27.4.17

Yoga Hosers

2016.
scenario i režija: Kevin Smith
uloge: Harley Quinn Smith, Lilly-Rose Depp, Johnny Depp, Adam Brody, Jack Depp, Vanessa Paradis, Austin Butler, Tyler Posey, Jennifer Schwalbach Smith, Justin Long, Tony Hale, Genesis Rodriguez, Haley Joel Osment, Ralph Garman

Kako sam već pisao na blogu, volim Kevina Smitha. Njegove rane radove baš volim, ono što je radio u novom milenijumu do neke granice volim, a odatle sam spreman da oprostim recikliranja samog sebe i infantilne štoseve jer su smešni. Ali, sa izuzetkom Red State, u Smithovoj karijeri je silazna putanja ne samo prisutna, nego i očita. Logično, čovek se više zanima sa kraćim i/ili kućnijim formama, klipovima, podcastima, prozivanjem filmskih kritičara na društvenim mrežama i slično, pa je evidentno da je za filmove izgubio interes i kondiciju.

Iako se može pomisliti da je problem samo u dugometražnim filmovima, Smithov angažman na omnibusu Holidays je užasan na granici uvredljivosti ili sabotaže, pa se može reći da mu je trenutna “horor” faza nešto najgore što je i u teoriji mogao da snimi. Toliko da mi dođe da se pitam kako je uopšte uspeo da prikupi pare i glumce za tzv. “kanadsku trilogiju”, koja počinje sa miskoncipiranim i pogubljenim Tuskom i čiji je središnji deo familijarni projekat Yoga Hosers. Možda su nečije nade usmerene prema finalu Moose Jaws (kao čuveni Spielbergov film, samo na snegu i sa losom umesto ajkule, kaže Smith), ali dozvoljavam sebi da se po tom pitanju svrstam u skeptike.

Elem, zašto rekoh da je Yoga Hosers familijarni projekat? Zato što u njemu uloge imaju svi članovi dveju familija. Smith se u svojim filmovima i inače pojavljuje u cameo ulogama (i kao Silent Bob, ali to je druga, lepša priča), ali dati glavnu ulogu svojoj kćeri, a jednu epizodu ženi, to je već nepotizam. A šta tek reći na činjenicu da je u celoj priči još jedna familija, razvedeni otac i majka i njihovo dvoje dece? Dakle, Johnny Depp reprizira jednu od svojih najgorih i najuvredljivijih imitacija, inspektora Guya LaPointea, već viđenog u deus-ex momentu Tuska, njegova bivša žena Vanessa Paradis se pojavljuje kao učiteljica koja, hm, daje kontekst priči, drugu glavnu i naslovnu ulogu igra ne baš talentirana i skoro nikako zainteresirana kćerka Lilly-Rose, a i sin Jack je morao makar da ima cameo.

Kad se dve familije sa internim napušenim sprdnjama spoje, za očekivati istu takvu zajebanciju, internu i napušenu, što ne mora biti nužno loše ako su ti štosevi koliko-toliko razumljivi publici, a nisu usiljeni i reciklirani. To ovde nije slučaj i mi smo kao publika osuđeni da patimo dok se oni možda, ali samo možda, zabavljaju. Smith se očajnički trudi, dovija i koristi štosevima iz svojih prošlih, boljih filmova kako bi tu zajebanciju uobličio u nešto polu-koherentno i makar u tragovima interesantno. Ne ide mu, pa ne ide.

Nije da ima nekog smisla, ali hajdemo reći koju i o radnji filma. Dve prodavačice iz jedne scene iz Tuska, obe srednjoškolke sa imenom Coleen, troše svoju besmislenu egzistenciju na nezanimljivom poslu, probama bezveznog pop-sastava, nečemu što liči na časove joge i blenući u telefone na kojima im se odigrava celokupni društveni život. Baš kada dobiju poziv od zgodnog frajera da dođu na žurku, menadžerka radnje i maćeha jedne od njih im namesti smenu na poslu. Kud će, šta će, one reše da zamole frajera da žurku preseli kod njih u radnju. Sve bi bilo super da frajer i njegova ekipa nisu neki prikriveni satanisti koji bi da žrtvuju klinke. Međutim, to je tek manji deo problema jer tim delom Kanade hara neumrli lokalni nacista sa vojskom svojih minijaturnih SS-ovaca napravljenih od kobasice koji svoje žrtve sodomiziraju do smrti.

Ok, bizarno je i više od toga nekako “random”, više u smislu lupetanja, ali to nije problem ako autor zna šta bi s tim, kako bi to složio i zapravo u šta. Recimo, ovako nešto zvuči idealno za epizodu South Parka. Nije toliko problem ni ismevanje Kanađana i njihove kulture zbog skoro svega što jesu (njihove dvojezičnosti, njihovog govora, njihove hrane, njihovih životinja, njihovih sportskih aktivnosti, bapske ljubaznosti starijih i razmaženosti mladih, toliko da je samo falilo negde spomenuti Trudeaua ili njegov kabinet), to sve barem 15-ak godina radi i South Park, koliko činjenica da je to samo sebi cilj i da Smith time u suštini kupuje vreme umesto da razvija bilo priču, bilo likove. Scene su preduge na silu, snimljene tako da deluju odrađeno preko kurca, a u inflaciji loših štoseva se gube i oni vredni.


Yoga Hosers je loš trash film koji treba izbeći čak i ako ste poklonik Kevina Smitha. Naročito ako ste njegov fan. Ali, poznajući prave fanove, oni će film i pored mog i bilo čijeg upozorenja pogledati prosto jer su fanovi. S tim u vezi, imam jednu molbu za njih: ako ima nekog ko prati Smithov noviji internetski opus, neka mi, lepo ga molim, objasni o čemu se tu radi i ima li Yoga Hosers smisla, od naslova koji se ponavlja kao neka metiljava uvreda, nadalje.