The Edge of Seventeen

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

scenario i režija: Kelly Fremon Craig

uloge: Hailee Steinfeld, Haley Lou Richardson, Blake Jenner, Woody Harrelson, Kyra Sedgwick, Hayden Szeto, Alexander Calvert

Nepažljivom oku i uhu će možda takav detalj promaći, ali scena u kojoj se naša protagonistkinja, ružnjikava, sociofobna i zbog svoje neprilagođenosti ekstremno nadrkana tinejdžerka Nadine (Steinfeld) upoznaje uživo sa svojom simpatijom, zločestim dečkom Nickom (Calvert) propraćena je pesmom Spandau Balleta, koja je potpuno izvan savremenog konteksta filma. To je nedvosmislena posveta filmu Sixteen Candles Johna Hughesa i njegovom delu na polju teen drama sa komičnim tonovima uopšte. The Edge of Seventeen, rediteljski prvenac Kelly Fremon Craig, zapravo je “update” te Hughesove gorko-slatke formule za vreme sadašnje, obeleženo brzom i šturom komunikacijom, površnim odnosima, egocentrizmom, osećajem neuspeha, solipsizmom i samosažaljenjem.

Jer je Nadine, osoba koja ima jednu jedinu prijateljicu, tek nešto bolje prilagođenu Kristu (Richardson), koja se oblači kao cirkus iz namere ili nemara, koja sluša staru muziku i gleda stare filmove, čvrsto uverena da se ne snalazi u svom vremenu i da bi se u nekom drugom, prošlom, snašla bolje. Što je greška verovatno usled verovanja u formule iz tih istih filmova i muzike po kojem se ružno pače tek tako pretvori u labuda kada samo od sebe shvati kako neke stvari stoje. Nadine zapravo veruje u “hughesovski” kraj, a da ne mora učiniti ništa po tom pitanju, i pritom ne shvata da su svi pritisnuti nekom svojom mukom, te da njena spada u klasičnu tipologiju tinejdžerskog “angsta” nastalog usled previše mozganja oko tako ličnih, a tako banalnih problema.

U kratkom flashbacku sa njom kao naratorkom ćemo shvatiti da ona ima i više nego solidne razloge da se oseća odbačenom i osuđenom na propast. Prvo, tu je majčino (Sedgwick) temeljno nerazumevanje ili prosto pomanjkanje strpljenja za gluposti koje Nadine izvodi još od detinjstva. Zatim, imamo rivalstvo između nje i godinu dana starijeg brata Dariana (Jenner) koji je “rođeni pobednik”, zlatni dečko i popularan u školi. Onda pubertetske nesigurnosti i smrt oca koji je jedini mogao da je uteši i oraspoloži. Na kraju, tu je Kristina “izdaja”, odnosno petljanje sa Darianom, od svih.

Nadine nezainteresovanom profesoru istorije (Harrelson) izlaže da želi da se ubije i debatira način da to prođe najbrže i nabezbolnije. On je hladno otkačinje izmišljanjem svoje oproštajne poruke koja uključuje užasno odevenu curu koja ga gnjavi za vreme pauze za ručak. Sarkazam, svakako. Neosetljivost, verovatno ne, svakako ne više od onoga što ispoljava Nadine. Profesorov odgovor je temeljen na iskustvu: “pas koji laje ne ujeda”, probleme koje ima Nadine se prevazilaze, ni najgluplja ćurka se ne bi zbog toga ubila, a Nadine nije glupava, pa će posle sarkastičnog komentara odskočiti, odgovoriti i nastaviti da živi, pa makar u inat celom svetu. Uostalom, kako kaže njena majka, svima je život sranje, samo se drugi foliraju bolje.

Rešenje možda čeka iza ugla, možda u vidu do ušiju zaljubljenog drugara iz razreda, Erwina (Szeto), jednako čudnog i štreberastog, koji se nalazi u sličnoj nepopularnoj poziciji, samo to bolje prihvata. Samo, kada bi Nadine to znala, tako opsednuta svojom mizerijom...

Tinejdžerska opsednutost samima sobom i njihova anksioznost nije ništa novo i u suštini se čak i pojavno vrlo malo menja kroz vreme. Kelly Fremon Craig to dobro zna, pa izbegava da imenuje gradić / predgrađe u kojem se radnja odvija i na taj način pokušava da priču učini univerzalnom. Problem je što na tom nivou nema baš šta da kaže, “update” glede cinizma, prezaposlenosti i većeg oslanjanja na tehnologiju je u defanzivi pred klišeima iz domena žanra tinejdžerskog filma obogaćenim sa desetak godina starim indie filmovima poput Juno.

Istini za volju, Darianova transformacija ima smisla, ali je do nje on u suštini dosadan lik, kao uostalom i Krista, pa je ceo okidač za priču klimav. A sama Nadine bi, da je sa iskrenošću i žarom ne igra jedna od najboljih dolazećih glumica Hailee Steinfeld (za koju je jasno da nije neka poružnjena prestarela hollywoodska princeza, nego da zaista razume problematiku), bila u suštini iritantan lik prema kojem je teško osetiti empatiju budući da je uglavnom sama kriva što tera ljude od sebe. Čak je i zločesti dečko zapravo dosadan, dok Erwinova nespretnost unosi malo živosti i spontanosti, doduše ne dovoljno da bi se ceo film na tome vozio.

Kelly Fremon Craig, međutim, ima jednu zlata vrednu ideju kako podići materijal na novi nivo. Dok bi većina autora taj tinejdžerski svet potpuno očistila od odraslih ili bi makar njihovo prisustvo u funkciji roditelja ili profesora svela na najmanju moguću meru, ona čini upravo suprotno: koristi ih kao sidro realnosti i od njih pravi nijansirane, slojevite i zapravo zanimljive likove. Tako Kyra Sedgwick briljira kao (pre)zaposlena majka koja ni sama nije još uvek ožalila muža i pohvatala sve konce svog života, pa nema vremena da se bavi klinačkim pizdarijama, a Woody Harrelson, i inače zabavan i versatilan glumac, kao profesor koji od nezainteresovanog odlazi ka opservantnom i na kraju zapravo empatičnom.

Tek u zajedničkim scenama sa njima Nadine kao lik i Hailee Steinfeld kao glumica uspevaju da dostignu svoj potencijal. Tek tu se vidi razlika u perspektivama koje boje mladost ili iskustvo, “hoću” ili “moram”, te različita ograničenja koja sa pozicijom idu. Upravo se na tom polju The Edge of Seventeen izdiže iznad nivoa prosečnog ili možda solidnog i kreće ka nečemu novom i svežem. Nije revolucionaran, ali je svakako vredan pažnje, posebno za ljubitelje filmova o odrastanju.