Trespass Against Us

2016.

režija: Adam Smith

scenario: Alastair Siddons

uloge: Michael Fassbender, Brendan Gleeson, Lyndsay Marshall, Rory Kinnear, Killian Scott, Sean Harris

Kao i njegov protagonist svojoj ženi, tako je i celi film maher kada su u pitanju obećanja. Zamislite samo, dva trenutno najveća irska glumca u ulozi posvađanih oca i sina u okruženju naselja sa prikolicama i sa kriminalom kao sredstvom privređivanja. Sin Chad (Fassbender) bi se sa ženom (Marshall) i dvoje dece odselio na neku stalniju adresu, iako je duboko u sebi svestan da kao takav, nepismen i neobrazovan, zapravo ne poseduje veštine koje bi mu osigurale pošten život, a otac Colby Cutler (Gleeson) po svaku cenu želi da očuva status quo jer je on gazda, otac, šef klana, majstor bezobrazluka, a ponekad čak i samoprozvani sveštenik koji slučajno ili namerno iskrivljuje Bibliju kako bi bio u pravu.

Potencijal se vidi već u prvoj sceni u kojoj Chadov vidno maloletni sin Tyson vozi ekipu odraslih zgubidana sedeći u očevom krilu po livadi jureći zeca, valjda da ga pregazi. Ekipa vrišti, klinac se zabavlja, otac još i više strašeći ih i odatle se da iščitati da je to verovatno ne samo jedina zabava za te ljude, već i jedina veština koju će dečak naučiti od oca. Međutim, neće nam dugo trebati da otkrijemo kako je ta scena sama sebi cilj i kako je film, kao i takav vid zabave, bespoentno glavinjanje.

Scenario autora dokumentarnih filmova i jednog od producenata Alastaira Siddonsa toliko meandrira da je centralni zaplet koji tematizira Chadov sukob sa ocem i njegove slabo promišljene i potkrepljene želje za normalnim zapravo mlak, dok je druga priča koja prati kriminalne aktivnosti Chada i kompanije konfuzna do granice slučajnosti. Ne znamo koga i zašto pljačkaju, to možda, ali samo možda zna Colby, te kakvu izjavu i sa kojim ciljem daju ludačkim vožnjama i zezanjem policije. Vožnje su doduše atraktivno koncipirane i jednako tako snimljene, ali je generalni utisak da služe da u pravo vreme razmrdaju film i dignu dinamiku kada priča ide predvidljivim tokom ili čak ne vodi nikamo.

Takođe, socijalna komponenta anglo-irskih nomada koji žive u prikolicama na margini britanskog društva ni u jednom trenutku ne ide u dubinu dalje od očekivanog i već viđenog. Iako se celi film kreće u tom miljeu, nikada ne odlazi dalje od onoga što smo videli u Snatchu godinama ranije, ni na personalnom nivou Chadovog unutarnjeg konflikta, ni u nekom širem aspektu, a “payoff” je toliko očekivan da je prosto nedovoljan. Primera radi, lokalni ludak kojeg igra Sean Harris nema skoro nikakvu ulogu u zapletu, osim da ponekad postane tačka sukoba između Chada i Colbyja, a ostatak naselja ima i još manje prostora od toga.

Neki verziraniji reditelj od Adama Smitha bi možda pronašao još nešto u scenariju, nekakvu simboliku ili skriveno značenje, preradio ga i na tome insistirao. Smith, međutim, brine isključivo da se scenario ne raspadne, a da nas dešavanja na ekranu drže zabavljenim taman toliko da ne primetimo da je tačka pucanja blizu. Naravno, jednom kada je film gotov, upitaćemo se šta smo zapravo gledali, ali tada je već kasno.

Jednu stvar, međutim, reditelj radi kako treba: dvojicu glumaca pušta u sukob i ostavlja im prostora da to izvedu prema vlastitom nahođenju. I to je dobra odluka. Fassbender i Gleeson su obojica jaki glumci i zaista uživaju u “oštrenju rogova”. Zbog njih dvojice i njihovih zajedničkih scena se i isplati film koji nije nikada dosadan, ali odaje utisak nedovršenosti od koncepta do realizacije.