4.3.17

Toril / Bullpen

2016.
režija: Laurent Teyssier
scenario: Guillaume Grosse, Laurent Teyssier
uloge: Vincent Rottiers, Bernard Blancan, Sabrina Ouazani, Alexis Michalic, Tim Seyfi, Karim Leklou

Počinje sugestivno. Crna slova na crvenim karticama za uvodnu špicu, borba sa bikovima nalik na koridu (s tom razlikom da umesto jednog toreadora imamo masu ljudi, doduše lakše naoružanih), plastenik sa nasadom marihuane, prizor sa kvantaške pijace negde na jugu Francuske, sve bez tona. Scene su možda još uvek nepovezane, biće uskoro, ali je atmosfera toliko gusta da se može seći nožem. Vrućina i pritisak će uskoro rezultirati kombinacijom socijalne i krimi-priče. Uostalom, i naziv, a naročito njegov engleski prevod, ukazuju na to.

Jean-Jacques Lucas (Blancan) jedan je od onih ponosnih seljačkih tipova, veliki poljoprivrednik kojem je nakon nekoliko loših godina i dubioznih odluka od nekadašnje agro-imperije ostalo puno zemlje, zaostala tehnologija, jedno prestižno skladište i puno duga. Kada mu konačno izvršitelji zakucaju na vrata, on se hvata puške koju okreće prvo ka drugima, pa onda ka sebi. Na njegovu nesreću, usled brze reakcije policajca, preživeo je sa lakšim povredama.

Briga o imanju pada na njegova dva sina, od kojih stariji Cyril (Michalic) i sam ima svojih problema sa restoranom koji drži, ali zato uskače mlađi Philippe (Rottiers). Njegova ideja je briljantna u svojoj jednostavnosti i luda zbog rizika koji nosi: on će skladište ponuditi kao fasadu part-time stočaru i full-time dileru Joséu (Seyfi) za posao distribucije hašiša. Naivni Philippe misli da će mu to proći kao jednokratna operacija, dovoljna da ocu servira zgodne laži o novim kupcima i poplaća deo dugova. Međutim, gangsterski mozak funkcioniše po nekim sasvim drugim parametrima, pa će se dobri sin i preduzimljivi biznismen naći ne samo na udaru konkurentskih bandi, već i na udaru svog šefa.

Debitant u dugometražnom formatu Laurent Teyssier koji za sobom ima nekoliko zapaženih kratkih filmova ima nekoliko dobrih ideja što se stila tiče. Neki od kadrova, rezova i pokreta kamere poput sporih zoomova su čista poezija. Nije mu loš ni osećaj za obrat koji je možda kliše, ali je izveden glatko. Čak je i sama ideja spajanja socijalne drame i krimi-trilera sasvim legitimna i na prvu čak elegantnije izvedena nego recimo izvikani Audiardov Dheepan u kojem Vincent Rottiers igra negativca. Zamislite Audiarda kao neupitnog majstora modernog francuskog krimića križanog sa modernim američkim ruralnim trilerima i tom južnjačkom, usijanom atmosferom i više ili manje diskretno plasiranom socijalom.


To sve radi svoj posao, kao i prilično dobra gluma u kojoj se ističe Rottiers kao anti-junak u frci, ali i Sabrina Ouazani kao njegova strastvena i etična žena. Štos je, međutim, u tome što Teyssier većinu štoseva ispuca negde do trećine, najkasnije do polovine filma, sve se nadajući da je sa time završio posao do kraja. Toril je gledljiv sve vreme, to bez daljnjeg, ali kako vreme odmiče zbog Teyssierove režije uglavnom na auto-pilotu pretvara se u običan i ni po čemu impozantan uradak, čak tezgu i time uspeva da izneveri očekivanja koja je sa jakom “udicom” podigao. Čak i kada ga gledamo kao izjavu protiv moderne poljoprivrede i uplitanja kapitalizma u istu, ta odrađenost nije neki naročiti saveznik. Šteta.