dama je fantastična kao i izvorno delo i raskošna kao opera, zabavna ali ne bez mozga i bez komentara na milje.


Štos je što Lungin tu i tamo zna da preceni karte koje ima u rukama, što je takođe u duhu literature. Ovde se to odražava u određenoj meri na glumi koja je dosta širokopotezna, da ne kažem teatralna, što ponekad ima svoj šmek, a ponekad ne. Druga greščica je maksimalno razduživanje izvođenja opere na premijeri i u kadru. U principu, sve namige smo shvatili i pre toga, znamo da Lungin pokušava da maksimizira emotivni efekat i usput doda malo na atraktivnosti, ali usled dužine tempo neupitno pada. No i pored toga, Lunginova Pikova dama je film vredan pažnje, ne samo kao hrabra ekranizacija, već i kao jedan od retkih filmova koji uspevaju da uhvate duh opere i miljea suštinski, a ne kozmetički.