Creative Control

2015.

režija: Benjamin Dickinson

scenario: Benjamin Dickinson, Micah Bloomberg

uloge: Benjamin Dickinson, Nora Zehetner, Alexia Rasmussen, Dan Gill, Reggie Watts, Gavin McInnes, Paul Manza

Ono što ume da iznervira kod filmova je to da je ideja često zlata vredna, a da je izvedba loša ili u slučaju indie SF-drame-komedije-satire Creative Control neujednačena i varira od sjaja do očaja. Tema ovog filma čija je radnja smeštena u ultra-hipsterski Brooklyn bliske budućnosti, možda kakvih desetak godina od sad, je odnos između apsolutne i virtuelne realnosti u svetu veoma nalik na današnji s tim da su informacione / komunikacione tehnologije toliko uznapredovale i, ako je moguće, još prisutnije u našem životu. I to je sjajna udica.

Naš (anti-)junak je David (Dickinson), direktorčić nižeg do srednjeg nivoa u marketinškoj firmi, stalno stresiran, pripit od viskija i natabletiran produktom najvažnijeg klijenta, koji konačno dobija priliku da napreduje kada mu šef (osnivač Vice magazina Gavin McInnes) poveri kampanju za novi uređaj virtuelne realnosti spakovan u hipsterske naočare. Sa kampanjom ide i testiranje istog, što je Davidu idealna prilika da pobegne od stvarnog života i ne baš najsrećnije veze sa svojom devojkom, eko-osveštenom i anti-kapitalistički nabrijanom razmaženom instruktorkom joge iz situirane familije Juliette (Zehetner) i da fantazira o “vrućim” susretima sa Sophie (Rasmussen), serijski varanom devojkom svog najboljeg prijatelja Wima (Gill). Koliko god mu muvanje u stvarnom životu loše išlo usled šeprtljavosti, toliko mu u virtuelnom u kojem on ima potpunu kontrolu ide sjajno. Ali šta se dešava kada se ta dva sveta isprepliću i počnu da utiču toliko jedan na drugog da je teško povući granicu?

Ključ problema sa Creative Control leži u scenariju koji potpisuju Dickinson (koji i sam ima pozadinu u marketingu) i tonac i mumblecore scenarista Micah Bloomberg. Autori postavljaju važnu temu koju pokušavaju da tretiraju kroz duhovitu alegoriju, ali više skreću na teren komedije apsurda, što se posebno oseća u dijalozima. Glavni štos, to da su likovi više isprazni avatari nego živa bića, je uspeo jer je u skladu sa temom filma, ali Dickinson i Bloomberg verovatno kupujući minutažu pokušavaju da sprdački poentiraju na samim zicerima, poput ovisnosti, tehnologije, brooklynskog hipsteraja, joge i sukoba između inačica Occupy pokreta i pouzdanih korporativnih botova. Problem nije u tome da te stvari nisu legitimna meta sprdnje u stvarnom i današnjem svetu, već njihova očitost i tek ovlašna povezanost sa glavnom, zanimljivijom temom.

Drugi problem je tretman te same virtuelne realnosti koju nam reditelj prodaje kao nešto potpuno novo i revolucionarno, a ipak posve zamislivo sa iskustvom života u sadašnjem vremenu. Ako je to portal u svet fantazije, zašto ljudi ne bi zamišljali da su, recimo, filmski super-heroji, diktatori sa neograničenom moći, vozači Formule 1 ili milijarderi? Umesto toga imamo ono najočitije i najbanalnije, seks, i to ne u nekoj perverznoj i fetišističkoj varijanti, nego u onoj standardnoj jedan-na-jedan muško-ženskoj koju se može prakticirati i u realnom svetu. Onda nije ni čudo da je naš direktorčić prepustio kreativnu kontrolu oko kampanje Reggieju Wattsu koji igra samog sebe dok on virtuelno ljubuje sa curom svog buđavog ortaka.

Neujednačenost se ogleda i na planu estetike. Iz dorađenog vizuelnog identiteta sveta u kojem se film kreće i izbora klasike provučene kroz deblje ili tanje filtere na sintisajzeru, jasno se vidi uticaj Kubricka, pre svega A Clockwork Orange. Dickinson pokušava da ostvari efekat te “style over substance” kinematografije koju neki zovu ozbiljnom ili apsolutnom, i pojedina rešenja su tu na mestu, ma kako bila tipska, recimo da je realnost crno-bela, a virtuelni likovi u boji. Nevolja je, međutim, u tome što Dickinson nije Kubrick, pa podbacuje na oba polja. Supstanca ostaje na nivou ideje sa tek ovlašnom narativnom razradom, a ni stil nije toliko impozantan, što Creative Control čini frustrirajućim iskustvom, filmom koji ne dobacuje do svog potencijala.