15.5.17

Nong Hak / Dearest Sister

kritika originalno objavljena na Monitoru
2016.
režija: Mattie Do
scenario: Christopher Larsen
uloge: Amphaiphun Phommapunya, Vilouna Phetmany, Tambert Tuisk, Manivanh Boulom, Yannawoutthi Chanthalugsy

Jedna od divota filmskih festivala i revija je to što nas upoznaju sa nečim što smatramo kompletnom egzotikom. Kada je reč o Slash Film Festivalu čija se asimetrično kraća prva, revijalna polovina upravo završila u Beču („prava stvar” se događa najesen), to su žanrovski filmovi najrazličitijih mogućih pozadina. Na primer, eto nama arthouse horora nastalog u laosko-francusko-estonskoj koprodukciji autorice Mattie Do za koju je internacionalna karijera gotovo izvesna.

Njen pristup hororu je ženski nežan i promišljen, bez besmislenih prepada i slepog držanja žanrovskih mehanika. Ona horor momente polako uvodi i koristi ih kao stilsku figuru za ono što je odabrala kao bazičnu temu svog stvaralaštva: život u Laosu, upadljive klasne razlike između sela i grada i breme kolonijalizma koje mahom siromašni stanovnici te zemlje osećaju egzistencijalno, a malobrojni situirani na jednom kulturološkom nivou. Dearest Sister je njen drugi dugometražni film, a svojih kratkim filmovima i prvencem Chanthaly je već privukla pažnju globalne žanrovsko-festivalske publike.

Naša junakinja je Nok (zvezda prethodnog autoričinog filma Amphaiphun Phommapunya), devojka sa sela koja odlazi u prestonicu kako bi u kući svoje dalje rođake Ane (Vilouna Phetmany) radila kao njena osobna asistentkinja. Naime, Ana se bogato udala za Estonca Jakoba (Tambert Tuisk) koji u Laosu razvija sumnjivi biznis kao preduzimač za UN agencije i u svojoj vili ima već sluškinju i vrtlara, ali joj je Nok potrebna iz razloga što Ana rapidno gubi vid i nema poverenja ni u koga. Gubitak vida dolazi sa vizijama duhova koji diktiraju brojeve koji Ani ništa ne znače, ali mogu značiti Nok.

Sad, Anin život će se uskoro pretvoriti u pakao pošto Jakob stalno putuje, a i obruč istražnih organa se steže oko njegovog posla, kućna posluga stalno balansira između suptilne iznude i pretnje pobunom, a ni Nok se ne ponaša onako kako bi se zahvalna dalja rođaka sa sela morala (štedeti svaki novčić od crkavice i slati ga svojima doma), već pokušava da se probije u višu klasu. Sukobi su, dakle, neizbežni, a savezništva između strana će se sklapati i razvrgavati bez ikakvog koncepta lojalnosti.

Snimljen fluidnom kamerom debitanta Marta Ratasseppa i ritmično montiran, uz originalnu muziku Stena Šeripova koja nabija jezu, Dearest Sister je film koji efikasno gradi atmosferu i vrlo sugestivno nam pokazuje kako se njegovi likovi osećaju. Tako možemo imati saosećanja za Nok koja vrlo brzo prevladava svoju seosku naivnost i počinje da traži prečice (u kojima Mattie Do ponekad suviše igra na zicere), ali i za Anu koja usled svog hendikepa postaje laka meta u nasilnom društvu, te za poslugu koja potlačena čeka svojih pet minuta slatke osvete, pa čak i za Jakoba koji je žrtva i svojih loših procena, ali i obrnutog rasizma u sredini koja ga percipira kao vreću s novcem.


Uz socijalni momenat, pogođen je i horor na osvežavajuće suptilan način, sa mnogo više atmosfere i iščekivanja nego nekakve akcije. Problem, međutim, nastaje u tome što različite ideje nekako ne konvergiraju prirodno, nego ih autorica sklapa gotovo proizvoljno, tako da Dearest Sister u konačnici deluje kao „mnogo hteli, mnogo započeli” tip festivalskog filma koji pokušava da spoji i art house i žanrovski pristup, ili, ako ćemo biti optimistični, kao rad nekoga ko je na korak od toga da ispeče zanat.