25.5.17

Table 19

2017.
režija: Jeffrey Blitz
scenario: Mark Duplass, Jay Duplass
uloge: Anna Kendrick, Lisa Kudrow, Craig Robinson, Tony Revolori, Stephen Merchant, June Squibb, Wyatt Russell, Thomas Cocquerel, Rya Meyers

Svadba. Na svadbi sto. Za stolom par koji se stalno prepire (Kudrow, Robinson), napaljeni pubertetlija sa skoro nikakvim socijalnim veštinama (Revolori), bivši robijaš sa još manje socijalnih veština (Merchant) i starija gospođa (Squibb). Oni dolaze sa različitih strana, neko poznaje mladu, neko mladoženju ili imaju neke dalje veze sa njihovim roditeljima. Jasno, sto je „luzerski“, za raspar i rastur, za one koje nisu imali gde da stave i za koje su se molili da neće doći na venčanje. To će im sve objasniti devojka (Kendrick) koja je sređivala raspored sedenja i pravila hijerarhiju gostiju i koja tom stolu formacijski ne pripada, ali je ipak tu smeštena. Razlog tome je što ju je relativno nedavno ostavio dečko (Russell), pritom brat njene najstarije prijateljice koja je, sasvim slučajno, mlada na tom venčanju.

Takva postavka stvari i to otpadništvo u startu neodoljivo podseća na premisu film The Breakfast Club majstora teen dramedija Johna Hughesa, samo prerađena i prilagođena odraslima. Ona takođe i nije tako nezamisliva: ko je bio na nekom formalnijem venčanju zna o čemu govorim. I to sa u suštini dobrim glumcima koji igraju svoje tipove uloge nekako radi, makar do određene tačke, ma koliko svadba kao „setting“ za komediju bila kliše i ma koliko klišea iskakalo usput kako bi priču držalo na kursu.

Ako ćemo pravo, Jeffrey Blitz nije neko veliko rediteljsko ime, posle obećavajućeg početka karijere se skrasio na televizijskim tezgama. Braća Duplass, sa druge strane, jesu jedan od stubova „mumblecore“ kinematografije i kao scenaristi i kao producenti i kao reditelji, ponekad čak i kao glumci, ali Table 19 ne izgleda kao film iz te priče, iako ima pojedinih elemenata. Naprotiv, on izlazi ispod skuta velikog studija, to jest njegovog arthouse odeljenja. Radeći zajedno i u nekakvoj sinergiji, oni makar na početku mogu da isfuraju neke zanimljive ideje, pa je tako Hughes spojen sa Cassavetesom, odnosno momentima u kojima se likovi ispovedaju o svojoj sjebanosti. Takođe, „running joke“ koji oni izvode (onaj sa kostimom Lise Kudrow koji nalikuje na uniformu konobara na svadbi) je savršeno doziran i tempiran.


Međutim, problem nastaje u iznuđenom kompromisu sa hollywoodskim žanrovskim postulatima i klišeima. Tako će starija gospođa imati svega par meseci života, pubertetlija će u gaćama skrivati ogroman organ, devojka će biti trudna, a njen bivši i budući dečko će se ispostaviti kao blentavi međed, a ne kao samoživa svinja, pa će sve nekako otklizati u smeru happy enda. Što je šteta i nepravda prema prvih pola sata filma koji su retko poštena studija gubitništva sa kamerom fiksiranom za naslovni skrajnuti sto koja fizičkom perspektivom oslikava i psihološku. Bilo je suviše bistro da bi trajalo dugo...