Return to Montauk

2017.

režija: Volker Schlöndorff

scenario: Volker Schlöndorff, Colm Toibin (prema noveli Maxa Frischa)

uloge: Stellan Skarsgard, Nina Hoss, Susanne Wolff, Niels Arestrup, Isi Laborde-Edozien

Volker Schlöndorff je godinama oklevao da se vrati Maxu Frischu kao literarnom predlošku, iako su veliki reditelj i veliki pisac bili dobri prijatelji. Da se podsetimo, Schlöndorff je već uradio ekranizaciju Frischovog romana Homo Faber sa filmom Voyager (1990) u kojem je iskoristio glumačke potencijale Sama Sheparda i Barbare Sukowe i svetu otkrio talenat Julie Delpy. Kao što je Homo Faber roman kojem se valja vraćati, tako je i Voyager film vredan više gledanja koji u duhu romana spaja emotivnu, ljubavnu priču sa filozofijom egzistencijalizma.

Sa Return to Montauk, Schlöndorff se našao na potencijalno skliskom terenu, budući da je u pitanju možda i najosobniji Frischov uradak koji pritom nije naročito filmičan, za razliku od većine piščevog opusa. Ideja da se materijal iz novele proširi sa elementima piščeve biografije takođe je rizična, ali za verovati je bilo da filmaš neće na koncu biti neukusan i indiskretan kada je već reč o biografiji njegovog prijatelja. Drugi problem koji se javio je mogućnost igranja na sigurno i oslanjanje na tipične motive u ljubavnoj priči koja je osnova filma. Ipak, Schlöndorff je star autor i svojevrsni zamor je kod njega očekivan.

To se na početku i oseća, izbija iz naracije vezane za “daddy issues” i razmišljanja o dva tipa kardinalnih grešaka u odnosima sa ljubavnim partnerima pisca i protagoniste Maxa Zorna (Skarsgard) za koju se ispostavlja da je poglavlje iz romana koji promovira na američkoj turneji. Takva intervencija nije toliko “spoiler” koliko ponuđeni ključ za tumačenje Zornovog lika, njegovih razmišljanja, poštapalica u promociji (ima spreman govor o tome da čovek nije biljka koja ima fiksne korene koji ponavlja od intervjua do intervjua) i njegovih daljnjih postupaka. Zorn je, naravno, Frischov alter-ego, ali i kliše pisca, ocvalog intelektualca sebičnih težnji i izraženog ega.

Zaplet ljubavne priče je u tome da Zorn upravo u tom trenutku čini drugu kardinalnu grešku sa drugom osobom. Clara (Wolff) je njegova mlađa poslovna i životna partnerka koja ga apsolutno obožava, dok je on odguruje od sebe uporno žaleći za prvom greškom koju je napravio decenijama ranije. Uz intervenciju sablasnog starog bogataša i mecene Waltera (Arestrup), Zorn pokušava da uspostavi kontakt sa svojom bivšom ljubavi, Rebeccom (Hoss), u ono doba naivnom studenticom podložnom zaljubljivanju u stare umetničke i profesorske tipove, a sada odlučnom usamljenicom i korporativnom advokaticom. Kulminacija sledi u naslovnom selu na severnom špicu Long Islanda gde se Max i Rebecca vraćaju ne bi li razrešili stare konflikte i nedoumice.

Dok scenario koji potpisuju reditelj i Colm Toibin, inače prozni pisac i autor predloška za zapaženu romansu Brooklyn, pati od literarne dogme, a dijalozi bolje izgledaju na papiru nego što zvuče iz usta živih likova, film dosta profitira od ispoliranih glumačkih ostvarenja i međusobne hemije u zajedničkim scenama. Stellan Skarsgard svog pisca, profesora i intelektualca igra sa dozom fine, anti-cool ironije, Niels Arestrup ima krajnje preteće prisustvo, Susanne Wolf pokazuje doziranu nežnost i ranjivost kao Clara, a Isi Laborde-Edozien možda fingiranu živahnost i snalažljivost mlade, prekarne generacije. Ipak, od trenutka kada se pojavi, filmom će dominirati Nina Hoss, kao i uvek taktilna i sposobna da se spusti u nesuđene emotivne dubine.

Ono što Schlöndorffu uspeva je polagana promena tona i odbacivanje klišea koji stoje u postavci, što dovodi do efektnog obrata i suptilno plasirane poente. Ovakva iskrenost i nesentimentalnost dosta je retka, naročito u žanru romanse. Važnije od toga, u skladu je sa tonom Frischovog pisanja, i Schlöndorff time dokazuje da je autor koji ne pati od staračkog zamora i na kojeg se može još uvek računati.