24.4.17

Going in Style

kritika originalno objavljena na Monitoru
2017.
režija: Zach Braff
scenario: Theodore Melfi (prema priči Edwarda Cannona)
uloge: Michael Caine, Morgan Freeman, Alan Arkin, Ann-Margaret, Christopher Lloyd, Matt Dillon, John Ortiz, Peter Serafinovitz, Joey King, Maria Dizzia, Siobhan Fallon Hogan

Može li običan čovek, vredan radnik, dobar otac i sve što već ide ostariti dostojanstveno? Na postati predmet sprdnje mlađim, tehnički pismenijim, snažnijim i izdržljivijim generacijama? Ne biti na teret društvu jer je za života ipak zaradio dovoljno? Ne biti žrtva prevare i pohlepe? Lečiti se od bolesti i mentalnom kondicijom se izboriti protiv demencije? Odgovor na sva ta pitanja u današnjem trenutku bio bi: teško. Ali je zato moguće otići u velikom stilu, učiniti nešto, opljačkati (lopovsku) banku, obezbediti sebe za života i potomke posle smrti. Jer šta star čovek može izgubiti kada zatvor znači besplatan smeštaj, hranu i zdravstvenu zaštitu?


Going in Style televizijskog glumca i povremenog reditelja Zacha Braffa je priča o trojcu takvih staraca koji nemaju šta da izgube. U pitanju je “remake” istoimenog filma iz 1979. godine u režiji Martina Bresta i sa, sada već odavno pokojnima, Georgeom Burnsom, Artom Carneyem i Leejem Strasbergom u glavnim ulogama, odnosno oba filma su ekranizacije iste priče Edwarda Cannona. Trio penzionera ovde igraju Michael Caine, Morgan Freeman i Alan Arkin, dok se u sporednim ulogama pojavljuju jednako vremešni Christopher Lloyd i nekadašnja lepotica Ann-Margaret. Jasno, glumačka postava je i najjači adut filma.
Problemi se, međutim, skrivaju drugde. Za film sa takvim naslovom, ispostavlja se da problem nije toliko u odlasku koliko u polasku, jer nas scenarista Melfi i reditelj Braff tokom prve polovine filma isključivo upoznaju sa likovima, njihovim karakterima, obiteljskim i socijalnim situacijama, trudeći se iz petnih žila da nam dokažu kako oni nisu i nikada nisu bili kriminalci, već obični, pristojni ljudi koje je sistem sažvakao i ispljunuo. Nakon toga se taj socijalni aspekt priče zamenjuje komičnim, upoznavanjem sa profesionalnim kriminalcem u svojstvu konsultanta (Ortiz), jednom prilično nesmešnom pljačkom prodavnice i montažnom sekvencom pripreme na pljačku banke.

Njih trojica su simpatični sami po sebi. Joe (Caine) izdržava kćerku i unuku, a zbog gubitka penzije može izgubiti kuću, pa je pokretač akcije. Willie (Freeman) novac želi kako bi pred smrt mogao češće posećivati svoju familiju koja živi daleko od Brooklyna. Arkinov Al je njegov klasičan lik starog cinika čiji je motiv jedino osveta onima koji su ga prevarili, dok u privatnoj sferi Annie (Ann-Margaret) prilično brzo topi njegovu ledenu fasadu. Najbolji i najzabavniji deo filma su upravo prepucavanja između njih trojice u kojima nema šala o viagri, kakvoći stolice ili tehnološkoj nepismenosti, već im Melfi svojim pisanjem čuva dostojanstvo. Šteta da nemamo i više takvih scena.

Takođe, i stil je, makar pristojan, daleko od savršenog. Razlog tome je hollywoodsko igranje na sigurno i “feel-good” osećaj do te mere da film postaje i ostaje prilično “vanilla”. U tome ne samo da se gubi oštrica socijalne kritike i pozadinski detalji koji bi potencijalno bili zanimljivi (recimo, otkud to da je Britanac Joe radni vek proveo u brooklynskoj čeličani), nego i likovi poput Annie, senilnog Miltona (Lloyd), Joeovog “niškoristi” bivšeg zeta (Serafinovitz) ili konobarice Mitzi (Fallon Hogan) ostaju nerazvijeni dalje od naglašene ekscentričnosti. Takođe, “caper” zaplet sa pljačkom je prilično standardan, premda Matt Dillon sasvim solidno igra federalnog agenta koji ih juri, a detalj sa “Rat Pack” maskama je simpatičan.
  Od Theodora Melfija smo na ovu temu možda više očekivali nešto provokativniji, a opet relativno topli tretman kakav smo videli u njegovom St. Vincentu, ali njegov hollywoodski stav je sasvim u skladu sa njegovim poslednjim filmom Hidden Figures koji je i pokupio nekoliko nominacija za Oscare. Sa druge strane, Zach Braff nije jak autor i teško može iskočiti iz televizijskog miljea u kojem je kao glumac ponikao. Rad sa glumcima mu je jača strana, ali od manirizama iz sveta “sitcoma” teško može pobeći.

U konačnici, Going in Style je pristojan i umereno zabavan film koji ne dobacuje do svog potencijala. Možda nije fer, ali je neizbežno uporediti ga sa originalom iz 70-ih. Razlika je u tome da nam Brest nije “nabijao” koliko su starci pošteni i pokušao da nas po svaku cenu razgali. Njegovo polazište je bilo drugačije, trio se upustio u pljačku banke da prekrati dosadu i pobegne od života kao čekanja na smrt, da bi usput ukazao i na probleme starenja, ali i sve težu socijalnu situaciju u Americi. Melfi i Braff kreću od toga i ne idu dovoljno u dubinu. Za utehu nam je da smo barem gledali dobre glumce, da su nas oni počastili svojim prisustvom i talentom iako bi, za razliku od svojih likova, mogli komotno uživati u penziji.